Branislav Nušić - Gospođa Ministarka

[kojica]

XVIII
PREĐAŠNJI. G. PERA

PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...

ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li čega novog?

PERA: Ima.

ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Koga?

PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.

ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?

PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga ko što vas sad vidim. Javio sam mu se.

ŽIVKA: A on?

PERA: I on se meni javio.

ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?

PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?

PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.

ŽIVKA (Dari): Steži palac, Daro! (glasio) — Da li je to moguće da je već potpisano?

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete
gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...

ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (klanjajući se, odlazi)

[kojica]

XIX
ŽIVKA, DARA

ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (plače)
A ti... ti ništa?

DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto
ne verujem u toliku sreću.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!

ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da
ja idem peške.

DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad ovaj
tvoj, što ne dolazi? (odlazi na prozor) Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo
na žeravici, to se njega ne tiče. (nervozno šeta i krši prste) Uh, da li ja da se sad
pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže
Simi: »Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!;
A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: »Hvala, Vaše Veličanstvo!, sigurno će početi da
muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

DARA (prekoravajući je): Ali, zaboga, mama!

ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Daru svučem sa
državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena
marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se
voziti na ministarskom fijakeru.

DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti...

ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac Joj je bio
činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude
ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a opa nameštala krevete tim samcima...

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj
šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam
htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo. On je
već bio činovnik kad me je uzeo.

DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.

ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kad bi on požurio da nam javi šta je
novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (seti se) — Čekaj... gde su karte?...
Ti si ih sinoć razmeštala.

DARA: Eto ih u fioci.

ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kartama stoji. (razmeštajući) Kad je
poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve
pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (broji) Jedan, dva, tri, četiri,
pet, šest, sedam... Glas (broji u sebi) kuća... brzo... novac s večeri... (govori) Znam, to
će tetka Savka da mi donese... Cela istina... krevet! (skupi dva donja reda i počne
pokrivati karte)

DARA: A što pokrivaš sebe?

ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?

DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar...

ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Boga mi, ćerko... ako je po kartama.

[kojica]

XX
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica
poslala haljinu...

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

DARA: Ah, zaboga, majka, što ne probaš?

ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne...

DARA: Pa to je časkom.

ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda
ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski ... eto ti!...

DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?

ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.

DARA (prekida je): Nemoj ništa da kažeš gospođici, nego donesi posle podne haljinu.

DEVOJČICA (ode).

ANKA (ode za devojčicom).

XXI ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko...

DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga, Čeda.

ŽIVKA: Je l' trči! Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

DARA: Ušao je u dvorište.

ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

[kojica]

XXII
PREĐAŠNJI, ČEDA

ŽIVKA (tek što se Čeda javio na vratima):Govori!

ČEDA: Čekajte, zaboga!...

ŽIVKA: A-ko mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.

ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!

ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio...

ŽIVKA (ščepa ga za gušu): Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije, razumeš li?

ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod
Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim
dugove, a posle...

ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne inače
ću ga gađati stolicom!

DARA: Pa kaži, zaboga!

ŽIVKA: Da ili ne?

ČEDA: Da!

ŽIVKA: Šta?

ČEDA: Ministar.

ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar?

DARA: Je l' otac?

ČEDA: Jeste!

DARA (ushićena zagrli ga srećna.): Slatki moj Čedo!

ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (klone, umorna od uzbuđenja u stolicu)

ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od
12000 dinara na privredne ciljeve, i to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim
dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.

ŽIVKA (skoči): Kako to ti: otac ovo, otac ono? Pita li se tu valjda još kogod?

ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!

ŽIVKA: A ja?

ČEDA: Pa šta ste vi?

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa ministarka! (Udari u sladak smeh od
zadovoljstva..) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!

DARA: Šta da vam kažem?

ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo sveg da me zove.

DARA: Gospođo ministarka!

ŽIVKA (Čedi): 'Ajde, kaži i ti!

ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin-ministrov zete; da čujem, znate, kako to
zvuči.

ŽIVKA: Pre svega, zet — to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao. . .

ŽIVKA (unese mu se u lice): Kao šta?

ČEDA (gunđajući): Ta već...

ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani, ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.

ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.

ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.

DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

ŽIVKA: Pa, da, ne liči. Al' tako je to, kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.

[kojica]

XXIII
PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA (uleti): Mama, znaš li šta je novo? Tata postao ministar.

ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti jo kazao, čedo?

RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase.

ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.

RAKA: Nego s kim ću?

ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.

RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi pozvali i majku.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?

RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost; i decu i
razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme
psovati mater, a kome ne sme.

RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!

ŽIVKA: E?! ... A zašto?

RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo:
dole vlada!

ŽIVKA: Pregrizo jezik ti, dabogda!. .

RAKA: Dole vlada! ...

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!

RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (zbuni sv.) Deco,
deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to reko: otišo jutros
od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

[kojica]

XXIV
PREĐAŠNJI, POPOVIĆ

POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom).

ŽIVKA (grli ga}: Ministre moj!

ČEDA I DARA (ljube mu ruku): Čestitamo!

RAKA (razdera se iz sveg Glasa): Dole vlada!

ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila. iz Popovićeve ruke cilinder, ona
ja natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas):Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog, da ga
ubije, i kad ga rodih ovako prokleta!

POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!

XXV
PREĐAŠNJI, PERA

PERA (uđe, i kad spazi Popovića, zbuni se):Izvinite... ja, ovaj... ja sam došao da vam
javim da ste postali ministar.

POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.

POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u ministarstvo?

PERA: Na službi, gospođo ministarka.

ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.

POPOVIĆ: Šta će ti to?

ŽIVKA: Pusta me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalimegdana do Slavije, pa
makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!

PERA: Razumem, gospođo ministarka. (klanja se izlazeći) Pera pisar iz administrativnog
odeljenja!...

[kojica]

ČIN DRUGI

Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.

I

ČEDA, štamparski šegrt

ČEDA (sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor): Gospođa
ministarka nije momentano kod kuće. . . Ne!... Kako? ... Pa, pravo da vam kažem, ja ne
znam kad prima. A, zvala vas je?... To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba
želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. — Molim za vaše ime? Dr Ninković,
sekretar Ministarstva spoljnih poslova. — Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (zatvara telefon.)

ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizitkarte.

ČEDA: Je l' plaćeno?

ŠEGRT: Jeste! (predaje mu šest kutija)

ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to

ŠEGRT: Šest stotina.

ČEDA: Šest stotina?!!!...

ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.

ČEDA: Dobro, dobro, idi!...

ŠEGRT (ode).

[kojica]

II
ČEDA, DARA

ČEDA (otvori paket, vadi jednu vizitkartu i slatko se smeje).

DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ?...

ČEDA: Ama, kako da se ne smejem? Čitaj, molim te! (daje joj vizitkartu.)

DARA (čita): Živana Popović ministarka«. (govori.) Pa šta?

ČEDA: Kako — pa šta? Otkud se na kartama piše: ».ministarka«! Kao da je to zanimanje:
ministarka.

DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi.

ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit karata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka?
Ili misli možda da svoje vizit karte rastura po narodu kao proklamacije?

DARA: A, vidiš, napisala Živana.

ČEDA: Pa da, gospa Živka joj prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od
jutros?

DARA: Kod zubnog lekara.

ČEDA: Šta će tamo?

DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.

ČEDA: Tražio je neki sekretar Ministarstva spoljnih poslova na telefonu.

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?...

ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u
ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće
i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego, još nešto! Ja mu lepo kažem: »Vi ne
možete pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad prilika: izradite mi
jedan privredni zajam kod Klasne lutrije Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na
privredu niti se vraćaju državi.

DARA: A šta on kaže?

ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.

DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?

ČEDA: Ama, to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.

DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?

ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo
ostvariti.

DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.

ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati,

[kojica]

III
PREĐAŠNJI, G-ĐA ŽIVKA

ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom, a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke
haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!

ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).

ŽIVKA: Tako, sad možete ići!

ŠEGRT (ode).

DARA: Gde si, boga ti, nosila tu novu haljinu?

ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog. A bila sam i kod
zubnog lekara. Je li me tražio ko?

ČEDA: Donete su vizitkarte.

DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?

ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija, pa moram svakom da dam za uspomenu i inače,
potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?

ČEDA: Ništa?...

ŽIVKA: A kad se nasmejem? (smeje se)

ČEDA: Zlatani zub.

DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.

ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.

DARA: Pa što si navukla zlato na njega?

ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub, zar gospa Nata ima
dva zlatna zuba, pa čak i gospa Rosa protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam!

ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!...

ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem,
a mene čisto sramota.

ČEDA: Sasvim!

ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.

ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?

ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.

ŽIVKA: Je l' reko da će doći?

ČEDA: Jeste.

ŽIVKA: Baš dobro!

DARA: Ko ti je to opet?

ŽIVKA: Sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Daro, dete, odnesi, boga ti, tu haljinu,
metni je u orman. Čekaj, ponesi i šešir. (skida) I onako imam sa tvojim mužem da
progovorim reč-dve.

ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.

DARA (uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi).

[kojica]

IV
ŽIVKA, ČEDA

ČEDA (kad su ostali sami): Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.

ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.

ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem...

ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj
zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.

ČEDA: Kako da je uzmete natrag?

ŽIVKA: Tako, da se ti lepo p ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu.

ČEDA: Kako, molim vas?

ŽIVKA: Pa tako de, što se iščuđavaš? Da napustiš ženu i ona tebe da napusti.

ČEDA: Tako. A zašto to, moliću?

ŽIVKA: Tako! Nije opa za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si
je uzeo za ženu.

ČEDA: Je l' ts? Gle, molim vas, ko bi to reko?!

ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju priliku nego što si ti!

ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput.

ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš? Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto
ti.

ČEDA: Tako! E, sad razumem!

ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna
obična vucibatina...

ČEDA (uvređen): Gospođo ministarka!...

ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim
familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio — ništa. Niti imaš škole, niti
znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

[kojica]

ČEDA: Dozvolite...

ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe? E pa tako, vidiš,
zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godine a
zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može
popraviti, treba je popraviti.

ČEDA: Ama, koga da popravite?

ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se! ... Nego stvar... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.

ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?

ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi,
gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?

ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za
tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu, ako se lepo i familijarno sporazumemo.

ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.

ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi
ozbiljno sve ovo što govorite?...

ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za
provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.

ČEDA: Ima, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom?

ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu
priliku.

ČEDA: Gle' te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

[kojica]

ŽIVKA: Počasni konzul.

ČEDA: Kako?

ŽIVKA: Tako, počasni konzul Ni... Čekaj, molim te. (vadi iz tašne jedno ceduljče i čita)
Počasni konzul Nikarague.

ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?

ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?

ŽIVKA: Koj' Nikaragua?

ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!

ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!

ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo?
On mora imati neko zanimanje? ...

ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!

ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!

ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi dosta dobro.

ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!

ČEDA: A je l' te, -molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragau, ubio te bog!

ČEDA: Pa taj vaš zet.

ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.

ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A, velite, zubni lekar provodadžija?

ŽIVKA: Pa jeste, on!

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu vrlo
ćemo se lako sporazumeti jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.

ŽIVKA:Ti?

ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali
kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom
lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja
na viđenje sa devojkom.

ČEDA: Ama, kojom devojkom?

ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.

ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?

ŽIVKA: Razume se!

ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A, šta mislite, treba
li i ja da se obučem?

ŽIVKA: Ama, šta ćeš mi to? Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.

ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (ščepa šešir) Ja ću vas zvati
u svatove! (ode naglo)

[kojica]

V
ŽIVKA, sama

ŽIVKA (prilazi telefonu; vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotični telefonski
broj):... Je l' to centrala?... Dajte mi, molim vas (gleda u cedulju) 5872.... alo... Je l' to
fotograf Pešić?... Vi ste?... Ovde je gospa Živka ministarka. Je l' te molim vas, nisam vas
ni pitala, kad će biti gotove slike? ... Tako.... a ne može ranije?... Al' gledajte, molim
vas, ako potraži koji strani list, moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za
inostranstvo!...

VI
ŽIVKA, UČITELjICA. RAKA

UČITELjICA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose s naočarima na nosu, ona
ispada uzbuđena iz sobe)

RAKA (dolazi za učiteljicom).

UČITELjICA: Pfuj! Pfuj! Šoking?! ...

ŽIVKA: Šta je, zaboga?! ...

UČITELjICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je nevaspitano
i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?

UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar
da kaže!

ŽIVKA (Raki): Govori! Šta si joj kazao?

RAKA (on je obučen u belo mornarsko odelo sa kratkim nogavicama te mu se vide gola
kolena): Baš ništa!...

[kojica]

UČITELjICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći,
zamislite, opsovao mi mater.

ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?

RAKA: Nisam!

ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar
ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi zašto?

RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: »rešons lajzejšn«!

ŽIVKA: Pa izgovori? ...

RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: »Ture bure
valja. bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!« 'Ajd' neka izgovori to
deset puta, pa evo ja pristajem keka mi opsuje i oca II majku.

UČITELjICA: Pfuj!

ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još sirota hoću da pauči
engleski da bi se mogao igrati sa decom engleskog konzula, a on, kakav je, mogao bi
opsovati oca II samome engleskome konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!...

RAKA (izlazeći): Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom? (ode)

ŽIVKA (učiteljici): Izvinite gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.

UČITELjICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.

ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.

UČITELjICA: 'Ajde! Službenica! (odlazi)