crne rupe

[причалица]

EKSPLOZIJA CRNE RUPE

Isparavanjem crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povećava tako da crna rupa svoj kraj beleži praskom tj. eksplozijom.

Hoking je izračunao da bi premordijalne crne rupe mase oko 1011 kg, koje su mogle biti stvorene Velikim Praskom, trebale izračiti svoju energiju i time eksplodirati negde u našoj sadašnjosti. Međutim, tako nešto još nije detektovano.

Jačina eksplozije zavisi od toga koliko različitih vrsta elementarnih čestica tamo ima. S obzirom da se danas veruje da postoji 6 različitih kvarkova, Hoking kaže da bi ta eksplozija bila jednaka eksploziji miliona H-bombi (vodoničnih bombi - bomba koja oslobađa energiju sjedinjavanjem vodonikovih jezgara, na visokim temperaturama, pretvarajući se u helijum)). S druge strane, tu je i R. Hagedorn-ova teorija iz CERN-a koja kaže da postoji neograničen broj elementarnih čestica. Kako se crna rupa smanjuje i postaje sve toplija, emitovaće sve veći i veći broj različitih vrsta čestica i izazvala bi eksploziju 100 000 puta veću od prethodno navedene. Naravno, kada bi se rešio problem o kvarkovima gotovo bi se rešio i problem posmatranja eksplozije crne rupe.

Jos uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe.

Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustoš po svemiru. Međutim, njihov životni tok je jako dugačak tako da je malo verovatno da će neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale kad i Veliki Prasak. Zato treba istraživati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo troše.

Da bi uopste dosli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronaći način za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zračenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slučaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su odaslani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, već bi bilo dovoljno uočiti da svi stižu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilična pouzdanost da potiču iz iste eksplozije.

U jeftinijem slučaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zračenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zračenja sudari sa atomima naše atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona, koji bi se kretali brže od svetlosti. Tako se izaziva elektronski pljusak. Krajnji ishod je jedan oblik svetlosti poznat kao Čerenkovljevo zračenje, koje bi bivalo odbijano od površine Zemlje u vidu bljeskova vidljive svetlosti (mada bi delom bili usporeni otporom vazduha). Eksplozivne emisije gama zračenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na noćnom nebu. Bljeskovi bi se uočavali istovremeno sa dva ili više prilično odvojenih tačaka. Naučnici Nil Porter i Trevor Viks su istraživali ove pojave i zabeležili par bljeskova, ali nijedan od njih se nije mogao u potpunosti pripisati praiskonskim crnim rupama.

[причалица]

OTKRIVANJE CRNIH RUPA

Crne rupe za sada postoje samo teorijski. One su najstabilniji objekti u svemiru. Ako postoje samo u središtima galaksija onda postoji samo jedna crna rupa u Mlečnom putu. Ako postoje i u središtima zbijenih jata onda ih u našoj galaksiji ima oko dve stotine. Ako se, međutim, javljaju kao potencijalni pratioci u dvojnim sistemima onda ih, naravno, ima mnogo, mnogo više. A šta ako one postoje razbacane po svemiru, mi tek onda ne možemo znati njihov broj.

Crnu rupu je teško zapaziti jer ne odaje svetlost, u stvari gotovo ništa. Ni do danas nijedna crna rupa nije zasigurno detektovana, jer se direktno teleskopom ne može videti. One se gotovo sigurno otkrivaju indirektnim putem, tj. njihovim gravitacionim uticajem na okolne objekte. Novorođena crna rupa moze da "luta" svemirom, usamljena i nevidljiva, ali mnoge rupe nisu same već su članovi dvojnog sistema čiji je jedan član vidljiv i tada se može detektovati njena lokacija. Ti dvojni sistemi otkrivaju se čudnim ponasanjem vidljivih tela. Pri analizi spektra zvezde zapaza se regularni pomak u spektralnim linijama ka plavoj (tada se zvezda približava Zemlji) i ka crvenoj (tada se zvezda odaljava od Zemlje) (Doplerov efekat). Izračunavanjem kolika ih gravitacija ometa može se zaključiti kakav im je nevidljivi pratilac (npr. crna rupa ili neko drugo telo).

[причалица]

Akrecioni disk

Znači, crna rupa svojom gravitacijom utiče na okolne objekte, zarobljava gas i drugu materiju sa svog vidljivog pratioca. Time oko sebe formira dodatni disk tj. akrecioni disk (akrecija = sakupljanje). Otkrivanjem takvog efekta, otkriva se skriveni pratilac. Ta materija se sliva kao kroz levak ka crnoj rupi i dok ne dosegne horizont događaja odaje neko zračenje. Gravitaciono polje u blizini horizonta je jako veliko i materijal koji upada u crnu rupu ima veliku brzinu (blizu brzini svetlost) i ubrzanje, čestice koje se slivaju međusobno se sudaraju i to žestokim sudarima kao u nuklearnom akceleratoru, pa zato akrecioni disk odaje elektromagnetno zračenje visokih energija, najverovatnije X (rendgensko) zračenje.

Oko sistema dvojnih zvezda se moze opisati osmica koja odredjuje domen gravitacionog dejstva svake zvezde....Materija koja se nadje unutar petlje pripada zvezdi koja se nalazi u centru te petlje. Ako se iz nekog razloga materija nadje van petlje, onda je ona izgubljena za datu zvezdu. Posebno je interesantna tacka preseka ove dve petlje koju nazivamo unutrašnja Lagranžova tačka, a koja omogućava prenos mase s jedne na drugu zvezdu. Pretpostavimo da jedna od zvezda iz nekog razloga počne da izbacuje materiju izvan svoje petlje. Deo te materije će proći i kroz unutrašnju Lagranžovu tačku, a to znači da će biti privučen ka drugoj zvezdi. Ako je ova druga zvezda mala, pridošla materija s prve zvezde ući će u orbitu oko druge zvezde, formirajući disk ili prsten slično Saturnu. Zbog različite brzine rotacije unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja diska dolazi do velikog zagrevanja gasa usled trenja, kao i do ubrzanog pada velikih količina ove materije na površinu zvezde... Nas svakako interesuje šta se događa ako je jedna od dvojnih zvezda upravo crna rupa...Dodatnom analizom ponasanja akrecionog diska u čijem se centru verovatno nalazi crna rupa ustanovljeno je da će, pored stalnog X zračenja, ovaj sistem svakog stotog dela sekunde izračiti u vidu bljeska dodatno intenzivno X zračenje. Magnetne sile usled spiralnog spuštanja materije čupaju mlazove atoma. Dakle, moguće je imati direktne dokaze za postojanje crne rupe. Nažalost, teleskopi koji se nalaze na satelitu Uruhu nisu u stanju da detektuju tako brze promene u X zračenju .

[причалица]

nastavak:

Svetlosni zrak koji je dosta udaljen kretaće se skoro pravolinijski jer je prostor-vreme skoro idealno ravan. Kako se bude približavao crnoj rupi zrak će zakrivljivati svoju putanju. Na određenom rastojanju od crne rupe zrak bi bio zahvaćen u cirkularnu orbitu koja se zove fotonski krug. Razumljivo je da svaka zvezda šalje bar nekoliko zraka na tačno određenom rastojanju od rupe, koji zato kruže ovim cirkularnim orbitama. Ove orbite u fotonskoj sferi nisu stabilne. I najmanja perturbacija izbaciće ovaj zrak ili natrag u vasionu ili dole u rupu.

[причалица]

Kvazari - vasionski svetionici

Kvazari, tačnije kvazi stelarni objekati (quasi stellar objects) ili kvazi stelarni radio izvori (quasi stellar radio sources), čije se zračenje može detektovati sa Zemlje radio-teleskopima, otkriveni su '60-tih godina, tačnije 1963. od strane Metjuza (T.Matthews) i Sendidza (A.Sandage). Nalaze se gotovo na samom horizontu dostupne vasione. Liče na zvezde promenljivog sjaja, ali zrače i sto puta više nego neke čitave galaksije tako da bi im više odgovarao naziv "objekti sa aktivnim jezgrima". Izračivanje energije tj. X zračenja kvazara zavisi od njegove mase. Naučnici smatraju da masu kvazara mora da nosi neko centralno telo, a da se energija dobija neprekidnim upadanjem nove materije u to centralno telo. Naučnik Ričard Lavlejs (Richard Lovelace) smatra da se u središtu kvazara nalazi crna rupa koja bi bila najstabilnije centralno telo i najefikasniji pokretač svih procesa u kvazarima.

Pretpostavlja se da crne rupe zrače kroz kvazare, odnosno da je zračenje kvazara u stvari zračenje akrecionog diska crne rupe. Kvazari ispuštaju uske snopove materije kroz parne jake radio izvore širine od 3-5o , što pokazuje da postoji uski kanal kroz koji se materija izbacuje. Radijacija se emituje u pravcu ose diska koji okruzuje crnu rupu "kanalom" koji stvaraju jake elektromagnetne sile. To elektromagnetno polje ubrzava čestice i izbacuje ih.

Merenja su dokazala da se kvazari udaljavaju od Zemlje ogromnom brzinom i zato mora biti da su jako daleko, a posledica njihovog kretanja je širenje svemira (zato su vodonične linije u emisionom spektru u velikom procentu pomerene ka crvenoj tj. većoj talasnoj dužini).

Treba napomenuti da su posmatranjem otkriveni dvojni kvazari sa gotovo identičnim spektrima. Takvi kvazari ne bi mogli da postoje, a ta optička varka je u stvari efekat gravitacionog sočiva, gde je samo jedan lik realan, a drugi je formiran gravitacionim sočivom.

[причалица]

Moguća otkrića crnih rupa

Decembra 1970. je lansiran satelit Uhuru sa dva teleskopa za detektovanje samo X-zraka. U toku naredne dve godine detektovano je preko 300 izvora X-zraka. Jedan od tih izvora je iz sazvežđa Labud (koje se sada naziva Labud X-1 (Cygnus X-1)). Ličio je na dvojnu zvezdu sa jednim nevidljivim članom. Vidljivi član toga sistema je plava zvezda devete magnitude (poznata kao HDE 226868), udaljena 8200 sg i oko 23 puta je veća od Sunca. Svakih 5,6 dana ona je pravila pun krug oko svog nevidljivog partnera, čija je masa bila 10 puta veća od Sunčeve, što je bilo previše za neutronsku zvezdu, pa su zaključili da je to verovatno crna rupa. Osim toga, zvezda obično ne emituje X zračenje. (To je energija 10 000 puta veća od one koju emituje Sunce). Kad se posmatra sazvežđe Labud, taj vidljivi član tj. zvezda je izdužena i izvitoperena, jer njen pratilac ispoljava ogromnu gravitaciju i daje joj oblik jajeta. Ako se zaista potvrdi da se tu nalazi crna rupa biće to jedno od najvažnijih otkrića savremene nauke.

Naučnici, Stiven Hoking i Kip Torn, su se opkladili u postojanje crne rupe u oblasti Labuda. Hoking je rekao da na tom mestu ne postoji crna rupa (iako je bio ubeđen da postoji), jer bi time dobio utešnu nagradu za čitav svoj životni trud, a to je četvorogodisnja pretplata na časopis "Privatni detektiv", dok ako bi crna rupa tu zaista postojala, on bi Tornu platio godišnju pretplatu na časopis "Penthaus", jer mu tada ne bi bilo problem da isplati opkladu s obzirom da bi otkrivanjem crne rupe postigao gotovo životni cilj. Godine 1975. su bili 80% sigurni u postojanje crne rupe u području Labuda, dok su 1987. bili 95% sigurni, da bi sledeće godine Hoking počeo sa isplaćivanjem svoje opklade.

[причалица]

nastavak:

Osim toga, vrlo je moguće da su crne rupe jos LMCX-3, AO620-00, kao i LMCX-1 i SS433.



Pretpostavlja se da se i u Magelanovim oblacima nalaze crne rupe, mada su naučnici sigurni da ih ima mnogo više u svemiru.

Raspolaže se i sa izvesnim podacima da se crna rupa nalazi u centru naše galaksije (kao što je i moguće za druge galaksije), sa masom koja iznosi oko stotine hiljada Sunčevih, tvrdi Torn. Riz pretpostavlja da crne rupe iz centra galaksije nastaju otprilike u isto vreme kad i galaksija i to od gasa koji se sleže u centru. Gas pređe tačku posle koje nema povratka, gde ne može formirati zvezdu, ali se kontrahuje u jedan oblak koji postaje vrsta superzvezde koja potom kolapsira u supermasivnu crnu rupu.

Da bi se otkrili X-zraci potrebni su sateliti i detektori daleko iznad Zemljine atmosfere, jer ih ona ne propušta, ili ogromni teleskopi na vrhovima visokih planina. Najbolja svetska opservatorija se nalazi na vrhu Mauna Kea (14 000 stopa), vrhu ugašenog vulkana na Havajima.

[причалица]

nastavak:

Andrea Gez (Andrea Ghez) sa Mauna Kee pokušava da vidi samo srce galaksije. Ono je zvezdoliko, ugaonog prečnika od 5 stepeni u kome se nalazi tačkasti izvor. Pretpostavlja se da je to supermasivna crna rupa čiji akrecioni disk zrači. Ono je udaljeno nekih 28 000 sg. Njen vidik zamućuju čestice kosmičke prašine koje ispunjavaju međuzvezdani prostor, ali ona se kroz njih probija infracrvenim kamerama sa džinovskog Keck-a, najvećeg teleskopa na svetu. To otkriva čudesnu sliku. Gez kaže da je to jedinstveno mesto u galaksiji. Koncentracija zvezda je užasno velika, turbulencija je visoka, sile magnetnog polja su jake. Ona je najviše zainteresovana za efekat koji crna rupa ostavlja na zvezdama, jer samu rupu, naravno, ne može videti. 1995. su tačno uspostavljene pozicije zvezda i posmatra se njihovo pomeranje. Utvrđeno je brzo kretanje zvezda i to 14 000 km/s (što bi bilo 1/2% brzine svetlosti). U svakodnevnim uslovima, to je brzina od 3000 milja po času, što bi značilo da je u blizini jak izvor gravitacije koji upravlja brzinom, odnosno kretanjem ovih zvezda. Ta jačina je jedino analogna crnoj rupi. Prema brzini kretanja zvezda Gez proračunava da je masa te crne rupe 2.6 miliona puta veća od Sunčeve.



U sazvežđu Device oko 50 miliona sg od Zemlje nalazi se džin od galaksije, nazvana M87. Otkrio ju je francuski astronom Sarl Mesje 1781.,samo par godina pre nego što je Mičel pomislio na crne rupe. Zvezde u središtu galaksije su gusto zbijene, toliko da skupa liče na jednu ogromnu zvezdu gledano kroz mali teleskop. 1977. astronomi su detaljnije pregledali ove zvezde i po kompaktnosti zaključili da ih drži gravitacija koja, zaključeno prema jačini, verovatno dolazi od crne rupe. M87 je čudna i po tome što se iz njenog centra pruža mlaz materije na hiljade sg u prostor. Na običnom teleskopu to se vidi slabo i bledo, dok radio teleskop otkriva brilijantan tok energije koji izračuje galaksija.

[причалица]

BUDUĆA ISTRAŽIVANJA CRNIH RUPA

Penrouzova ideja je da se buduće civilizacije smeste na sigurnoj udaljenosti od crne rupe i da je eksploatišu tako što će u nju bacati otpad i koristiti njeno zračenje kao izvor energije. Odnosno, koristeći energiju koju rotirajuća crna rupa izbacuje sa stacionarne granice. Naravno, to je zamisao koju ce ispuniti neki naši čukun čukun čukun unuci...

Crne rupe će u daljoj budućnosti istraživati svemirski brod Cygnus. Ako rupa rotira, ona oko sebe stvara vir i lansirana sonda koja bi se približavala rupi bi bila povučena tim džinovskim virom.

Svetlost koju bi sonda slala bila bi sve crvenija, jer bi, kako Torn kaze, gravitacija zarobljavala fotone i usporavala zračenje. Rastezala bi radijaciju, čineci njihovu talasnu dužinu većom, a duži talasi čine svetlost crvenijom.

Spuštanjem niz vir sonda bi bila raskomadana pre nego što pošalje neke informacije sa mesta istraživanja. Kip Torn objašnjava ovu pojavu ovako: "Ovde ja sedim. Moja glava dođe dalje od centra Zemlje nego moje grudi, tako da ima razlike u vuči. Moju glavu vuče nešto manja gravitacija od one koja vuče moje grudi. Međutim, pri prilasku crnoj rupi ta razlika u vuči postaje sve veća i veća". To je uzrok raspadanja objekata.

Plan je da sonda koja će se približavati crnoj rupi ima mogućnost rastezanja tj. izduživanja do neke granice, da bi što duže izdržala spuštanje niz vir i time skupila i poslala više podataka. Posle određene granice gravitacija bi nastavila da je izdužuje i time bi je uništila. To rastezanje se nastavlja sve dok se objekti ne pretvore u špagetu tj. beskonačno dugu liniju. Ta pojava se zove špagetizacija (spagettification). Martin Riz kaze da se ona javlja pre dostizanja horizonta događaja.

[причалица]

nastavak:

S obzirom da Ajnštajnova teorija relativnosti kaže da je vreme relativno i individualno, uvode se dva vremena da bi se izbegli nesporazumi oko merenja vremena. Jedno vreme meri udaljeni posmatrač (koordinativno vreme), a drugo meri posmatrač koji slobodno pada (sopstveno vreme).

Jaka gravitacija i velike brzine uslovljavaju dilataciju vremena i pokazuje se da se zapravo na horizontu događaja vreme potpuno ''zaustavlja''. Znači, ako bi bili u mogućnosti da posmatramo kolaps zvezde u crnu rupu, sam kolaps nećemo videti. Vreme protiče sve sporije i kad se materija dosegne Švarcšildov radijus vreme staje. U neku ruku izgleda kao da je unutrašnjost crne rupe u nekom drugom delu univerzuma.

Ako se baci tempirana bomba ka crnoj rupi, videće se kako ona pada ka svome cilju. Međutim, na nekom rastojanju od crne rupe ona će početi da usporava da bi se potpuno zaustavila na horizontu događaja. Bez obzira koliko čekali, neće se videti eksplozija. Sa stanovišta posmatrača koji zajedno sa bombom upada u crnu rupu, vreme bi teklo sasvim regularno, i on bi po samom ulasku u crnu rupu video eksploziju bombe, baš kako je natempirana.

Slično bi se dešavalo i sa budućim svemirskim brodom Cygnus-om. Kako bi se sonda približavala crnoj rupi, ona bi se za satove na Cygnusu, koji se nalazi na sigurnoj udaljenosti, usporavala. Ako su predviđanja da ona upadne u rupu tačno u 12h, tih 12h nikada neće otkucati. Za svaku sekundu koja otkucava trebalo bi sve više i više vremena. Tih 12h je tačka koja leži beskonačno u budućnosti, odnosno, vreme se na horizontu događaja zaustavlja. Međutim, kad bi postojala posada u sondi koja upada, za njih bi vreme teklo sasvim normalno.

U realnom vremenu astronaut, koji se nalazi u sondi, i sve čestice njegovog organizma doživljavaju koban kraj u singularitetu. Zato je potrebno uvesti imaginarno vreme. Tri prostorne dimenzije i imaginarno vreme formiraju zatvoreni sistem prostor-vremena, bez granica i ivica (nešto nalik Zemlji, koja takodđe nema ni granica, ni ivica). Ono što se dešava može se izračunati u imaginarnom vremenu, jer zakon fizike ne važe u singularnosti. Ovo bi značilo da astronaut ima dve istorije, realnu i imaginarnu.

[причалица]

Bele rupe

Prema imaginarnom vremenu astronaut odlazi u bebu univerzum tj. deo kosmosa oformljen unutar matičnog univerzuma tj. njegove čestice bi se emitovale u nekom drugom delu svemira od strane neke bele rupe. Zakoni fizike su takvi, da ako postoje mesta iz kojih ništa ne može izaći, onda moraju postojati i mesta u koja ništa ne može ući, već samo izaci i to u stanju kakvom je i ušla u crnu rupu, odnosno zračila bi onu energiju koju joj je crna rupa zaplenila. Takva mesta su nazvana bele rupe. Koncepcija o belim rupama je prvi put izlozena 1964. godine i mnogo se u nju ne veruje. Bele rupe mogu biti kvazari, jer se pretpostavlja da kroz njih crne rupe emituju energiju. Međutim, postojanje belih rupa je malo verovatno jer one ne poštuju drugi zakon termodinamike.

[причалица]

Crvotočina

Kruskal i Sekeres su 1960., nezavisno jedan od drugog, došli do iznenađujuceg zaključka. Jednačine su otkrile da postoje dva, već spomenuta, singulariteta, jedan u prošlosti i jedan u budućnosti. Ali, to nije sve. Crna rupa deli prostor na dva dela.

Ovo je ono što je potrebno za putovanje kroz prostor i to neverovatno velikom brzinom. Na prvi pogled ovakav način putovanja izgleda moguć, međutim kasnija istraživanja ukazuju da su sve ove mogućnosti nestabilne, gde bi i najmanja pometnja, kao što je prisustvo svemirskog broda uništila crvotočinu (wormhole), prolaz koji spaja nas i neki drugi svet. Svemirski brod bi bio uništen jakim silama. To bi bilo kao spuštanje niz Nijagarine vodopade u buretu. Zatim, broj čestica u drugom delu univerzuma bi bio jednak broju čestica koje su upale u crnu rupu plus broj čestica koje je crna rupa izračila. One će biti iste vrste , ali ne mora da znači da su baš od istog upalog objekta. Ovo znači da čestice koje upadnu u crnu rupu izlaze iz nje sa skoro istom masom. Osim toga, putovanje bilo u imaginarnom vremenu i ne bi znali gde putujemo. Očigledno je da će se teško ostvariti putovanje uz pomoc crnih rupa, tako da ipak ovakav način transporta izgleda beznadežan.

Napominjem da je ova teorija osporavana od velikog broja naučnika, al' recimo da je i Ajnštajn u početku bio osporavan, kao neko ko gotovo ruši temelje fizike i postavlja nove revolucionarne ideje. U stvari, bio je osporavan pošto je pričao o stvarima koje su na granici razumljivosti samog čovekovog razuma.

[причалица]

Otkrivena crna rupa koja emituje svetlost
izvor: vesti online

Astronomi su otkrili ogromnu crnu rupu koja predstavlja najsvjetliji objekat u starom delu svemira, a njena svetlost putuje do Zemlje 12,9 milijardi godina.



Crna rupa je uočena uz pomoć britanskog teleskopa na Havajima, a procenjuje se da se formirala samo 770 miliona godina posle Velikog praska i nastanka svemira.

Naučnici su objavili otkriće u žurnalu "Priroda" i navode da će im ono pomoći da bolje shvate uslove koju su vladali u ranoj fazi postojanja kosmosa, kao i način na koji nastaju ogromne crne rupe.

Novija teleskopska posmatranja pokazala su da su se ovi giganti formirali u veoma ranoj istoriji svemira.

"U tehničkom smislu, ovaj objekat spada u kvazare. Ova super-ogromna crna rupa sama po sebi je mračna, ali oko nje se nalazi disk od gasa ili prašine koji je toliko vreo da je blještaviji od čitave zvezdane galaksije", objasnio je doktor Dan*iel Mort*lock, vođa istraživanja.

Ovaj objekat isijava blještavu svetlost, ali nama na Zemlji izgleda kao bleda tačka u infracrvenom pojasu.

Novi kvazar dobio je ime ULAS J1120+0641. To nije najdalje uočeni objekat u svemiru, pošto taj rekord i dalje pripada izboju gama-zračenja sa jedne zvezde koja je eksplodirala.

[Cruz]

Predivna slika obližnje galaktike – Centaurus A

Nova snimka supermasivne crne rupe i njene moći. Jetovi i gejziri koje napaja centralna crna rupa u ovoj obližnjoj galaktici ostavlja nas bez daha. Ovaj snimak možemo zahvaliti APEX teleskopu iz Čilea i rengenskim snimkama koje je napravila Chandra X na Max Planck-ovom opservatoriju koji se također nalazi u Čileu.

Rengenska snimka je pokazala da se gornji jet prostire na području od 13 tisuća svjetlosnih godina od same crne rupe. APEX podatci pojazuju da materijal u jet-u putuje brzinom od polovice brzine svjetlosti.

Izvor: Space Wallpapers // Prijevod: Matrix World
Izvor: www.znanost.com

[Cruz]

Crna rupa u središtu Mliječne staze ‘guta’ asteroide

‘To bi moglo objasniti pojavu čestih ‘plamenova’, priopćili su NASA-ini astronomi na temelju podataka prikupljenih teleskopom Chandra koja već nekoliko godina otkriva X-zrake iz supermasivne crne rupe koju astronomi nazivaju Sagittarius A, piše dnevnik.hr

Takozvani ‘plamenovi’ traju po nekoliko sati, a njihova je svjetlost i do stotinu puta jača od ‘uobičajenog’ proizvoda crne rupe. ‘Ljudi sumnjaju da se asteroidi uopće mogu formirati u blizini crne rupe ovakve veličine. Ovo je uzbudljivo otkriće’, rekao je Kastitis Zubovas sa Sveučilišta u Lesteru.

Asteroide koji prolaze na udaljenosti od otprilike 150 milijuna km od crne rupe privlači njena sile koju proizvodi gravitacijsko polje nakon čega ih sila i trenje razbijaju na komade koji se pretvaraju u paru dok prolaze kroz vrući plin oko Sagittariusa A.



Izvor: www.znanost.com

[причалица]

Tim astronoma registrovao je “samrtni vrisak” zvezde koju proždire supermasivna crna rupa. Crna rupa je mirovala na svom mestu, sve dok njena gravitacija nije uhvatila zvezdu u prolazu, povlačeći je ka sebi i uzrokovajući emitovanje karakterističnog zvučnog signala.



- Možete o tome da mislite kao o vrisku zvezde koju proždiru, ako želite – rekao je astronom Džon Miler sa Univerziteta Mičigen, vođa studije.

Crna rupa, identifikovana kao Svift J1644+57, nalazi se na udaljenosti od 3,9 milijardi svetlosnih godina od Zemlje, u sazvežđu Zmaja. Nazvana je po letelici američke svemirske agencije NASA “Svift”, koja ju je otkrila 28. marta 2011. Ova letelica traga za tokovima gama zraka u univerzumu. Astronomi su stoga pomislili da je signal koji su čuli uobičajeni izliv gama zraka, ali njegovo postepeno stišavanje nikada do sada nije došlo iz sličnog izvora.


- Bližim proučavanjem otkriven je slabi, periodični signal, koji odgovara po frekvenciji ultra niskom dis-molu – istakao je Miler.

Koautor studije Rubens Reis kaže da su slični signali ranije registrovani od manjih crnih rupa i smatralo se da dolazi od materijala koji treba da bude usisan u nju.
- Međutim, takav signal je detektovan pre samo jednom, a dolazio je od supermasivne crne rupe, mase više od milion puta našeg Sunca, u galaksiji udaljenoj 576 miliona svetlosnih godina – rekao je Reis.

Zvezda u prolazu je bila podvrgnuta moćnim, privlačnim silama crne rupe, da bi bila “rastrgnuta”. Nešto njenog gasa palo je ka crnoj rupi i oblikovalo oko nje takozvani akrecioni disk. Najdublji deo diska zagrejao se na temperaturu od više miliona stepeni, dovoljno da emituje X zrake.

Istovremeno, u nama slabo razumljivim procesima, disk je emitovao mlazeve materije u suprotnom pravcu, okomito u odnosu na disk. Ovi mlazevi su izbacili materiju van, pri brzini od skoro 90 odsto svetlosne, duž ose rotacije crne rupe.
Jedan od ovih mlazeva je bio uperen pravo ka Zemlji.

Podaci pokazuju da se oscilacija crne rupe ili “vrisak” javljao svakih 3,5 minuta, što znači da se akrecioni disk nalazi na oko 3,5 do 9,3 miliona kilometara od centra crne rupe. Tačna udaljenost zavisi od brzine rotacije crne rupe.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Supermasivne crne rupe izgleda da zauzimaju središta skoro svih galaksija. Kada aktivno "gutaju" materiju, ove crne rupe mogu da izbacuju energetske mlazeve koji sjaje više od čitavog ostatka galaksije, ali i samu materiju. Zahvaljujući teleskopu "Konačni horizont", sada možete da vidite "gutanje" materije u galaksiji M87. Njena džinovska crna rupa sadrži masu šest milijardi sunaca.



Takođe, astronomi su po prvi put izmerili crnu rupu, ovu u galaksiji M87. Oni su izračunali da je moguća orbita materije oko crne rupe, sa najbliže strane, oko 5,5 puta veća od konačnog horizonta crne rupe u M87. Ta orbita je, dakle, oko pet puta veličine Sunčevog sistema, što je 750 puta udaljenost između Zemlje i Sunca. Udaljenost između naše planete i Sunca je oko 150 miliona kilometara.


Galaksija M87 udaljena je od Mlečnog puta oko 50 miliona svetlosnih godina.

Uprkos postojećoj masi i energiji, poreklo mlazeva iz crne rupe je nepoznato, zato što su relativno gusti, ali i zato što su smešteni u natrpane centre udaljenih galaksija.

Sada su istraživači povezali niz teleskopa sa ciljem da snime okolinu blizu supermasivnih crnih rupa. Naučni tim iza teleskopa "Krajnjih horizont" se fokusirao na centar galaksije M87 i doneo prve detalje diska materije koju guta njena središnja crna rupa. Četiri teleskopa su uperena ka centru M87 - sa Havaja, Arizone i dva iz Kalifornije. Naučnici su uspeli da ih "povežu" u jedan džinovski teleskop da bi dobili više detalja o okolini crne rupe.

Teško je zamisliti okolinu crne rupe. Supermasivne crne rupe su u proseku više od milion puta mase našeg Sunca, ali je sva ta materija strpana u prostor koji može da bude samo deo sunčevog poluprečnika.

Materija koja pada u crnu rupu taloži se na orbitirajući, takozvani akrecioni disk, koji se povećava u gustini i energiji sa približavanjem ovoj kosmičkoj zveri. Međutim, materija koja pređe kritičnu tačku brzo upada u samu crnu rupu. Unutrašnji deo diska je toliko energetski nabijen da šalje materiju od crne rupe u mlazu čestica.

Još dalje unutra, linije magnetnog polja ponekad pređu krajnji horizont crne rupe, izbacujući jake tokove nabijenih čestica. Ovi mlazevi su u interakciji sa vetrom čestica sa akrecionog diska, koje se kreću maltene brzinom svetlosti. Oni imaju toliko energije da su u ponekim slučajevima u stanju da poteraju čestice stotinama hiljada svetlosnih godina, šaljući ih van galaksije, gde one vremenom usporavaju u interakciji sa okolinom.

Naučnici su sistemom povezivanja teleskopa primetili da je osnova ovih visokoenergetskih mlazeva svega nekoliko puta veličine same crne rupe, što nam govori nešto o akrecionom disku. Ako se disk i crna rupa okreću u suprotnim pravcima, unutrašnja ivica diska bila bi mnogo dalje od crne rupe nego da rotiraju u istom pravcu. Veličina mlazeva viđenih u M87 je previše mala da izađe iz sistema u kojem dva tela rotiraju u suprotnim pravcima, pa su naučnici zaključili da disk prati rotaciju crne rupe oko koje orbitira.

Na redu Mlečni putNaučnici se nadaju da će okrenuti "Konačni horizont" ka supermasivnoj crnoj rupi u našem Mlečnom putu. Ona nije toliko aktivna kao ova u M87, ali izgleda da guta dovoljno materije pa bi je vredelo bolje pogledati.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...rena-crna-rupa

[причалица]

Satelit američke svemirske agencije NASA detektovao je 16. septembra porast X-zraka, iz izvora iz središta našeg Mlečnog puta. “Eksplozija” X-zraka, koju je proizvela retka rendgenska supernova, došla je iz do sada nepoznate crne rupe stelarne mase.



Rendgenska nova je kratkotrajni izvor X-zraka koji se pojavljuje iznenada, doseže svoj vrhunac emisije za nekoliko dana i potom iščezava tokom perioda od nekoliko meseci.

Nova crna rupa u Mlečnom putu nazvana je Svift J1745-26, i prva je koju je otkrio satelit “Svift”. Smatra se da su crne rupe poput ove uobičajene u našoj galaksiji, ali ih ne viđamo mnogo.


Nova crna rupa ima zvezdu u orbiti, koja je poput sunca. Gas otiče sa ove zvezde i skuplja se u disk oko crne rupe. Normalno bi se ovaj gas spiralno uvlačio u nju, ali u ovom sistemu on se prikuplja decenijama pre nego što iznenada krene unutra, uzrokujući “eksploziju” X-zraka koju je detektovao “Svift”.

Kad se govori o crnim rupama, obično se misli na supermasivne, koje se nalaze u središtima većine galaksija, kako se smatra. Međutim crne rupe stelarne mase su umnogome drugačije, manje mase, oformljene od individualnih zvezda.

Prvi kandidat za takvu crnu rupu bio je Labud X-1 (Cygnus, ili Cyg X-1) koji je jedan od najjačih izvori X-zraka viđen sa Zemlje. Labud X-1, kako se procenjuje, ima masu oko 14,8 mputa veću od našeg Sunca.

Danas, kad naučnici bolje razumeju evoluciju zvezda i mogu da procene koliko njih ima dovoljnu masu da pređu u crne rupe, zaključuje se da u našoj galaksiji ima oko 100 miliona crnih rupa stelarne mase. Mi ne vidimo ove objekte, ali astronomi veruju da postoje. Oni sada proučavaju oko 12 kandidata za takve crne rupe u Mlečnom putu, uključujući Labuda X-1 i sada i Svift J1745-26.

Najbliža crna rupa stelarne mase udaljena je od Zemlje oko 1.600 svetlosnih godina.



http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...asoj-galaksiji

[причалица]

Astronomi su otkrili zvezdu u orbiti supermasivne crne rupe u centru naše galaksije Mlečni put.


Supermasivna crna rupa u Mlečnom putu

Da načini krug oko “galaktičke zveri”, zvezdi S0-102 treba 11 i po godina, što je najkraća poznata orbita u blizini ove crne rupe. Naučnici ukazuju da je “S” u imenu zvezde oznaka za sazvežđe Strelca, u kojem se nalazi (naš) galaktički centar sa crnom rupom “Strelac A” (Sagittarius A ili Sgr A).

Pre ovog otkrića, naučnici su znali za postojanje jedne zvezde sa veoma kratkom orbitom blizu crne rupe, S0-2, čija je orbita 16 godina.
- Veoma sam zadovoljna što smo otkrili dve zvezde u orbiti oko supermasivne crne rupe u našoj galaksiji, za mnogo manje vremena od jednog ljudskog veka – kaže profesorka fizike i astronomije na Univerzitetu Kalifornija Andrea Gez, vođa istraživanja.


Njen tim proučava oko 3.000 zvezda u orbiti oko naše crne rupe, a S0-2 ispituju od 1995. godine. Većina ovih zvezda ima orbitu od 60 godina i duže.

S0-2 je 15 puta sjajnija od S0-102 će u 2018. proći oko “Strelca A” najbližom orbitom. Devijacija od savršene eklipse je veoma mala i zahteva ekstremno precizna merenja, koja su značajno unapređena tokom poslednjih 15 godina.
Naučnici smatraju da će im upravo S0-102 pomoći da se utvrdi da li je fizičar Albert Ajnštajn bio u pravu, kada je postavio teoriju da crne rupe iskrivljuju prostor i vreme.

- "Ples" S0-102 i S0-2 će, po prvi put, otkriti pravu geometriju prostora i vremena u blizini crne rupe. Ovakva merenja nisu mogla da se obave sa samo jednom zvezdom – kaže Gezova.

Crne rupe, koje se, kako se smatra, stvaraju uništenjem materije, imaju takvu gustinu da ništa ne može da pobegne njihovom gravitacioniom stisku, čak ni svetlost. One ne mogu da se vide direktno, ali je vidljiv njihov uticaj na obližnje zvezde.
Prema Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, masa iskrivljuje prostor i vreme i time ne samo što usporava tok vremena već razvlači ili smanjuje razdaljine.

Od dokaza postojanja do preispitivanja fizike

Gezova je 1998. pokazala da se u središtu Mlečnog puta nalazi crna rupa, udaljena od Zemlje oko 26.000 svetlosnih godina, mase skoro četiri miliona puta veće od našeg Sunca. Dve godine kasnije, njen tim je izvestio da je primećeno ubrzanje kretanja zvezda oko naše crne rupe.Naučnici su dokazali da su tri zvezde ubrzale za više od 400.000 kilometara na sat u svojoj orbiti oko te čudovišne crne rupe.
- I kretanje S0-102 i 20-2 bi trebalo da se ubrza za 400.000 km/h tokom najbližeg prolaza – kaže Gezova, koja je 2005. uspela da dobije prvu jasnu fotografiju centra Mlečnog puta, uključujući područje oko crne rupe.
Fotografija je dobijena uz pomoć optičke, laserski vođene tehnologije prilagođene zvezdama. Istraživanje naučnika na čelu sa Gezovom tako je prošlo put od dokazivanja da u centru naše galaksije postoji supermasivna crna rupa, do ispitivanja osnova fizike.
Gezova je prva žena koja je primila prestižu nagradu Krafurd od Švedske kraljevske akademije nauka, u maju ove godine. Njen program trenutno finansiraju Nacionalni fond za nauku, Fondacija Kek, Mekartur, Porodična fondacija Loren B. Lihtman i Artur E. Livajn i drugi.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...biti-crne-rupe

[причалица]

Astronomi su otkrili ogromnu crnu rupu, drugu dosad najveću u nauci, a ono što ih najviše zbunjuje jeste činjenica da se ona nalazi u maloj galaksiji čija je veličina tek četvrtina naše Mlečnog puta.

Galaksija NGC 1277 ima crnu rupu koja je 4.000 puta veća od one u središtu Mlečnog puta i čija je masa 17 milijardi puta veća od mase Sunca, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu "Nature".

Ovo oktriće se kosi sa postojećim modelima rasta crnih rupa, po kojima one evoluiraju uporedo sa galaksijama domaćinima.


Crnu rupu u galaksiji NGC 1277, udaljenu 220 miliona svetlosnih godina od naše planete, u sazvežđu Persej, otkrili su astronomi sa Univerziteta u Ostinu koristeći teleskop Hobi-Eberli smeštenog u Teksasu.

Naučnici su izračunali da je crna rupa u galaksiji NGC 1277 veličine našeg Sunčevog sistema, te da čini 14 odsto mase galaksije u kojoj se nalazi.

Pored NGC 1277, astronomi su otkrili još pet malih galaksija koje bi mogle da sadrže velike crne rupe i time opovrgnu teoriju po kojoj samo velike galaksije mogu da imaju velike crne rupe.

"Galaksija NGC 1277 deluje veoma staro. Izgleda da je crna rupa narasla veoma brzo u dalekoj prošlosti, dok je galaksija prestala da se širi i proizvodi nove zvezde i druga nebeska tela", kazao je u izjavi za BBC član istraživačkog tima, dr Remko Van den Boš.

"Pokušavamo da dokučimo kako se to dogodilo. Zasad nemamo odgovor na to pitanje, ali je zato, valjda, to toliko zabavno", dodao je on.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...juje-astronome