Иконе

[причалица]

Prepodobni (kao i prepodobnomučenici), nezavisno od toga da li su bili u sveštenom činu, ne računajući pustinjake (Prepodobnog Makarija i Mariju Egipatsku, Onufrija Velikog, Pavla Tivejskog, Petra Atonskog) i one koji su izvršili naročite podvige (Aleksija, čoveka Božijeg), prikazuju se u punoj monaškoj odeždi, to jest u mantiji, sa pojasom, u naprsniku i shimi (koja ponekad pokriva glavu). Osim shime na glavama nekih svetaca vide se i istočnjačke kape (Prepodobni Jefrem i Isak Sirjani, Jovan Damaskin). Prepodobni carskog roda (Joasaf Carević i Simeon Mirotočivi) prikazuju se sa krunama - time se naglašava njihovo carsko poreklo, bez obzira što su se oni odrekli svetovne slave i udaljili se od sveta i prestola vladara. Crkva je uvek izdvajala hrišćanske krunisane glave (na ikonama vizantijskih careva koje su slikane za njihova života, srpskih careva, ruskih velikih knezova i careva prikazuju se oreoli - znamenje ne lične svetosti, nego osvećenosti ranga pravoslavnog vladara). Svetitelji - monasi su često slavljeni, a samim tim i prikazivani na ikonama kao prepodobni (Kosma, Episkop Majumski). Prepodobni se često prikazuju sa svicima u rukama, raširenim ili savijenim, koji svedoče da su oni bili učitelji hrišćanskog života. Svici se ni izdaleka ne prikazuju uvek kod onih koji su ostavili pismena dela (takvo je značenje svitaka na ikonama Spasitelja, apostola, pisaca liturgija). Na raširenim svicima prepodobnih nalaze se njihove pouke, kao i reči zaveštanja učenicima.

izvor: ''Istorija ikonopisa od 6. do 20. veka''

[причалица]

U postvizantijskoj ikoni, kod nekih prepodobnih se javlja prikazivanje igumanskog žezla (Sveti Antonije Veliki). Na grčkim ikonama prepodobni drže krst, jer se monasi izjednačuju sa dobrovoljnim mučenicima. U Rusiji se tako prikazuju prepodobnomučenici. Kod svetitelja ikonopisaca i zaštitnika ikona u rukama mogu biti prikazane ikone.

Danas, uporedo sa prepodobnim i prepodobnomučenicima, u monaškim odorama prikazuju i svetitelje, koje Crkva slavi kao učitelje monaštva, askete i podvižnike (Svetog Tihona Zadonskog, Teofana Zatvorenika, Ignatija kavkaskog).



Carevi i kneževi se prikazuju u carskim i kneževskim odeždama. Svetitelji ratnici - mučenici - u oklopima, ali u božanskom činu ikonostasa oni predstavljaju dvorjane Nebeskog Cara u odorama poznatih laika.

izvor: ''Istorija ikonopisa od 6. do 20. veka''

[Ometač]

Над Рзавом и Моравицом
П. Милатовић

Гаврило у византијскоплавом

Мало је познато да је, поред милешевског „Белог анђела”, „Плави анђео” у ариљској
цркви светог Ахилија једна од најлепших фресака у свеколиком српском средњем веку


Архангел Гаврило, доносилац благе вести – благовести; копија из Ариља у београдској
Галерији фресака, рад Светислава Нандића.

[Ometač]

Документи, писани трагови, више су него шкрти. Раскошно је нешто друго, оно
писано бојама, живописано, по свој прилици с краја 13. столећа. Слово је, дакле, о
ариљској цркви посвећеној мало познатом епископу Ахилију из грчке Ларисе,
учеснику првог Васељенског сабора у Константинопољу 325. године.

Зна се да је на месту ове данас беле и витке богомоље некад давно, мисли се крајем
10. и почетком 11. века, постојао византијски храм који су изградили грчки монаси
добегли на живописну ариљску висораван изнад непредвидљиве Моравице и
кристалног Рзава. Ту је, по причи дотеклој тек у назнакама, по повратку из Никеје, с
потврдом о аутокефалности српске цркве у бисагама, архиепископ Сава (око 1220.
године) сместио једно од дванаест епископских седишта у граничним областима
тадашње државе. У то време данашње Ариље се, по истоименој реци, звало Моравица.

Мада се на јужном зиду унутрашње припрате налази уобичајен, ктиторски портрет с
моделом храма у рукама, извесно је да насликани краљ Стефан Драгутин Немањић
није цркву подигао из темеља. Пре ће бити да је предузео обимне радове и храму
подарио нов изглед који је, с обзиром и на положај одакле поглед досеже чак до
обронака удаљеног Златибора, морао код посматрача, пристизао он из ма ког
правца, да изазове осећај (богобојажљивог) дивљења.

[Ometač]

Краљ Драгутин као ктитор с моделом храма у руци, детаљ са фреске.

Важан траг о повести храма посвећеног светом Ахилију налази се, и он тек у
траговима, високо у цркви, у прстену тамбура куполе. Запис каже да је, по заповести
краља Драгутина, а у време краља Милутина, храм живописан 1296. године. Било је
то време (ретке) слоге између браће краљева, Милутина и Драгутина, о чему, поред
осталог, сведоче и једни од најлепших, умногоме идеализованих, портрета браће, са
све Каталином, угарском принцезом удатом за Драгутина који је престо предао брату
1282. године, али је и даље задржао високу титулу.

Извесно је да су цркву, једини храм на нашим просторима посвећен светом Ахилију,
живописали грчки мајстори, безимени. И то тако добро да су фреске остале сачуване
више од седам столећа, без обзира на то што су скоро један век биле изложене
свакојаким временским (не)погодама пошто је црква толико била без крова. По
свему, разлог загонетне неуништивости ваља потражити у тадашњем сликарском
материјалу који је, по причи, краљ Драгутин плаћао златом, килограм боје -
килограм злата.

[Ometač]

Црква светог Ахилија, осликана 1296. године, позната је и по портретима свих
дотадашњих владара из династије Немањића, али и свих дотадашњих поглавара
Српске православне цркве.

Најпознатија је фреска Плавог анђела урађена византијскоплавом бојом, у оно време
вреднијом и од злата. Историчарка уметности Тамара Огњевић о овом лику
арханђела Гаврила оставила је овакав запис:

„...Анонимни живописац насликао је тог анђела како готово нематеријалан лебди
високо на зиду олтарске преграде. Познаваоци уметности и иконографије препознаће
у том ванредно лепом лику, заогрнутом у етерично плаву тунику сву од неба и
светла, арханђела Гаврила, доносиоца благе вести, односно оног арханђела
повлашћеног да девици Марији, али и васколиком свету најави зачеће Христово...
Као да је живописац, стојећи високо на скели испред празног зида, намах пред
собом имао живи модел и, надахнут и једновремено застрашен његовом...
безвременом лепотом, ту исту лепоту и снагу у једном даху преточио у слику...”.

Ни песник Бранко Миљковић, и да је хтео, није могао да ћути пред овом фреском. У
песми поеми „Ариљски анђео” исписао је и ово:

„Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи
рекао би:
шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида
рекао би:
ово је предео који
продужује љубав...”

[причалица]

Владимирска икона Мајке Божије

Три пута у години Цркава врши празновање у част Владимирске чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Владимирску икона Богоматере по општем веровању наших предака насликао је Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Икона је била насликана још за време земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење - икону, Дјева Марија је поновила пророчке речи: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом". Године 450. за време императора Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду, који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната ради великих чудеса.

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишеград на део сину своме кнезу Андреју. Клирици Вишеградске обитељи који су по потреби ушли у храм, у храму су видели да је икона сишла са свога места где је до тада била и да стоји у ваздуху у средини цркве. Они су је узели и поставили на пређашње место, но ускоро су видели да икона опет стоји у ваздуху.Кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере, како нам говори древни летописац.

[причалица]

наставак:

Дошавши до њега вест да чудотворној икони није угодно место на које је она постављена и он се замисли: „Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљској земљи? Кнез Андреј је давно помишљао да се удаљи са Југа Русије на Север, у Ростовску област и тамо утврди владавину независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслужен је пред њом молебан и побожно је узео њу уместо свих блага, и без знања оца ноћу изјахао из Вишеграда. На путовању ка Суздаљу он је свршавао пред иконом молебне и видео је од ње многа чудеса.

По доласку у Владимир, на реци Кљазми, кнез је био дочекан од житеља с великом радошћу. После тога кнез се упутио ка Ростову. Но на 10 врста од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возилу чудотворну икону, и нису хтели ићи даље. Тада су упрегнити нови но и ти се нису померили с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богоматере заповест да остави икону у Владимиру. Кнез Андреј је ускоро начинио у Владимиру храм где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо такође и око украшавања свете иконе. Обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, и од тада се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудесима. По вери у благодатну силу иконе, кнезова, војвода и војника, она је учествовала у многим походима руске војске. С њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирска икона је ношена од Андреја Богољубивог у походу против Волжских Бугара, које је он победио заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио дух свој причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богоматере. Свако ко у Тебе полаже наду неће погинути. Тако је вапијао он Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притицала к њој и с вером је од ње добивла победу против непријатеља. Бугари су били разбијени. После победе кнез је пре свега принео благодарствено молепствије Богоматери пред њеном Владимирском иконом. У то време од Животворног крста и иконе Богоматере засијала је светлост, и озарила сву војску. Успомена на ово чудо чува се у празновању Порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким императором Мануилом, који је у тај дан видео светлост од Крста Господњег, и чудесно је победио Сарацене.

[причалица]

наставак:

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, године 1173. народ потстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је ишао с Богољубским из Вишеграда, у потпуном мраку је видео вход с Владимирском иконом по улицама града после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено је било у Владимиру да на престо дође племић Јарополка и Мстислав Ростиславич. Они су првог дана свога кнежевања присвојили себи сребро и злато Владимирског храма и присвојили себи села која су била дата храму од Богољубивог. Чудотворну икону Богоматере Јарополк је дао своме зету Гљебу Рјазанском. Против тога су устали сви житељи Владимира и решили су да прогнају Ростиславича. Војска њихова њије хтела ступити у бој. Бацили су кнежевске заставе и почели бежати - гоњени гневом Божијим и светом Богородицом. - Гребљ Рјазански је сам вратио у Владимир чудотворну икону и рекао: „Ја сам крив за све". Летописац додаје: „Утеши их Бог и Света Богородица Владимирска". Зато су Владимирчани прослављени од Бога по свој земљи за њихово добро дело, и Бог им је помагао.У време пожара, 13. априла 1185. године, изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богаством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који су били вођени од Батија, 7. фебруара 1237. икона је остала без драгоценог окова, но сама је остала неповређена - по благодати Богоматере, неодељеној од њене свете иконе на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. - Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамаем, 8. септембра 1380. год. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 год. докле је пребивала у њему чудотворна икона Богоматере.

Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице и света икона Владимирска је била пренесена тамо. Тада је почела да се узвишује Москва над свим кнежевствима руским. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества нашег.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни завојевач Истока, Темир - Аксан, или Темерлан (Гвоздени ћопа). С пуковима својим он се приближио пределима Рјазанским, заузео је град Елец, заробио кнеза Елецког, побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Оки. Он се више надао у Бога него у своју снагу. Он се усрдно молио Богу и Пресветој Богородици, са свом војском и народом, за избављење свога отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије: Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да би наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама био прожет буде усрдним молитвама и подвизима покајања. И да се пренесе Владимирска чудотворна икона Богородице у Москву. После Свете Литургије, и молебна, полазак из Владимира свете иконе, организовало је свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ је икону са умиљењем пратио и са сузама вапијао: „Куда Ти одлазиш од нас, Владичице? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице своје?" После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безбројно мноштво људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!". Сво свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, торжествено су срели светињу у граду и пратили је до Успенског сабора. Видели су се плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору и са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима, и сви су се устремили на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазвао своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. „И тако их ми не можемо победити". Рече кан Джагатајски и одмах нареди својим одредима да се повлаче, на велико удивљење Руса а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери: „Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија!" На успомену на велико милосрђе Божије ради мољења Пресвете Богородице, подигнут је у Москви Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где је чудотворна икона била зауставила године 1395. при њеном преношењу из Владимира у Москву.

[причалица]

наставак:

У Владимирском сабору, на месту иконе пренесене у Москву, урађена је копија исте величине, од игумана Ратског манастира на Волини, и постављена по наређењу светог митрополита Петра.Поново је благодатна помоћ од чудотворне иконе Владимирске, била јаљена године 1408. против ординског цара Едигеја, који је неочекивано дошао до Москве. Тада није било у Москви ни кнеза ни митрополита. Од људи није било помоћи. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапијати ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Едигеј се припремао да пресуди Москви, но у то време је примио вест о нередима у Одри и убрзо се удаљио из Москве.Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, године 1451. до Москве је дошао Ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили предграђе Москве и радовали су се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио крсни вход на зидовима града. Видевши инока Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: „Антоније, приљежно моли Бога за избављење града". Антоније му је одговорио: „Ти си велики архијереј Божији, и Твоје молитве не презире Богоматер, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град." Московљани су се били са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи ново појачање Татара. Но ујутро је под зидинама нестало непријатеља. Ноћу су побегли од Москве, узевши са собом само лака кола. По казивању летописаца, „Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих са многобројном војском." Мазавша је у страху окренуо коња кући, његовом примеру следовали си и његови војници, сви се устремњујући у бекство. Војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Велики кнез је показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, он је похитао у храм и пао пред Владимирском иконом, са благодарним сузама славећи заступницу православних. После 8 година од најезде Мазовши, напао је на Москву његов отац Седи - Ахмет и у гордости се хвалио да ће поробити целу Русију. Син великог кнеза Јован, прогнао је његове пукове из Русије. Епископ Јона је припао ка заступништву Богоматере, посрамио хвале Ахмета и устројио године 1459. допуну у похвалу у славу и част Богоматере у Успенском сабору.

Православна црква свршава још и 23. јуна празновање Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије чудесним заступништвом Богоматере од Ординског цара Ахмета, године 1480. за време великог кнеза Јована 3. Васиљевича. Ахмет, хан Златни Орди, пошао је с громадама велике војске да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богоматере, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество. Обе војске су стајале цео дан друг против друга у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење нашег отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да отступи од Угре, желећи сачекати да прђу Татари. А Татари су разумели ово отступање као да их Руси намамљују у заседу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружије, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је у 1480. год. 23. јуна празновање и у тај дан се у Москви врши крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.А 21. маја, православна црква свршава и трећи пут празновање, Сретење чудотворној икони ради два догађаја. Први је био 1514. год. ради обновљења Владимирске иконе у дому митрополита Варлаама, ради чега је и установљен био крсни вход из Успенског сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову сједињено је празновање другог историјског догађаја: Избављење Русије заступништвом Владичице.

Године 1521. од Кримских Ногајских и Казански Татара, под вођством Ахмета - Гиреја, који је продро у московске пределе, са толиком брзимом, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на брег Оки, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новогорода и Вороњежа, до брегова реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали оставивши их по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану, и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, оскрнавили су свете храмове. Према отсјају запаљених дрва стајао је Ахмет Гиреј, неколико врста од Москве, и ни откуд није било наде у помоћ. У Москви је царствовала пометња. Сви су бежали у Кремљ. У гужви су газили једни друге. Сви су тражили спасење у Кремљу, а сузне молитве нису вршили. У пола ноћи један блажени по имену Василије, са сузама се молио у придворју Успенског сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богоматере излази са свог места, и од иконе се чуо глас: „Излазим из града са руским светитељима." По том се св. црква испунила пламеном, који је у магновењу исчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, је видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама. А посред њих је чудотворна икона Богоматере. Но тек што су изишли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњежки и Варлаам Хутински, и припали к ногама светитеља и питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: „Дуго смо молили Свемилостивога Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него да и понесемо и чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презпели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ, и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу. Свети подвжници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да би посредништвом својим умилостивили праведни суд Божији, и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Свтитељи су осенили град крстообразно. Икона Богоматере се врати у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и с ужасом известили о томе хана. Хан томе није поверовао и послао је друге поверљивије. „и видеше тада дупло више руске војске и рекоше му". И тећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: О царе, што касниш? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја. Крсни вход се врши у Сретенском манастиру.У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, Православна Црква радосно вапије пред Њеном Владимирском иконом: Данас се светло украшава славни град Москва, као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Ка Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се, из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашем, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спаси душе наше као Милосрдан.

Није једино од Татара избављала Богоматер православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију, у којима јој је суђено било трпети такве беде, за које она није знала и у временима најезда Татара. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани, и Кримски Татари. Велики кнез Теодол Иванович је схватио да нема довољно снаге да би се упустио у борбу са тако силним непријатељима, и обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики је кнез са свим народом и свештенством вапијао ка Богородици и поткрепљен молитвом, изашао је са својом војском насупрот непријатељима. У средину војске је била постављена икона Богоматере. Татари су се жестоко били дан и ноћ. Наједанпут их је све ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им страх. Тако да су они у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу, та их је сила гонила. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војводе, и од Које су црпели храброст и искуство задобивши победу.

[причалица]

наставак:

Наступила су тешка времена. Најгори Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију, и отимали безаконито од ње целе области. А на пресолима православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма и зажелео да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге су се понашали као варвари, упали су у храм Успенија, и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: „Овде пред овом иконом ја сам удостојен архијерејског чина, и 19 година сам чувао светлост вере. Сада видим невољу црке и како обмана и јерес торжествује. Мати Божија, спаси православље!" Истински је устао против самозванаца и пред том самом иконом молио себи небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богоматере самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом. Русија је стављена под заштиту православља, а руски је народ са страхопоштовањем пред небеском заступницом је стремио из покољења у покољење и осветио себе поклоњењем Богоматери, пред чудотворном њеним ликом. Код нас се каже не мртвој икони, већ живом изображењу, Изабраној Војводи.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богоматере, Та Света Икона је служила као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред Њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отечеству. Од давнина и до овог времена све руске монархије су примале свештено увенчање и миропомазање за царовање пред ликом Владимирске иконе у Успенском Московском сабору. Пред иступање против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору све руских митрополита и патријараха, Владимирска икона Богоматере је биле јемац и благослов. Имена за избор, запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богоматере, да она покаже - кога је изволела Она сама изабрати. После молебствија сам цар или старији од архијереја, ломи печат и објављује име изабранога. При општој невољи, архијереји су се са молитвом обраћали ка Владимирској Божијој Матери, као на пример у време рата, пожара, болести. Када је велики пожар уништио Москву 1547. године, Владимирску икону су хтели изнети из Успенског храма, но никако је нису могли померити с места. По речима летописца: „Сама Богоматер није само чувала своју икону но и цркву и сав свет покрива и штит". Многи су се удостојили видети над успенским сабором жену у светозарним одеждама, како се моли и осењује храм. Њеним милостивим заступништвом гнев Божији се почео блажити, и пожар се утишао не причинивши штету храму. У невољама архијереји су узимали чудотворну икону и носили као посредницу пред властелом. Године 1698. патријарх Адријан је посредовао за осуђене на смртну казну стрељањем од императора Петра 1. држао је у рукама Владимирску икону Богоматере. По изгнању Пољака из Москве Пожарским и Мининим, руска војска и народ је вапијао: „Боље нам је умрети него предати на поругу Владимирску икону Пресвете Богородице". При наиласку Француза на Русију, у 1812. год. икона је Владимирска по заповести свише, била послана у Владимир 2. септембра. При доласку у Владимир, свету икону су један дан са крсним входом носили по граду. Из Владимира преосвећени Августин је отишао са иконом у Муру, а одатле, 20. октобра вратио се са њом у Москву. Владимирска икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Picola]

Икона мајке Божије Казанска





Казанска икона Мајке Божије се неизмерно поштује у Русији. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане. У Москви на Црвеном тргу поново стоји храм посвећен овој икони. Казански саборни храм је срушен средином тридесетих година двадесетог века и обновљен у наше време по нацртима које је сачувао познати рестауратор Петар Димитријевич Барановски. Поново се, неколико корака од Воскресенске капије и недалеко од споменика спасиоцима Русије, грађанину Мињину и кнезу Пожарском, узносе молитве пред ликом Казанске иконе.
Враћен је Цркви и Казански саборни храм у Санкт Петербургу, где почивају земни остаци фелдмаршала М. И. Кутузова који је спасио Русију пре два века.
Казанска икона представља неуништиво сећање на милост Богородице према Руској земљи, на Њено заступништво за нашу земљу у најтежим годинама за Русију.
1552. године, дан након што је војска цара Ивана Васиљевича заузела Казан, царским указом је саборни храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице, а после годину дана основана је Казанска епархија и стигао први владика казански, Свети Гурије. Међутим, само нешто више од четврт века касније, 1579. године, стравичан пожар је опустошио половину Казанског кремља и околни део града. Мухамеданци су проширили гласине да је руски Бог немилостив према људима и да је пожаром показао свој гнев усмерен на њих. ''Вера Христова''– бележи летописац, ''постала је предмет подсмеха и изругивања''. Управо тада пројавио је Господ своје милосрђе. Деветогодишњој девојчици, стрелецкој кћери Матрјони, јавила се у сну Богородица и упутила је да оде на згариште једног дома и тамо потражи Њену икону. Девојчици дуго нису веровали, али 8. јула (по старом календару), уморивши се од бескорисних разговора са градским властима, мајка Матрјоне се сама заузела и пронашла на месту, на које је указала Царица Божија, икону умотану у део старог мушког одела од тамноцрвеног платна. Лик Пречисте сијао је јасно као да је икона тек живописана.
Икону су свечано пренели у парохијску цркву Светог Николе Тулског, чији је тадашњи настојатељ био благочестиви јереј, будући патријарх Гермоген, који ће касније страдати од руку Пољака за своју оданост Православљу и бити прибројен светима. Будући светитељ је саставио подробан опис чуда Казанске иконе Мајке Божије.
Цар Иван Грозни је наредио да се на месту проналаска иконе подигне женски манастир за четрдесет инокиња; девојчица Матрјона и њена мати су прве примиле постриг у новој обитељи. 1594. године овде је подигнут велики Казански сабор. Обитељ је обилно даривана многим прилозима, иконама, ризама, сама чудотворна икона је била украшена царским даровима – златом, драгим камењем и бисерима. Два века касније, царица Катарина II даровала је Казанској икони нову ризу, чији је главни украс представљала брилијантска круна. Земна царица ју је скинула са своје главе ради Царице Небеске. 1798. године за Казанску Богородицу је саграђен, а 1808. године освећен велики саборни храм , који је срушен заједно са целим Богородичиним манастиром 1930-их година. Ипак, у то време се икона више није налазила овде.
Божијим промислом јављање Казанске иконе за време владавине цара Ивана Грозног означило је почетак вишевековног продора Русије на исток. Заузимањем Казана отворен је прозор ка Азији, кроз који је Православље просветило цео Сибир и дошло, заједно са руском државом, све до Тихог океана. Изгледа као да је на целом том путу био посебан благослов Пречисте кроз њену икону Казанску.
Ипак, у ноћи између 28. и 29. јуна 1904. године, неколико богохулника – лопова на челу са извесним Стојаном-Чајкиним упало је у храм, привучено драгоценим украсима ризе. Када су крадљивци ухваћени, код њих није пронађена ни риза ни сам чудотворни образ. Предводник пљачкаша је више пута уверавао иследнике да су украсе ризе поделили и продали јувелирима а икону бацили у пећ да би проверили да ли је заиста чудотворна. То се десило у дому трговца Шевљагина у Академској четврти у Казану. Дугогодишња истрага и супротстављање противречних исказа богохулника нису ни до чега конкретног довели.
Причало се да је икона била продата Шевљагину, који је после револуције отпутовао за Енглеску и претпоставља се да је тамо продао неком другом. Током 1960-их се на Западу појавила Казанска икона у драгоценој ризи, али се испоставило да је сама икона живописана у наше време, при чему је риза по свему судећи била оригинална, тј. управо она која се налазила на чудотворној икони несталој 1904. године. Православни Американци су сакупљали новац не би ли икону откупили, 8. децембра је икона била изложена у бостонском православном храму на молебну, виделе су је хиљаде људи, ипак средства нису сакупљена. Поменуту икону и припадајућу јој ризу су 1970. године купили католици, дуго времена је чувана у португалском граду Фатими, а од 1982. године се налази у Ватикану.
С обзиром да се испоставило да риза није била распарчана и да је сачувана до данашњих дана, постоји могућност и да је оригинална икона сачувана, у шта верују и вероваће и даље хиљаде православних људи. Ко зна какве су мисли мориле Чајкина док је служио казну у самици Шлиселбурга, шта је од онога што је испричао била лаж а шта истина? Тешко је замислити гори преступ од паљења светиње којој су се вековима поклањали бројни ходочасници, којој су упућиване најтоплије и најискреније молитве целе Русије.
Једно је сасвим извесно. Све време док је првообраз Казанске Богородице красио саборни храм Богородичиног манастира, Русију нико није угрожавао са истока. Оног тренутка када је нестала Заступница, земља је доживела пораз у Руско- јапанском рату 1905. године, то је био први од многих удара који су у наредних дванаест година разрушили велику империју. Ипак, немирна времена се сваки пут, по Божијој милости у једном тренутку и заврше. Свршена је та заблуда, завршиће се и садашња и, ко зна, чудотворна икона нам се још може вратити.

izvor

[причалица]

Григорије Назијански (330—390), назван Григорије Богослов, био је цариградски архиепископ.

Рођен у Назиансу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Велики и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом.

[DaDole]

Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Trojeručice dočekana u Banjaluci

Čudotvorna ikona dolazi iz manastira Hilandar na Svetoj Gori, a nakon čitanja akatista Presvetoj Bogorodici vjernici će moći da pristupe cjelivanju i mirosanju.

Čudotvorna ikona ostaće u Hramu Svete Trojice do večernje službe u subotu, 29. oktobra, a svaki dan od 8.00 do 18.00 časova čitaće se akatist Presvetoj Bogorodici i vjernicima će biti omogućeno da se poklone i cjelivaju ikonu.

Ikona će u nedjelju, 30. oktobra, biti izložena u Manastiru Osovica kod Srpca, koji je sagrađen na temeljima srednjovjekovnog manastira, gdje će biti služena Sveta arhijerejska liturgija, čitanje akatista i osveštan manastirski konak.

Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Trojeručice bila je u vlasništvu Svetog Jovana Damaskina, kojem je, po naređenju kalifa iz Damaska, bila odsječena ruka, a kada se Sveti Jovan molio pred ikonom, spajajući odsječenu ruku sa tijelom, ona mu je zarasla.

Ruka koja je predstavljena na ikoni je zarasla Jovanova ruka.

Čudotvornu ikonu je u manastir Hilandar donio Sveti Sava.