Moj deda, kažu, ćutljiv čovek koji je više-manje proveo život ćuteći i pušeći škilju koju je sam ilegalno gajio, gledao novu snajku kako pokušava da umesi hleb, ali nikako joj nije polazilo za rukom. Na kraju mu dosadi, ustane, prihvati se testa i nakon nekoliko minuta pruži snaji na dlanu jedne ruke savršeno umešenu kuglu uz reči:
- Na! Jeba' te kruv, da te jeba'!
Nikome ne treba žena opisana u uvodnom postu. Jer je premalo sve što takva može da pruži u odnosu na monumentalnu gomilu zahvalnosti koju misli da zaslužuje.
Pored toga, samopregor i požrtvovanost takve žene dovodi do domaćinskog terora praćenog obaveznim izuvanjem (što se vremenom proširi i na goste), premeštanjem drva u podrumu svkog proleća da se počisti prašina ispod, obavezom da svako u kući sebi pere čaše i tanjire, što se vremenom proširi na čarape, gaće, automobile i perjane jakne, dok premorena domaćica stenje na kauču sa vlažnom krpom na glavi i žali se plačnim glasom na svoju nezahvalnu sudbinu.