Епске народне песме о Косовском боју

[kojica]

Косовски циклус - Истакнуте личности:

* Бошко Југовић
* Вук Бранковић
* Југовић Војин
* Мусић Стеван
* Орловић Павле
* Цар Лазар - Лазар Хребељановић (1329-1389), кнез Рашке
* Царица Милица - кнегиња Милица Хребељановић

Стране личности:

* Цар Мурат - султан Мурат I

Мање истакнуте личности:

* Ваистина слуга - слуга Мусић Стевана
* Косовка девојка
* слуга Голубан - слуга кнеза Лазара
* слуга Милутин - слуга кнеза Лазара

Квази-историјске личности:

*Косанчић Иван
*Топлица Милан

[kojica]

Песме које припадају овом циклусу:

• Косовски циклусКнежева вечера
• Кнежева клетва
• Косанчић Иван уходи Турке
• Косовка девојка
• Косовка дјевојка
• Косовски бој
• Мусић Стеван
• Обретеније главе кнеза Лазара
• Пропаст царства српскога
• Слуга Милутин
• Смрт мајке Југовића,
• Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)
• Цар Лазар и царица Милица, о боју Косовском
• Цар Лазар се приволева царству небеском
• Царица Милица и Владета војвода

[kojica]

На телевизији често слусамо о Косову. Прва асоцијација на ту реч је Косовски бој
који се одиграо на Видовдан. Тада су се судариле две велике војске : српска и
турска. Срби су гинули за своју отаџбину и испоставило се да су велики и храбри
јунаци .

О Косовском боју много се причало и писале су се песме у којима су се хвалили
велики јунаци који су погинули за своју част, за своју веру и потомке.

Битка на Косову оставила је велики утисак, како на Србе, тако и на остале
народе.

Иако се одрзала веома давно, јос 1389. године, и дан данас се памти, а великаши
који су учествовали у битци и дан данас живе. Народи пишу и причају о њима и
славе их. Косовске песме углавном потицу од народа. Наравно, нико није знао
шта се тачно десило, нико није био на месту догађаја да би знао о чему да писе,
па су људи измишљали .

[kojica]

У песмама је било свега и свачега, и у свакој песми се величала храброст бораца.
Ове песме сврстане су у три групе, а прву групу су сачињавају песме у
којима се говори, како су Турци позвали кнез-Лазара у бој, како је кнез Лазар
проклео све који не дођу на бој, о тајној вечери.

Другу групу чине песме које описују сам бој на Косову, и њих је врло мало. Трећу
групу чине песме које описују оне који су презивели бој, сестре, зене, мајке.
У песмама Косовски великаши су били груби, нељубазни, упорни, тамни, жељни освете.

Борили су се достојанствено због љубави према отаџбини, због своје вере. Сви су
они имали исти циљ, као и њихов вођа кнез Лазар који је уистину и знао да никако
не могу побеедити турке, јер их има више, али се борио. Сви су издржали до краја,
до своје последње капи крви и заслужили су да се о њима писе и да се славе,
постују и воле, и да буду понос српског народа.

Овај догађај се памтио, памти и памтице се докле год је срба и српске земље и док
у нама живи крв предака наших.

[kojica]

Мајка Југовића је била жена која је имала девет синова и све их је изгубила у боју
на Косову. Њена велика љубав према синовима и бол због њиховог губитка
опевани су песми “Смрт мајке Југовића”.

Због велике бриге за своје синове и нестрпљења да сазна њихову судбину мајка је
молила бога за очи соколове и крила лабудова. Бог је услишио њену молбу и
поклонио јој оно сто је желела, јер је знао за њену велику трагедију. Када је мајка
стигла на Косово и видела своје синове мртве претрпела је велики бол, али није
заплакала. Била је тврда срца и одолела је том великом искушењу. Када се
вратила у двор и саопстила тужне вести, сви су плакали осим ње. Слушала је
гласан плач својих снаја и гледала њихов бол, али ни тада није заплакала. Она је
туговала негде дубоко у себи. У ноћи бдења коњ њеног сина Дамјана је
завриштао. Иако је знала због чега коњ вришти, желела је да јој неко скрене
мисли и каже погрешан одговор како би јој било лакше. Зато је питала да ли је
коњ жедан или гладан, а када јој је Дамјанова жена рекла да коњ вришти јер му
нема господара, мајчин бол био је јос већи, али је и њега издржала. Сутра ујутро
долетела су два црна гаврана крвавих крила који су испустили руку јунака у
мајчино крило! То је била рука њеног сина Дамјана и она је подстакла мајку на
сећање и размшљање о својим синовима. Њен бол је био огроман и није га могла
издржати. Био је толико велик, да се надула се и распрснула.

Љубав мајке Југовића према синовима је била огромна, а бол због њиховог губитка
јос већи. Иако је била јака и издрзљива није могла да преболи смрт својих синова
и њемо срце пукло од жалости. Љубав мајке Југовића према својим синовима је
симбол мајчинске љубави која нема границе и која се не може измерити.


Боске

[kojica]

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;

[kojica]

Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?

[kojica]

Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"

[kojica]

"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.

[kojica]

Песма Смрт мајке Југовића инспирисана је стварним догађајем, поразом српске
војске у бици на Косовом пољу (1389). У непосредној вези с овим догађајем
трагичним за српски народ, а самим тим и за певача, налази се погибија многих
војника. Историјски слој песме интегрисан је у старији, митолошки слој. Певач,
приказујући позадину косовског боја, користи старо усмено песничко наслеђе, у
ком се преплићу прехришћански обичаји и веровања, натприродне појаве,
демонска бића и поједини хришћански елементи. Он доступна естетска средства
користи с аспекта свог времена и схватања, што проузрокује привидну логичку
некохерентност песме.

[kojica]

ЕПСКЕ ПЕСМЕ О КОСОВСКОМ БОЈУ — МОТИВ УХОЂЕЊА ТУРСКЕ ВОЈСКЕ

У епској композицији песама косовског циклуса важан моменат представља
ухођење турске војске. Овај мотив се јавља у сложенијој композиционој схеми и обухвата
одлуку да се крене у ухођење, одлазак и повратак онога ко уходи, давање извештаја
(најчешће лажног), као и могућност описа турске војске. Овде се отвара и могућ
ност правдања српског пораза после извештаја о несагледивој турској сили.
Одмеравање српских и турских снага неће ићи у прилог мање бројној српској војсци, али
упркос томе, на основу ублаженог извештаја, кнез Лазар ће кренути у борбу.
У Вуковим Комадима од различнијех косовскијех пјесама Косанчић Иван
уходи Турке и саопштава какав је однос српске и турске војске:

Јесте силна војска у Турака;
Сви ми да се у со прометнемо,
Не би Турком ручка осолили

[kojica]

Народни певач на метафоричан, врло сликовит начин, пева о бројности турске
војске. Говорећи о песми из Вукове збирке, Нада Милошевић указује на
то да песма о ухођењу има функцију танане психолошке анализе ликова извидника,
Милошеве оданости Лазару и складне витешке повезаности између три војводе бојне

У песмама забележеним после Вука композициона схема ухођења је готово
иста као у његовим с том разликом што се јављају нове појединости у вези са простирањем
турске војске и реаговању Турака на предстојећи обрачун. Слика турске
војске је дата непосредно и посредно. Непосредно, где јунак казује оно што види,
други је посредно, саопштавање другом јунаку, најчешће Милошу, о бројности турске
војске. После тога следи подношење извештаја Лазару о бројности у облику лажног извештаја.

[kojica]

У песми Богољуба Петрановића Пропаст царства српског Милош Обилић
спрема Косовац Ивана да крене у турску ордију:
Обуче му турску ћеисију,
Штоно носе цареве делије,
И његове баше Једренлије;
Покри коња зеленом либадом,
Да га тамо не познају Турци,
Припаса му свијетло оружје,
Па га спреми у бојно Косово.

Бавећи се Петрановићевом песмом Пропаст царства српског Томо Маретић
указује на то да се четврти Вуков комад, који пева о ухођењу, налази и у Петрановићевој песми.

У Косовској песми из Шаулићеве збирке господа на вечери одлучује да пошаље
Топлицу Милана, који се издваја од осталих по знању језика:

[kojica]

А Милана тако оправише,
А Милана од Топлице бана,
Који знаде дванаест језика,
Што умије турски и арапски.

Наглашавање култа јунака лако је уочити јер народни певач даје изузетне врлине
ономе који креће у турску ордију. Топлица Милан је, не само јунак већ и неко ко је изучио књиге у Цариграду:

Да шаљемо Топлицу Милана,
Милан је тамо често проходио,
У Цариграду књиге изучио,
Језике све је докучио,
Са сваким може говорити —
На њега се неће нико ни сетити.
Турску може војску уходити,
Од Турака нама глас донети!

[kojica]

После ухођења Косовац Иван прича:

Ја сам турску уводио војску,
Од извора ђе вода извире,
Крај Ситнице, с обадвије стране,
До увора ђе вода увире,
Све је турска притиснула војска,
Од Мрамора до дрва Јавора.
А кака је у Мурата војска:
Стоји врисак хата и парипа,
Поврискују Турци у логору,
А турају сабље у облаке.
А све вичу и говоре Турци:
Што ђаура нема у Косово,
Да њиове сијечемо главе!
Муратова силна јесте војска.

[kojica]

Косанчић Иван уходи Турке

"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:

[kojica]

Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!

[kojica]

Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."

[kojica]

Лажна слика о турској војсци иде поново у прилог стварања култа Милоша
Обилића јер он иницира сакривање праве бројности турске војске да се Лазар не би
поколебао и уплашио.

[kojica]

Јасно је да је у драматичном тренутку одлуке после ухођења било неопходно
створити психолошку предност која би ишла у прилог српској војсци. Дакле, створити
осећај супериорности, посебно код кнеза Лазара, који је иначе у дилеми. Народни
певач на различите начине умањује снагу и број турске војске, а врло често,
поред формуле да је војска пошла не да ратује, већ да се храни хлебом користи и
формулу у којој налазимо оболелу турску војску или њу чине старци и деца, који
нису способни за бој.