Епске песме хајдучког циклуса

[kojica]

''Да л' шта ћераш, да ли од шта бјежиш?''
Проговара Старина Новаче:
''Вјера моја, посестримо вило!
''Ја не ћерам, већ ја јадан бјежим;
''Погуби ме Грче на мејдану.''
Таде њему вила говорила:
''Врн' се натраг, Богом побратиме,
''Чинићу се лијепа ђевојка,
''Савићу се Грки око грла,
''Па ћу њему очи засјенити,
''Ти погуби слијепа јунака.''
Тад' се Новак натраг поврнуо,
Оде с вилом до близу Манојла,
Па остаде у гори зеленој;
А вила се начини ђевојка,
Па се вије Грку око грла,
И тура му руке у њедарца,
Док је Грку очи засјенила,

[kojica]

Па позивље Старину Новака:
''Побратиме, Старино Новаче!
''Сад погуби слијепа јунака.''
Ал' се Новак тешко поплашио,
Те не смије приступити близу,
Већ се баца перним буздованом,
Те удара Грчића Манојла,
Удари га међу очи чарне,
Паде Грче у зелену траву,
Грче паде, а Новак допаде,
Те Гркову осијече главу,
Па отиде у гору зелену;
Тражи Новак по гори дружину.
Докле су се били састанули,
Цијепаше кићене дарове,
Завијаше своје ране грдне.

[Lola]

divna pesma

[kojica]

Описи Старине Новака

Најупечатљивији опис Старине Новака дат је у пјесми “Женидба Груице
Новаковића”. Новак је овдје одјевен у страшну одору. На глави има “капу
вучетину”, на плећима "кожух од међеда", за капом “крило од лабуда”. Зооморфна
маска коју он носи може се довести у везу са митским прототипом. Медвјед и вук
из аспекта симболичког статуса животиња (зооморфни код) представљају
животиње које су најближе човјеку. За изглед Старине Новака у овој пјесми
илустративан је, међутим, и историјски прототип. Лако је уочити типолошку
сличност између одјеће Старине Новака и описа једног делије у Једрену који нам
оставља француски путописац Никола де Николе са својих путовања по Турској у
16. вијеку.

[kojica]

“Он је изгледао овако. Доњи део његове хаљине и његове дуге и широке гаће, које
Турци називају шалварама, били су од коже младог медвједа са длаком напољу.
Испод шалвара имао је ципеле или кратке чизме од жутог сафијана, сприједа
шиљате, а позади веома високо, одоздо потковане, окружене дугим и широким
мамузама. На глави је имао капу, начињену као код пољских коњаника или
Ђурђијанаца, која му је падала ка једном рамену. Она је била од пегаве
леопардове коже. Делија је на њу, на челу, прикачио једно широко орлово крило
како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим
позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, објесивши га о
појас. Његово оружје била је ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован,
тј. топуз, са златним перима.

[kojica]

Међутим, неколико дана послије тога овај делија је кренуо из Једрена с војском
коју је Ахмед-паша (онај који је, послије тога, по султановом наређењу, задављен
у свом кревету) водио, уместо султана, на Ердељ. Тада сам га видјео на коњу
покривеном, умјесто покровцем, читавом кожом једног великог лава, која је
предњим шапама била причвршћена на грудима коња док су друге две висиле
позади. Буздован му је висио о задњем ункашу седла. У десној руци држао је
копље дуге и шупље дршке, а врха добро заоштреног.”

[kojica]

Да ли је Новак овде одевен у одећу турског мегданџије или је карактеризација
настала наслојавањем митског и историјског хронотопа, питање је на које се не
може дати дефинитиван одговор. Чини се да се у карактеризацији и атрибуцији
Новаковог епског лика не могу занемарити ни митски ни историјски елементи.
Ниједан од ових чинилаца, међутим, не опстаје самостално у традицији. У питању
је процес који подразумева иманентно присуство епског подтекста кадрог да
активира целокупну епску биографију популарног јунака. На дијелу је аутоматизам
епске формуле и механизам поистовећивања колектива са опјеваним догађајем или
јунаком, проистекао из естетике истовјетности, којим се не желе довести у
питање стил и афинитети народног пјевача, као ни утицај средине, епохе и
етнокултурних елемената поднебља у коме је одређена варијанта забележена.