Ne znam da li postoji nešto izvan svemira. Verovatno postoji... Moj um ne priznaje granice.
Off topic : A putuje mi se samo do NS. Ja sam skroman ...
Ne znam da li postoji nešto izvan svemira. Verovatno postoji... Moj um ne priznaje granice.
Off topic : A putuje mi se samo do NS. Ja sam skroman ...
Svemirska letilica kompanije Virdžin obavila prvi solo let
Suborbitalna letilica "Enterprajz", vlasništvo kompanije "Virdžin Galaktik", uspešno je obavila svoj prvi solo let u Kaliforniji, javljaju američki mediji. Podignut avionom nosačem na visinu od 13.700 metara "Enterprajz" se nakon 25-minutnog leta uspešno spustio na pistu u pustinji Mohave.
"Virdžinova" letilica bi uskoro trebalo da na kratke letove iznad atmosfere povede svoje prve turiste, pod uslovom da su spremni da plate 200.000 dolara.
Inicijator ovog projekta, britanski milijarder Ričard Branson, lično je posmatrao probni let tokom kojeg je svemirska letilica, nakon što je otkačena od aviona-nosača, izvela slobodan let i sletela na aerodrom u pustinji Mohave.
"Prvi put od kada smo ozbiljno počeli da radimo na ovom projektu 2004. godine, prisustvovao sam sletanju prve komercijalne svemirske letilice i bio je to veliki trenutak", rekao je Branson za BBC.
"Virdžin Galaktik" je sad na dobrom putu da postane prva komercijalna svemirska kompanija i dosad već ima 370 uplaćenih letova. "Enterprajz" će biti u stanju da preveze osam osoba - dva pilota i šest putnika.
где си пошла с крмељиве очи
NASA otkrila misteriozni mehur u svemiru
Nasin Svemirski teleskop Fermi koji radi na principu gama zraka otkrio je u Mlečnom putu strukture koje nikada do sada nisu bile primećene. Uočena pojava prostire se na 50.000 svetlosnih godina i mogla bi da predstavalja ostatak erupcije supervelike crne rupe u centru naše galaksije.
“Ono što vidimo su dva mehura koji emituju gama zrake, a prostiru se po 25.000 svetlosnih godina severno i južno od centra galaksije”, kaže Dag Finkbajner, astronom iz Harvard-Smitsonijan centra za astrofiziku iz Kembridža u Masačusetsu, koji je prvi uočio ovu pojavu, za koju priznaje da “njenu prirodu i poreklo ne razumemo u potpunosti”.
Struktura se prostire na više od polovine vidljivog neba, od sazvežda Device do sazvežđa Ždrala, i mogla bi biti stara više miliona godina, a otkriće je objavljeno u stručnom časopisu “Astrofizikal džornal”.
Finkbajner i njegov tim su do otkrića došli obradom javno dostupnih podataka dobijenih uz pomoć svemirskog teleskopa Fermi, detektora gama zraka najveće rezolucije i osetljivosti koji je ikada izrađen, dok drugim astronimima ovo otkriče nije pošlo za rukom, verovatno i zbog izmaglice gama zraka koja je stalno prisutna, a nastaje kada čestice koje se kreću brzinom bliskom brzini svetlosti stupajuu interakciju sa svetlošću i međuzvezdanim gasovima u Mlečnom putu.
Naučnici sada sprovode dodatne analize, kako bi bolje razumeli nastanak ove nikada ranije uočene strukture. Mehurovi, naime, emituju više energije od izmaglice gama zraka na drugim mestima u Mlečnom putu i imaju dobro definisane ivice, što sve sugeriše da su nastali kao rezultat velikog i relativno brzog oslobađanja energije - čiji izvor za sada ostaje misterija.
где си пошла с крмељиве очи
Moguća potraga za ostacima "srpskog" meteora
Za sada nije moguće tačno reći da li je meteorit, koji se u petak oko 19.30 sati pojavio na nebu iznad juga Srbije, zaista pao na teritoriju naše zemlje, saopštila je rano jutros Astronomska opservatorija Beograd, čija je kamera, smeštena na Astronomskoj stanici Vidojevica kod Prokuplja, napravila dosad jedini poznati snimak ovog neobičnog fenomena.
"Detaljniјa istraživanja su u toku. Bučna eksploziјa i potres, koјi su građani priјavili, naјverovatniјe je posledica udarnog talasa tokom raspadanja meteora pri velikoј brzini u atmosferi. Svim građanima koјi su zainteresovani da pomognu u potrazi za ostacima meteorita se preporučuјe da sačekaјu sledeće obaveštenje Astronomske opservatoriјe u koјem će biti precizniјe definisana putanja i moguće mesto pada", piše u saopštenju srpskih astronoma.
Kamera koјom јe snimljen meteor puštena јe u rad pre samo dve nedelje na Astronomskoј stanici Vidoјevica kod Prokuplja i već je dala prve rezultate u vidu jedinog dosad poznatog snimka "srpskog" meteora.
Ekipa Astronomske opservatoriјe u Beogradu, koјu vodi dr Milan Bogosavljević, u subotu i nedelju je analizirala snimke automatske kamere koјa fotografiše celo vidljivo nebo svaki minut, 24 sata dnevno. Na snimku koјi јe kamera napravila oko 19.26 sati, minut pre prolaska meteora, vide se Mesec i mnogobroјne zvezde.
Na sledećem snimku, koјi јe kamera napravila u 19.27 sati, јasno se vidi veliki bljesak ovog meteora. U trenutku naјјačeg sјaјa meteor јe bio uočljiviјi od Meseca. Prema zasebnoј analizi Igora Smolića, saradnika Astronomske opservatoriјe i Petničke meteorske grupe, bljesak meteora јe bio toliko јak da јe čak registrovan odraz njegove svetlosti na oblacima iznad Zemuna i Beograda.
19.27 sati: kamera je uhvatila bljesak meteora koji je protutnjao nebom
U Srbiji su do sada zabeležena tri pada meteorita. Prvi se dogodio 1877. godine na području Sokobanje, drugi “srpski” meteorit pao je 1889. u rejon planine Jelice kod Čačka. I najzad 1947. pronađen je treći meteorit kod Dimitrovgrada.
Možete i pogledati video snimak metora na youtube-u.
где си пошла с крмељиве очи
CERN: Uhvaćen prvi atom antimaterije
CDC/IB | 18. 11. 2010. - 09:04h
Istraživači u Cernu uspeli su da uhvate 38 atoma antivodonika, i to na delić sekunde.
Antivodonik proizveden je i ranije, ali je bio momentalno uništen u susretu sa normalnom materijom. Tim naučnika, navodi Bi-Bi-Si, kaže da će mogućnost proučavanja ovakvih atoma antimaterije omogućiti testiranja, koja su ranije bila nezamisliva, a koja se odnose na osnovne principe fizike.
Teorija fizike smatra da svaka čestica (protoni, elektroni, neutroni i mnoštvo drugih egzotičnih čestica) ima svoj “odraz u ogledalu”, to jest u antimateriji. Jedna od najvećih misterija fizike jeste zašto je naš svet sačinjen od materije, a ne od antimaterije. Zakoni fizike ne prave razliku između ova dva vida elementarnih čestica, i po njima bi, u trenutku stvaranja univerzuma, trebalo da ih ima u jednakim količinama.
где си пошла с крмељиве очи
Uspela zamka za antimateriju
J. Stojković | 19. 11. 2010. - 00:02h
Fizičari Evropskog centra za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi prvi put su uspeli da stvore i izvesno vreme sačuvaju antimateriju, što bi moglo da im pomogne da razreše jednu od najvećih naučnih tajni. Reč je o samo 38 atoma antivodonika proizvedenih u vaukuumu, koje su uspeli da zadrže po delić sekunde. Doktor Dragan Popović, vođa tima Instituta za fiziku u CERN-u, kaže za „Blic“ da je ovaj uspeh naučnika tek početak dugih proučavanja koja bi u budućnosti mogla da obezbede nov izvor energije za čovečanstvo.
Naučnici iz CERN-a ulovili su 38 atoma antivodonika
„U sudaru materije i antimaterije dolazi do anihilacije materije i oslobađa se velika energija, koja bi u budućnosti mogla da reši problem energetskih resursa na Zemlji“, ističe Popović. On ističe da je eksperiment sa antimaterijom u CERN-u vođen odvojeno od takođe revolucionarnog eksperimenta „mini velikog praska“, ali da je cilj i jednog i drugog da se objasni zakoni i poreklo univerzuma.
„Na pragu smo rešenja naučne misterije zbog čega je u svemiru toliko više materije od antimaterije. Zasad još nemamo jasnu predstavu o prirodi antimaterije i nadamo se da će znato poboljšanja merenja u CERN-u dati odgovore na to“, kaže Popović.
U članku u britanskom časopisu „Nejčer“, naučnici CERN-a, koji vrše eksperimente u velikom hadronskom sudaraču čestica naveli su da je 38 atoma antivodonika ulovljeno na delić sekunde, što im je bilo dovoljno da ih prouče. Antivodonik se dobijao i ranije, ali su ti atomi odmah bivali uništeni čim bi došli u dodir s normalnom materijom. Tim istraživača kaže da će im proučavanje atoma antimaterije omogućiti da testiraju osnovne postavke fizike, što je do sada bilo nemoguće.
Postojeći „standardni model“ fizike polazi od pretpostavke da svaka čestica - protoni, elektroni, neutroni i mnoštvo „egzotičnijih“ čestica - ima odgovarajuću antičesticu kao svoj odraz u ogledalu. Jedna od najvećih misterija fizike glasi: Zašto je naš svet sačinjen prevashodno od materije, a ne od antimaterije? Zakoni fizike ne prave razliku između njih i prilikom nastanka univerzuma trebalo bi da je stvorena podjednaka količina materije i antimaterije.
U sudaru materije i antimaterije oslobađa se ogromna energija
Proizvodnja čestica antimaterije, kao što su pozitroni i antiprotoni, postala je sasvim uobičajena u laboratorijskim uslovima; međutim, njihovo okupljanje u atome antimaterije daleko je komplikovanije. Prvi put su to izvela dva naučna tima 2002.
„Atomi su sami po sebi neutralni, oni nemaju naelektrisanje, ali imaju izvesne magnetne karakteristike“, objašnjava fizičar Džef Hangst sa Univerziteta Arhus u Danskoj, jedan od saradnika projekta „Alfa“, koji se bavi hvatanjem atoma antimaterije.
„Možemo da ih zamislimo kao male strelice kompasa, što znači da mogu da se pomeraju pod uticajem magnetnih polja. Mi stvaramo oko tih atoma takozvanu magnetsku bocu, to jest klopku u kojoj možemo da ih zadržimo veoma kratko vreme“, objašnjava naučnik.
Sledeći korak je da se proizvede što veći broj atoma, koji će duže da se zadrže u toj klopci kako bi ih naučnici detaljnije proučili. „Hteli bismo da otkrijemo da li postoji bilo kakva razlika, koja nam za sada izmiče, između materije i antimaterije“, poručio je profesor Hangst.
„Ta razlika je možda značajnija nego što se do sada verovalo i možda ima veze s onim što se dešavalo u prvim mikrosekundama posle velikog praska. Zato je bitno da ih ulovimo u što većem broju da bismo mogli da ih proučavamo. Predstoji nam još dug put. To su atomi koji žive tako kratko da za to vreme ne možemo mnogo da uradimo“, kaže Džerald Gabrijelsi sa Harvarda.
Gorivo za buduća galaktička putovanja
Brojne su teorije o tome zašto je univerzum sastavljen skoro u potpunosti od materije i spekulacije o tome da li negde postoje mesta sačinjena skoro u potpunosti od antimaterije i šta bi sve bilo moguće ako bi čovek uspeo da ukroti antimateriju. Asimetrija između materije i antimaterije u vidljivom univerzumu jedna je od najvećih nerešenih zagonetki fizike. Što se tiče primene, najveći vizionari smatraju da antimaterija može da se upotrebi kao raketno gorivo za međuplanetarna, pa čak i međuzvezdana putovanja.
где си пошла с крмељиве очи
Шта је тамна материја?
Откако постоји, човек је посматрао звезде и дивио се прелепом ноћном небу. С напретком науке, све смо дубље гледали у васиону и видели све више звезда. Сматра се да постоји око 15.000 милијарди милијарди звезда и да је васиона толико велика да је потребно 150 милијарди година да би се прешла – брзином светлости.
Ноћно небо пуно је звезда, али и поред тога има их недовољно – у васиони постоји мањак масе. Заправо, чак три четвртине материје васионе ми не видимо. Она се понаша као да је празан простор између звезда испуњен нечим што не можемо да уочимо, додирнемо, осетимо. Ова загонетна творевина, која не одбија нити упија светлост, па не може да се види телескопима, названа је тамна материја.
Већ осму деценију она збуњује стручњаке. Прву замисао о постојању тамне материје изнео је 1933. године швајцарски астроном Фриц Цвики. Он је запазио да би се далеки гроздови галаксија распршили, разишли, ако не би постојала снажна гравитација неке непознате васионске супстанце. Други астрономи потврдили су ово предвиђање – у далеким галаксијама звезде се ковитлају превеликом брзином. На постојећим орбитама може да их задржи само нека додатна сила гравитације. Без ње би кретање звезда и галаксија било знатно другачије. И проучавање врло врелих гасова (у рендгенском спектру), који испуњавају простор између галаксија у њиховим скуповима, гроздовима – дало је сличан исход. У њима влада толико висока температура да може да је изазове само гравитација петоструко веће количине материје од оне која може да се уочи.
Иако је невидљива, стручњаци верују да тамна материја гради највећи део васионе. Сматра се да је суштински утицала на њену грађу и да васиону држи на окупу. Прожимајући целу васиону, привлачи обичну материју, која се под њеним дејством скупља у галаксије, с милијардама звезда и планета. „Хаблов” телескоп први је снимио посредни доказ о њеном постојању – прстенасти ореол око једне далеке галаксије.
Шта је природа тамне материје, још је велика тајна. Неки стручњаци мисле да се недостајућа маса васионе крије у црним рупама или неутронским звездама. Постоје прорачуни који показују да би тамна материја могла да буде и нама позната сила гравитације, само, онај њен део који „цури” из скривених димензија. У ствари, неке савремене теорије предвиђају да поред четири познате димензије (три просторне и једне временске), постоји још најмање шест мањих које не можемо да видимо јер су сувише мале.
Једна група астронома и физичара такође верује да не постоји никаква непозната материја, већ да су наше замисли о гравитацији донекле погрешне. Она се, наводно, не понаша баш онако како то описују постојећи закони, јер њена јачина може да расте с растојањем. У том случају могла би да буде довољно јака и на већим растојањима од средишта неке масе или галаксије и да задржи звезде на окупу. Ова теорија, позната под именом „монд” (од енглеског Modified Newtonian Dynamics), нашла је упориште и у необјашњивом понашању васионских летелица „пионир 10” и „пионир 11”. Њихов лет успорила је непозната појава (сила) кад су биле далеко од Сунца.
И физичари који изучавају честице имају свој поглед на природу тамне материје, разуме се, у складу с њиховим теоријама. Можда би такозвана суперсиметрија могла да пружи одговор. То је теорија која предвиђа постојање непознатих елементарних честица – нових основних градивних цигала природе. По суперсиметрији, свака позната честица требало би да има парњака – свог близанца. А неке од неоткривених честица могле би да припадају тамној материји. Ове честице још нису откривене, али се научници надају да ће им у томе помоћи LHC колајдер.
Неки теоретичари сматрају да би уобичајене честице, као што су електрони, могле да „клизе” у скривене димензије. Тамо би стварале супротне делове васионе, такозване Калуца-Клајн (КК) честице. Оне би се у скривеним димензијама разлагале на честице које граде тамну материју.
Претпоставља се да честице тамне материје могу да пролазе кроз предмете као да они не постоје. Зато су добиле име „вимпс” честице (од енглеског weakly interacting massive particles). Верује се да се непрестано крећу кроз Земљу и све што на њој постоји – укључујући и нас. Зато је неопходно да детектори, који би требало да их открију, буду што дубље под земљом, да би се искључио утицај космичких честица које нас такође бомбардују. Стручњаци морају да чекају изузетно ретке тренутке – кад би нека честица тамне материје налетела на атомско језгро у детектору оно би се заталасало.
Један међународни тим истраживача објавио је 2008. године да је у станици на Антарктику открио честице с енергијама које одговарају распаду КК честица. Недавно је стигла слична вест из Америке. Нарочити, суперосетљиви уређаји, постављени на великој дубини у једном напуштеном руднику гвожђа у Минесоти, наводно су забележили наилазак две честице с особинама тамне материје. Међутим, постоји велика вероватноћа да се ради о неким другим појавама. Ништа још није доказано – чека се шта ће о тамној материји рећи LHC.
где си пошла с крмељиве очи
NASA pronašla dokaz o životu u svemiru?
A. Novaković | 30. 11. 2010.
NASA (Američka agencija za svemirska istraživanja) će u četvrtak u svom sedištu u Vašingtonu održati pres konferenciju na kojoj će predstaviti astrobiološka otkrića koja će uticati na potragu za dokazima postojanja života na drugim planetama, navodi se u saopštenju NASA koje je izazvalo ogromnu pažnju. Ostali detalji se čuvaju u strogoj tajnosti što je samo postaklo mnogobrojne spekulacije o nalazima koje će NASA objaviti.
Veruje se da na jednom od Saturnovih satelita postojen dokazi o postojanju života
Pretpostavlja se da će NASA, na osnovu podataka koje je prikupila svemirska sonda “Kasini”, i zvanično potvrditi da su pronađeni dokazi postojanja života na jednom od Saturnovih meseca. Najveći od 63 postojeća Saturnova meseca je Titan, koji jedini uz Zemlju u našem solarnom sistemu ima gustu atmosferu i od ranije postoje teorije da je život na njemu moguć, iako temperatura na površini iznosi - 180 stepeni celzijusa.
Navodno, na Titanu postoje procesi koji ukazuju na postojanje primitivnih oblika života poput mikroba, a po mišljenju naučnika, prisustvo vodonika u atmosferi daje nadu da je život na Titanu možda moguć. Takođe, pre nekoliko dana je objavljeno je u ekosferi, tankom atmosferskom sloju drugog Saturnovog meseca Rea, pronađen kiseonik, što je prvi takav potvrđen nalaz kada se radi o planetama koje se nalaze u Zemljinom solarnom sistemu. Utvrđeno je i postojanje ugljen-dioksida. Pre nekoliko meseci sonda “Kasini” je na Saturnovom mesecu Enceladus pronašla dokaze o postojanju tečne vode ispod površine a detektovani su i drugi faktori neophodni za život kao što su izvor toplote koji vodu drži u tečnom stanju (na Enceladusu postoje aktivni vulkani) i ugljenik.
Ovo je Titan, Saturnov mesec koji uliva nadu
Inače, astrobiologija je studija o poreklu, evoluciji, distribuciji i budućnosti života u svemiru i predstavlja multidisciplinarno polje potrage za nastanjivim sistemima u našem solarnom sistemu kao i planetama sa uslovima za život van Zemljinog solarnog sistema. Tri glavna pitanja kojima se bavi astrobiologija su: Kako nastaje i evoluira život? Da li postoji život van Zemlje i kako se on može otkriti? Kakva je budućnost života na Zemlji i u svemiru?
где си пошла с крмељиве очи
Важан камен из комшилука
Човек је од освита цивилизације тражио везе између месечевих циклуса (од 29,5 дана) и ритма природе: од раста биљака до понашања људи и животиња. Данас се древна веровања суочавају с научним чињеницама, па многе легенде одлазе у заборав. Ево одговора на нека од вечних питања која се односе на Земљин сателит.
Постоји ли веза између лунарног циклуса и месечног циклуса (менструације) код жена?
Менструални циклус просечно траје 28 дана, што је веома слично лунарном од 29,5 дана. Ова чињеница примећена је још у античко доба. Грчки филозоф Аристотел сматрао је да се менструални циклус појављује с опадајућим месецом, док су древне Маје (и многе друге културе) ову женску појаву везивали за млад Месец. У Океанији постоје заједнице које и данас верују да и сам Месец у својој најмлађој фази има менструацију. А, заправо, не постоји никакво научно сазнање које би подржало овакве ставове. Чак треба приметити да разлика од једног и по дана између месечевог и женског просечног циклуса није занемарљива: током годину дана нагомила се разлика од 18 дана, па су сумњиве све расправе које ове две ствари доводе у неку узајамну зависност.
Месец утиче на животни ритам живих бића?
Да, утиче и то преко своје гравитације (која проузрокује плиме и осеке) и своје светлости. Плиме и осеке су уздизања и опадања нивоа мора, која се понављају на сваких 12 сати и 25 минута. Ракови из рода Царцинус или Уца, који живе у Средоземљу и у тропским морима, следе овај циклус и приликом полагања јаја и приликом мењања оклопа. Сличне ритмове следе многи мекушци и љускари који живе у близини обала. Корали из рода Ацропора, пак, имају месечне циклусе везане за месечеву светлост: захваљујући једном посебном гену (ЦРÙ2), њихово избацивање јајних ћелија и сперматозоида догађа се кад је пун месец. Уопштено речено, пун месец излаже опасности плен као што су мишеви и зечеви, зато што их чини видљивијима, док истовремено пружа предност грабљивицама као што су лисице и дивље мачке. Појаве везане за јачину месечине различите су: морски лавови с Галапагоса, на пример, током ноћи обасјаних јаком месечином мање пливају али зато дубље зарањају да би нашли плен који покушава да се сакрије.
Да ли постоје месечеве мене кад се боље лови риба?
Одговор на ово питање је потврдан, иако зависи од врсте рибе и места на коме се лови. По једном истраживању, спроведеном у морском теснацу Илоило на Филипинима, риболов је ту најбогатији у последњој месечевој четвртини, а најлошији у првој. Два истраживања спроведена у Аустралији, напротив, доказала су одличан улов неких врста рибе у првој четвртини, а неких других у последњој .
Да ли Месец утиче на метеорологију?
То је тешко рећи. Сигурно је да Месец утиче на климу, пошто је у поларним областима температура у просеку виша за 0,55 степени Целзијуса кад је месец пун, а што је установљено посматрањем из сателита. Могуће утицаје на климу тешко је одредити, али се понекад чини да их у мањој мери има. На пример, италијански астроном Ђовани Скјапарели је у 19. веку приметио да у Виђевану крај Павије има више ведрих дана у недељи после младог месеца .
Да ли аура око Месеца најављује олују?
То причају морнари, а у неким случајевима је и тачно, на пример, кад олујни облаци који стижу проузрокују дифузно расуту светлост због појаве кристала леда високо у атмосфери .
Да ли вукови завијају кад је месец пун?
Ритам живота ноћних животиња свакако зависи од месечевих мена, али није тачно да вукови више завијају у ноћима пуног месеца. Они то чешће чине, независно од месеца, у зору и у сутон, то јест после и пре лова .
Да ли је боље вино наливати у боце при опадајућем месецу?
То тврде они који се баве производњом вина. Али, не постоји никакав научни доказ који иде томе у прилог. У сваком случају, треба приметити да су данас начини за производњу вина много другачији од оних старинских, те више нису везани за фазе месеца. Ако је ово веровање имало неку подлогу у прошлости, данас за њега више не постоји никакав разлог .
Да ли Месец утиче на раст биљака, на жетву или бербу?
Сигурно је да Месец својом светлошћу утиче на животни ритам биљака, али је тешко рећи на који начин. У сваком случају, још од освита човечанства сељаци су развили серију веровања да би пољопривреду унапредили и ускладили је с месечевим менама. Тако су рођени „пољопривредни календари”, који се слажу у неким основним поставкама: растући месец олакшава раст биљака, док га опадајући омета. Због тога се воћке попут шљива и кајсија саде при растућем месецу, док се зелена салата сади при опадајућем (јер би, иначе, сувише брзо израсла). Сходно томе, воће треба брати при пуном месецу, то јест кад се заврши раст и зрење. Радови који на биљкама изазивају највеће шокове, као што су обрезивање и калемљење, обављају се после појаве младог месеца, мада ништа од свега овога не налази потврду у науци. Једини изузетак је једно истраживање о биодинамичкој пољопривреди, начину узгоја биљних култура који одбацује употребу хемијских производа и заснива се искључиво на ритму месеца. Иако се не зна разлог, изгледа да тло припремљено на овај начин даје боље плодове него данашња интензивна пољопривреда. Мада, не постоји разлика у квалитету коначног производа.
Да ли су дрва прикупљена при пуном месецу тврђа?
Да. Тако кажу произвођачи из целог света, од Латинске Америке до Индије. Не постоје научни докази томе у прилог, сем да је биолошки часовник биљака у неким случајевима усклађен с фазама месеца. На пример: листови палме скупљени по пуном месецу имају више угљеника а мање калцијума .
где си пошла с крмељиве очи
наставак:
Да ли Месец може да утиче на људско понашање?
Ни та чињеница не може да се искључи, а много људи убеђено је да Месец на њих и те како утиче. Главну одговорност за тај утицај, ако га уопште има, сноси мелатонин, хормон који код људи утиче на циклус сна и будног стања. Посматране су промене у циклусу мелатонина везане за месечеве мене, али су оне толико мале да чак не може ни да се тврди да их проузрокује баш светлост Земљиног сателита или некакав „биолошки сат” који се развио с људском расом и који би се сада тако понашао чак и да нема Месеца .
Шта је то „ефекат Трансилваније” и да ли стварно постоји?
То је једно од најраширенијих веровања о Месецу, а говори о томе да пун месец повећава насртљивост код људи и изазива већи број незгода и несрећа. Појава је добила име из књижевности: литерарни гроф Дракула из Трансилваније у ноћима пуног месеца био је веома предузетан као вампир. А заправо, у прошлости су многи веровали да Месец може да утиче на људску душу. Чак толико да је у Енглеској у 19. веку убиство које се одиграло при пуном месецу било блаже кажњавано од осталих.
Научна истраживања на ову тему нису потврдила народна веровања. Амерички психијатар Чарлс Рејсон сматра да је ефекат Трансилванија можда постојао у прошлости, кад није било вештачког осветљења и кад је месечина била једини извор ноћне светлости на отвореном. Њено присуство могло је да изазове несаницу, што јесте отежавајућа околност при манијакалним кризама или биполарним поремећајима (хиперактивност, хиперсексуалност, еуфорија, агресивност) и епилептичким кризама. Али данас, с вештачким осветљењем, оваква реакција више не постоји.
Да ли је боље радити хируршке захвате при опадајућем Месецу?
Више научних истраживања оповргло је ово убеђење прилично распрострањено међу пацијентима. Између те две ствари није нађена баш никаква веза .
Да ли се приликом пуног месеца рађа више беба?
И у овом случају постоје научне студије с опречним резултатима. Најпотпуније истраживање спроведено је 2004. године у Северној Каролини (САД) на чак 550.000 порођаја између 1997. и 2001. године. Није нађена никаква веза између месечевих мена и броја рођене деце. Научну потврду није нашло ни уверење да, како неки тврде, пол будућег детета зависи од фазе у којој се Месец налазио у тренутку зачећа, а поготово не веровање да за добијање девојчице љубав треба водити при опадајућем месецу, а за дечака при растућем .
где си пошла с крмељиве очи
Naučnici za osnivanje tela za komunikaciju sa vanzemaljcima
Tanjug | 14. 01. 2011. - 18:07h |
LONDON - Grupa naučnika iz Britanskog kraljevskog društva (BKD) založila se za osnivanje internacionalnog tela za poslove sa vanzemaljskim civilizacijama.
Nezadovoljni saradnjom svetskih vlada, profesor Džon Zarnecki i dr Martin Dominik, u uvodnom delu dokumenta koji je pripremio BKD, pišu da "nedostatak saradnje može da se nadomesti stvaranjem internacionalnog okvira istinskim globalnim naporima, kojima će rukovoditi telo koje je međunarodno politički legitimno".
Oni predlažu da Ujedinjene nacije, koje već imaju Komitet za mirnodopsko korišćenje svemira, osnuju poseban komitet, koji bi bio nadležan u slučaju da nas kontaktiraju vanzemaljaci - nešto poput nacionalnih ministarstava za spoljne poslove, ali sa svemirom.
Jedan deo teksta bavi se i sudbinom svetskih religija u slučaju da nas kontaktira neko iz svemira. Ted Peters, profesor teologije, sugeriše da bi religije doživele kolaps, ali da bi se, poput feniksa, digle iz pepela.
"Teolozi sigurno neće ostati bez posla. Pred njima će se javiti novi izazovi, jer će morati da redefinišu klasična religijska uverenja zbog novih i širih vizija o Božjim stvorenjima", rekao je Peters.
Taj posao se ne sme shvatiti olako, jer onaj ko se odluči za kontakt sa vanzemaljcima mora biti spreman na najgore, smatraju potpisnici članka, koji je preneo britanski "Gardijan".
Oni svoj stav brane tezom da je evolucija vanzemaljaca verovatno slična Darvinovoj, iz čega zaključuju da "mali zeleni" moraju da liče na nas, bar kada je reč o sklonosti ka nasilju i eksploataciji.
Naučnici u tekstu izražavaju i opravdanu bojazan, pa traže da se njihov predlog o pripremi komunikacije sa vanzemaljcima što pre uvaži. Ostalo je, međutim, nejasno ko je danas kvalifikovan za komunikaciju sa vanzemaljcima.
Uprkos društvenim internet mrežama "Fejsbuk" i "Tviter", kao i "ajpodu" i "Skajpu", teško da bi bilo koji čovekov način komunikacije bio primenjiv, naveo je radio "Dojče vele".
dakle, nešto se dešava....
где си пошла с крмељиве очи
Naravno da se dešava
...Да ли тамна материја стварно постоји или је то само теорија?
Тамна материја не одашиље инфрацрвено ни ултраљубичасто зрачење, не отпушта гама, рендгенске зраке нити радио-таласе. Она је заиста „тамна”, односно баш оно што њено име каже: материја (или маса) у васиони коју не можемо непосредно да опазимо помоћу било које врсте телескопа. А наши телескопи, поред видљиве светлости (састављене од спектра боја које очи могу да опазе), хватају и друге врсте електромагнетних таласа – укључујући невидљиво зрачење.
Космолози верују да можемо да видимо само око десет одсто материје у васиони. А, док не буду у стању да израчунају њену тачну масу, неће моћи да предвиде ни судбину васионе, то јест, да ли ће наставити да се шири у бесконачност или ће ширење престати у неком тренутку у будућности – а она почети да се скупља до коначног урушавања у саму себе.
Како, онда, можемо да тврдимо да тамна материја постоји? Доказ је добијен посредно! Путем гравитације, којом делује на светлу материју васионе (ону коју можемо да опазимо телескопима), тамна материја нам открива своје присуство. Најочигледнији пример је кружење (обртање) галаксија око свог средишта, односно звезда које улазе у њихов састав.
Да би изучавали галактичку ротацију, астрономи посматрају такозване емисионе спектре звезда у свим деловима галаксије. Кад се светлост, потекла са звезде, посматра кроз дифракциону решетку или призму, она се разлаже на саставне боје на сличан начин као што се обична светлост појављује у виду дуге боја која је позната под именом видљиви спектар. Стварне боје, из којих се састоји светлост звезда, раздвајају се на низ светлих и тамних линија у видљивом спектру, а свака линија одговара одређеној таласној дужини светлости. Ове таласне дужине особене су за хемијске елементе од којих је звезда изграђена. Зато могу да се искористе као својеврстан „отисак прста” звезда који омогућава да се одреди њихов састав, природа.
Док кружи око средишта галаксије, звезда се удаљава или приближава Земљи. Због тога ће доћи до Доплеровог помака њене светлости. Односно, до померања таласне дужине спектралних линија – у поређењу са случајем кад се звезда не креће, односно њена удаљеност од Земље остаје непромењена. Ако се звезда удаљава, спектралне линије биће померене ка већим вредностима – ка црвеном крају видљивог спектра. Овакав Доплеров помак зове се црвени помак (red shift). Кад се звезда креће према нама, односно приближава нам се, спектралне линије њене светлости биће померене према плавом крају видљивог спектра – имаћемо плави помак (blue shift). Мерећи помаке таласних дужина, можемо да израчунамо тачну брзину сваке звезде у галаксији. Кад се галаксија обрће, светлост са звезда, на оној страни која се креће према нама, имаће плави помак, а на супротној, црвени. На тај начин можемо да утврдимо у ком смеру и којом брзином свака звезда кружи око средишта галаксије.
Звезде круже због јаке гравитације. Јасно је да брзина кружења зависи од распореда масе у галаксији. Графикон који приказује зависност (орбиталних) брзина звезда од њихове удаљености од средишта галаксије, назван је ротациона крива. Добија се кад се у обзир узме целокупна маса видљиве материје галаксије (звезда, гасова и прашине) и на звезде примени добро познати Њутнов закон гравитације. Укратко – брзина звезда требало би да опада што су оне даље од средишта галаксије.
Међутим, астрономи су уочили да измерене брзине кружења звезда у галаксијама не опадају с растојањем онако како предвиђају ротационе криве. Најприхватљивији начин да се ово одступање објасни јесте да у галаксијама постоји велика количина материје коју не можемо да видимо – тамна материја и њена гравитација. Ипак, постојала је и друга, мање прихваћена теорија, која је ову појаву покушала да објасни без тамне материје. Укратко, Њутнов закон је мањкав, другачији на великим удаљеностима него на мањим. Она је побијена 2006. године, кад је добијен до сада најбољи доказ да тамна материја постоји – посматрањем галактичког јата названог „метак” (Bullet Cluster, 1Е 0657–56).
Заправо, ради се о судару два јата, при коме мање галактичко јато попут метка пролећа кроз веће. Судар није утицао на њихове звезде, јер су оне сувише раштркане. Али јесте на њихове међузвездане гасове, који су при судару одаслали рендгенско зрачење (ружичасти део на слици). Тамна материја (плаво), открила је своје присуство јаким изобличењем светлости звезда у позадини (гравитационо сочиво). Толико јаким да никаква теорија која не узима у обзир њено постојање – није могла да га објасни. Ипак, коначан доказ имаћемо тек онда када буду откривене честице од којих је тамна материја сачињена. А то неће нити нимало лако.
где си пошла с крмељиве очи
Asteroid udara u Zemlju 2036?
Tanjug | 14. 02. 2011. - 13:58h |
Prema tvrdnjama ruskih naučnika, asteroid Apofis težak oko 270 miliona tona mogao bi da se sudari sa Zemljom 2036. godine i tako izazove haos širom planete i smrt miliona njenih stanovnika, prenose američki mediji.
Američka svemirska agencija (NASA) se, međutim, ne slaže sa ovim prognozama i tvrdi da je verovatnoća da će Apofis udariti u Zemlju 250.000 prema 1.
Oni takođe ocenjuju da će sam udar, ukoliko dodje do njega, biti takve siline kao što je nuklearna eksplozija od 510 megatona i ističu da ovaj asteroid nikako nije "Armagedon", ali da bi mogao izazvati strašne cunamije i smrt nekoliko miliona ljudi.
Ruskim i američkim naučnicima sada preostaje da u narednih 25 godina prate putanju Apofisa, i da ukoliko utvrde da je udar neizbežan nadju rešenja kako bi se njegova putanja promenila ili ublažile posledice udara. Naučnici tvrde da bi jedno od rešenja mogla biti i upotreba nuklearnog oružja za razbijanje Apofisa na manje delove.
где си пошла с крмељиве очи
Najveća solarna oluja u poslednje četiri godine
NASA, Space.com | 16. 02. 2011. - 10:03h | Foto: NASA |
Na dan zaljubljenih, 14. februar, univerzum je bio svedok spektakularnog događaja - najveće solarne oluje u poslednje četiri godine.
Solarna oluja je izbacila u svemir talas zračenja koje je za nekoliko minuta stiglo do Zemlje. Našu planetu bi danas trebalo da pogodi i drugi talas, sačinjen od naelektrisanih čestica koje ne bi trebalo da izazovu smetnje u telekomunikacijama koje se često dovode u vezu sa ovakvim događajima na Suncu.
Naučnici predviđaju da bi nalet solarnih čestica mogao da prouzrokuje spektakularni fenomen polarne svetlosti, koji bi mogao da bude vildljiv u najsevernijim delovima Evrope, Azije i Severne Amerike.
- Ovo je prva ovakva oluja u novom ciklusu Sunčeve aktivnosti, koji je počeo lane, a čiji se vrhunac očekuje 2013. godine - kažu na sajtu Space.com.
где си пошла с крмељиве очи
Историјско путовање два „војаџера” названо је „гранд тур”. С њега су послали обиље података и десетине хиљада изванредних снимака удаљених планета и њихових сателита. Ипак, по обављеном задатку наставили су да лете и да се редовно јављају Земљи...
Недавно је Наса објавила да је, после 33 године непрекидног лета кроз васионски простор, њена сонда „војаџер 1” стигла до границе Сунчевог система. Само још неколико година дели је од тренутка кад ће сасвим напустити хелиосферу и изаћи у међузвездани простор. Шта ће тамо затећи нико са сигурношћу не зна, јер никада ниједна земаљска летелица није доспела тако далеко, нити је имала могућност да се одатле јави кући.
Наш Сунчев систем, односно огроман балон хекиосфере у којој се налази, тренутно плови кроз дивовски паперјасти облак врелог гаса од водоника и хелијума. Назван је ''месни (локални) међузвездани облак'', а по подацима с ''војаџера'', знатно је намагнетисанији него што се мислило. То баш и није добра вест, јер нас хелиосфера штити од продора високоенергетских космичких зрака из дубине васионе. ''Надувава'' је соларни ветар, а међузвездани облак притиска у супротном смеру чиме потпомаже упад космичких зрака.
Хелиосфера обухвата Сунчев систем, целокупно магнетно поље Сунца и соларни ветар. Првих неколико милијарди километара, крећући се кроз хелиосферу, соларни ветар има надзвучну брзину која је већа од милион километара на час. „Војаџер 1” („Путник”) сада је у спољној области хелиосфере, названој хелиошит (heliosheath). До таквог закључка стручњаци су дошли на основу његових радио-порука, које сада путују око 16 сати до Земље (ради поређења, са Сунца би стигле за око осам минута). Наиме, од јуна ове године ова летелица почела је да јавља велику новост да је брзина соларног ветра – наелектрисаних, јонизованих честица које избацује Сунце – пала на нулу! То значи да је соларни ветар почео да скреће у страну, пошто се судара са све јачим ветром који из међузвезданог простора продире у хелиосферу у супротном смеру.
„Међузвездани ветар је чекао иза угла”, сликовито објашњава физичар др Едвард Стоун, главни пројектант научног програма „Војаџер”, сарадник Калифорнијског института за технологију у Пасадени. „Сада је ’војаџер 1’ близу међузвезданог простора. А кад је лансиран, васионска ера имала је само двадесетак година, па нисмо знали на основу чега да проценимо колико би његов пут могао да траје. Нити да претпоставимо колико далеко бисмо морали да путујемо да бисмо се нашли ван Сунчевог система. Сада знамо да ћемо за само неколико година бити напољу – први пут у људској историји.”
Од тренутка кад је лансиран, 5. септембра 1977. године, „војаџер 1” се удаљио од Сунца за око 17,4 милијарди километара! Његов основни задатак био је да прође поред гасних џинова Јупитера и Сатурна. „Војаџер 2” поред Урана и Нептуна. Ти задаци успешно су обављени још 1989. године. Али, на томе се није стало – лет „војаџера” је репрограмиран и они су упућени у правцу средишта Млечног пута. Убрзо после тога „војаџер 1” је постао најудаљенији објекат направљен људском руком – престигавши летелице „пионир” (и „војаџери” носе податке о нама и „плавој планети” с које потичу). Године 2004. „војаџер 1” прешао је границу у Сунчевом систему која је позната под именом терминални шок (termination shock). То је удаљеност на којој надзвучни соларни ветар губи надзвучну брзину – наилази на ударни талас (терминални шок), нагло успорава и загрева се. Ова област окружује цео Сунчев систем у облику џиновског балона. Соларни ветар креће се према споља, као да настоји да га „надува”, а међузвездани ветрови дувају ка унутра, спречавајући га у томе. „Војаџер 1” је сада непосредно изван овог балона, у области названој хелиошит. У њој се соларни ветар више не креће према напред, већ је скренут у страну. На крају ће се спуштати уназад – низ „реп” хелиосфере чији изглед подсећа на комету.
Ради се о узбурканој спољној области хелиосфере у којој је магнетно дејство Сунца слабо, а продор материје из међузвезданог простора све већи. Кад пређе ову граничну област, а затим и хелиопаузу (heliopause) – непосредну границу хелиосфере – и званично ће се наћи изван Сунчевог система. Ка том циљу тренутно граби брзином од око 61.155 km/h. Потом ће у међузвезданом простору пасти под утицај неке друге, „туђе” звезде.
Наса очекује да ће се то десити већ 2014. године. Тада ће доћи до наглог пада броја врелих честица, а скока хладних. И то ће забележити „војаџеров” сензор (Low-Energy Charged Particle Instrument), који непрестано мери брзину соларног ветра и о томе обавештава Земљу. У августу 2007. године соларни ветар је дувао, у смеру од Сунца ка међузвезданом простору, равномерном брзином од око 209.214 km/h. Од тада, његова брзина опадала је сваке године за 72.420 km/h. У јуну ове године „војаџеров” сензор за брзину соларног ветра показао је нешто сасвим ново – да је пала на нулу! Да би били сасвим сигурни да се не ради о некој грешци, стручњаци су овај резултат проверавали последњих неколико месеци. Недавно су поуздано могли да саопште да је тачан.
Готово невероватна достигнућа „војаџера” омогућио је беспрекоран рад њихових уређаја. Посебно батерија на нуклеарни погон – „радиоизотопских термоелектричних генератора” (РТГ). Оне топлотну енергију, ослобођену радиоактивним распадом плутонијума, претварају у електричну помоћу биметала. За изванредну везу с летелицама заслужан је DSN (Deep Space Network) – нарочити оперативни систем и мрежа најосетљивијих антена на свету. Оне су постављене на неколико места широм планете (у Калифорнији, Шпанији и Аустралији). Захваљујући овим системима, са Земље је могло да се управља летелицама, репрограмира њихов рад и прошире задаци... да се искључују или чак оправљају поједини уређаји. Захваљујући њима, и данас – кад је сигнал с „војаџера” постао изузетно слаб – знамо где се налазе и с чиме се тренутно сусрећу. Надајмо се да ће нам се јавити и из међузвезданог простора – из другог света. Срећно, „путници”.
где си пошла с крмељиве очи
ГРАВИТАЦИОНА ПРАЋКА
„Војаџер 1” је једна од две васионске летелице које су лансиране 1977. године – с циљем да се истраже планете спољашњег Сунчевог система. Стицајем околности, крајем августа те године, само неколико недеља пре „војаџера 1”, лансиран је „војаџер 2”. Иако је лансиран први, „војаџер 2” путује спорије и у другом, дужем правцу. Зато је „војаџер 1” и могао да га престигне. Док „војаџер 1” иде ка северу, „војаџер 2” хита ка југу. Тренутно је око 14,1 милијарду километара далеко од Сунца, летећи брзином од око 56.330 km/h. Тек за неколико година стићи ће до удаљености на којој је сада „војаџер 1”. Терминални шок је прешао на знатно мањој даљини од „војаџера 1”, што говори да је облик хелиосфере спљоштенији на јужној него на северној страни.
За подухват „војаџера” искоришћен је ретко повољан распоред спољних планета – Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна – који се понавља тек на сваких 175 година. Употребљена је „гравитациона праћка” – да лет „војаџера” убрзава гравитација планета поред којих пролазе (ова техника први пут је испробана с „маринером 10”). Тако су за исти утрошак горива могли да пређу знатно дужи пут. Пре лансирања изучено је више од 10.000 могућих путања, док нису одабране само две. Оне су омогућиле „војаџеру 1” да пролети поред Јупитера и његовог месеца Иа и Сатурна и његовог месеца Титана. А „војаџеру 2” да после њих продужи ка Урану и Нептуну.
где си пошла с крмељиве очи
Ima još živih bića u našoj galaksiji
I.F. | 25. 03. 2011. - 00:02h | ''Blic''
Naša galaksija bi mogla biti pretrpanija nego što smo ikad mislili. Novo istraživanje, koje su uradili Nasini naučnici u Pasadeni, u Kaliforniji, pokazuje da na svakih 70 zvezda sličnih Suncu jedna može imati u svojoj orbiti planetu nalik Zemlji. Na njihovoj površini mogla bi postojati voda, smatraju istraživači, što znači da bi samo u Mlečnom putu mogle biti milijarde planeta sličnih našoj.
U februaru je teleskop „Kepler” identifikovao 1.200 mogućih dalekih svetova, od kojih su 68 otprilike veličine Zemlje. Novi podaci upućuju na to da bi se moglo očekivati da između 1,4 i 2,7 procenta svih zvezda u galaksiji ima planete slične Zemlji.
„To znači da ima mnoštvo planeta kao što je Zemlja, u Mlečnom putu čak dve milijarde”, objašnjava Džozef Katanzariti iz Nase. „Sa tako velikim brojem postoje velike šanse da tamo negde postoji život, i to čak možda inteligentan život na nekoj od tih planeta. I to samo u našoj galaksiji, a postoji još 50 milijardi drugih galaksija.” Naučnici predviđaju da će biti otkriveno oko 12 planeta sličnih Zemlji, nakon što budu završene analize podataka sa “Keplera”. Do sada su viđene već četiri.
где си пошла с крмељиве очи
jao, svakim danom sve više gluposti
šalju kao robotiće na mars, a ni na mesec nikad nisu otišli
čak šta više, mislim da dalje od naše atmosfere nisu otišle
jer, ako su pre 40 godina ili kad već sleteli na mesec, zašto danas, kada je tehnologija nenormalno napredovala, ne odu opet tamo, donesu malo rude na istraživanje, ne snime se boljim kamerama?