neverbalna komunikacija

[Vragolanka]

To je prirodno jer se osjećamo nelagodno kao i u liftu prepunom ljudi recimo...
Oni su zašli u naš lični prostor koji je tu negdje do 30 cm,a kažu da je normalna socijalna zona od 50 cm tj.do dužine naše ruke...
Ta zona je u poslovnom svijetu čak do 1,5 metar..zato se i ja osjećam nelagodno kad mi se neko u kancelariji unese u lice..
evo,recimo kad idem na neke sastanke,sesije,predavanja..na neka javna mjesta,ja volim da sjedim u prvom redu,baš zbog te zone

džaba šta kažu, kad neki imaju naviku da mi narušavaju intimnu zonu... a i unošenje u lice, nekako podrazumeva da osetiš dah ili pljuvanje, ma ne zna se šta je gore.
vidiš, ja ne volim da mi bilo ko bude s leđa... uvek biram poslednji red.

[marlon]

ko laze taj i krade
ko krade taj i ubija
znaci....
ko laze taj i ubija....

[DaDole]

površina ličnog prostora ovisi o kulturnim razlikama..recimo,kad dva Rusa razgovaraju,mogu da dotaknu jedan drugoga područjem ispružene ruke.
kod dva Latinoamerikanca il Italijana mogu da se dotaknu laktovima dok razgovaraju,dok ljudi sa engleskog govornog područja izbjegavaju slučajne dodire(isto je i u Japanu i Sjevernoj Evropi)
Razlike su vrlo simpatične jer zamislimo samo kako pozdravlja na nekom poslovnom skupu Latinoamerikanac(srdačnim zagrljajem) jednog lika iz Sjeverne AMerike..ili još gore :
evropski biznismen u posjeti nekoj arapskoj zemlji kad ga prijateljski raspoložen arapski poslovni partner ,uhvati za ruku dok idu ulicom

[DaDole]

korejski biznismeni vaspitavani da izbjegavaju kontakte okom ili dodire(čita: NeDoDiri ) vjerovatno će se osjećati neprijatno kad ih zapadnjački kolega stisne za ruku i pogleda u oči(ma koliko poznavali njihove kulturne manire )

[DaDole]

Iako naše riječi govore jedno,naše tijelo često govori drugo..obmana,dakle..laganje...nije lako utvrditi da li je neko neiskren ili možda samo napet i nesiguran..ali,neki su istraživači utvrdili koji su to elementi na osnovu kojih se utvrđuje neiskrenost..naravno da nisu isključivi i da se ne mogu generalizovati,ali činjenica je da pomažu u otkrivanju..neki više,a neki manje..
recimo,izraz lica je nešto što vrlo lako kontrolišemo i stoga je ovaj element najmanje pouzdan..ljudi lako odglume emociju na licu,zar ne?

[DaDole]

Psiholozi su kategorizovali Prolazne i Potisnute izraze.Ovi prvi su iskrena osjećanja koja prolete licem za manje od sekunde..to su nekakvi mikroizrazi lica kojima se recimo osmijeh zamijeni za sekundu izrazom tuge ili čak bijesa,često ih ne registrujemo.Ali,time možemo da objasnimo zašto ponekad imamo ono neprijatno osjećanje da nas neko ne voli,da mu se ne dopadamo.
Potisnuti izrazi su oni koji se formiraju na iskrenoj i prirodnoj bazi našeg doživljaja nekog ,ali čim čovjek shvati šta se dešava,brzo ih zamijeni izrazom lica koji želi da drugi vide.

[DaDole]

DOk sam proučavala neke studije,veoma me zanimala kategorija tzv.lažnih osmijeha
Ljudi ga često upotrebljavaju u svakodnevnom životu,a sveprisutan je posebno na televizičnim licima,medijima,poslovnim kontaktima..po čemu se on razlikuje od pravog osmijeha?
Pravi osmijeh ima izvjesnu snagu odnosno raste postepeno do svoje pune snage i shodno tome opada..ima to prirodno trajanje,zapravo gradaciju.
Nadalje,pravi osmijeh je simetričan (da li ste ikad vidjeli da osoba koja je imala moždani udar može simetrično da razvuče oba ugla usana..doktori čak objašnjavaju da je to jedan od prvih znakova da nam se udar dogodio,ako nam pozli,a ne znamo šta nam je-stanemo pred oglealo i pokušamo da razvučemo usne simetrično)
Pored toga,pravi osmijeh oboji cijelo lice..u vanjskim uglovima usana se javljaju zrakaste bore,obrve se maloo spuštaju i oči imaju onaj sjaj koji lažni osmijeh nikad ne proizvede.

[kojica]

Ja to numem...

mislim.. umem da lažem.. al ne umem da se smeškam kad mi se ne smeška..
i uopšte, sva mi se osećanja na licu vide...

[kojica]

nego.. koga je briga šta ja umem a šta ne umem..

evo našla sam interesantan tekst u politikiniom zabavniku na ovu temu..

Аутор: Жарко Требјешанин


Илустровао: Добросав Боб Живковић

[kojica]

Своје намере, ставове и осећања човек повремено исказује речима. Али и кад
говори и кад ћути, покретима, погледом, начином ходања, па чак и седења,
стајања или лежања, открива потребе, тајне склоности, симпатије и антипатије.
Ми говоримо помоћу гласовних органа, али разговарамо целим нашим телом

Oви телесни, невербални, невољни и, често, несвесни изрази углавном су много
поузданији показатељи човекових правих осећања и ставова него његове речи,
којима лако може да превари другог, али и себе самог. Тако, рецимо, ако видимо
свог пријатеља како седи погурен, погнуте главе, блед, обореног погледа, који нам
на питање да ли је добро, одговора споро, тихим гласом: „Добро сам”, пре ћемо
веровати ономе што видимо него његовим неубедљивим речима. Познавање
општења без речи битна је друштвена вештина о којој не учимо у школи, а коју је
важно познавати ништа мање него неке друге високо цењене вештине којима се
дуго обучавамо, као што су писање, певање, причање, слушање или читање.

[kojica]

Саопштавање осећања и ставова (осећања и ставови према другим људима
испољавају се различитим обрасцима понашања као што су положај тела, изрази
лица, гестови...)

Самопредстављање (појединац начином облачења, ходања, фризуром, држањем
тела настоји да се прикаже као нападан или мирољубив, сиромашан или богат, као
сексуално или пословно пожељни партнер...)

Подршка вербалној комуникацији (док разговарамо, непрестано шаљемо низ
телесних сигнала као што су покрети руку, ногу, климање главе, мрштење...)

Изражавање друштвене припадности (поздрављање руковањем, скидањем
шешира, клањањем или седењем на одређеном месту, носиљци, на трону,
почасној бини или оптуженичкој клупи)

[kojica]

Вештина читања скривеног значења понашања људи није никаква мистична
вештина, већ је умеће засновано на брижљивом испитивању спољашњег
изражавања унутрашњих, психичких збивања. Чак и ако неко настоји да сакрије
осећања, намере и жеље, оне ће, и против воље, негде „процурети”, у боји гласа,
изразу лица или држању. Сигмунд Фројд је о умећу читања малих знакова рекао:

„Онај који има очи да види и уши да чује може да се увери да нема смртника
способног да сакрије тајну. Ако су му уста нема, он брбља врховима прстију;
издаја цури из сваке његове поре.”

Знати „читати” људе и њихове праве намере драгоцена је способност у
свакодневним односима с брачним партнером, децом, укућанима, партнерима у
љубавним и пословним односима, пријатељима, колегама на послу... Боља процена
нама важних људи, разумљиво, води до бољих одлука у друштвеном и личном
животу.

„Само помислите како би било лепо када бисте могли да знате да ли неко има
позитиван или негативан утицај на вас, или да ли се некоме допадате, то јест да
ли вас неко воли. Зар не би било добро да знате да ли вас неко лаже, или, пак,
има искрене и добре намере према вама? Зар не би било добро када бисте знали да
је неко, привидно миран, у ствари нападан, или да лаже кад каже да вас воли? …
Зар не бисте волели да знате да ли вас неко вара?”, пише Лилијан Глас у
књизи „Знам шта мислиш”, коју је недавно објавио Завод за уџбенике у
библиотеци „Психологија за радознале”.

[kojica]

Очи откривају душу, а поглед љубав

На лицу су најважније очи. Каже се „очи су огледало душе”, јер за изражавање
многих осећања (љубави, страха, радости) нема поузданијег средства од очију. На
основну посматрања погледа неке особе можемо рећи да ли је она весела или
тужна, изненађена или заплашена, да или јој је досадно или не. Када дешифрујемо
нечији поглед, морамо да обратимо пажњу да ли та особа гледа право или склања
поглед у страну, да ли гледа отворено или притајено, да ли подиже обрве или се
мршти...

Како закључујете да се некоме допадате? Тако што обраћате пажњу како вас та
особа гледа. „Ако се некоме допадате, гледаће у вас веома често. Ако се некоме
много допадате, гледаће у вас дуже и од две, три секунде. Зенице ће му се, при
том, проширити. Ширење зеница сигнал је позитивне емотивне реакције”, пише
Лилијан Глас .

[kojica]

У тој књизи она читаоцима открива тајне вештине „читања” људи, откривања на
основу њихових невољних поступака управо онога што они не желе да нам
саопште, што скривају од других. Ова вештина није дар само повлашћених,
посебно даровитих, нити је резервисана само за стручњаке. Напротив, уверава
нас ауторка, вештина одгонетања на основу четири комуникацијске шифре (глас,
говор, лице и тело) скривених човекових тежњи, побуда и осећања је вештина, у
суштини, свима доступна.

Оно што неко говори ваља пажљиво слушати и испитати. Добар познавалац
људи код саговорника прати карактеристичне речи и изразе, као и његове
омиљене теме, јер су оне вербална шифра. Обратите пажњу да ли ваш саговорник
често употребљава заменицу „ја”, стране изразе или вас непрестано прекида. Да
ли он стално прича лоше о другима или говори искључиво о себи?

[kojica]

Говор открива тип карактера

Људи који непрестано оговарају заправо су веома амбициозне личности које
патолошки желе да буду надмоћне, јер се осећају безвредно. Намера им је да
речима повреде и униште особу коју оговарају.

Нарцисоидни тип карактера препознаје се по говору типа „ја па ја”. Он својом
појавом пошто-пото мора да буде у средишту пажње. Самохвалисањем овај тип
аналитичару открива сопствену празнину и несигурност.

[kojica]

Пажљивим праћењем нечијег гласа и његових особина такође можемо много да
сазнамо о карактеру те особе. Најпознатије гласовне шифре, којима се сугестивно
преносе афекти и расположења, јесу: боја (храпав, кмезав), висина гласа (дубок
или пискутав), затим брзина, јачина и ритам говора (спор, брз, монотон, жив,
беживотан, са застајкивањем, уздисањем, наглашавањем). Особине гласа говоре
о стању особе, о њеном душевном здрављу, као и о њеним скривеним намерама.
Нарочито када се јави снажан афекат (страх, бес, очајање) врло га је тешко
сакрити јер он утиче на невољне, неконтролисане промене у гласу. Зато
реченица „Тако ми је драго да те видим”, звучи лажно, ако је изговорена слабим и
безбојним гласом.

Психолози велику пажњу, с правом, посвећују и телесним шифрама. Ова врста
телесног општења нарочито је важна у међуличним односима, јер да бисмо
сазнали да ли нам је нека особа склона или не, да ли нас воли или мрзи, колико је
искрена, надмоћна итд, ми се у највећој мери ослањамо управо на ситне кинезичке
знакове (невољни покрет прстију руке, трзај ноге или усне).

Преко ових телесних покрета (знакова) открива се личност. Држање неке особе
показује њен став према људима из околине, али и према себи самоме. Појединац
који је самоуверен, сигуран у себе, држи се право, усправно, рамена су му
затегнута, а глава подигнута. А особа која је погурена, савијених рамена, по
правилу није самопоуздана, често је нерасположена, тужна. Подбочен став, кад
неко руке стави на кукове и при том избаци лактове, заправо је изазивачки,
претећи став који говори „пази шта радиш”. А кад човек руке држи иза леђа, он
тиме показује отвореност, сигурност и осећање безбрижности.

[kojica]

Особине проницљивих посматрача и тумача језика тела

Умеју пажљиво да слушају шта и како људи говоре

Запажају како изгледају и како се понашају саговорници

Имају развијену способност да запазе и најмањи детаљ

Лако и брзо уче из искуства (не понављају исте грешке у процењивању)

Имају изразито самопоуздање и верују својој интуицији

Имају одлично памћење.

[kojica]

Познато је да руке и прсти говоре како се осећамо, али се мање зна да и наше
ноге говоре. А заправо, ноге су искреније, оне мање лажу него руке, јер на њих
мање обраћамо пажњу и теже их је контролисати. Тако, рецимо, неко може
љубазно да вам се смешка и да му држање руку буде опуштено, али ако
приметите да су му ноге и стопала окренути не према вама, него према вратима, то
је знак да се он, заправо, осећа лоше, непријатно и да би што пре побегао.
Положај главе такође говори о ставу особе. Нагињање главе напред, баш као и
истурање браде у правцу саговорника, несумњиво значи претњу, сигнализира
напад. Али и обрнуто, сагињање главе и повлачење браде према грудима одаје
људе који су повучени, плашљиви, несигурни у себе и без самопоштовања.

Начином облачења људи такође шаљу невербалне поруке својој околини. Људи
који, на пример, носе упадљиву, неумерену одећу јарких боја, тиме као да
вичу: „Приметите ме!” Осим што тако откривају жељу да буду запажени, они
нехотице откривају и несигурност. С друге стране, појединци који су беспрекорно
обучени, закопчани и изузетно уредни, обично су врло дисциплиноване, затворене,
круте и добро организоване особе.

[kojica]

Израз лица неке особе можда је најважнија шифра за откривање личности, њених
осећања, жеља и тежњи. Више од половине невербалне комуникације, 55 одсто,
показују истраживања, чини мимика лица. То је и разумљиво јер је лице
најизражајнији део људског тела због великог броја покретљивих мишића. Пошто је
најпоузданији показатељ расположења и намера неке особе, оно је и најпажљивије
посматран део тела саговорника у поступку општења. Често краткотрајне и
спонтане промене на лицу (нехотични осмех, брз покрет ока, ширење зеница или
лако набирање чела) могу да оповргну оно што неко каже.

Пажљивом посматрачу начин говора, глас, израз лица и држање тела неке особе
може да пружи поуздан увид не само у тренутно емотивно стање, него и у
ментално здравље и особине карактера посматране личности. Онај ко уме да чита
ове четири тајне шифре осетиће се као краљ Соломон који је разумевао немушти
језик животиња. А често ће моћи на основу познавања скривених намера и тежњи
људи чак и да предвиђа њихове будуће поступке.

[kojica]

Положај тела одаје наклоност

Важно је обратити пажњу и на положај тела саговорника према нама. Шта нам,
рецимо, говори када се неко с ким разговарамо читавим телом нагиње према нама?

„Када вам се неко допада, према њему се нагињете. То је знак да сте за ту особу
заинтересовани, да вас занима то што она има да каже. Кад вам је изузетно стало
до некога, тело ће вам се толико нагнути унапред да ће вам ноге остати повучене
уназад. …И обрнуто, кад вам се нека особа не допада, то јест када вам је с њом
досадно или се у њеном друштву не осећате пријатно, нагнућете се уназад”,
примећује Лилијан Глас.