Дислексија

[kojica]

Дислексија и креативност

Учење кроз љубав и стрпљење

„Ако дете не може учити на начин на који га учимо, требало би га учити на начин
на који може учити“

Право на различитост требало би да имају сви, без обзира у чему се та
различитост огледа. Оно у шта сам потпуно сигурна, то је да деци треба прићи
отворено и деловати из дубине душе, срцем. Тада долази до узајамног осећања,
поверења, прихватања без резерве и спремности за комуникацију и сарадњу.

Све је више деце са дислексијом. Веома им је тешко и не сналазе се баш најбоље.
Због онога што испољавају, стиче се утисак да имају ниже способности, да су
лењи, неваспитани, несарадљиви, недружељубиви... Велико „НЕ“ стоји испред
личности са овом тешкоћом. За дислексију кажу да је Божји дар. Дар који чека да
буде откривен. То је веома сложен процес, спор и понекад се чини да је труд
узалудан. Многи успешни и познати људи живели су или живе са овом
потешкоћом: Ханс Кристијан Андерсен, Ернест Хемингвеј, Марк Твен, Леонардо да
Винчи (често је писао уназад и са обе руке истовремено), Том Круз, Кира Најтли,
Волт Дизни...

[kojica]

Поставља се питање: „Како открити генијалност или оно што дислексичар најбоље
ради?“. Моја скромна искуства и сазнања говоре да се од момента препознавања
проблема (то је први корак) треба наоружати стрпљењем, пажњом, упорношћу,
истрајношћу, вољом, жељом да се помогне и све то испунити са много љубави. А
онда, корак по корак. Ово је тимски рад на релацији: школа, родитељ, стручна
служба, где је дете центар и спрега. Мишљења сам да је сваки њихов успех
велико дело, право уметничко стваралаштво.

Безброј пута сам са осмехом, сузама у очима и снажним откуцајима срца
посматрала напор дислексичара и делила радост са њима и за најмањи успех. На
лицу детета је осмех, срећа, задовољство. За сваки труд дете је похваљено и
подржано у сваком тренутку. Тада се осећа сигурно, прихваћено, признато и
успешно. Да, свако дете које савлада тешкоћу макар на трен, за мене је ГЕНИЈЕ!

[kojica]

Они мисле брже од нас 500-2000 пута, виде другачије, осећају и схватају свет на
свој начин. Тако и комуницирају. Оног тренутка када се јави „окидач“ –
неразумљив појам, тада настају тешкоће. Од деце са дислексијом не треба
очекивати чудо. Проблем је врло сложен. Успех при помоћи
детету са дислексијом остварује се задовољењем основних дететових
психосоцијалних потреба:
- потребе за љубављу и прихватањем;
- потребе за осећањем заштићености и сигурности;
- потребе за потврђивањем властите личности;
- потребе да буде признато и успешно;
- потребе да буде слободно.

Дете је само против свега и свих. Несвесно је тешкоће коју не може да разуме, не
уме да је објасни, а понајмање да се бори. Младом бићу мораш помоћи да се
развије у самосталног, креативног, способног и слободног човека. Од много
фактора зависи животни пут нејаког детета до одраслог бића.

Важно је упамтити:
„Учи га на начин како може учити – пре свега пронађи начин!“
Тако ћемо створити даровитог уметника чије је дело чин уметничког стварања!

Учитељица
Весна МАСЛАРЕВИЋ

ОШ ''Деспод Стеван Лазаревић''
Београд

[kojica]

Disleksija - sindrom iza kojeg su često skriveni pravi mali genijalci

Sindrom specifičnih jezičnih poteškoća poznatiji kao disleksija kod nas je još nedovoljno
poznat i nedovoljno prihvaćen - na žalost mnogo dece koja moraju da se nose s ovom
nevoljom. Nedovoljno upućene osobe koje po svojoj poziciji (roditelja, učitelja,
vaspitača...) direktno utiču na decu, mogu svojim neosnovanim optužbama detetu u
potpunosti da zagorčaju odrastanje!

Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu,
kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Disleksična deca su prosečne
ili natprosečne inteligencije, izrazito kreativna, s razvijenim posebnim, vizuelnim, stilom
mišljenja. Razlikuju se oblici i nivoi disleksije, a pravovremeno otkrivanje, podrška okoline
i prikladna terapija mogu da je ublaže.

Primarni problem kod ovog sindroma je što mnogi roditelji ne mogu da ga prepoznaju. Oni
koji su čuli ili čitali o disleksiji mogu već kod deteta u predškolskom dobu da primete
znake disleksije, ali i tada ne mora obavezno da se radi o disleksiji.

[kojica]

”Primetila sam da moje dete nikako ne može da pročita reč spajanjem slogova, već
isključivo spajanjem slova, što ga je užasno usporavalo. Takođe je u pisanju bio vrlo
neuredan, slova je pisao naopako ili bi u reči poneko izostavio. Zatražila sam mišljenje
učitelja, a odgovor je bio - nemojte paničiti, dete vam je jako lenjo, malo ga pogurajte,
ako u drugom razredu ne bude znalo da čita, onda se zabrinite”, priča majka dečaka koji
je skupo platio učiteljevo nepoznavanje disleksije.

”U drugom razredu se ponovila ista situacija, a objašnjenje učitelja je uvek bilo isto:
lenj, nezainteresovan, pa čak i glup. U trećem razredu dete je potpuno 'zablokiralo', više
nije hteo ni da piše ni da čita. Škola je za njega postala pakao, a mi roditelji, zbog svog
neznanja, pritiskali smo ga sve više i jače”, nastavak je ove tužne životne priče.

Da im sin ima disleksiju otkrili su, nažalost, tek kad je počelo drugo polugodište četvrtog
razreda osnovne škole. Zbog velikih teškoća u pisanju i čitanju, ali i nerazumevanja
nastavnika, premešten je u drugi razred, gde mu je sugerisano da ode u Dom zdravlja
na „obradu” kako bi bio ustanovljen uzrok njegovog odbijanja učenja i svega što s
učenjem ima veze.

[kojica]

Posle četvorodnevnih pregleda defektologa-logopeda, psihologa i psihijatra, majci je
rečeno da dečak ima disleksiju.

Posledice su već bile tu i teško popravljive. Dete je potpuno izgubilo poverenje u sebe, u
ljude, ali i u roditelje. Nije ni čudo, jer su ga ruganje, ignorisanje, izbegavanje, ismevanje
pratili pune četiri godine.

Nema razloga da ne učimo na primeru drugih. Posumnjate li da neko dete ima disleksiju,
potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni
testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi disleksija.

Važno je takođe objasniti detetu, rečnikom prilagođenim njegovom dobu, šta mu se i
zbog čega događa, biti mu podrška, iskazivati razumevanje i hrabriti ga. Takođe, s
problemom i potrebama deteta treba upoznati i ostale članove porodice, školu i prijatelje.

[kojica]

Nastavnicima koji u razredu imaju dislestično dete preporučuje se da u radu što više
koriste različita nastavna sredstva i pomagala (vizuelna, audio i slična), da imaju
individualan pristup i da stvaraju pozitivnu atmosferu u razredu, u kojoj se prihvataju
različitosti. Nastavnik ni u kom slučaju ne bi smeo da prisiljava disleksično dete da čita u
razredu pred svima ostalima, ako ono to ne želi, zadavati mu dodatne vežbe kao što su
prepisivanje, zahtevati da piše urednije i davati mu iste vremenske okvire za rešavanje
zadataka kao i ostalim učenicima.

Znajte da je naslov teksta veoma osnovan - Albert Ajnštajn, Tomas Alva Edison,
Leonardo da Vinči, Pablo Picasso, Volt Dizni, Agata Kristi, Džon Lenon i brojne druge
značajne ličnosti imale su disleksiju, što samo potvrđuje da su zbog specifičnih
poteškoća naučili da razviju drugačiji stil mišljenja i vizuelizacije, a svojim su se
sposobnostima istakli i upisali među velikane.

[kojica]

Kako prepoznati disleksiju?

Deca s disleksijom pri čitanju menjaju redosled slova ili slogova u reči, zamenjuju ili
izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reči.

Disleksična deca opisuju da im se pri čitanju reči okreću u različitim smerovima, da
slova „igraju”, da ne mogu da uhvate red, ili da se rečenice stapaju.

Rukopis im je često neuredan i nerazumljiv, takođe dolazi do izostavljanja i zamene
pojedinih slova i slogova i teškoća pri izražavanju misli u pisanom obliku. Disleksično dete
je često dezorijentisano u vremenu i prostoru i ne može točno da odredi vremenski sled
događanja. Zavisno od oblika i nivoa disleksije, dete može da ima sve ili samo neki od
navedenih simptoma.

[kojica]

Deo njih može se javiti i kod određenog broja dece koja nemaju disleksiju, što često
zbunjuje roditelje i nastavnike. Međutim, simptomi kod dece s disleksijom su brojniji, jače
izraženi i dugo traju. Zato je važno razlikovati decu koja imaju prolazne teškoće u
čitanju i pisanju, decu koja imaju trajne teškoće (disleksija) i decu koja imaju teškoće u
okviru opšte smanjenih sposobnosti. Svakoj od navedenih grupa treba pristupiti na
prilagođen način.

Većina stručnjaka slaže se da je glavni uzrok disleksije zamena funkcija leve i desne
moždane polovine. Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je
leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod disleksičara zbog kašnjenja
razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši
funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to
objašnjava zbog čega disleksičari misle na neverbalan ili vizealan način.

[kojica]

I geni su važni, ali ne i presudni za nastajanje disleksije. Naime, dete može da poseduje
gen za razvoj disleksije, ali to ne mora da znači da će imati taj poremećaj. Prema
poslednjim rezultatima sedmogodišnjeg istraživanja sprovedenog u Velsu i zapadnoj
Engleskoj, u porodicama tristotine dece koja pate od disleksije gen uzročnik disleksije je
KIAA0319, ali njegov uticaj na razvoj poremećaja tek treba detaljno proučiti.

Na razvoj disleksije utiču i govorno područje i načini podučavanja čitanja i pisanja.
Razlikuje se analitičko-sintetički metod podučavanja i globalni, koji je pogodniji za
disleksičnu decu. U našem jeziku važi načelo da kako čujemo, tako i pišemo - zbog toga
je važno analizirati glasove, što češće dovodi do pojave disleksije.

Procenat disleksije u zemljama slovenskih jezika kreće se od pet do 10 odsto, dok se u
zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje
na 15 do 30 odsto. Poređrnja radi, u Kini i Japanu gde je u upotrebi „likovno” pismo (koje
obrađuje desna moždana polovina), samo jedan odsto stanovništva ima disleksiju.

ovo je baš zanimljivo...

[kojica]

Pozitivne strane:

Pored simptoma koji otkrivaju negativna obeležja disleksije, postoje prema Dejvisu (2004)
i četiri osnovne sposobnosti koje imaju svi disleksičari:

1. Sposobnost namernog pristupa funkciji izobličavanja percepcije u mozgu.
2. Sposobnost svesnog trodimenzionalnog posmatranja slika u umu i kretanja oko njih u
mentalnom prostoru.
3. Sposobnost proživljavanja samoprouzrokovanih mentalnih slika kao stvarnih fenomena, tj.
sposobnost doživljavanja zamišljenog kao stvarnog.
4. Tendencija ili veća skolonost ka neverbalnom razmišljanju primenom slika pojmova i ideja,
uz malo ili bez ikakvog unutrašnjeg monologa.

[kojica]

Konačno nešto normalno. Možda će interesovati roditelje:

Na sednici Senata Univerziteta u Beogradu koja je održana 22.12.2010. godine usvojen
je na predlog prof.dr Slavice Golubović, koordinatora ISHEDS Tempus projekta za Srbiju,
prvi put u istoriji Univerziteta i države Srbije dokument "Politika Univerziteta u odnosu na
studente sa disleksijom" kojim su regulisana prava na podršku u studiranju studentima sa
disleksijom i date smernice za akademsko osoblje i osoblje za podršku za studente sa
disleksijom.

Ovaj dokument, između ostalog, sadrži i:
- šta je disleksija,
- uobičajene smetnje koje su karakteristične za disleksiju,
- kako se vrši procena disleksije,
- problemi s kojima se susreću studenti sa disleksijom (čitanje, pisanje,
organizacija, matematika, poverenje i samopoštovanje),
- kako osobe za podršku mogu da pomognu studentima sa disleksijom,
- ocenjivanje pismenog rada i pismenih ispita,
- povratne informacije za pismene zadatke i pismene ispite,
- ocenjivanje usmenih ispita,
- produženje rokova za predavanje radova,
- pravo studenata sa disleksijom na žalbu u skladu sa smernicom za ocenjivanje,
- posebne pogodnosti za studente sa disleksijom u odnosu na polaganje ispita i -
poverljivost informacija koje se odnose na studente sa disleksijom.

[kojica]

Još nešto o disleksiji

[kojica]

Deca sa disleksijom (nemogućnost čitanja i učenja) prvi put ove godine imaće
pogodnost prilikom polaganja prijemnog ispita za srednje škole.

Rukovodilac Republičke upisne komisije Bojan Ristić objasnio je proceduru za decu,
odnosno roditelje dece koja imaju određene zdravstvene probleme, pre svega disleksiju.

"Deca koja imaju određene zdravstvene probleme treba da se jave okružnim upisnim
komisijama na nivou Srbije, odnosno gradskoj upisnoj komisiji na nivou Beograda. Oni
treba da se jave u Zahumsku ulicu broj 14 posle 9 časova i da odnesu deo lekarske
dokumentacije, pa će na taj način biti zavedeni kao deca sa drugačijim tretmanom
prilikom polaganja testova. Zatim će otići na specifičan lekarski pregled i obaviće se i
jedna vrsta profesionalne orijentacije", rekao je Ristić.

On je dodao da će na decu sa disleksijom biti obraćena posebna pažnja, a na ispitu će
biti prisutan i neko iz ispitne komisije ko će pomoći detetu da lakše izađe na kraj sa
testom.

"Dete će biti u prostoriji sa ostalom decom, ali će moći da pita dežurnog da mu pomogne
prilikom čtanja zadatka, odnosno dežurni da pročita zadatak umesto njega, a ako ima
problema da upiše odgovor, dežurni će mu i tu pomoći tako što će upisati odgovor
umesto deteta", objasnio je Ristić.

U zapadnim zemljama, za takve slučjeve, postoje testovi sa neograničnim vremenom
trajanja.

Opširnije

Što ima više smisla, a i humanije je.

Lepo je što su se uopšte setili da pomognu, ali da se dete obraća za pomoć pred drugarima
to je malo.. neprijatno...

[Megi]

Da Kojice i ja se slažem sa tobom...

[Bisernica]

Deca sa disleksijom (nemogućnost čitanja i učenja) prvi put ove godine imaće
pogodnost prilikom polaganja prijemnog ispita za srednje škole.

Rukovodilac Republičke upisne komisije Bojan Ristić objasnio je proceduru za decu,
odnosno roditelje dece koja imaju određene zdravstvene probleme, pre svega disleksiju.

"Deca koja imaju određene zdravstvene probleme treba da se jave okružnim upisnim
komisijama na nivou Srbije, odnosno gradskoj upisnoj komisiji na nivou Beograda. Oni
treba da se jave u Zahumsku ulicu broj 14 posle 9 časova i da odnesu deo lekarske
dokumentacije, pa će na taj način biti zavedeni kao deca sa drugačijim tretmanom
prilikom polaganja testova. Zatim će otići na specifičan lekarski pregled i obaviće se i
jedna vrsta profesionalne orijentacije", rekao je Ristić.

On je dodao da će na decu sa disleksijom biti obraćena posebna pažnja, a na ispitu će
biti prisutan i neko iz ispitne komisije ko će pomoći detetu da lakše izađe na kraj sa
testom.

"Dete će biti u prostoriji sa ostalom decom, ali će moći da pita dežurnog da mu pomogne
prilikom čtanja zadatka, odnosno dežurni da pročita zadatak umesto njega, a ako ima
problema da upiše odgovor, dežurni će mu i tu pomoći tako što će upisati odgovor
umesto deteta", objasnio je Ristić.

U zapadnim zemljama, za takve slučjeve, postoje testovi sa neograničnim vremenom
trajanja.

Opširnije

Što ima više smisla, a i humanije je.

Lepo je što su se uopšte setili da pomognu, ali da se dete obraća za pomoć pred drugarima
to je malo.. neprijatno...

Suštinski ,to nije malo neprijatno ,već se može reći i da može biti jako neprijatno,
jer kod nas nije uobičajeno ,a stavovi prema deci koja imaju problem sa govorom
nisu ništa manje drugačiji od stavova prema ljudima sa invaliditetom ili bilo kojom drugom smetnjom.
Program je dobro zamišljen i u stvari je zasnovan na klasičnom humanističkom
pristupu ,jer podrazumeva solidarnost i u sociološkom smislu ulogu grupe koja je
homogena i prihvata sve svoje članove na identičan način.Predviđena pomoć dežurnog
podrazumeva da je osoba sa disleksijom prihvaćena na način da se prema njoj odnosi
kao prema ravnopravnoj.(ukoliko je u pitanju vršnjak )
Nisam sigurna da nam je društvena svest kod svih na tom nivou razvoja dovoljno
podignuta da bi se onaj ko se obraća za pomoć osećao prijatno.

[kojica]

Ova statistika na koju sam sada naišla me je baš zaintrigirala. Ako u našem govornom
području 10% ljudi ima disleksiju, to znači da u osnovnoj školi koja ima 1000 učenika
100 dece ima disleksiju!!
U osnovnoj školi u koju ide moje dete, samo on ima disleksiju!
Šta je sa ostalom decom? Roditelji neobavešteni, učitelji i nastavnici još manje, pa su
ta deca verovatno delikventi ili prosto proglašeni za tupane kojima baš nešto škola i ne
ide. To je tragično. 100 Dece upropašćeno u samo jednoj školi.

Četiri godine smo ratovali sa psihologom, pedagogom i učiteljicom i ništa nismo postigli.
Učiteljica je ostala u ubeđenju da nam je dete lenjo i da ne idemo dovoljno često u crkvu.
Kako sada od petog.. Svakom nastavniku posebno da objašnjavam ili da im zakažem
jedan zajednički sastanak?

[Bisernica]

Statistika je neprimenjiva na taj način ,ona govori o proseku ,ne mora značiti da
u svakoj školi na 1000 đaka mora imati sto dece sa disleksijom ,negde je manja ,
a negde veća koncentracija i razlikuju se u stepenu težine problema,ali je svakako
neprimereno i neverovatno da se nekome da takav odgovor - ne ide se dovoljno u crkvu ?!
To je prosto zadiranje u nečiju privatnost koja nema nikakve (ali baš nikakve!!),veze sa
rešenjem problema.
Stvar o kojoj govoriš u suštini potvrđuje dve istine - mali broj ljudi se bavi svojim poslom
na profesionalan način (perfekcionistički ?!),i mali broj ljudi ima dovoljno empatije !!

[kojica]

Kancelarija za mlade opštine Novi Beograd, u saradnji sa Balkanskim centrom za
integraciju manjina (BCIM) i Nevladinom organizacijom Mozaik, započeli su projekat
osnivanja Centra za disleksiju Srbije, sa ciljem da se na jednom mestu okupe kadrovi i
potencijal za sistematski pristup rešavanju problema ove bolesti.

Opšinije

Bajata vest od 25/01/2008. Jel neko čuo nešto o tom centru. Da li je zaživeo?

[kojica]

Ovaj programčić preporučuju za pomoć pri učenju deci koja slabo vide ili imaju disleksiju:

http://espeak.sourceforge.net/

Dete sa disleksijom sporije čita, a često i pogrešno pročita, pa zbog toga i sporije uči
ili nauči pogrešno.
Instalirala sam ovaj programčić i ne čini mi se loš. Čita tekst na srpskom.
Jeste veštački glas, i nije naročito prijatno slušati ga, ali verujem da može da pomogne
prilikom učenja.