Дислексија

[kojica]

BEOGRAD- Povodom manifestacije „Evropski dani svesti o disleksiji”, u Info rumu je održan skup
na ovu temu sa kojom javnost nije mnogo upoznata. Direktor Kancelarije za mlade Kosta Andrić
je rekao da je disleksija veoma važno pitanje i da najmanje pet odsto dece ima taj problem.

– Usled nepoznavanja ove oblasti, često se dešava da se učenici koji imaju taj problem tretiraju
kao neinteligentni, što dovodi do drugačijeg odnosa prema njima. Pre svega, za njih lično to
uslovljava pad samopouzdanja, lošiji rezultat u školi, kao i mnoge probleme koji mogu iz toga
da slede. Ovo je pionirski poduhvat i naredna četiri dana u Info rumu ljudi će moći da se sretnu
sa stručnjacima i da nauče kako da kod svoje dece prepoznaju disleksiju. Za nas je veoma važno
to što će Info rum postati mesto gde će ljudi moći da se informišu i dobiju štampani materijal –
precizirao je Andrić.

Kako je istakao, na sajtu www.disleksija.org svi zainteresovani za ovu temu će moći
da podele svoja iskustva i dobiju korisne informacije o disleksiji.

Evropski dani o disleksiji održavaju se prvi put u Srbiji pod sloganom „Disleksija – dozvolite
da se upoznamo”. Manifestacija će biti obeležena od 31. oktobra do 6. novembra u organizaciji
Prvog srpskog društva za disleksiju i Kancelarije za mlade grada Beograda.

Disleksija je poremećaj sposobnosti čitanja ili razumevanja pročitanog, uz očuvanu senzornu
i opštu sposobnost. Ovaj poremećaj često je praćen tendencijom da se izokreću slova ili reči
dok se čita ili piše ili da se ne primećuju određena slova ili reči.

[DaDole]

Što je disleksija? 'Disleksija zapravo nije bolest, to je stanje. To je cijeloživotno stanje, zapravo to je jedan drugačiji način kako mozak obrađuje jezičnu informaciju', objasnila je Jelena Kuvačić-Kraljević, logoped.
'Izuzetno je važno naglasiti da se radi o djeci uredne inteligencije, da se disleksija procjenjuje samo kada postoji uredna intelektualna sposobnost', rekla je profesorica Lenček, koordinatorica europskog programa za pomoć studentima s disleksijom.
Može ostati skrivena, iako ljudi koji imaju taj problem strašno pate u životu.
Način na koji njihov mozak obrađuje informacije posve se razlikuje od ostalih osoba, pa često ni sami dok ne dobiju dijagnozu ne shvaćaju zašto su se kroz školovanje toliko mučili s čitanjem i pisanjem.
Jer oni nisu sposobni uočiti greške koje čine - primjerice slova im se spajaju dok čitaju, p se preokrene u b, ili jednostavno njihov mozak 'ispali' prvu riječ koja mu dođe kada vidi na papiru prvi slog. Često im treba puno dulje od vršnjaka za učenje, prema podacima majki osnovnoškolaca to nerijetko prelazi 5 sati na dan.

[kojica]

Sledeće nedelje idemo po dijagnozu, zvaničnu.
Našla sam neki institut gde su super ljubazni, zakazuju za juče ako treba,
svi pregledi se obavljaju u istom danu. Ma sve je ekstra, al ekstra i cena.
6.000 din pregled..

Nego mi imamo sreće.. Pošto imamo dvoje dece sa disleksijom, imamo
popust...

E živote...

[kojica]

Dobili smo je. Dve F81

I šta sad s njima, pojma nemam. Nije da nisam unapred znala, al
ipak sam pala u bedak.

[причалица]

šta je F81? dijagnoza? tj. šifra dijagnoze? kako nisu dali savet....?

[причалица]

Disleksiju ima oko deset odsto dece u Srbiji

Srbija i dalje slepa „za slepilo za slova” za razliku od zemalja u okruženju, kod nas je malo literature o ovoj temi, a u zakonima nema ni „d” od disleksije



Ideja Prvog srpskog društva za disleksiju – „Ja znam šta je disleksija”, izabrana je ovih dana za jednu od 15 „stvarno važnih ideja” Fondacije Ana i Vlade Divac, zajedno sa vrednostima kao što su ljubav, prijateljstvo, osmeh, optimizam, sloboda...

– Ove godine smo po drugi put obeležili evropske dane svesti o disleksiji i shvatili da je Srbija besvesna kada je ova tema u pitanju i da sedam dana godišnje nije dovoljno. Zato smo rešili da svakog meseca u beogradskoj Kancelariji za mlade širimo svest o ovoj teškoći u učenju koja pogađa do 10 odsto dece u Srbiji – kaže Gordana Babić-Cvetković, predsednica PSDD.

Ona kaže da je za razliku od zemalja u okruženju, u Srbiji malo literature na ovu temu, a u zakonima nema ni „d” od disleksije. Mi smo takođe jedna od retkih zemalja u regionu koja nije potpisala novu „Konvenciju Ujedinjenih nacija o ljudskimpravima osoba s teškoćama čitanja i pisanja”(2002), u kojoj postoji čitavo poglavlje o disleksiji.
Babić-Cvetković se upravo vratila sa proslave 20 godina postojanja hrvatskog udruženja za disleksiju i kaže da je tamo sve vrlo precizno regulisano zakonom. Oni su „slepilo za slova”, sindrom opisan u literaturi pre 116 godina, odavno prepoznali među svojom decom i počeli da ima pomažu u kući i u školi. Srbija je s druge strane, slepa za probleme ove dece.

– Treba početi od orijentacione liste teškoća, koju imaju skoro svi u regionu, samo je mi nemamo. Mi u Srbiji disleksiju svrstavamo u sve i svašta, ne znamo da li je to teškoća, poremećaj, smetnja ili čak invaliditet, a kada pojam nije definisan kako treba, nijedan roditelj, odnosno dete ne može da ostvari svoja prava – objašnjava Gordana, koja je i sama prošla kroz višegodišnji hod po mukama zbog svog deteta, koje je sada maturant srednje škole.
Sagovornica pokazuje „Orijentacijsku listu vrsta i stupnjeva teškoća u razvoju” kolega iz Hrvatske, u kojoj se navodi osam vrsta teškoća, od oštećenja vida i sluha do telesnog invaliditeta, a u specifične teškoće u učenju nabrajaju se disleksija (čitanje), disgrafija (pisanje) i diskalkulacija (računanje).

– Kod nas je trenutno takva situacija da potvrdu o disleksiji izdaje Ministarstvo zdravlja, dete je u nadležnosti Ministarstva prosvete, a roditelji se kada tuže profesora obraćaju Ministarstvu pravde. Roditelji se gube u tom paklenom trouglu i najčešće kriju disleksiju dokle god je to moguće. Retko se obraćaju inspektorima, jer oni često ne razumeju problem, a strahuju da će učiteljica da se sveti detetu ukoliko se ukaže na propust ili potrebu da se sa nekim đakom radi drugačije – objašnjava Gordana Babić-Cvetković.

Po njenim rečima, za Srbiju bi bilo najbolje da se poveća nadležnost školskih uprava i da bude veća naredbodavna moć Ministarstva prosvete prema školi. Komisije bi uradile psihološko-pedagoški profil deteta i dale instrukcije školi kako da se postupa sa detetom.
– Samo uz pomoć ovakvih komisija, Grčka je u kratkom roku rešila problem. Nema potrebe da se roditelj „pesniči” po školi: kada komisija izda instrukcije, čik da škola ne posluša – kaže sagovornica.

Ona objašnjava da je disleksija posebna edukacijska potreba koja se ne vidi, a da se takva deca najčešće prepoznaju po tome što na kontrolnim zadacima dobijaju jedinice, a usmeno petice, što kasne sa prepisivanjem sa table, ponekad prave inverziju slova i i brojeva, imaju problema sa vezivanjem pertli i određivanjem strana sveta. Iako često najviših intelektualnih sposobnosti, ovu decu u školi smatraju glupom, lenjom, razmaženom...

– Roditelji ne bi trebalo da se stide, već da budu ponosni, jer to nije poremećaj, već dar i da budu srećni što njihovo dete ima ono što imaju i nobelovci i najbogatiji ljudi na svetu. Statistika jasno pokazuje koliko je mali korak od genijalca do kriminalca: ovaj dar ima 30 odsto najuspešnijih i najbogatijih ljudi na svetu, poput Bil Gejtsa, imali su ga i najveći umovi sveta poput Leonarda da Vinčija. Istovremeno, disleksija može biti i prokletstvo, jer su oni kojima nije pružena podrška u školi i kući završili u zatvorima. Najnovija istraživanja pokazuju da je među zatvorenicima od 40 do 60 odsto disleksičara – objašnjava sagovornica.

U zemljama engleskog govornog područja, disleksiju ima više od 20 odsto dece, a kod nas se pretpostavlja daje ima svako 10 dete u odeljenju.
Po rečima zamenice zaštitnika građana Tamare Lušić-Orlandić, kojoj se PSDD obratilo za pomoć, u pripremi je devet vodiča za zdravstvene radnike (mucanje, autizam, noćno mokrenje…), a među kojima će biti i vodič o disleksiji i disgrafiji. U Beogradu je obezbeđeno da se u predškolskim ustanovama zaposli 28 logopeda, a u planu je slično rešenje i za škole.

http://www.politika.rs/rubrike/Drust...Srbiji.lt.html