E sad ću da ga ogovaram unapred. A sutra ću da dođem da kažem ''bravo kojice
kako si pogodila''
Ujutru idemo kod mog tate. Laganica, imamo čitav dan pred sobom. Deca na raspustu,
mi nemamo nikakve obaveze. Svratimo po Anđelicu i odosmo.
E sad, pred spavanje je napomenuo da treba da ustanemo rano, da nas ne uvati vrućina,
iako imamo klimu u kolima..
I najkasnije u sedam ima svi da budemo na nogama. Jedno dete će da juri da ide po hleb,
drugo da pakuje stvari za slučaj da se uprljaju pa da se presvuku. Ja ću naravno da spremam
doručak i da pravim kafu za poneti, jer nemamo vremena da je popijemo. Žurimo! Onda
će deca da se razvlače sa doručkom, pa će da ih grdi. Ja ću da ga molim da me pusti bar
malo kafe da popijem na miru, a on će samo da odmahuje glavom. Na kraju ćemo se svi
sudariti u hodniku da se obuvamo i izlećemo napolje. Ovaj ne zna de su mu baš one patike,
onaj nije našo letnje čarape.. konan ne zna de su mu telefoni.. konanče ne zna de su mu
naočare.. stariji se seti da nije opro zube i stavio protezu.. konan viče što se nismo do sad
spremili... I to sve traje još jedno pola sata. Ladno sam mogla kafu da popijem i nerviram
se što nisam. Ulazimo u auto. Deca su garant zaboravila kačkete za sunce da ponesu.
Vraćamo se da ih tražimo.
Na kraju krećemo. Negde u Mirijevskom Bulevaru, kaže Konan da pozovem Anđelicu i da
joj kažem za tri minuta da siđe ispred zgrade. Ja tražim telefon, brzo biram broj jer vreme
leti.. zakasniće Anđelica..