Svakodnevno smo suočeni sa napornim,agresivnim,smarajućim ljudima oko sebe,na poslu,u svakodnevici..pored nas defiluju tirani,davitelji..bahati i bezobzirni..kako da izađemo na kraj sa njima,a da pritom ne izgubimo živce?
Svakodnevno smo suočeni sa napornim,agresivnim,smarajućim ljudima oko sebe,na poslu,u svakodnevici..pored nas defiluju tirani,davitelji..bahati i bezobzirni..kako da izađemo na kraj sa njima,a da pritom ne izgubimo živce?
Nalaze se svud oko nas..na poslu,u komšiluku,u tržnim centrima,u saobraćaju..kočopere se i džangrizaju,vade "krv na slamku"..družimo se jer moramo,sa nekima i radimo pa ih ne možemo izbjeći,neki su rodbina koju ne možemo promijeniti..komšije koje ne možemo iseliti iz njihovoih stanova..šefovi koji su takvi kakvi jesu..
svakodnevno se suočavamo da tempiranim bombama i sukob je na tili čas na vidiku..komunikacija propada,tenzija naraste do neslućenih mogućnosti..
gubimo živce u svakodnevici ničim izazvani,nikad akteri..tek sudionici koji ne mogu da se izoluju..
kako se razbinervozom pozabaviti..a ne postati njima nalik?
Prvi input je da se ponašamo kao noj..zaburimo glavu u pijesak(a doope nam viri dabome)..elem,da ignorišemo.. Druga opcija je da vratimom istom mjerom..a ima li i neka treća varijanta..da ne gubimo živce i dobijemo ono što želimo bez nerviranja?
Kakva su vaša iskustva?
Neka moja iskustva su me natjerala da izanaliziram gdje ja to griješim..zapravo,zašto na sve te teške ljude reagujem tako da gubim živce..to nisam željela.I kopajući po sebi,pronašla sam neku malu polaznu tačku koja se zove emocija..ona je najljući neprijatelj u borbi sa takvim ljudima..ako joj dopustimo da nas nosi i da se po njoj određujemo,sukob je neizbježan..i najbanalniji događaj postaje ličan i kao rezultat je para na uši..eksplozija..
ja to ovako radim..
Večnost je čista sadašnjost.
dobar fazon
elem,zaista mislim da je najveća prepreka koja nam ne dozvoljava da ostanemo pribrani,ta emotivna reakcija..zašto bih ja morala da umornu i oznojenu kasirku u tržnom centru doživim lično u trenutku kad usporava svoj rad( a meni se baš žuri) jer preko ramena dobacuje kolegici za drugom kasom kako je planirala skuhati tamo neki hepek,al ne zna da l će stići...
zašto bih reagovala sa vidnom nervozom nad evidentnim neprofesionalizmom kasirke koja je ipak samo čovjek..
rezultat je nešto što ja neću-nerviranje..e,taj prvi korak isključivanja sveg emotivnog je i najbitniji
Reagijem različito, zavisno od raspoloženja, na tako neki zajedljivi komentar da li dok čekam red negde pa im bude krivo što su mene pusitli preko reda sa detetom , nekad je dovoljno samo da slučajno staneš na put nekom da ne može da prođe na sekundu, pa ti drsko odbrusi...ima takvih primera puno... Kad ne odgovorim bude mi žao što sam prećutala, a nekad i odgovarim ...ma bitno je da nas takve stvari ne poremete puno...znam koliko je to teško. Neki poseban metod nemam...izvređam ih u glavi najgore ... i idemo dalje...
ja se uvek trudim da pre polaska ocistim mozak da bude kao beli papir.izbacim iz glave sve prethodno sto me uznemiravalo,koncentrisem se,duboko disem i krenem.naredim sebi da moram da budem tolerantna,da ono sto se meni cini o drugima ,mozda mene dozivljavaju takvu,nabacim osmeh ,ne dozvoljavam sebi da se mrstim,mislim na vesele stvari,u sebi zvizducem omiljenu pesmu i ..napred,pomaze.
Jao tad je samokontrola bitna, pogotovo u situacijama kad nekad crkavam od vrućine da mi nije dobro...ono kad je u maksiju trideset stepeni a obučemo se prikladno za zimsko vreme... ja samo tad očima kolutam , al ništa ne govorim
Samo u sebi ostani pribrana, ostani pribrana
Upravo je to zanimljivo što si napisala...kad ne odgovoriš,bude ti žao što si prećutala..ljudi izbace iz sebe ili ostane u njima..kažu,lakše im je kad "pljunu " ("E,nek si joj vala rekla")
Suština je u tome da svako od nas vremenom iskristališe način na koji će zaštiti sebe od nerviranja..
evo,kad sam ja to prvi put uspjela baš na primjeru kasirke..
U trenutku kad sam se spremila osuti paljbu vrste"Hoćete li vi raditi svoj posao?"..vidjela sam njeno lice onako izbliza..i prošlo mi je kroz glavu da ona,ta žena ima problem,a ne ja..
Moj "problem" je rješiv u minuti dužeg čekanja,recimo.. a ona svakodnevno ima žene koje nervozno cupkaju i prevrću očima..ona se mora nasmiješti nama svima..ja ne moram..
Umjesto kritike,uputila sam joj osmijeh i desilo se čudo..
njeno je lice iznenada sinulo i sa najvećom mogućom pažnjom,završila je kasiranje i naplatu..strpala stvari u kesu..
a ja sam bila sretna..pobijedila sam svoj prvi impuls i izbjegla nerviranje..
Jeste i ja obično pomislim da ceo dan tu sedi i da joj nije lako pa da moram da razumem da mora i da priča sa nekim nekad...Samo pogledati njenim očima, i ja tako radim
Ali kako izaći na kraj sa drskim šaltrerušama...e to mi već malo teže ide...
Čak sam primetila kod sebe da glumim ljubaznost i da sam zahvalna za to što je ipak uradila a to joj je posao..
sjajan primjer..masa službenika koji odrađuju posao za koji su redovno plaćeni,na način na koji si opisala..to je zaista ljudska prepreka..šalter kao fizička pregrada ..kod takvih primjera je važno razlučiti je li ta osoba zaista takva po prirodi(znači uvijek i prema svima) ili je to samo neka njena taktika..
u takvim situacijama ostajem fina,predusretljiva i trudim se da mi ne pokvari dan..kako?
Kažem sebi da je dan moj,a da je ona samo prolazni bljesak kog ću zaboraviti za par minuta ..ona nije persona,nju ne vidim kao ličnost-s njom onda nemam ni relaciju..ona je kao bankomat koji je bahat i često drzak..a sa automatima ja nemam odnose...
svi odglume ljubaznost,kako sama kažeš..ali kad god sam to uradila,sama sebi bih zavalila šamar jer ne podnosim tu snisihodljivost..ne mogu da budem ljubazna,ali ostanem mirna i pozitivna..ne gledam je već se trudim usmjeriti misli ka nečem lijepom,ka nekom dragom i to me ispuni pozitivnom energijom
a znate sta sam jos primetila.ljude nerviraju vesele,nasmejane osobe..gledaju ih podozrivo,s neodobravanjem..gledam u prevozu,svi namrsteni,gledaju negde u prazno,mimo vas..i onda udjem sa osmehom,vidim prazno mesto do prozora i gospodju sa dve torbe,jasno i s osmehom je zamolim da malo pomeri torbu..kazem-uh,bas sam imala naporan dan,imam dosta da se vozim ,sela bih kraj vas..ona me osine pogledom,okolina me izbeceno gleda u stilu-sta je ovoj-..kao da je normalno da smo besni,natempirani,da ne smemo da kazemo ni jednu sitnicu jer se ne poznajemo,kao da je ljubaznost greh,ili izaziva podozrenje-na cemu li je-..gde se izgubila tolerancija,pristojnost,ljubaznost,ono hvala,molim, i slicno..a bez da ocekujes da te zbog toga posmatraju kao ludakinju.
U mom kraju znaju da kažu "Umiljato jagnje,dvije majke sisa" i ima tu istine..naravno,ukoliko je naša umiljatost i ljubaznost,nešto što nismo namjestili na lice pa jedva čekamo da to skinemo jer nas steže kao i svaka maska..l
tacno,bas to..navikli na neku glumu..zaboravili na lepe ,normalne sitnice,koje zivot cine lepsim..pa im cudno..
to i jeste poenta svega..ne želim da ih zaboravim jer ću ja biti sretnija i smirenija,jer činim dobro za sebe..ostati hladnokrvna iz ličnog uvjerenja ..a to se može uvježbati,samo treba vremena
mada nekada pomogne i ovo...
Večnost je čista sadašnjost.