Циклус песама о ослобођењу Србије и Црне Горе

[kojica]

и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн'ест хиљад' Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег' бјеше сто хиљад' Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚

[kojica]

Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж'те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије тице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,

[kojica]

погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњ'ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"

[kojica]

С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал' у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара."

[kojica]

Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
"Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?

[kojica]

О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије -
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.

[kojica]

Бој на Салашу

Вино пију три српске војводе
у богатој и поносној Мачви,
у лијепу селу Метковићу,
а код двора Петра Херићева.
Прво бјеше српска војевода
Катић Јанко из села Рогаче
од Космаја, гн’језда соколова;
а друго је војвода Вујица
из Азање сниже Смедерева;
а треће је српска војевода
Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
с њима пије до двјеста Србина.
Ту Србина без коња не бјеше,
већ све Срби на коњма добријем,
на хатима, а под миздрацима.
А када се напојише винца,
те им винце изиђе у лице,
а ракија приче говорити,
поче им се Чупић туговати:

[kojica]

„Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
тешко су ми Турци додијали,
јер сам, браћо, на крајини љутој,
украј Дрине, украј воде хладне,
пак ми Мачву из преваре краду,
не могу се с њима удесити,
а да ми се с њима удесити,
волио бих нег’ царево благо,
да ја видим чија јесте Мачва,
чија јесте, чија л’ ће остати;
то бих сада, браћо, најволио.“
Истом Чупић у ријечи бјеше,
а стражарче долеће са страже,
вјерна слуга Јуришића Станка,
иза Батра, са села Салаша;
гологлаво бјеше, без обуће,
без обуће и без дуге пушке;
од шумскога трња одерано,
грознијем се сузам’ упрљало.
Војводама када оно дође,
оно њима Бога не назива,
већ овако њима проговара:

[kojica]

„Жље га сјели, три српске војводе,
жље га сјели и вино попили!
Ви пијете и попијевате,
сиротиња у невољи цвили:
на Мачву вам Турци ударише,
седам хиљад’ и триста Турака
и пред њима Мехмед капетане
од Зворника града бијелога,
бијела му брада до појаса.
Буљугбаша Јуришићу Станко
са својијех седамдесет друга,
хћаше јунак да узбије Турке,
и на Турке огањ оборише;
пуче пушак’ од Јуришић Станка,
пуче пушак’ седамдесет равно,
од Турака седам хиљад’ пуче:
ми не знасмо један за другога,
ко л’ погибе, ког’ ли ухватише,
ко л’ утече, који ли остаде,
нит’ знадосмо куд се ђеде Станко.
Еле Турци Мачву прегазише,
поробише Совљак и Глоговац.

[kojica]

Ко је вама коње набавио,
ко је вама чоху порезао,
ко ли вам је поково оружје,
разма јадна сиротиња раја?
пак с Турцима рају завадисте
и Турцима сада издадосте.
Што чините, да вас Бог убије;
што чините, јер се не бијете,
не бијете, јал’ се предајете?“
Кад то чуо Чупићу Стојане,
у руци му пуна чаша вина,
пуна му се чаша задесила,
од ешка му задрхтала рука,
па испусти чашу на синију
(нит’ се разби нит’ се проли вино),
а пљесну се руком по кољену,
под кољеном скерлет-чоха пуче
и бијела кожа на кољену;
на руци му три златна прстена,
та сва три му цркла на прстима.

[kojica]

Чупић Стојан грозне сузе проли:
у Стојана нема много друга
разма цигле двије вјерне слуге,
једно бјеше Сићићу Маринко,
а друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
„Слуге моје, брже коње ваше.“
А он скочи, припаса оружје,
собом Стојан до мркова дође,
па мркову притеже колане,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на мркова сједе;
око њега двије вјерне слуге.
’Вако Чупић рече са мркова:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас у невољи,
да идемо дочекати Турке!“

[kojica]

А Вујица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
јер Катићу мило не бијаше
бој заметат у земљи незнаној
с мало друштва, а с много Турака;
друштва мало, а и то невјешто,
не познаје стаза ни богаза.
Проли сузе Чупићу Стојане,
сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас на невољи,
данас мене, ја ћу сјутра вама;
ил’ ви пошли ил’ не пошли, браћо,
ја ћу један ударит на Турке,
под срамотом овом остат нећу,
мрет ми данас или мрети сјутра,
волим прије, о мање грјехоте!“
Кад погледа војвода Вујица
та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вујици се врло ражалило,
па он скочи на ноге лагане

[kojica]

и Чупићу овако говори:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
нека знадеш, ја те издат нећу
са мојијех сто педесет друга;
ко те издо, издало га љето,
бијело му жито не родило,
стара њега мајка не виђела,
њим се мила сестра не заклела!“
Пак Вујица викну на дружину:
„А на ноге, моји соколови;
брзо своје коње опремајте.“
Вујо оде до коња алата,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, сједе на алата,
око њега сто педесет друга.
Ту се Вујо и Стојан састаше;
срамота се Јанку учинила
да он јунак од друштва остане,
да остане и да их издаде,
веће и он на ноге устаде
и долеће до коња ђогата,

[kojica]

до ђогата гриве окнивене,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на ђогата сједе,
око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
три војводе као три сокола,
а за њима до двјеста Србина
на хатима, а под миздрацима,
кано сродно јато голубова –
Боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
пак Богатић село прелећеше,
у Клијење село долећеше;
а кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод руке,
ал’ му Совљак огњем горијаше
а по њему Турци халакају.
Онда Чупић ’вако проговори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,

[kojica]

хоћете ли да се послушамо:
да ми добре коње одјашимо,
па да с коња збацимо теркије,
да ми добрим коњма облакшамо,
да колане коњма притегнемо;
брзо ћемо с’ ударит с Турцима;
а немојте жалити теркија!
Ја сам чуо од старијех људи:
онђе нема нигда старјешине,
старјешине ни да судит може,
који није кадар платит вина
у механи за потребна друга;
хвала Богу, и Бог ми је дао,
ако Бог да те здраво будемо,
теркије ћу вама допунити
и хоћу вас вином напојити;
ако л’ који у боју погине,
тражићу га, па га сахранити,
л’јепо ћу му т’јело опојати.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,

[kojica]

сви Стојана одмах послушаше,
па с добријех коња одсједоше,
побацаше са коња теркије
и колане коњма притегоше,
пак на добре коње усједоше,
потекоше путем пријекијем,
на салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци прошли друмом широкијем,
прошли Турци у богату Мачву,
око пута преко поља равна
на плочама траву одадрли,
ал’ се јоште повратили нису.
Кад је Стојан сагледо друмове,
опет онђе уставио друштво,
па он својој дружини говори:
„Браћо моја, Јанко и Вујица,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
ја сам ноћас лијеп сан уснио,

[kojica]

нека знате, наш ће мејдан бити,
ако Бог да, добићемо Турке,
само, браћо, држ’те се јуначки,
немојте се, браћо, препанути!
Видите ли то салашко поље
колико је дуго и широко,
кад се Турци с плијеном помоле,
све ће поље собом закрилити,
ви се, браћо, препанут немојте!
Ја сам чуо од старијех људи:
нема смрти без суђена дана,
ни јунака без првога брата;
нека знате, ја ћу бити први!
Већ овако да се послушамо:
око главе саруке завите,
а по турски сабље припашите
и по турски коње разиграјте,
да се Турци далек’ не осјете,
нас је мало, а много Турака;
па хајдемо право међу Турке,
ко нас гође види од Турака,
свак ће мислит, њима индат иде.

[kojica]

А када се с Турцим’ изм’јешамо,
да сви, браћо, Бога поменемо
а по једну пушку избацимо,
више пушак’ немојте бацати,
већ тргните сабље од појаса
да кроз Турке јуриш учинимо,
пак да Турке одмах рас’јечемо,
рас’јечемо Турке на буљуке,
нека не зна један за другога;
тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
извадите дрвене чутуре,
напите се поцерске ракије
зарад срца и зарад слободе.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви по турски главе замоташе
а по турски сабље припасаше,
пак тргоше дрвене чутуре
и стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
па он пије са два побратима.

[kojica]

По једном се пићем обредише,
а по другу пити започеше,
ал’ се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака,
све су поље собом закрилили.
Они гоне плијен од Совљака:
седам хиљад’ бијелих оваца,
пет хиљада црвенијех коза,
три хиљаде крава музовнијех,
шест стотина мачванских волова;
стоји блека овац’ за јањцима,
стоји мека јањац’ за овцама,
века стоји коза за јарићи,
а јарића дрека за козама;
стоји рика крава за теладма,
а телади мека за кравама;
бука стоји мачванских волова,
не познају својијех чобана,
види стока ђе ће путовати,
паке жали свога завичаја;
а за њима Турци халакају.

[kojica]

Виче Турчин један до другога:
„Лакше, Мујо, не умори марве!“
„Хоћу, Усо, ада како нећу;
далеко је Дрини путовати,
бојати се Чупића Стојана.“
Турци мисле, нико их не слуша,
Чупић слуша, пак сузе прољева,
та од јада, гледајућ’ очима
како Турци српски плијен гоне
(у звјерки би срце препукнуло,
а камоли у живу јунаку!),
па говори Чупићу Стојане:
„Видиш, брате, Јанко и Вујица,
видите ли сиротињског пл’јена,
ко б’ остао под овом срамотом?“
па он сарук на очи намаче:
„Хајте за мном како који може.“
Сви саруке на очи нам’коше,
а по турски копља окренуше
и по турски коње разиграше,
па сви шуте ништа не говоре,
већ одоше на сусрет Турцима.