Епске народне песме о Косовском боју

[kojica]

Знаш ли, бане од малене Бањске?
Познајем ти чело како ти је,
и под челом очи обадвије,
и познајем оба мрка брка.
Знаш ли, бане, не знало те чудо,
кад западох ропства у вијеку, -
пандури ме твоји ухитише
у Сухари врху на планини,
у руке ме твоје додадоше -
ти ме баци на дно од тамнице,
те робовах и тамницу трпљех
и зачамах за девет година;
девет прође, а стиже десета,
а тебе се, бане, ражалило,
те ти зовну Рада тамничара,
твој тамничар на тамничка врата,
изведе ме к тебе у авлију?
Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу,
кад запита и мене упита:
"Ропче моје, змијо од Турака,
ђе пропаде у тамници мојој!
Мож' ли с', робе, јунак откупити?

[kojica]

" Ти ме питаш, ја право казујем:
"Могао бих живот откупити,
тек да ми се двора доватити,
очевине и пак постојбине;
имао сам нешто мало блага,
млоге лаве и млоге тимаре,
могао бих откуп саставити;
ал' ми, бане, вјеровати нећеш
да ме пустиш двору бијеломе:
тврда ћу ти јамца оставити,
тврда јамца - бога истинога,
другог јамца - божу вјеру тврду
како ћу ти откуп донијети".
И ти, бане, повјерова мене,
и пушти ме двору бијеломе,
очевини и тој постојбини.
А кад дођох грдној постојбини,
тамо су ме јади забушили:
у дворове, постојбину моју,
у дворове куга ударила,
поморила и мушко и женско,
на оџаку нико не остао,
но ти моји двори пропанули,
пропанули, па су опанули,
из дувара зовке проникнуле;

[kojica]

што су били лави и тимари,
појагмили Турци на миразе.
Кад ја виђех дворе затворене:
неста блага, неста пријатеља;
нешто мислих, па на једно смислих:
мезилских се ја дофатих коња,
те отидох граду Једренету,
одох к цару и одох к везиру.
Виће везир, па доказа цару
ја какав сам јунак за мегдана;
ођеде ме цареви везире,
ођеде ме и чадор ми даде;
цар ми даде од мегдана вранца,
и даде ми свијетло оружје;
потписа ме цареви везире
да сам војник цару довијека..
А ти, бане, данас к мене дође
да ти узмеш твоје дуговање,
а ја, бане, ни динара немам!
Страхинићу, - јада допануо! -
ђе ти дође да погинеш лудо
у Косову у војсци царевој?!"
Виђе бане, познаде дервиша,
од ђогата коња одсједаше,
пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате, старишу дервишу,
на поклон ти моје дуговање!

[kojica]

Ја не тражим, брате, ни динара,
ни ја тражим твоје дуговање,
но ја тражим силна Влах-Алију,
који ми је дворе растурио,
који ми је љубу заробио;
кажи мене, старишу дервишу,
кажи мене мога душманина!
Братимим те и јоште једанпут,
немој мене војсци проказати,
да ме војска турска не опколи".
Но се дервиш богом проклињаше:
"Ти, соколе, Страхинићу бане,
тврђа ми је вјера од камена.
Да ћеш саде сабљу повадити,
да ћеш пола војске погубити,
невјере ти учинити пећу,
ни твојега љеба погазити:
иако сам био у тамници,
доста си ме вином напојио,
бијелијем љебом наранио,
а често се сунца огријао,
пуштио си мене вересијом;
не издадох ни додадох тебе;
не свјеровах, ели немах откуд;
од мене се немој побојати.

[kojica]

А што питаш и разбираш, бане,
за -Турчина силна Влах-Алију,
он је бијел чадор разапео
на Голечу, високој планини;
тек ти хоћу, бане, проговорит:
јаши ђога, бјежи из Косова,
ел ћеш, бане, погинути лудо.
У себе се поуздати немој,
ни у руку, ни у бритку сабљу,
ни у твоје копље отровано;
Турчину ћеш на планину доћи,
хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи:
код оружа и код коња твога
жива ће те у руке фатити,
хоће твоје саломити руке,
живу ће ти очи извадити".
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу,
не жали ме, брате, од једнога,
тек ме војсци турској не прокажи".
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели-Страхин-бане!

[kojica]

Тврђа ми је вјера од камена:
да ћеш саде-ђога наљутити,
да ћеш саде сабљу повадити,
да ћеш сатрт пола цару војске,
невјере ти учинити нећу,
ни Турцима проказати тебе".
Збори бане, па подрани отлен,
обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу,
појиш коња јутром и вечером,
појиш коња на води Ситници,
ну увјеџбај и право ми кажи
ђе су броди на тој води ладној,
да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право одговара:
"Страхин-бане, ти соколе српски,
твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе гођ дођеш води".
Бан удари, воду пребродио,
и прими се на коњу ђогину,
прими с' бане уз Голеч планину;
он је оздо, а сунашце озго,
те огрија све поље Косово,
и обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!

[kojica]

Сву ноћ љуби Страхинову љубу
на планини Турчин под чадором
У Турчина грдан адет бјеше:
каил сваки заспат на уранку,
на уранку, кад огр'јева сунце;
очи склопи, те борави санак.
Колико је њему мила била
та робиња љуба Страхинова,
пануо јој главом на криоце;
она држи силна Влах-Алију,
па чадору отворила врата,
она гледа у поље Косово,
те ти турску силу разгледује,
прегледује каки су чадори,
прегледује коње и јунаке.
За јад јој се очи откинуше,
те погледну низ Голеч планину,
виђе оком коња и јунака.
Како виће и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
ошину га по десном образу,
ошину га, па му проговара:

[kojica]

"Господаре, силан Влах-Алија,
ну се дигни, главу не дигао!
Ну опасуј мукадем-појаса,
и припасуј свијетло оружје,
ето к нама Страхинића бана,
сад ће твоју главу укинути,
сад ће мене очи извадити".
Плану Турчин како огањ живи,
плану Турчин и оком погледну,
па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхинова љубо,
чудно ли те Влашче препануло!
Од њега си џаса задобила:
кад т' одведем граду Једренету,
бан ће ти се и онђе призират!
Оно није Страхинићу бане,
већ је оно царев делибаша;
к мене га је царе оправио,
јал' је царе, јал' Мемед везире,
да ме царе зове на предају,
да ја војску цару не растурам:
препали се цареви везири
да им почем сабљу не ударим.

[kojica]

Но да можеш оком погледати,
ти се, душо, немој препанути
кад потегнем моју бритку сабљу,
те ошинем цар'ва делибашу,
нека другог већ не шиље к мене",
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија,
та л' не видиш? испале ти очи!
Оно није цареви делија, -
мој господар Страхинићу бане;
ја познајем чело како му је,
и под челом очи обадвије,
и његова оба мрка брка,
и под њиме пуљата ђогата,
и жутога хрта Карамана;
не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
како ли се Туре придрнуло,
те поскочи на лагане ноге,
опасује мукадем-појаса,
а пињале остре за појаса,
и ту бритку сабљу припасује,
а све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао.

[kojica]

Мудар бане, пак је иштетио:
на јутру му не зва добро јутро,
нити турски селам називаше,
но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си, један копилане,
копилане, царев хаинине!
Чије ли си дворе похарао?
Чије ли си робље поробио?
чију л' љубиш под чадором љубу?
Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка да се придрну,
једном крочи - до коња докрочи,
другом крочи - коња појахао,
притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
но на њега ђога нагоњаше,
ла на њега бојно копље пушти.
Удари се јунак на јунака.
Пружи руке силан Влах-Алија,
у руку му копље уфатио,
па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане,
а шта ли си, Влашче, премислило?

[kojica]

Нијес' ово бабе шумадинске,
да разгониш и да набрекујеш,
но је ово силан Влах-Алија,
што с' не боји цара ни везира:
што ј' у цара војске државине,
чини ми се сва царева војска
као мрави по зеленој трави;
а ти, море, мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
од прве га обранити шћаше;
бог поможе Страхинићу бану,
има ђога коња од мегдана:
како копље на планини звизну,
соко ђого паде на кољена,
изнад њега копље прелетило,
ударило о камен студени,
натроје се копље саломило:
до јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
потегоше перне буздохане.
Кад удара силан Влах-Алија,
кад удара Страхинића бана,
из седла га коњу изгоњаше,
а на уши ђогу нагоњаше;

[kojica]

бог поможе Страхинићу бану,
има ђога коња од мегдана,
што га данас у Србина нема,
у Србина, нити у Турчина,
узмахује и главом и снагом,
те у седло баца господара.
Кад удара Страхинићу бане
мучну алу силна Влах-Алију,
из седла га маћи не могаше,
тону вранцу коњу до кољена
у земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
поломише и пера просуше,
па су бритке сабље повадили -
да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана,
каку има сабљу о појасу:
ковала су сабљу два ковача,
два ковача и три помагача,
од неђеље опет до неђеље,
од челика сабљу претопили,
у острицу сабљу угодили.

[kojica]

Турчин ману, а дочека бане,
на сабљу му сабљу дочекао,
по поли му сабљу пресјекао.
Виђе бане, па се разрадова,
љуто сави и отуд и отуд,
еда би му главу осјекао,
јал' Турчину руке обранио.
Удари се јунак на јунака.
Не да Турчин главу укинути,
не да своје руке иштетити,
но се брани с оном половином:
половину на врат натураше,
и својега врата заклоњаше,
и банову сабљу оштрпкује,
све откида по комат и комат.
Обадвије-сабље исјекоше,
до балчака сабље догонише;
побацише њине одломчине,
од хитријех коња одскочише,
за била се грла доватише,
те се двије але понијеше на Голечу,
на равној планини.

[kojica]

Носише се љетни дан до подне,
док Турчина пјене попануше -
бијеле се како горски снијег,
Страхин-бана б'јеле, па крваве:
искрвави низ прси хаљине,
искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
тада бане ријеч проговара:
"Љубо моја, - тебе бог убио! -
које јаде гледаш на планини?
Но ти подби један комат сабље,
удри, љубо, мене, ја Турчина:
мисли, љубо, кога тебе драго".
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхинова љубо,
немој мене, но удри Страхина:
нигда њему мила бити нећеш,
пријекорна бити довијека,
кориће те јутром и вечером
ђе си била са мном под чадором;
мене бити мила довијека,
одвешћу те Једренету граду,
наредићу тридест слушкињица
нек ти држе скуте и рукаве,
ранићу те медом и шећером,
окитити тебе дукатима
саврх главе до зелене траве:
удри саде Страхинића бана!"

[kojica]

Женску страну ласно преварити:
лако скочи ка да се помами,
она нађе један комат сабље,
зави комат у везени јаглук
да јој билу руку не обрани,
па облеће и отуд и отуд,
чува главу Турчин-Влах-Алије,
а ошину господара свога,
господара Страхинића бана,
поврх главе по чекрк-челенци
и по њег'ву бијелу кауку;
пресјече му златали-челенку,
и пресјече бијела каука,
мало рани главу на јунаку:
поли крвца низ јуначко лице,
шћаше залит очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане
ђе погибе лудо и безумно,
а нешто се бане домислио,
викну бане из бијела грла
некакога хрта Карамана,
што је хрче на лов научио;
викну бане и опет привикну,
скочи хрче и одмах дотрча,
те банову љубу доватило.
Ал' је женска страна страшивица,

[kojica]

страшивица свака од пашчади,
баци комат у зелену траву,
љуто врисну, далеко се чује,
жута хрта за уши подбила,
те се с њиме коље низ планину,
а Турчину очи испадоше,
колико му нешто жао бјеше,
те он гледа што се чини с њоме.
Али бану друга снага дође,
друга снага и срце јуначко,
те оману тамо и овамо,
док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
он не тражи ништа од оружа,
но му грлом бане запињаше,
а под грлом зубом доваташе:
закла њега како вуче јагње.
Скочи бане па из грла викну,
те набрекну оног хрта жута,
доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат низ планину,
она шћаше бјежат у Турака;
не даде јој Страхинићу бане,
за десну је руку ухитио,
приведе је к пуљату ђогату,
па се ђогу фати на рамена,
тури љубу за се на ђогина,
па побјеже бане упријеко,

[kojica]

упријеко, али попријеко.
Отклони се од те силе турске,
те долази у равна Крушевца,
у Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
а срете га девет милих шура;
руке шире, у лица се љубе,
за лако се упиташе здравље;
а кад виђе стари Југ Богдане
обрањена зета и челенку,
просу сузе низ господско лице:
"Весела ти наша царевина!
Међер има у цара Турака,
међер има силнијех јунака,
који зета обранише мога,
кога данас у далеко нема".
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
"Немој ми се, тасте, раскарити,
ни ви, моје шуре, препанути;
у цара се не нађе јунака
да дохака мене и обрани.
Да ви кажем ко ме обранио,
од кога сам ране допануо:

[kojica]

кад дијелих мегдан са Турчином,
о мој тасте, стари Југ-Богдане,
онда мене љуба обранила,
љуба моја, мила шћера твоја, -
не шће мене, поможе Турчину".
Плану Јуже како огањ живи,
викну Јуже ђеце деветоро:
"Повадите ноже деветоре,
на комате кују искидајте!"
Силна ђеца баба послушаше,
те на своју сестру кидисаше,
ал' је не да Страхинићу бане,
шуревима ријеч говораше:
"Шуре моје, девет Југовића,
што се, браћо, данас обрукасте!
На кога сте ноже потргнули?
Кад сте, браћо, ви-таки јунаци,
камо ножи, камо ваше сабље,
те не бисте са мном на Косову,
да чините с Турцима јунаштво,
десите се мене у невољи?
Не дам вашу сестру похарчити, -
без вас бих је могао стопити,
ал' ћу стопит сву тазбину моју,
немам с киме ладно пити вино;
но сам љуби мојој поклонио".
Помало је такијех јунака
ка што бјеше Страхинићу бане.

[kojica]

О песми:

О Бановић Страхињи, тој тајанственој, славној скоро натприродној личности певали
су обогаљени, престрављени, са дивљењем и бојазни уз ракију и огњиште.
Код Бановић Страхиње постоји снажан контраст између божанског и људског.
Порука и суштина песме јесте оно што је важно, а то је да треба праштати !
Народ током векова није заборавио чојство Бановица Страхиње , који је и сада,
након много векова, популаран у Срба, управо јер певач говори о духовној величини прастања ,
и страхињи као симболу-носиоцу ове врлине.

Влах-Алија није обичан јунак. Он умногоме подсећа на Ахила из „Илијаде“: најбољи је
турски борац, не слуша никога, чак ни турског цара, ради како му се прохте, цео му се
живот састоји од убијања, пића и жена. Он је својеглав и горд, а у отетој Страхињиној
жени је пронашао тренутни мир који ни по коју цену не жели да изгуби.

[kojica]

Клетва кнежева
(Одломак)

Цар Мурате у Косово паде;
како паде, ситну књигу пише,
те је шаље ка Крушевцу граду,
на кољено српском кнез-Лазару:
"Ој Лазаре, од Србије главо,
нит'је било, нити може бити:
једна земља, а два господара;
једна раја, два харача даје.
Царовати оба не можемо,
већ ми пошљи кључе и хараче,
златне кључе од свијех градова
и хараче од седам година;
ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово -
да сабљама земљу дијелимо".
Кад Лазару ситна књига дође,
књигу гледа, грозне сузе рони...
Да је коме послушати било
како љуто кнеже проклињаше:
"Ко не дође на бој на Косово -
од руке му ништа не родило:
ни у пољу бјелица пшеница,
ни у брду винова лозица!"