Епске народне песме о Марку Краљевићу

[kojica]

Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".

[kojica]

Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

[kojica]

Марко - гигант!

Mногобројне песме о Марку као заштитнику несрећних, оличених у девојци која не
може да плати свадбарину, па јој је дарује, он, или, у другој, додуше Туркињи,
коју спасава од чудовишта, део су његове епске биографије, без обзира да ли се
она заснива на националним или интернационалним обрасцима. Маркова признања
противницима, његова пријатељства и побратимства (чак и с Турцима!) остварују
се на нивоу човечанске осећајности, изван сваког другог мерила.

[kojica]

Успешност Маркових мегдана с различитим јунацима, обликује се не само на
његовој људској храбрости већ и на његовој натприродној моћи.

У митском, упоредном току његове биографије, Марко је повезан с вилама и
другим натприродним бићима. По једним варијантама, вила му је мати, те му отуд
толика величина и снага; по другим, вила га је подојила у знак захвалности што јој
је заклонио дете од сунца; по трећим, одужила му се, зато, што јој је одмрсио косе
које су јој се заплеле у црну драчу.

[kojica]

Уласком у свет натприродног, Марко је добио и моћ над тим светом, али и помоћ
од њега. Он у низу предања с лакоћом чупа дрвеће, подиже непомерљиво камење,
цеди суву дреновину, сабљом пресеца стене. Брда настају од земље коју отресе
са својих опанака. Његов коњ Шарац био је губаво големо ждребе. "Узео га је за
реп, омануо око себе, као и друге коње што је огледао, а кад је видео да га не
може померити с места, купио га од кирџија, излечио га и научио да пије вино"...

[kojica]

У народним причама, Марко је обичан човек из народа, чобанин и говедар, сељак
који гони из дубраве дрва.

По историјском предању, Бог је "некаквијем чудним начином пренио и њега и
Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе". Предање му је подарило
вечни живот и на дну мора, и "кад тимари свог Шарца, путници на мору јасно чују
његово чешало"...

У епској поезији, која постаје уметност само ако њени јунаци задрже и
општечовечанске црте, Марко се, ипак, морао растати од живота... Сахрањен је у
Светој Гори "без биљега, да се њему душмани не свете"...

[kojica]

Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!

[kojica]

Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,

[kojica]

ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,

[kojica]

учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.

[kojica]

Марко Краљевић и соко

Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!

[kojica]

"Какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме Турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И првене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."

[kojica]

Орање Марка Краљевића

Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
,,О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
То је Марко послушао мајку:

[kojica]

он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао".

[kojica]

Марко Краљевић и Филип Маџарин

Вино пије тридест капетана
У Карловцу бијеломе граду,
Међу њима Вилип Маџарине,
А до њега Змај-Деспоте Вуче,
Докле су се вина напојили
И од вина ћеив задобили,
Па се вали тридест капетана,
Што је који робља наробио,
Колико ли глава осјекао;
Али вели Вилип Маџарине;
"Браћо моја, тридест капетана!
"Видите ли бијела Карловца
"И у њему тридест и три куле?
"Ја сам сваку главом накитио,
"До нијесам кулу на ћуприји,
"А и њу ћу скоро окитити
"Русом главом Краљевића Марка."

[kojica]

То говори Вилип Маџарине,
А мишљаше, нико га не чује
Од Маркових вјерних пријатеља;
Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче,
Побратим је Краљевићу Марку,
Па се скочи од земље на ноге,
Доватио дивит и хартију,
Те је ситну књигу написао
Ка Прилипу граду бијеломе
Побратиму Краљевићу Марку,
'Вако Вуче Марку говораше:
"Чујеш ли ме, Богом побратиме!
"Ево имаш грдна душманина
"У Карловцу Вилип-Мацарина,
"Он се јесте, брате, зарекао,
"Да ће твоју укинути главу,
"Њом бијелу накитити кулу;
"Но се чувај, Богом побратиме,
"Од Вилипа каке пријеваре."

[kojica]

Па му Вуче књигу оправио.
А кад Марку ситна књига дође,
Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Оде право низ Косово равно,
Од Пазара ломним Влахом Старим,

[kojica]

Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал' Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш'о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,
Он јој Божју помоћ називао:
"Божја помоћ, моја снахо мила!

[kojica]

"Јел' код двора Вилип побратиме?
А вели му љуба Вилипова:
"Ид' отале, гола дервишино!
"С такијем се Вилип не братими."
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Удари је дланом по образу,
На руци му бурма позлаћена,
Начини јој рану на образу
И три здрава помјери јој зуба,
Па јој скиде три низа дуката,
Те их баци у свил'не џепове,
Па говори љуби Вилиповој:
"Поздрави ми Вилип-Маџарина
"Када дође озго из планине,
"Нека дође у нову механу,
"Да се рујна накитимо вина,
"Ни за моје ни његово благо,
"Већ за твога злаћена ђердана,"
Па окрену помамна Шарина,
Оде право у нову механу;
Одја Шарца, свеза пред механу,

[kojica]

А он сједе пита рујно вино
Мало било, за дуго не било,
Дође Вилип двору бијеломе,
А срете га љуба Анђелија,
Рони сузе низ бијело лице,
Држи крвав јаглук у рукама,
А пита је Вилип Маџарине:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?
"Те прољеваш сузе од очију,
"Држиш крвав јаглук у рукама?"
Оде њему љуба говорити:
"Господару, Вилип-Маџарине!
"Ти кад оде у лов у планину,
"А ја стајах пред бијелом кулом,
"Враг донесе једну дервишину,
"На њему је ћурак од курјака,
"Па по ћурку сабљу припасао,
"Упртио копље на рамена,
"Па он јаше коња шаренога,
"Па га догна пред бијелу кулу,
"Мене божју помоћ називао:
""Божја помоћ, моја снахо мила!