Majstor i Margarita - Mihail Bulgakov

[Bisernica]

Pored ideje o dobru i zlu i njihovom neprestanom sukobljavanju ,jedan deo romana je posvećen ljubavi koja je ujedno i najuzvišenija tema ovog romana.Ljubav Majstora i Margarite je jednostavna ,ali uzvišena ,snaga koja ne poznaje prepreke,snaga koja podrazumeva odanost,čak i onda kada ne postoji fizička prisutnost onog koga volimo ,kao što je slučaj sa Margaritom ,koja ostaje verna Majstoru čak i onda kada ne zna kakva ga je sudbina zadesila i da li je još uvek živ.Njena spremnost da uradi sve što može ,pa čak i da postane veštica ,kako bi ga vratila je neverovatna.Margarita pokazuje spremnost i hrabrost ,čvrstinu duha i rešenost da bude sa svojim voljenim po bilo koju cenu ,i ta ljubav na kraju rezultira svojevrsnom nagradom - Majstor i Margarita ostaju zauvek zajedno u spokoju.

Ljubav kao ideja je ujedno i najjača ,ona uspeva da pobedi,ukloni sve prepreke i sve opasnosti i ostavlja svojevrsnu nadu,da je ona izlaz iz svakog ćorsokaka u koji može zapasti borba između dobra i zla ,onda kada se ne zna koji od ova dva univerzalna ,kosmička pokretača ima prednost.

[Bisernica]

Citat:

Tada se zbila druga čudnovatost, ali se ona ticala samo Berlioza. Naglo je prestao štucati, njegovo srce je zalupalo i načas nekamo nestalo, zatim se vratilo, ali s tupom iglom koja je u njemu zapela. Osim toga, Berlioza je uhvatio bezrazložan, ali tako jaki strah, da je poželio pobjeći s Patrijaršijskih ribnjaka, odmah, glavom bez obzira. Berlioz se turobno osvrnuo, ne shvaćajući što ga je to uplašilo. Problijedio je, obrisao rupčićemčelo, i pomislio: »Što je to sa mnom? To mi se još nikada nije dogodilo. Srce mi ne radi kako treba ... Premoren sam. Vrijeme je da sve pošaljem k vragu i odem u Kislovodsk ...« I tada se pred njim zgusnuo užareni zrak i iz tog zraka nastao je prozirni građanin prečudnovata izgleda. Na maloj glavi džokejska kapica, kockasti, kusati prozirni kaputić .. . Građanin visok jedan hvat, ali uskih ramena, nevjerojatno mršav, a lice, dopustite primjedbu, podrugljivo. Berliozov život nije se odvijao tako da bi ga mogao pripraviti na neobične pojave. Problijedivši još jače, on je izbuljio oči i, zbunjen, pomislio: »To je nemoguće!...« Ali je to, jao, bilo moguće, i dugački, prozirni građanin, ne dodirujući zemlju, njihao se pred njim nalijevo i nadesno. Tada je užas tako ubuzeo Berlioza da je zatvorio oči. A kad ih je otvorio - vidio je da se sve svršilo: sumaglica se rastopila, kockasti je nestao, i istovremeno tupa je igla iskočila iz srca.

- Fuj, vraže! - uzviknuo je urednik. - Znaš, Ivane, sad samo što me od žege nije udarila kap!Čak sam imao nešto kao halucinacije ...- Pokušao se nasmiješiti ali je u njegovim očima još uvijek titrala bojazan a ruke su drhtale. Ipak, postepeno se smirio, hladio se mahanjem rupčića i izgovorio prilično bodro: »No, dakle ...« - pa nastavio govor koji je bio prekinuo dok su pili sok od marelica. Držao je govor, kako se kasnije ispostavilo, o Isusu Kristu. O tome je bila riječ zato što je urednik za slijedeći brojčasopisa naručio od pjesnika veliku antireligioznu poemu. Tu je poemu Ivan Nikolajevič napisao,čak u vrlo kratkom roku, ali ona, na žalost, nije zadovoljila urednika. Bezdomni je ocrtao glavni lik svoje poeme, to jest Isusa, vrlo crnim bojama, pa ipak je, prema urednikovu mišljenju, trebaločitavu poemu pisati iznova. Eto, sada je urednik držao pjesniku nešto kao predavanje o Isusu, s namjerom da istakne osnovnu pjesnikovu grešku. Teško je reći što je zavelo Ivana Nikolajeviča - da li umjetnička snaga njegova talenta, ili potpuno nepoznavanje pitanja o kojem je namjeravao pisati - tek Isus je, kako ga je on prikazao, ispao, no, potpuno živ iako neprivlačan lik. Berlioz je pjesniku htio dokazati da nije važno kakav je bio Isus, dobar ili zao, nego je važno to, da Isus kao osoba na svijetu uopće nije postojao, i da su sve priče o njemu - puke izmišljotine, najobičniji mit

[Bisernica]

Citat:

Valja primijetiti da je urednik bio načitan čovjek i vrlo je spretno u svome govoru upozoravao na drevne historičare, na primjer, znamenitog Pilona Aleksandrijskog, na blistavo obrazovana Josipa Flavija, koji nikada ni jednom riječju nisu spomenuli postojanje Isusovo. Pokazujući solidnu erudiciju, Mihail Aleksandrovič, među ostalim, saopćio je pjesniku i to da ono mjesto u petnaestoj knjizi, u 44. poglavlju glasovitih Tacitovih »Anala«, gdje se govori o muci Isusovoj, nije ništa drugo nego kasniji, krivotvoreni umetak. Pjesnik, kojemu je sve što je urednik govorio bila novost, pažljivo je slušao Mihaila Aleksandroviča uprijevši u njega svoje živahne, zelene oči, i samo je ponekad štucao, šaptom psujući sok od marelica.
- Ne postoji nijedna istočna religija - govorio je Berlioz - u kojoj ne bi, kao po pravilu, bezgrešna djevica na svijet donijela Boga. Ne izmislivši ništa nova, i kršćani su upravo tako stvorili svojeg Isusa koji zapravo među živima nikada nije postojao. Upravo to valja istaći... Visoki Berliozov tenor razlijegao se pustom alejom, i što se više Mihail Aleksandrovič upuštao u šikaru - u koju se može upuštati, bez rizika da slomi vrat, samo vrlo obrazovančovjek - to je više pjesnik upoznavao zanimljive i poučne stvari o egipatskom Ozirisu, milostivom bogu i sinu Neba i Zemlje, o feničkom bogu Famuzu, o Marduku, ičak o manje poznatom strašnom bogu Vicli-Pucli kojeg su nekada poštovali Asteki u Meksiku. I upravo u vrijeme dok je Mihail Aleksandrovič pričao pjesniku kako su Asteki od tijesta pravili lik Vicli- Puc-lija, u aleji se pojavio prvičovjek. Kasnije, kad je, otvoreno govoreći, bilo već prekasno, razne ustanove podnijele su svoje izvještaje s opisom tog čovjeka. Usporedba tih izvještaja izaziva čuđenje. Tako u prvom od njih stoji da je tajčovjek bio niska rasta, da je imao zlatne zube i da je šepao na desnu nogu. U drugom -da ječovjek bio golema rasta, da su mu zubne krune bile od platine, da je šepao na lijevu nogu. Treći izvještaj lakonski saopćava dačovjek nije imao posebnih znakova. Mora se priznati da nijedan od tih izvještaja ne vrijedi ni pišljiva boba.

[Bisernica]

Citat:

Prije svega: ni na jednu nogu opisani nije šepao, i njegov rast nije bio ni nizak ni golem, nego jednostavno visok. Što se tiče zuba, s lijeve strane njegove su krune bile od platine a s desne - od zlata. Bio je u skupocjenom, si-> vom odijelu, u inozemnim cipelama u skladu s bojom odijela. Sivu beretu naherio je na uho, pod miškom je nosio štap s crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled -nešto više odčetrdeset godina. Usta nekako nakrivljena. Obrijan glatko. Smeđokos. Desno oko crno, lijevo pak ze leno. Obrve crne, jedna viša od druge. Jednom riječju - stranac. Prolazeći kraj klupe na kojoj su se smjestili urednik i pjesnik, stranac ih je pogledao, zaustavio se i nenadano sjeo na susjednu klupu, dva koraka od dvojice prijatelja.
»Nijemac ...« - pomislio je Berlioz. »Englez...- pomislio je Bezdomni - gle, i nije mu vruće u rukavicama!« A stranac je pogledom prešao po visokim kućama koje su u kvadratu okružile ribnjak, odmah se moglo primijetiti da ovo mjesto vidi prvi put i da ga je ono zainteresiralo. Zaustavio je pogled na gornjim katovima gdje se u staklima osljepljujuće odražavalo izlomljeno sunce, koje je za Mihaila Aleksandroviča odlazilo zauvijek, zatim je spustio pogled nadolje gdje su stakla počela tamniti u predvečerje, nečemu se prezirno podsmjehnuo, zažmirio je, položio ruke na dršku štapa, a podbradak na ruke. -Ti si, Ivane - govorio je Berlioz - vrlo dobro i sa tirički prikazao, na primjer, rođenje Isusa, sina božjega, ali je sol u tome što se prije Isusa rodiočitav niz božjih sinova kao, recimo frigijski Atis, ukratko, nijedan se od njih nije rodio i nikoga nije bilo, ubrojivši među njih i Isu sa, i potrebno je da ti umjesto rođenja ili, recimo, dolaska mudraca, opišeš besmislenost glasina o tom rođenju ... A po tvom pričanju proizlazi da se on stvarno rodio!... Tada je Bezdomni pokušao zaustaviti mučnu štucavi- cu,zadržao je dah, odčega je štucnuo još mučnije i glasnije, i u tajčas je Berlioz prekinuo svoj govor jer se stranac iznenada dignuo i uputio k piscima.

[Bisernica]

Citat:


Pontije Pilat
U bijelom plaštu s purpurnom podstavom, hodom konjanika, u rano jutročetrnaestog dana proljetnog mjeseca nišana, u natkritu kolonadu između dva krila dvorca He-roda Velikog, ušao je prokurator Judeje Poncije Pilat. Više od svega na svijetu prokurator je mrzio miris ru- žina ulja i sada je sve predskazivalo loš dan jer je taj miris počeo proganjati prokuratora još od zore. Prokuratoru se činilo da na ružu mirišu čempresi i palme u vrtu, da se u vonj kožne opreme i znoja stražara miješa mirisna struja prokletih ruža. Od stražnjih krila dvorca, gdje se smjestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jeršala- jim došla s prokuratorom, dopirao je dim preko gornje terase u kolonadu, i u gorkasti dim koji je svjedočio da su kuhari u centurijama počeli kuhati ručak umiješao se isti taj masni ružin miris. O bogovi, bogovi, zašto me kažnjavate? »Da, nema sumnje! To je ona, opet ona, nepobjediva, užasna bolest hemikranija, od koje boli polovica glave. Protiv nje nema lijeka, nema nikakva spasa. Pokušatću da ne mičem glavu.« Na mozaičnom podu kod vodoskoka bio je već pripravljen naslonjač i prokurator je u njega sjeo ne gledajući ni na koga i ispružio ruku u stranu. U tu ruku povjerenik je s poštovanjem stavio komad pergamenta. Ne svladavši bolnu grimasu, prokurator je postrance letimice pogledao napisano, vratio pergament povjereniku i s mukom progovorio: - Optuženik iz Galileje? Jeste li poslali predmet tetrarhu?

[Bisernica]

Citat:

-Da, prokuratore - odgovorio je povjerenik. -A što kaže on? -Odbio je dati mišljenje o slučaju i uputio Sinedrio- novu smrtnu osudu vama na potvrdu - objasnio je povje renik. Prokuratorov obraz se trgnuo, on je tiho rekao: - Predvedite optuženog. I odmah su s vrtne terase pod stupove balkona dvojica legionara dovela i predvela k prokuratorovom naslonjačučovjeka od dvadeset i sedam godina.Čovjek je bio odjeven u stari i poderani plavi hiton. Glavu mu je pokrivao bijeli povez s remenom okočela, a ruke su mu bile vezane iza leđa. Ispod lijevog okačovjek je imao veliku masnicu, u kutu usana - oderotinu sa zapečenom krvi. Dovedeni ječovjek s nemirnom znatiželjom gledao proku-ratora. Taj je šutio, zatim je tiho upitao na aramejskom: -Je si li ti nagovarao narod da razruši jeršalajimski hram? Prokurator je sjedio kao skamenjen i dok je govorio micale su se samo njegove usne. Prokurator je bio kao skamenjen jer se bojao pomaknuti glavu koju je parala paklena bol. Čovjek svezanih ruku malo se približio i počeo govoriti: - Dobričovječe! Vjeruj mi... Ali ga je prokurator, nepomičan kao i prije, nimalo povišenim glasom, odmah prekinuo: -Zar ti mene nazivaš dobrimčovjekom? Ti se varaš. U Jeršalajimu svi šapuću o meni da sam okrutnočudovi šte, i to je potpuno istinito - i dodao je isto tako monoto no: - centurion Štakoraš, ovamo. Svima se učinilo da se na balkonu smračilo kad je prvi centurion, zapovjednik specijalne centurije Mark, prozvan Štakoraš, stao pred prokuratora. Štakoraš je bio za glavu viši od najvišeg vojnika u legiji i toliko širokih leđa da je potpuno zaklonio još nisko sunce.

[Bisernica]

Citat:

Prokurator se obratio centurionu latinski:
-Zločinac me naziva »dobričovječe«. Izvedite ga odavle načasak, objasnite mu kako treba sa mnom razgo varati. Ali ga nemojte unakaziti. Svi osim nepomičnog prokuratora pratili su pogledom Marka Štakoraša koji je uhapšenom mahnuo rukom pokazujući mu da ga slijedi. Zbog njegova rasta, Štakoraša su svi pratili pogledom bilo gdje se pojavio, a oni koji su ga vidjeli prvi put još i zbog toga što je centurionovo lice bilo unakaženo: jednom je germanska palica udarcem razbila njegov nos. Teške Markovečizme odzvanjale su po mozaiku, uznik je bešumno pošao za njim, u kolonadi je nastala potpuna tišina ičulo se kako guču golubovi na vrtnoj terasi kraj balkona, i još je samo voda u vodoskoku pjevala nerazumljivu, ugodnu pjesmu. Prokurator je zaželio ustati, staviti sljepoočice pod mlaz vode i tako zamrijeti. Ali je znao da mu to neće pomoći. Vodeći uznika iz kolonade u vrt, Štakoraš je iz ruku legionara, koji je stajao kod podnožja brončanog kipa, izvukao bič i slabo zamahnuvši udario uznika po leđima. Centurionov pokret bio je nemaran i lagan, ali je vezani u trenu pao na zemlju kao da su mu podsjekli noge, zagrcnuo se, boja je nestala s njegova lica i oči otupjele. Mark je lijevom rukom, lagano kao praznu vreću, dohvatio pa-log, postavio ga na noge i progovorio kroz nos, loše izgovarajući aramejske riječi: -Rimskog prokuratora oslovljavaj - hegemon. Dru gih riječi ne izgovaraj. Mirno stoj! Jesi li me razumio ili da te udarim? Uhapšenik je zateturao, ali se svladao, boja mu se vratila, udahnuo je i promuklo odgovorio: -Razumio sam te. Ne tuci me. Za trenutak, on je opet stajao pred prokuratorom. Začuo se sumorni, bolni glas: - Ime? -Moje? - brzo se odazvao uhapšenik, izražavajući svim svojim bićem spremnost da odgovara jasno i da više ne izaziva gnjev. Prokurator je tiho rekao:
-Svoje znam. Ne pretvaraj se da si gluplji nego što jesi. Tvoje. -Ješua - brzo je odgovorio uhapšenik. -Imaš li nadimak? - Ha-Nocri. -Odakle si rodom? -Iz grada Gamale - odgovorio je uhapšenik, glavom pokazujući da je tamo negdje daleko, desno od njega, na sjeveru, grad Gamala. -Tko si po krvi? -Ne znam točno - živahno je odgovorio uhapšenik. - Ne sjećam se svojih roditelja. Rekli su mi ljudi da je moj otac bio Sirijac ... - Gdje živiš? -Nemam stalnog boravišta - bojažljivo je odgovorio uhapšenik - putujem od grada do grada. -To se može kraće reći, jednom riječju - lutalica - rekao je prokurator i upitao: - Imaš li rođake? -Nemam nikoga. Sam sam na svijetu. - Znaš li pisati? -Da. -Znaš li još koji jezik osim aramejskog? - Znam. Grčki. Natekli kapak se podigao, oko zastrto velom patnje uprlo se u uhapšenika. Drugo je oko ostalo zatvoreno. Pilat je progovorio grčki: -Jesi li ti namjeravao razrušiti hram i pozivao na to narod? Tada je uhapšenik opet živnuo, njegove su oči prestale odavati strah, i on je progovorio grčki: -Ja, dobr...- užas je u tajčas preletio očima uhap- šehikovim zbog toga što se gotovo zarekao — ja, hegemo ne, nikada u životu nisam kanio razrušiti hram i nikoga ni sam nagovarao na taj besmisleničin. Na licu povjerenika koji se zgrbio nad niskim stolom i zapisivao izjave pojavilo sečuđenje. Podigao je glavu, ali ju je odmah spustio nad pergament.

[Bisernica]

Citat:

I sada nehotice ja postajem tvoj krvnik, što me ogorčuje. Tičak ne možeš misliti ni očemu, i samo maštaš o tome kako ti prilazi tvoj pas, očito jedino živo biće kojemu si privržen. Aliće tvoje muke sada prestati, glavobolja proći. Povjerenik se zabuljio u uhapšenika i nije napisao riječ do kraja. Pilat je podigao patničke oči prema uhapšeniku i vidio da sunce stoji već dosta visoko nad hipodromom, dase jedan tračak prikrao u kolonadu i puže k izgaženim Je- šuinim sandalama te da se Ješua uklanja suncu. Tada se prokurator podigao iz naslonjača, rukama stisnuo glavu i na njegovu se žućkastom, izbrijanom licu pojavio užas. Ali ga je voljom odmah svladao i ponovo se spustio u naslonjač. Uhapšenik je u to vrijeme nastavio svoj govor, ali povjerenik više nije zapisivao nego je, ispruživši vrat kao guska, nastojao da ne propusti nijedne riječi. -Eto, s glavoboljom je svršeno - govorio je uhapše- nik dobrohotno gledajući Pilata - i ja se tome vrlo vese lim. Savjetovao bih ti, hegemone, da napustiš na neko vri jeme dvorac i prošećeš negdje u okolici, makar u vrtovi ma na Eleonskoj gori. Bitće oluje, - uhapšenik se okre nuo i žmirnuo prema suncu - kasnije, navečer. Šetnja bi ti uvelike koristila, a ja bih te sa zadovoljstvom pratio. Pale su mi na pamet kojekakve nove misli koje bi se tebi, pretpostavljam, mogle učiniti zanimljivima i ja bih sprem no tebi sve njih priopćio, to više što ostavljaš dojam vrlo umnačovjeka. Povjerenik je na smrt problijedio i ispustio svitak na pod. -Nevolja je u tome - nastavio je uznik kojega nitko nije zaustavljao - što si ti suviše zatvoren i što si potpuno izgubio vjeru u ljude. Ne valja, priznaj, pokloniti svu svoju odanost psu. Tvoj je život bijedan, hegemone - i tada je uhapšenik dopustio sebi smiješak.

[tamaram]

Piše: Konstantin Dragaš

Surovo vreme i opšti haos u državi naterali su početkom 1917.godine pripadnike mnogih ruskih, pre svega moskovskih intelektualnih krugova, da pobegnu iz zemlje i odu u inostranstvo. Kako nezadovoljstvo poretkom u zemlji nikako nije jenjavalo među narodnim masama ne samo u Moskvi, već i čitavoj carevini, tako je i strah sve više i više obuzimao one koji su bili bliski ne samo vlasti, već i one koji su bili imućniji i bogatiji od drugih. Neki su, a zajedno sa njima i mnogi drugi koji nisu imali ništa, predosećali zlo posle revolucije i zato su ustuknuli i pobegli pred čitavom najezdom protesta i pobuna ruskih građana jer nisu verovali u buduću crvenu vlast. Oni koji su ostali i koji su pisali pamflete, romane i pripovetke protiv komunista, nestali su u Staljinovim čistkama. Jedan od onih koji je kasnije postao najveći ruski pisac s početka XX veka i koji je pod Staljinom takoreći nadživeo svoju smrt bio je Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940). Po zanimanju lekar, Bulgakov se u književne vode otisnuo sredinom 1923. godine kada se preselio u Moskvu i kada je započeo život profesionalnog književnika. Dela koja se nisu dopadala vladajućoj partiji nisu bila ni objavljivana. Bulgakov je neprekidno za takav postupak tražio objašnjenje i odlazak u emigraciju, no, kasnije je, na intervenciju samog Staljina zapošljen kao dramaturg u Moskovskom teatru. Mnoga dela su mu objavljena tek 60-tih godina u Sovjetskom Savezu. Pre toga su mu izlazila u Francuskoj i nekim drugim evropskim zemljama. Što se tiče „Majstora i Margarite“, u potpunosti je objavljena u Sovjetskom Savezu tek 1966.godine. Sem svog najpoznatijeg romana, napisao je i: „Život gospodina de Molijera“, „Bela garda“; ciklus priča „Beleške mladog lekara“; drame: „Dani Turbinih“, „Ivan Vasiljevič“, „Poslednji dani ili Puškin“ i dr. Svakako da je „Majstor i Margarita“ vrhunac Bulgakovljevog umetničkog izraza i književnog stila.

[tamaram]

Odnos Dobra i Zla u romanu


Radnja romana zasniva se na dve paralelne priče: priče o ljudima i događajima u Moskvi sredinom 20-tih godina XX veka i priče o Pontiju Pilatu, prokuratoru Judeje i Isusu Hristu. Roman je podeljen u 32 poglavlja, od kojih četiri govore o Pilatu, Judeji i Hristu. Svako poglavlje ima svoj naziv, pa tako i priča o prokuratoru i njegovom suđenju Mesiji: I) Pontije Pilat, II) Pogubljenje, III) Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kiriata i IV) Pogreb. Sam naziv prvog poglavlja „Nikad ne razgovarajte sa nepoznatima“ ali i čitava kompozicija, tema i poruka romana govori o uticaju koji je ruski pisac fantastičnog realizma Danil Harms imao na Bulgakova (Harms je inače bio mlađi od Bulagova čitavih 14 godina, ali je umro dve godine posle autora "Majstora i Margarite" u zatvoru, od gladi, zbog antisovjetskog delovanja u zemlji).
Roman je spoj racionalnog i iracionalnog, stvarnog i nestvarnog, dobra i zla, satire i tragedije. To je groteskna priča o ljudima, njihovoj sudbini, o dobru i zlu, o pogubnosti svakodnevnice i o protivrečnostima kojima smo okruženi svakog dana.

[tamaram]

Roman prati život ljudi po dolasku tajanstvenog profesora crne magije u Moskvu sa svojim pomoćnicima. Profesor je zapravo – zlo i ime mu je Voland. Došao je u Moskvu da organizuje godišnji bal demona. Njegovi pomoćni su gospodin u kariranim pantalonama Korovjov ili Fagot, zatim Azazel (jevrejski naziv za đavola) i Behemot, polu-mačak polu čovek. On odlučuje da se neko vreme nastani u Moskvi i da izazove niz događaja sa tragičnim posledicama. Prva njegova žrtva, Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog književnog udruženja, tražio je dokaze za to da Hrist nije postojao; zbog takvog stava i reči odrubljena mu je glava pod tramvajskim šinama. Jer, ako ne postoji Hrist, onda nesumnjivo ne postoji ni zlo koje je Hrista osudilo na smrt. Posle Berlioza, niz drugih ljudi, nasumice izabrani, postaju žrtve Sotonine. Jedni, tako što bivaju obmanuti lažnim novčanicama, drugi tako što naprosto iščeznu iz grada. Roman prati i emocionalnu komponentu: to je ljubav između majstora Alojzija koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i njegove životne saputnice Margarite. Međutim, majstor je, pošto je napisao delo i shvatio da njime apsolutno nije zadovoljan, odlučio da spali roman (motiv Kafke ili Gogolja). To je i učinio, a Margarita je puno patila zbog toga i bilo joj je krivo jer joj se to delo jako dopadalo. Tada su počele svađe i njih dvoje su se razišli jedno od drugog. Margarita, ipak, nije mogla da živi bez majstora i bez njegovog dela i ubrzo je uvidela svoju grešku; ali, shvatila je da je sve otišlo u nepovrat. I tada Zlo (u vidu malog, sitnog i grbavog čoveka – Azazel) odlučuje da pomogne Margariti da savlada tugu i bol. Kako? Tako što joj, slično kao kod Geteovog Fausta, Zlo oduzima osećaj slobode (kod Getea, Mefistofeles Faustu uzima dušu u zamenu za to da sve zna) Margariti; ona postaje veštica i sluga Volandov. Zauzvrat, Zlo omogućava susret majstora i Margarite, ali pod uslovom da i majstor postane sluga Zlu. Tako Zlo opet ne pomaže nikome, već se sveti ljudima koji se u određenom trenutku nisu razumeli.

[tamaram]

Jedna od poruka romana jeste da Zlo nikada ne umire, ali ako ono nikada ne umire i ako večito čini ljudi nesrećnima, onda je i Dobro to koje ne može da zamre, jer odnos Dobra i Zla, odnos koji se kroz kulturu (religija, filosofija, umetnost) večito provlači je zapravo uzročno – poslednična veza – jedno bez drugog ne može. Za ljude, kaže Dostojevski, nema ničeg mučnijeg od toga do oni sami, svojevoljno, biraju između dobra i zla. Roman je pun metafora i simbolike, pa je i Zlo simbolično – vladajuća crvena komunistička partija u Rusiji koja se surovo obračunava sa neistomišljenicima, koja kažnjava nevine ljude – baš kao i Voland u romanu.
Zla je oduvek bilo i biće. Ali postoje dva razloga zbog kojeg se zlo kod Bulgakova na takav način obračunava sa običnim svetom: prvi je to što zlo odlučuje da se svima osveti zbog onoga što je Berlioz tvrdio, a drugi činjenica da zlo ne može da se hrani bez potencijalnih žrtava i kasnije svojih slugu. Što više ubica, lopova i psihopata ima u svetu time se povećavaju "kilogrami" zla. Zlo takođe i kuša ljude i eksperimentom sa „lažnim novčanicama“ u Varijeteu shvata da se ljudi nisu ništa promenili od vremena Judeje. Retki su oni koji se Sotoni odupru, jer Sotona te obmane da je Sotona; ti misliš nešto kvalitetno, a posle bude kasno da ispraviš grešku koji su uvideo. U odnosu na zlo, Dobro je iskreno i kad ono nasamo sa čovekom razgovora, ono ne ume da obmanjuje i laže, ono je uvek iskreno. Upravo je zbog te svoje iskrenosti Dobro toliko puta odbacivano od strane ljudi; ljudi se plaše zadatka, plaše se da sami biraju i donose odluke, odbijaju odgovornost i često traže lakše puteve do rešenja ne shvatajući da će suštinu života spoznati kroz ove teže, duže i strmije puteve.

[tamaram]

Pontije Pilat i Isus


Motiv Dobra i Zla protiče i kroz priču o Pontiju Pilatu i Isusu. Isus Hrist je u „romanu u romanu“, tj. majstorovoj priči predstavljen pod imenom Ješua Hanocri. Teme koje se provlače i obrađuju u priči o Pontiju Pilatu i suđenju Isusu jesu teme koje su zaokupljivale još i samog Dostojevskog:
1) da li je Hrist zaista zaslužio smrt?

Odgovor na to pitanje možda leži u protivrečnoj i besmislenoj tvrdnji da hrišćani Zlu treba da zahvale što je dovelo do vaskrsenja Hristovog. Da nije bilo zla i ljudi koji su bili odani tom zlu, Hrist ne bi bio razapet na krstu i samim tim ne bi vaskrsnuo. Mogao bi se odatle izvući zaključak da je bolje što je umro na takav način i od takvih ljudi nego da je umro prirodnom smrću. Jer, svojim činom vaskrsenja postao je ono što i dan danas predstavlja u hrišćanstvu: simbol besmrtnosti i božanstvenosti. Pitanje je da li bi Hrist bio Hrist da nije vaskrsnuo? Da li bi nestao u sivoj i nejasnoj prašini istorije, ili bi ipak ostao upamćen kao veliki čovek?

[tamaram]

2) Da li je Hrist odista postojao?

Možda su protagonisti romana iz prvog poglavljava (Berlioz i Ponirjov) čvrsto verovali u lažnu sliku o Isusu Hristu a možda su i želeli da se upoznaju sa ateizmom, ipak oni su Sotoni pretvorenog u tajanstvenog crnog maga tvrdili da on ne postoji i da bi valjalo pronaći dokaze za to. On im kontrira, govoreći kako Hrist postoji jer je on lično prisustvovao njegovom raspeću (kako i ne bi kad je on zlo koje večno traje). Činjenica je da je Hrist zaista postojao jer da nije postojao, onda ne bi postajalo ni ono zlo koje ga je osudilo na smrt. Neverovanje u Boga je isto tako i neverovanje u zlo.

[tamaram]

3) Zar je Pontije Pilat prikazan kao krvnik?

Lik Pontija Pilata veoma je složen. Pontije Pilat u početku čvrsto veruje u ispravnost svoje odluke da na smrt osudi Isusa kao jeretika. Međutim, posle razgovora sa njim, Pilat počinje da sumnja i u sebe i u svoju ličnost koja je dozvolila da se takav mudar čovek uhapsi. To ide u prilog onoga što je Hrist govorio a to je da su svi ljudi dobri, ali ih nevera u Boga i okolina čini rđavim. Pontije Pilat je u „Majstoru i Margariti“ prikazan kao čovek koji se preispituje, ali iz straha ili nemoći ne sme sebi da prizna da se, posle razgovora sa Hanocrijem (Isusa) promenio i da je shvatio smisao prorokovih reči. On čak i biva protiv odluke da Varavan, koji nije samo razbojnik već i ubica, bude pomilovan za vreme najvećeg praznika Pashe. On smatra da je Hrist ipak zaslužio slobodu i pomilovanje, pored druge dvojice (Dismas i Hestas) koji su se javno rugali Cezaru i koji su krali po Jerusalimu. Pontije Pilat tek kasnije uviđa svoju veliku grešku, ali kasno je da se ona popravi. Vlast ne sme čoveku da onemogući slobodu da kako sam hoće sa sobom rašćišćava račune. Ona nema pravo da mu oduzme pravo na grešku, na priznanje te greške, i na kajanje. Svi smo ljudi. To je tzv. „pilatovština“ koju su kritičari ocenili kao štetnu jer, kao za vreme Staljina i komunista, „vlast nema pravo na grešku“.

[tamaram]

Bulgakov je na satiričan način, prikazujući Moskovljane kako strahuju i stradaju od različitih nečastivih sila i demona, pokazao koliko ima samoživosti, pohlepe i površnosti u svetu. Uveo je demone i zlo u roman kako bi pokazao da su ljudi nesavršeni i da će uvek to i ostati, ali i da bi kroz te demone kušao ljude: da li su u istoriji čovečanstva ljudi imalo napredovali napred, ka Dobru ili su još gori? XX vek je očigledno presudio. Demoni su, kod Bulgakova, isto ono što i Hrist kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima“: posle petnaest vekova od vaskrsenja i boravka na nebu Hrist silazi među običan svet da vidi da li su se ljudi promenili. Ali, do đavola! Ne samo što se nisu promenili, postali su još i gori. Nije bila loša samo crkvena vlast koja je pogrešno protumačila Hristovu ulogu u čovečanstvu i tako slala na lomaču svakoga ko se usprotivi protiv „kuće božije“, već i onaj običan svet, oni obični ljudi i građani kojima je uživanje da gledaju kako se drugima drube glave i pale tela. Isto tako su i demoni došli da provere ljude i shvatili da su oni sve gori i gori, što je njima godilo. Kao što kaže pisac „Majstora i Margarite“: Svetom vladaju dva principa, jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu. Može se reći da se istinske vrednosti kojima svaki čovek, ukoliko hoće i može treba da teži, kriju u priči o Pontiju Pilatu i Ješui, a da se stereotipi, sitničavosti, pohlepe, sujete i druge pogrešne čovekove strane nalaze u fantastičnoj priči o ljudima u Moskvi sredinom XX veka.

[tamaram]

"Majstor i Margarita" jedan je od najteže napisanih romana u svetskoj literaturi. Roman sadrži sve komponente: i filozofsku crtu (dobro i zlo, Pontije Pilat i Isus, moral) i naučno-fantastičku crtu (Sotona, zgrade u požaru, veštice, demoni, sujeverja) i realističku crtu (Moskva u 20-tim godinama XX veka) ali i emocionalnu (ljubav Majstora i Margarite). To je spoj više književnih pravaca u jednu stilski vrhunsku objedinjenu celinu i po svemu sudeći jedan od najteže oblikovanih književnih dela u svetskoj literaturi. To je tzv. "fantastički realizam" u kome se stvarni likovi koji žive u objektivnoj sredini susreću sa duhovnim silama koje ih kontrolišu. To nije samo sukob čoveka sa magijom i mistikom, već i sukob čoveka i apsurda. Pitanja koja se kroz čitavo Bulgakovljevo delo postavljaju jesu pitanja koja se tiču čovekovog prihvatanja ili odbijanja apsurda kao smisla života.
Najbolji primer za to u ruskoj književnosti je, sem "Majstora i Margarite" i Danil Harms koji svoje likove stavlja u sulude, apsurdne, potpuno besmislene situacije iz kojih oni treba da izvuku neku pouku, a pouka je da se trude da se ne petljaju sa apsurdom, jer apsurd će ih koštati ličnosti.
Roman je i satira, i tragedija, i satanski i demonski, i fantastični, i realni i apsurdni. Na groteskan način celovito su prikazane sve one odlike koje se tiču svih sfera ljudskog delovanja.

[tamaram]

Piše: Valentina Đorđević

Roman Mihaila Bulgakova, „Majstor i Margarita“ je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i najveće zlo. Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa takvom temom nije moglo biti prihvaćeno u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i majstor iz njegovog romana, spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev Satana. Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu „Majstor i Margarita“.

O napetoj istoriji pokušaja objavljivanja ovog dela možete čitati na Wikipediji. Ipak, nikakve mere vlasti nisu mogle da unište delo ovakve vrednosti; jednom završeno, nastavilo je svoj sopstveni život i nakon autorove smrti, zahvaljujući univerzalnosti, večitoj aktuelnosti tema, neponovljivom stilu i autentičnom pripovedanju (ako uopšte ima smisla nabrajati ove kvalitete, jer ih nesumnjivo ima još mnogo, a tek zajedno sačinjavaju ovo izuzetno delo svetske književnosti).

[tamaram]

Tematske celine


Kompoziciona struktura romana „Majstor i Margarita“ se sastoji iz mnoštva niti koje su isprepletene, pri čemu možemo da uočimo nekoliko centara ili motivacionih tokova. Pratimo odjednom više priča koje tvore skladnu celinu. Glavne tematske celine su: proslava Noći punog Meseca, ljubavna priča majstora i Margarite, majstorov sukob sa društvom, korupcija, degradacija vrednosti i morala prikazana kroz sliku Moskve tridesetih godina XX veka, pogubljenje Isusa Hrista i unutrašnja drama Pontija Pilata, zatim još neka društvena pitanja s tim u vezi (pilatovština, preispitivanje vlasti)...
teološka pitanja, problem zla u svetu i pitanja o ljudskoj prirodi (Isusovo poverenje u čovečanstvo, „dobri ljudi“ - paralela sa Velikim Inkvizitorom, Hristov antropološki optimizam Vs. Volandovo stanovište...)

[tamaram]

Noć punog Meseca (Valpurgina noć, svečanost poznata iz „Fausta“)


Satana (Voland) se sa svojom svitom obreo u Moskvi kako bi tu proslavili veliki praznik – Noć punog meseca. Jednom godišnje se organizuje bal, uvek u nekom drugom gradu (mada se proslava odvija u irealnom prostoru). Domaćin je Satana lično, dok domaćica po pravilu treba da je meštanka grada u kom se održava svečanost i da se zove Margarita. Ta okolnost je povezala Volanda i Margaritu. Mnogi drugi Moskovljani takođe imaju prilike da se susretnu sa nečistom silom, mnogima se dešavaju neprijatnosti ili čak ozbiljne nesreće, ali to uvek ima veze sa njihovim ličnim porocima i zlodelima.