Епске народне песме о Косовском боју

[kojica]

Цар Лазар и царица Милица
Цар Лазаре сједе за вечеру,
покрај њега царица Милица;
вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
ти полазиш сјутра у Косово,
с собом|Водиш слуге и војводе,
а код двора никог не остављаш,
царе Лазо, од мушкијех глава,
да ти може књигу однијети
у Косово и натраг вратити;
одводиш ми девет миле браће,
девет браће, девет Југовића:
остави ми брата бар једнога,
једног брата сестри од заклетве".
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
кога би ти брата највољела
да т* оставим у бијелу двору?"
"Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
када сјутра бијел дан осване,
дан осване и огране сунце,
и врата се отворе на граду,
ти ишетај граду на капију;
туд ће проћи војска на алаје:

[kojica]

све коњици под бојним копљима,
пред њима је Бошко Југовићу,
и он носи крсташа барјака;
кажи њему од мене благосов:
нек да барјак коме њему драго,
па нек с тобом код двора остане".
Кад ујутру јутро освануло
и градска се отворише врата,
тад ишета царица Милица;
она стаде граду код капије,
ал' ето ти војске на алаје:
све коњици под бојним копљима;
пред њима је Бошко Југовићу
на алату, вас у чистом злату;
крсташ га је барјак поклопио,
побратиме, до коња алата;
на барјаку од злата јабука,
из јабуке од злата крстови,
од крстова златне ките висе,
те куцкају Бошка по плећима.
Примаче се царица Милица,
ла увати за узду алата,
руке склопи брату око врата,
пак му поче тихо говорити:

[kojica]

"О мој брате, Бошко Југовићу,
цар је тебе мене поклопио,
да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао:
да даш барјак коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети".
Пак поћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
и за њиме седам Југовића;
све је седам устављала редом,
ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
ал' ето ти Југовић-Војина,
и он води цареве једеке,
покривене са сувијем златом.

[kojica]

Она под њим увати кулаша,
и склопи му руке око врата,
ла и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
цар је тебе мене поклонио,
и тебе је благосов казао:
да даш једек' коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
не бих ти се јунак повратио,
ни цареве једеке пустио,
да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
за крст часни крвцу прољевати
н за вјеру с браћом умријети".
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
она паде на камен студени,
она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара:
када виђе госпођу Милицу,
уд'рише му сузе низ образе;
он с' обзире здесна налијево,
те дозивље слугу Голубана:

[kojica]

"Голубане, моја вјерна слуго,
ти одјаши од коња лабуда,
узми госпу на бијеле руке,
пак је носи на танану кулу;
од мене ти богом просто било,
немој ићи на бој на Косово,
већ остани у бијелу двору".
Кад то зачу слуга Голубане,
проли сузе низ бијело лице,
па одсједе од коња лабуда,
узе госпу на бијеле руке,
однесе је на танану кулу;
ал' свом срцу одољет не може
да не иде на бој на Косово,
већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.

[kojica]

Пропаст царства српскога
Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;

он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!

[kojica]

Ако л' волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,

[kojica]

па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:

[kojica]

у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!

[kojica]

Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.

[kojica]

О ИЗДАЈИ ИЛИ НЕВЕРИ ВУКА БРАНКОВИћА

Име Вука Бранковића, обласног господара Косова, постало је синоним
за највећег издајника српског народа и српске државе. У таквом
га светлу приказују народно предање, а посебно епске народне песме,
због тога што је издао кнеза Лазара у боју на Косову, који је вођен између
Срба и Турака 15. јуна 1389. године, на Видовдан. У историјским изворима
који су настали у првим деценијама после битке на Косову, нема података о
Вуковој издаји, па се с разлогом поставља питање, због чега је народно
предање тако тешко оптужило једну историјску личност, чији су потомци
били признати владари српске државе и српског народа.

[kojica]

Три добра јунака

"Који оно добар јунак бјеше
што једанпут бритком сабљом мане,
бритком сабљом и десницом руком,
пак двадесет одсијече глава?"
"Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше
што два и два на копље набија,
преко себе у Ситницу тура?"
"Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
на алату коњу великоме,
са крсташем у руци барјаком,
што сагони Турке у буљуке
и нагони на воду Ситницу?"
"Оно јесте Бошко Југовићу."

[kojica]

Мусић Стеван

Вино пије Мусићу Стеване
у Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном двору господскоме;
вино служи Ваистина слуга.
Кад се ладна поднапише вина,
ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
ја ћу лећи санак боравити,
ти вечерај, па се напиј вина,
па пошетај пред господског двора
па погледај чистом ведром небу:
је ли јасан месец на заоду,
је л' Даница на истоку звезда;
је ли нама путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу.

[kojica]

Јер знадеш ли, моје чедо драго,
кад оно смо на заклетви били,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:
"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Рђом капо док му је колена!"
Леже Стева у меке душеке,
повечера Ваистина слуга,
повечера и напи се вина,
па ишета пред господског двора
и погледа чистом ведром небу:
јесте јасан месец на заоду,
јест Даница на истоку звезда;

[kojica]

јесте њима путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу;
ла се шеће коњма у ахаре,
па изведе два коња витеза,
оседла и и оправи лепо,
једног себи, другог господару;
па се шеће у господске дворе,
и изнесе крстат свилен барјак,
на коме је дванаест крстова,
сви дванаест од чистога злата,
и икона светога Јована,
крсно име Мусића Стевана;
прислони га уз господског двора,
ла се шеће горе на чардаке,
да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
коб га коби Стеванова љуба,
загрли га, па га и пољуби:

[kojica]

"Богом брате, Ваистино слуго,
вишњим богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
одјако си богом побратиме,
немој будит господара мога;
јер сам, јадна, зао санак вид'ла:
гди полети јато голубова,
и пред њима два сокола сива,
испред нашег двора господскога;
одлетише на Косово равно
и падоше међ' Муратов табор, -
гди падоше, већ се не дигоше.
То, је браћо, ваше зламеније,
бојати се да не изгинете".
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,
нећу, секо, невере чинити
господару и моме и твоме;
јер ти ниси на заклетви била,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:

[kojica]

"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Не имао пољског берићета,
ни у дому од срца порода!
Рђом капо док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
господару и моме и твоме".
Већ ушета у чардаке горње,
па пробуди господара свога:.
"Устаните, драги господару,
јесте нама путовати време".
Уста Стева на ноге јуначке,
и умива своје лице бело,
и облачи господско одело,
па припаса сабљу оковану,
па узима кондир вина рујна,
те напија красну славу божју,
сретна пута и крста часнога,
у свом двору, за столом својијем;

[kojica]

војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
уседоше два коња витеза,
разавише крстате барјаке;
ударише бубњи и свирале,
дигоше се богом путовати.
Бела и је зора забелила
на Косову, красном пољу равном.
Сусрете и Косовка девојка.
У руку јој два кондира златна,
оба златна, ал' обадва празна;
под пазуом клобук свиле беле;
за клобуком бела кита перја:
у дну перје сребром заливено,
а по среди златом преплетено,
и по вр'у бисером кићено.
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?

[kojica]

Дај ми, секо, клобук свиле беле,
да га познам кога је војводе;
а тако ми сретна пута мога,
невере ти учинити нећу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигди на ограшју била;
рано ме је пробудила мајка, -
ми ранимо те воду грабимо:
кад ја дођо на воду Ситницу,
ал' Ситница мутна и поводна,
носи, брате, коње и јунаке,
турске капе и бијеле чалме,
красне српске бијеле клобуке;
овај клобук близу краја беше,
ја загази у воду Ситницу
и увати клобук свиле беле:
брата имам од мене млађега,
носим клобук брату рођеноме, -
ја сам млада, мило ми је перје".

[kojica]

Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
чим га виде, тим га и познаде;
просу сузе низ господско лице,
удари се по колену руком,
чисти скерлет на колену пуче,
златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до бога мога!
На мени је останула клетва
од мојега честитога кнеза!"
Клобук даде Косовки девојки,
па се маши у џепове руком,
те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко,
а ја идем на бој на Косово
у пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
лепшим ћу те даривати даром;
ако л', секо, ја погибо амо,
помени ме по пешкешу моме".
Ударише коње мамузама,
па Ситницу воду пребродише,
ударише у цареви табор.