Zanimljivosti iz astronomije

[причалица]

Međunarodni tim astronoma saopštio je danas da je otkrio još jednu plavu planetu van našeg Sunčevog sistema, ali da ovo nebesko telo nije nikakav vodeni svet već užarena lopta, krajnje negostoljubivo mesto na kojem pada staklena kiša.



Kako prenosi AFP, naučnici Američke svemirske agencije (NASA) i njene evropske verzije (ESA) po prvi put su uz pomoć svemirskog teleskopa Habl ustanovili pravu boju jedne egzoplanete, svemirskog tela koji orbituje oko zvezde van našeg Sunčevog sistema.

Oni su utvrdili da je HD 189733b, gasni gigant sličan Jupiteru, udaljen 63 svetlosne godine od Zemlje, kobaltno plave boje, "slične boji naše planete vidjene iz svemira".

- Ali, tu se završava svaka sličnost - ističu astronomi, navodeći da ova vansolarna planeta orbituje veoma blizu svoje zvezde, na udaljenosti od samo 4,8 miliona kilometara (30 puta je bliža nego Zemlja Suncu) i da temperatura njene atmosfere premašuje 1.000 stepeni Celzijusa.

Na njoj "pada staklena kiša, i to postrance, s ozbirom da vetrovi duvaju brzinom od 7.000 kilometara na sat", dodaju medjunarodni istraživači.

- Utvrđivanje njene boje je bez presedana - možemo zaista da zamislimo kako bi ova planeta izgledala kada bismo direktno gledali u nju - kazao je Frederik Pont sa Univerziteta u Egziteru koji je koautor studije, objavljenoj u časopisu Astrophysical Journal Letters.

Pont i njegov tim su izmerili količinu svetlosti koja se odbija sa površine planete, svojstvo poznato kao albedo, kako bi izračunali njenu boju.

Plava boja ne nastaje od refleksije sa tropskog okeana, kao u slučaju Zemlje, već magličaste, turbulentne atmosfere za koju se veruje da je prošarana silikatnim česticama, od kojih se sastoji i staklo, a koje emituju plavu boju.

Astronomi su od 1995. godine kada je otkrivena prva vansolarna planeta, potvrdili njih ukupno 723, dok više od 3.000 drugih čeka da bude potvrđeno.

Dosad nijedna od ovih planeta nije pokazala da ima potencijal da postane naš drugi dom - stenovita planeta koja orbituje u prijateljskoj zoni, na kojoj postoji voda u tečnom obliku i koja može da podrži život.

[причалица]

Proučavajući strukturu univerzuma analizom svetlosti iz udaljenih galaksija, astrofizičari (među njima i oni koji rade za NASA) su primetili da neke daleke grupacije galaksija formiraju kosmičku struju ili nešto nalik kosmičkoj reci, koja brzinom od tri miliona kilometara na sat teče ka kraju poznatog svemira. Nazvali su je “tamni tok”.

Britanski kosmolog Dejvid Glen tvrdi da je misteriozni "tamni tok" nešto što će progutati čitav poznati svet. Međutim, etablirani i cenjeni naučnici smatraju da čovek još uvek ne poseduje tehnologiju kako bi naučno ustanovio pravu prirodu ove pojave.

Glen tvrdi da “van svemira postoji nešto ogromno što privlači te galaksije“.

- Prema svemu što znamo, to mora da je toliko veliko da je veće od svega što su naučnici primetili u poznatom svemiru. To nešto bi moralo da bude toliko masivno da “usisava” cele grupacije galaksija - kaže Glen.

Prema nekim naučnicima, ova nepoznata struktura je toliko velika da “krivi” naš univerzum.

Ipak, etablirani naučnici priznaju da čovečanstvo još nema tehnologiju da sazna bilo šta o strukturama izvan vidljive vasione, koja ima prečnik od oko 93 milijarde svetlosnih godina.

Druga hipoteza je da galaksije “usisava” i iz našeg svemira izvlači susedni svemir, kroz neku vrstu spoja između dva univerzuma. O čemu je zapravo reč, saznaćemo za nekoliko hiljada godina. Ili kroz nekoliko miliona, kada nas proguta.

[причалица]

Kako je nastalo zlato?

Do sada, astronomi su verovali da zlato na Zemlji, ali i čitavom univerzumu potiče od drevne supernove. Ipak, novi dokazi upućuju na daleko dramatičniji nastanak ovog plemenitog metala

Kataklizmički sudar dve neutronske zvezde zapravo bi mogao biti uzrok stvaranja zlata. Sudar je uzrokovao kratke, ali intenzivne izbačaje gama zraka, pri čemu je nastao i oblak „otpadnog materijala“, ispunjen složenim koktelom teških elementa, među kojima je bilo i zlata – i to u velikim količinama.

Koristeći Nasin Svift satelit koji traga za gama zracima, astronomi su detektovali upravo jednu takvu eksploziju koja se dogodila u udaljenom delu svemira. Nazvana GRB 130603B, eksplozija je bila izuzetno intenzivna, a locirana je na 3,9 milijardi svetlosnih godina od Zemlje. Tim istraživača je procenio da materijal koji je tada nastao (a koji uključuje i zlato) iznosi jednu stotinu mase Sunca, a izbačen je u svemir posle praska gama zraka.

Edo Berger, vođa istraživanja i astrofizičar na Harvard-Smitsonijan centru za astrofiziku, i njegov tim, pratili su infracrveni sjaj koji je nastao posle eksplozije i trajalo danima pre nego što je nestalo sa vidika. Takav sjaj mogu da proizvedu samo radioaktivni teški elementi kojih ima mnogo u neutronskim zvezdama, pa je tim zaključio da su izbačaji gama zraka proizvod sudara dve neutronske zvezde.

S obzirom da se od Velikog praska, odnosno u poslednjih 14 milijardi godina, dogodilo mnogo takvih sudara, Berger i njegov tim pretpostavljaju su upravo sudari neutronskih zvezda primarni faktor za nastanak zlata u kosmosu.

„Procenili smo da je količina zlata proizvedena i izbačena tokom sudara dve neutronske zvezde, verovatno jednaka masi deset Meseca, što je prilično mnogo“, rekao je Berger u saopštenju. Na današnjem tržištu, ta količina zlata vredela bi 10 oktiliona dolara - što je brojka sa 28 nula, dodao je Berger. Za razliku od supernove, koja može da proizvede lakše elemente poput ugljenika i gvožđa, eksplozije gama zraka su najdramatičniji događaji u univerzumu i dovoljno su snažni da proizvedu plemenite metale.

„Da parafraziram Karla Sagana: Mi smo svi napravljeni od zvezda, a naš nakit je napravljen od sudara dve zvezde“, kaže Berger.Ova studija o nastanku o zlata čeka na odobrenje za objavu u časopisu The Astrophysical Journal Letters, a dostupna je online.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...alo-zlato.html

[paculjkica]

MESEČEVA DUGA: Prirodni fenomen iznad Dunava

Lunarna duga bila je vidljiva na nebu iznad Dunava, od mesta Divici na rumunskoj strani do Srebrnog jezera, od 20,15 do 20,45 sati.


VELIKO GRADIŠTE- U noći između subote i nedelje, iznad Velikog Gradista pojavila se noćna duga, neuobičajena prirodna pojava koja se retko viđa.

Lunarna duga bila je vidljiva na nebu iznad Dunava, od mesta Divici na rumunskoj strani do Srebrnog jezera, od 20,15 do 20,45 sati.

Padala je sitna kiša, a uzvodno od Velikog Gradišta nebo je bilo prekriveno crnim oblacima i potpuno tamno, dok na suprotnoj strani iz pravca Moldove u Rumuniji, sijao pun mesec koji se tek pojavio nahorizontu, rekao je Zoran Kondić. ribolovac. koji je dugu posmatrao sa pristaništa kod Carine

kurir-info.rs

[paculjkica]

Revolucionarno: Teorija „Velikog praska“ je pogrešna!?

Spremni ili ne, ali svemir kakav danas poznajemo, možda je zapravo rezultat kolapsa četvorodimenzionalne zvezde, a ne ‘Velikog praska’, pokazala je nova studija.

Naširoko je prihvaćena teorija da je svemir nastao takozvanim ‘Velikim praskom‘, ali nova studija objavljena na Arxiv-u, nudi drugačije objašnjenje – naš svemir možda je nastao iz sasvim drugačijeg izvora.

U zaista sažetom obliku, teorija ‘Velikog praska’ sugeriše kako je svemir nastao kao gotovo beskonačno gusta grudva materije, koja se počela hladiti i širiti u svim smerovima, slično efektu naduvavanja balona. Hlađenje svemira omogućilo je formiranje subatomskih čestica te, saglasno s tim, zvezda i planeta.

Ali, nije ta teorija bez svojih neobjašnjivih poteškoća. Naprimer, šta bi moglo prouzrokovati da ultragusta grudva materije eksplodira i počne da se širi?

Nova studija zato sugeriše kako je svemir kakvog mi poznajemo nastao kolapsom takve crne rupe, kakvu uopšte ne možemo niti zamisliti, a koja predstavlja spomenutu četvorodimenzionalnu zvezdu.




U tom modelu, naš trodimenzionalni svemir je membrana koja pluta kroz ‘Ukupni svemir’, koji ima četiri dimenzije. Tim naučnika je uočio da ako ‘ukupan svemir’ ima četvorodimenzionalne zvezde, neke od njih mogu kolabirati i formirati četvorodimenzionalne crne rupe, na sličan način kao što masivne zvezde proizvode crne rupe u našem svemiru. Tako bar stoji u pojašnjenju koje prenosi popsci.com.

Ako crne rupe u našem svemiru imaju dvodimenzionalnu membranu, onda četvorodimenzionalne imaju 3D membranu. Šta to znači? Pa naučnici tvrde da kolaps 4D zvezde baca materijal u 3D svemir, naš svemir.

To bi, naravno, značilo da verovatno onda postoji više 3D svemira, koji su nastali iz 4D svemira. Razumljivo, ovakve podatke teško je ‘prožvakati’ odjednom, ali u svakom slučaju radi se o zanimljivom modelu.

Tim koji je napisao studiju ističe kako će još dodatno poraditi na svom modelu, tako da još ništa nije sigurno ili blizu sigurnom.

U krajnjoj liniji, bogatiji smo za još jedno moguće objašnjenje postanka svemira u kojem živimo.

Vestinet.rs(Dnevnik)

[paculjkica]

Otkrivena planeta koja lebdi svemirom



Astronomi su objavili da su van sučevog sistema pronašli usamljenu planetu koja ne kruži ni oko ijedne zvezde.

Velika gasna egzoplaneta, nazvana PSO J318.5-22, udaljena je svega 80 svetlosnih godina od Zemlje i ima masu šest puta veću od Jupitera. Nastala pre 12 miliona godina, planeta se smatra „novorođenčetom“ među parnjacima.

„Nikada dosad nismo videli nebesko telo koje slobodno lebdi u svemiru, a da ovako izgleda. Ima sve karakteristike mladih planeta pronađenih oko drugih zvezda, ali lebdi potpuno sama“, kazao je vođa istraživačkog tima Majkl Liu iz Astronomskog instituta Havajskog univerziteta u Manoi.

„Često sam se pitao da li takva usamljena tela postoje, a sada znamo do postoje“, dodao je on.

Istraživači, čiji je rad objavljen u časopisu Astrophysical Journal Letters, identifikovali su planetu koristeći teleskop Pan-STARRS 1 koji se nalazi na vulkanu Haleakala na havajskom ostrvu Maui.



vestinet.rs(Tanjug)

[причалица]

Astronomi su otkrili ostatke velikog asteroida s vodom u orbiti umiruće zvezde, što govori da su u tom sistemu nekada možda bile planete sposobne da podrže život, piše “Spejs”.


Naučnici su otkrili velike količine vode u asteroidu

Naučnici su otkrili znakove stenovite površine i velike količine vode u atmosferi belog patuljka GD 61, što je prvi put da su dva ključna sastojka za potencijalno nastanjivu planetu pronađena zajedno van Sunčevog sistema.

“Otkriće vode u velikom asteroidu znači da su postojali, a možda postoje još uvek, ključni elementi za nastanjivu planetu u sistemu GD 61, i verovatno oko značajnog broja sličnih roditeljskih zvezda”, naveo je u saopštenju vođa studije Džej Farihi, sa Univerziteta Kembridž u Engleskoj.

“Ključni elementi bogati vodom, i stenovite planete koje oni grade, možda su uobičajeni – sistem ne može da stvori objekte velike poput asteroida, a izbegne izgradnju planeta, a GD 61 ima sastojke da isporuči velike količine vode na njihove površine. Naši rezultati pokazuju da je tamo definitivno postojao potencijal za nastanjivu planetu u ovom egzoplanetarnom sistemu”, dodao je on.

GD 61 udaljen je od Zemlje oko 150 svetlosnih godina. To je zvezda slična suncu, koja umire.

Pre oko 200 miliona godina ona je spala na veličinu planete, odnosno postala je beli patuljak. Sličnu sudbinu doživeće i naše Sunce za oko šest milijardi godina.

Farihi i njegov tim su, analizom podataka sa “Habla”, otkrili magnezijum, silicijum, gvožđe i kiseonik u atmosferi belog patuljak, očigledan dokaz da je GD 61 uništio i apsorbovao komade stenovitog tela, poput asteroida.

Bilo je toliko mnogo kiseonika da nije mogao sav da se veže u stenje. Naučnici su izračunali da je raskomadani asteroid činilo oko 26 odsto vode, što znači da je bio vlažan kao patuljasta planeta Ceres u Sunčevom sistemu.

Dalje su zaključili da je objekta verovatno bio asteroid, a ne kometa, jer njegovi smrvljeni komadi nisu sadržali ugljenik, kojim su komete bogate.

Asteroid je, kako pokazuju podaci s “Habla”, originalno bio širok najmanje 90 kilometara, verovatno i veći, možda kao Vesta, protoplaneta u Sunčevom sistemu koja od kraja do kraja meri 530 kilometara.

Kamen je verovatno privučen ka GD 61 gravitacionim silama jedne ili više velikih planeta u daljoj orbiti oko belog patuljka.
Moguće je da je asteroid bio deo potpuno formirane egzoplanete, ali naučnici misle da je verovatnije da je bio nosilac ključnih sastojaka za stvaranje takvog sveta.
“Takva vrsta kamena, zajedno sa vodom, poput Zemljine površine – to do sada nije viđeno”, istakao je Farihi.
Ovaj asteroid je takođe primer objekta koji je možda doneo vodu na Zemlju. Naučnici misle da je Zemlja bila relativno suva kad se oformila, te da je akumulacijom vode sa asteroida, koji su udarali o njenu površinu, ispunila površinu okeanima.

[причалица]

U delovima Afrike, Evrope i Amerike danas je bilo vidljivo retko pomračenje Sunca.

U nekim područjima Mesec je potpuno zaklonio Sunce, a u drugima tek delimično.


Najbolji pogled na potpuno pomračenje Sunca imali su stanovnici centralnog Gabona, gde je ovaj spektakularni fenomen trajao oko minut. Pomračenje se potom pomeralo prema istoku afričkog kontinenta.

Stanovnici pojedinih južnih delova Evrope i na istoku SAD i Kanade mogli su da vide delimično pomračenje.

Reč je retkoj pojavi, tzv. hibridnom pomračenju koje od prstenastog prelazi u potpuno, u zavisnosti od udaljenosti Meseca od Zemlje.

Kada je na većoj udaljenosti, Mesec ne može u potpunosti da zakloni Sunce, pa se oko njega vidi svetli prsten.

Ukoliko je bliži Zemlji, Mesec tada u potpunosti prekriva Sunce, delimično praveći svetlucavi prsten u obliku polumeseca.

“Hibridno pomračenje” dešava se svakih 18 godina.

[причалица]

Kometa ISON mogla bi da eksplodira u komade čak i pre nego što se približi Suncu u perihuelu (najbližoj tački), čime bi ostali uskraćeni za željno očekivani nebeski spektakl, piše "Redžister".



Ukoliko preživi susret sa Suncem, ISON-ov sjaj će biti 15 puta jači od Meseca, kažu naučnici, zbog čega je i smatraju potencijalnom kometom veka.

ISON je trenutno vidljiv golim okom na istočnom nebu nešto pre zore, ali možda neće dugo biti tamo, poručuju naučnici Odeljenja za istraživanje Sunčevog sistema, pri Instituti Maks Plank i Astronomskog instituta, Univerziteta Ludvig Maksimilijan.


Oni su na kometi primetili “krila”, što možda ukazuje da se njeno jezgro raspalo.
“Krila kome (atmosfere neposredno oko jezgra) govore nam o prisustvu dva ili više sub-jezgra sa pojedinačnim širenjem atmofere u generalnoj komi komete, te može da znači da se jezgro raspada”, naveli su naučnici u postu na Fejsbuk stranici “Komete i asteroidi” Međunarodnog astronomskog udruženja.

Fizičar Karl Betems složio se da krila mogu da budu znak fragmentacije, ali i drugih stvari.



“Simetrički poredak krila ne ide u prilog teorije o fragmentaciji jezgra, jer se nukleus komete obično raspadne asimetrično”, naveo je on u blogu američke svemirske agencije NASA o ISON-u.

Betems je takođe rekao da su krila možda emisije prašine usled već uočenih mlazeva iz jezgra, ili rep od jona solarnog vetra, pokupljenih kada je kometa uletela u neki solarni vetar, ili izbačenu koronalnu masu.

“Ako se kometa raspala, trebalo bi da vidimo dramatične promene u sledećih nekoliko dana. U ovakvim situacijama obično očekujemo veliko uvećanje njenog sjaja, te njegovo veliko smanjenje. Ukoliko su u pitanju mlazevi, očekujemo da krila opstanu i rastu. Ukoliko se radi o solarnim vetrovima, onda ćemo videti kontinuirane promene, kako se menja solarni vetar”, naveo je Betems.

Ako se prethodno ne raspadne, kometa ISON doseći će tačku najbližu Suncu (perihel) za manje od dve nedelje (28. novembra), kada će od površine naše zvezde biti udaljena 1,16 miliona kilometara. ISON će se tada zagrejati na do 2.760 stepeni Celzijusovih, ali je moguće da će preživeti ako već dođe dotle.

A ako preživi, imaćemo najsjajnije nebo u skorije vreme (početkom decembra). Stručnjaci kažu da će prizor u tom slučaju biti spektakularan i da će se kometa videti i po danu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...ira-svaki-tren

[причалица]

Na najdaljoj dosad utvrđenoj orbiti oko jedne matične zvezde otkrivena je za naše pojmove ogromna egzoplaneta, čak 11 puta veća od Jupitera.


Novajlija u svemiru: Nikakav model formiranja zvezde ili planete ne objašnjava u potpunosti ono što tu vidimo na planeti HD 106906 b

Ova novootkrivena planeta, prema kojoj sva planetarana nebeska tela našeg sunčevog sistema deluju kao patuljci, nazvana je HD 106906 b, a oko svoje zvezde kruži na razdaljini koja je 650 puta veća od prosečne udaljenosti Zemlje od Sunca.


Postojanje tako krupne planete, sa tako udaljenom orbitom, pokreće brojna nova pitanja o načinu na koji su za naša shvatanja tako bizarni svetovi uopšte mogli da nastanu, tvrde istraživači.

- Ovaj sistem je posebno fascinanatan, jer nikakav model formiranja zvezde ili planete ne objašnjava u potpunosti ono što tu vidimo - kaže Vanesa Bejli, student postdiplomac odseka za astronomiju Univerziteta u Arizoni i vođa vođa studije o kojoj je reč.


Nova planeta prikazana termalnim infracrvenim svetlom

U većini opšte prihvaćenih teorija o formiranju planeta smatra se da planete koje kruže blizu svoje matične zvezde, kao Zemlja, počinju kao mala nebeska tela tipa asteroida, koja se mađusobno spajaju u primordijalni disk gasa i prašine oko zvezde oko koje kruže.

Taj proces, međutim, funkcioniše previše sporo da bi objasnio nastanak divovskih planeta, veoma udaljenih od svoje zvezde.

Alternativne hipoteze sugerišu da bi udaljena džinovska planeta mogla da se formira na način sličan nastanku minijaturnih binarnih zvezdanih sistema (sistema od dve zvezde).

- Binarni zvezdani sistem može da nastane kada dve bliske gasne formacije kolabiraju, odnosno uruše se, manje ili više nezavisno, i formiraju zvezde, pri čemu su te zvezde međusobno dovoljno blizu da uzajamno deluju gravitacijom, koja ih vezuje u jednu orbitu - objašnjava Bejlijeva.

Kod sistema planete HD 106906 je moguće da su se zvezda i planet urušile nezavisno, ali da je materijal koji se tom prilikom zgusnuo kako bi formirao planetu bio nedovoljan da ona naraste dovoljno kako bi se rasplamsala u novu zvezdu, smatra Bejlijeva.

Planeta još uvek isijava prvobitnu toplotu nastalu prilikom svog formiranja


Jupiter: u Sunčevom sistemu div, u poređenju s novom planetom patuljak

I taj scenario je, međutim, problematičan. Kao prvo, razlika u masi između dveju zvezda binarnog sistema obično nije veća od odnosa 1:10, dok je u slučaju novootkrivene planete i njene zvezde 1:100. To ne odgovara pretpostavkama teorije formiranja binarnih zvezdanih sisitema, baš kao što ni formiranje planete tako daleko od matične zvedzde ne odgovara pretpostavkama teorije o formiranju planeta.

Planeta HD 106906 stara je samo 13 miliona godina - 350 puta mlađa od Zemlje, koja je stara 4,5 milijardi godina - i još uvek isijava prvobitnu toplotu nastalu prilikom svog formiranja. Pored toga, oko nje i njene matične zvezde još uvek postoje i ostaci materijala iz faze njihovog formiranja. To ih čini naročito zanimljivim za proučavanje, koje bi naučnike moglo da dovede do novih i neočekivanih teorija i saznanja.

izvor: www.blic.rs

[paculjkica]

BRITANSKI ASTRONOM: 4. januara 2014. ljudi će lebdeti na Zemlji

Tačnije rečeno, 4. januara u 9 i 47 ujutru, planeta Pluton će proći iza Jupitera u odnosu na našu planetu, što će uzrokovati slabljenje gravitacione sile Zemlje.

Britanski astronom Patrik Mur šokirao je javnost otkrićem da će se 4. januara 2014. godine desiti neobičan astronomski događaj koji će omogućiti da ljudi lebde na Zemlji.

Tačnije rečeno, 4. januara u 9 i 47 ujutru, planeta Pluton će proći iza Jupitera u odnosu na našu planetu, što će uzrokovati slabljenje gravitacione sile Zemlje. To će donekle*omogućiti ljudima da „lebde“.

Da pojasnimo. Ovaj astronom je tvrdio da ako tog dana tačno u 9 i 47 skočite u vazduh, umesto da se prizemljite za 0.2 sekunde, to će se dogoditi tek za 3 sekunde.

Postavlja se pitanje da li će se ovo zaista i dogoditi jer je tako nešto najavio i u aprilu 1976., ali se to tada nije dogodilo. Tako da je velika mogućnost da se i ovoga puta njegove prognoze ne ostvare.

Ipak, ostaje da se vidi.


http://www.vestinet.rs/aktuelno/brit...deti-na-zemlji

[причалица]

Australijski astronomi otkrili su zvezdu koja je stara oko 13,6 milijardi godina, prenosi magazin “Nature”.


Strelica pokazuje zvezdu čija je starost nedavno utvrđena

Ta zvezda se nalazi u našoj galaksiji i udaljena je “svega” 6.000 svetlosnih godina od Zemlje.

Ona je mlađa od univerzuma nekoliko stotina miliona godina, a oko 400 miliona godina je starija od do sada najstarije poznate zvezde, koju su nedavno otkrili naučnici iz SAD i Evrope.


Starost novootkrivene zvezde je utvrđena analiziranjem gvožđa u njenom sadržaju.

“Znak koji govori da je zvezda prastara jeste potpuno odsustvo bilo kakvih tragova gvožđa koje je moguće otkriti u spektru svetlosti koja izlazi iz zvezde”, rekao je doktor Stefan Keler, naučnik iz opservatorije Australijskog Nacionalnog Univerziteta.

Zvezda, registrovana kao SMSS J031300.36-670839.3 otkrivena je u januaru dok su astronomi digitalno mapirali nebo Južne hemisfere.

Astronomi smatraju da ona pripada drugoj generaciji zvezda, odnosno da je nastala od osataka ogromne zvezde koja je eksplodirala.

“One su bile veoma ogromni objekti koji su živeli brzo i umrli mladi. Imale su ogromne eksplozije a udarni talas je iznedrio ovu zvezdu koju sada posmatramo. Ona se sastoji od materijala koji je činio prvu zvezdanu generaciju”, rekao je Keler.

Ta primordijalna zvezda koja je “rodila” zvezdu druge generacije, verovatno je imala masu oko 60 puta veću od Sunčeve, ali je eksplodirala sa manje energije, nego što bi se očekivalo, smatra naučnik.

To je omogućilo crnoj rupi koja je zatim nastala da proguta većinu teških elemenata, pre nego što se formirala nova zvezda u blizini.

Gvožđe i drugi teški hemijski elementi se postepeno grade u zvezdama koje se rađaju iz supernovi, pa tako sastav našeg Sunca ukazuje na to da je ono formirano u stotinama ciklusa eksplozija zvezda i ponovnog rađanja.

Sve zvezde se ponašaju kao vremenske kapsule, kaže doktor Keler i novootkrivena zvezda nam ukazuje na sastav gasova u univerzumu kakav je bio pre 13, 6 milijardi godina.

“Ona nam govori mnogo toga o tim prvim zvezdama. Da bi se formirala zvezda, kao ova sada identifikovana, bila je potrebna verovatno samo jedna supernova”, kaže naučnik.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Jedan španski astronom uživo je u septembru 2013. posmatrao udar asteroida veličine frižidera u Mesec, što je vrlo redak fenomen, navelo je britansko Kraljevsko astronomsko društvo, koje je i izvestilo o ovom događaju u svom mesečniku.



Španski astronom i profesor na Univerzitetu Uelva Hoze Maria Madeido proučavao je 11. septembra Mesec pomoću dva teleskopa kada je primetio snažan bljesak u predelu "Mora oblaka" (Mare Nubium), jednog od basena na Mesecu koji je ispunjen ohlađenom lavom.


Bljesak koji je primetio bio je skoro podjednako svetao kao i zvezda Severnjača i mogao je biti viđen i golim okom sa Zemlje, navodi se.

Bljesak je pratilo svetlucanje koje je trajalo osam sekundi.

"U tom trenutku sam shvatio da sam prisustvovao vrlo retkom i izuzetnom događaju", rekao je Madeido, koji je svoje snimke objavio na internetu.

Prema proračunima ovog astronoma i njegovih kolega, asteroid je bio težak oko 400 kilograma i imao obim između 60 i 140 centimetara.

U površinu Meseca udario je brzinom od oko 60.000 kilometara na čas. Njegova brzina je bila takva da je u trenutku udara odmah ispario i napravio krater obima 40 metara. Za razliku od svog prirodnog satelita, Zemlja je od udara ovakvih
meteorita zaštićena svojom atmosferom, zahvaljujući čemu oni sagore pre nego što udare na površinu planete.

Poređenja radi, meteorit koji je eksplodirao iznad ruskog grada Čeljabinsk pre oko godinu dana imao je obim od dvadesetak metara i bio težak oko 13.000 tona.

[причалица]

Brazilski istraživači otkrili su asteroid sa prstenovima. To je dosad najmanji svemirski objekat i tek peto telo, iza Jupitera, Saturna, Uranusa i Neptuna, koji ima ove "obruče".

Dva prstena oko kamena, nazvanog Čariklo, uočena su u junu prošle godine, tokom okultacije koja je bila vidljiva samo iz Južne Amerike.

Kao što je i bilo očekivano, zvezda je nakratko nestala kada je Čariklo zaklonio njenu svetlost, ali je ova mini-eklipsa astronomima otkrila daleko više nego što su se mogli nadati.

"Nekoliko sekundi pre, a potom i nekoliko sekundi nakon okultacije, pojavile su se na momenat dve senke na sjaju zvezde. "Nešto je oko Čarikla blokiralo njenu svetlost", navodi se u saopštenju Evropske južne opservatorije (ESO).

Ispostavilo se da su to dva uska prstena - fenomen za koji se verovalo da je svojstven samo gasnim džinovina našeg solarnog sistema.

Upoređivanjem podataka različitih teleskopa, astronomi su uspeli ne samo da rekonstruišu oblik i veličinu Čarikla već i izgled, širinu i orijentaciju njegova dva obruča, koje su nazvali Ojapoke i Čui prema rekama u Brazilu.

Jedan Čariklov prsten je širok sedam, a drugi tri kilometara dok razmak između njih iznosi devet kilometara. Kao i Saturnovi, i Čariklovi prstenovi su sačinjeni od zaleđene vode.

"Nismo tražili prsten, jer nismo mislili da ga mala tela poput Čarikla upošte mogu imati. Otkriće i mnoštvo detalja koje smo uočili potpuno su nas iznenadili", kazao je Felipe Braga Ribas iz brazilske Nacionalne opservatorije, prenosi AFP. Čariklo, kamen širine 257 kilometara, otkriven je 1997. godine i nazvan po vodenoj nimfi iz grčke mitologije. To je najveći asteroid koji kruži oko Sunca, u prostoru između Saturna i Urana, više od milijardu kilometara od Zemlje. Njegovi prstenovi su, po mišljenju astronoma, najverovatnije ostatak davnog svemirskog sudara. "Verujemo da Čariklo ima barem jedan mali mesec koji tek treba da otkrijemo", dodao je Ribas.

[причалица]

Mars i Zemlja biće 14. aprila u takozvanoj opoziciji, odnosno najbliže jedno drugom u poslednje dve godine. Ova pojava dešava se na svakih 26 meseci.

Razdaljina između Zemlje i Marsa smanjivaće se do 14. aprila za 300 kilometara svakog minuta, kada će jedan od drugog biti udaljeni 92 miliona kilometara. Pre 11 godina, došlo je bilo do takozvane Velike Marsove opozicije, kad je razdaljina između dve planete bila “samo” 65 miliona kilometara. Naredna velika opozicija Marsa očekuje se 2018. godine.

- Mars se već i sada vidi, u drugom delu noći oko 21, 22 sata, kada “smeni” Jupiter koji se vidi u prvom delu noći. Mars prepoznajemo kao sjajnu zvezdu crvenkastog sjaja, koja, kao i sve planete, ne treperi. Prva “zvezda” koja se sada upali na nebu je zapravo Jupiter. Svakog petka i subote, kada je vedro, od 20 do 22 sata ljudi mogu da dođu u Narodnu opservatoriju i posmatraju planete, a 14. aprila mars se neće znatno drugačije videti nego u noćima pre ili nešto posle tog datuma - kaže za “Blic” Branko Simonović, astronom AD Ruđer Bošković.

Zemlja i Mars imaju elipsaste putanje oko sunca, a njihova međusobna razdaljina se kreće od maksimalnih 401 milion kilometara do minimalnih 55 miliona.

[причалица]

Izuzetno svetla supernova, 30 puta svetlija od ostalih zvezdanih eksplozija, od otkrića 2010. godine zbunjivala je naučnike, ali njena misterija konačno je razrešena: supernova PS1-10afx izgleda 100 milijardi puta svetlije od Sunca zato što njenu svetlost, kao "kosmička lupa", povećava galaksija koja se nalazi između nje i Zemlje



Ta "kosmička lupa", o čijem su postojanju naučnici do sada samo spekulisali, sada je definitivno locirana, teleskopom sa Havaja, a otkriće je objavljeno u magazinu “Science”.

Godine 2010, tim naučnika posmatrao je supernovu PS1-10afx i utvrdio da sija 30 puta jače od bilo koje druge zvezdane eksplozije "svoje klase". Tada su zaključili da je reč o potpuno novoj vrsti stelarne eksplozije.

Iako je do sada zabeleženo nekoliko supernova čija bi svetlost mogla da se poredi sa ovom, u celom slučaju je, tvrdi dr Robert Kvimbi sa Univerziteta u Tokiju, od samog početka "bilo nešto čudno".

"PS1-10afx razlikovala se od ostalih eksplozija na skoro svaki mogući način. Prebrzo se razvijala, njena galaksija je prevelika, previše je crvena", objašnjava Kvimbi.

Tim naučnika imao je ideju - to je obična supernova kroz uvećavajuće sočivo! Međutim, to nisu mogli da dokažu.

"Naše objašnjenje zahtevalo je malo magije... a naučnici u principu nisu skloni magiji", kaže Kvimbi. Iako je supernova u međuvremenu izbledela, naučnici su znali da - ako je "kosmička lupa" bila u nekom međuprostoru, nema razloga da još uvek nije tu.

Za proučavanje galaksije koja je bila domaćin zaslepljujućoj supernovi, tim naučnika je koristio teleskop na Havajima.

"Gledajući spektar, proveravali smo da li svetlost dolazi iz dva izvora na dve različite udaljenosti, i to je upravo ono što smo otkrili: postoji druga, ranije neotkrivena galaksija, koja se krije u jasnom vidokrugu, ispred supernove", priča Kvimbi.

"Objektiv-galaksija" propuštena je ranije jer se njena svetlost gubila u blesku supernove. "Iako nam je galaksija sa sočivom bliža, ona izgleda bleđe, jer je čine starije zvezde koje, kao lampe sa starim baterijama, ne sjaje tako jako", objašnjava on.

Naučnici se nadaju da će im najnovija otkrića pomoći u merenju širenja svemira - jer je PS1-10afx prva supernova svoje vrste koja je uvećana "jakim gravitacionim sočivom", koje je stvorilo višestruke slike zvezdane eksplozije i zaslepljujuće svetlo.

"Svaka slika stići će u različitom trenutku, sa zakašnjenjem koje u potpunosti zavisi od brzine širenja svemira. U principu, merenje tog zakašnjenja obezbeđuje direktan put za merenje ekspanzije kosmosa", obrazlaže Kvimbi za BBC.

Na žalost, naučnici nisu mogli da izvrše merenja na slučaju supernove PS1-10afx, jer je izbledela pre nego što su otkrili njen stvarni značaj. Ali, sada će znati šta da traže, jer otkriće nagoveštava da postoji još mnogo supernova koje prolaze kroz "kosmičke lupe".

izvor: www.b92.net

[причалица]

Iz posmatranja ESO-ovog Veoma velikog teleskopa prvi put je izmerena brzina rotacije jedne vansolarne planete. Jedan dan na planeti Beta Pictoris b traje samo osam sati, prenosi u svom saopštenju Evropska južna laboratorija.



Ovo planeta rotira značajno brže od planeta Solarnog sistema – njen ekvator se kreće brzinom od skoro 100 000 kilometara na čas. Ovaj novi rezultat pokazuje da se odnos mase i brzine rotacije zabeležen kod planeta Sunčevog sistema može primeniti i na vansolarne planete. Tehnike slične ovoj omogućiće astronomima da u budućnosti detaljno mapiraju vansolarne planete pomoću Evropskog izuzetno velikog teleskopa (engl. European Extremely Large Telescope - E-ELT).

Vansolarna planeta Beta Pictoris b kruži oko zvezde Beta Pictoris vidljive golim okom, koja se nalazi na oko 63 svetlosne godine od Zemlje u južnom sazvežđu Slikar (lat. Pictor). Ova planeta je otkrivena pre skoro šest godina i jedna je od prvih direktno posmatranih vansolarnih planeta. Ova planeta kruži oko svoje zvezde na udaljenosti samo osam puta većoj od rastojanja Zemlja-Sunce – što je čini vansolarnom planetom koja je najbliža svojoj zvezdi.

Koristeći se CRIRES instrumentom, delom Veoma velikog teleskopa, grupa holandskih astronoma sa Univerziteta u Lajdenu i Holandskog instituta za svemirska istraživanja izmerili su brzinu rotacije na ekvatoru vansolarne planete Beta Pictoris b i ona iznosi skoro 100 000 km/h. Poređenja radi, brzina rotacije na ekvatoru Jupitera iznosi oko 47 000 km/h, dok je Zemljina tek 1700 km/h. Beta Pictoris b je 16 puta veća i 3000 puta masivnija od Zemlje, dok dan na njoj traje samo 8 sati.

„Nije poznato zbog čega neke planete rotiraju brže, a druge sporije“ – govori koautor Remco de Kok, „ali ovo prvo merenje brzine rotacije jedne vansolarne planete pokazuje da se osobina koja je primećena u Sunčevom sistemu, da masivnije zvezde imaju veću rotacionu brzinu, može primeniti i u slučaju vansolarnih planeta. Ova osobina mora biti univerzalna posledica načina na koji se planete formiraju.“

[причалица]

nastavak:

Beta Pictoris b je veoma mlada planeta u poređenju sa Zemljom (koja je stara 4.5 milijardi godina), stara je samo 20 miliona godina. Vremenom, vansolarna planeta bi trebala da se hladi i smanjuje, što će dovesti do porasta njene brzine rotacije. Sa druge strane, drugi procesi koji utiču na brzinu rotacije takođe mogu biti u igri. Na primer, Zemljia vremenom usporava svoju rotaciju usled plimskih interakcija sa Mesecom.

Astronomi se koriste veoma preciznom tehnikom – visokodisperzionom spektroskopijom, da podele svetlost na njene sastavne boje – različite talasne dužine u spektru. Zahvaljujući Doplerovom efektu i promenama u talasnoj dužini, uspeli su da detektuju da se različiti delovi planete kreću različitim brzinama i u različitim smerovima u odnosu na posmatrača. Pažljivim odstranjivanjem efekata koje proizvodi veoma sjajna zvezda oko koje planeta rotira, uspeli su da izdvoje rotacioni signal same planete.

„Izmerili smo talasne dužine zračenja emitovanog od strane planeta sa preciznoću od 1/100 000 , zbog čega možemo da izmerimo Doplerov efekat, te se može ustanoviti brzina emitujućeg objekta“ izjavio je autor Ignas Snellen.„Koristeći se ovom tehnikom, zaključili smo da se različiti delovi površine planete kreću ka nama, ili od nas, različitom brzinom, što je moguće jedino ako planeta rotira oko svoje ose“.

Ova tehnika je usko povezana sa Dopler imidžingom, koji se koristi već nekoliko decenija za mapiranje površine zvezda, i u skorije vreme jednog braon patuljka – Luhman 16B (eso1404). Velika brzina rotacije planete Beta Pictoris b znači da će u budućnosti biti moguće proizvesti mapu celokupne planete, ukazujući na moguće rasporede oblaka i velikih oluja.

„Ova tehnika se može koristiti na mnogo većem uzorku vansolarnih planeta sa izvrsnom rezolucijom i osetljivoću E-ELT-a koristeći visokodisperzioni spektrograf. Sa planiranim aparatima - Mid-infrared E-ELT Imager i Spektrograph (METIS), moći ćemo da pravimo mape vansolarnih planeta i okarakterišemo izgled i osobine i mnogo manjih planeta od Beta Pictoris b, koristeći se istom tehnikom.“ – izjavio je glavni istraživač i koautor rada, Bernhard Brandl.

[причалица]

Naučnici iz Harvard-Smitsonian Centra za astrofiziku otkrili su potpuno novu vrstu planete, nazvanu “Mega Zemlja”, za koju su teoretičari verovali kako uopšte ne postoji.



Novootkrivena planeta dobila je ime Kepler-10c. Stara je oko 11 milijardi godina (više nego duplo u odnosu na Zemlju koja je stara 4,5 milijardi), a oko svog sunca se zarotira tokom 45 dana.

Otkrio ga je NASA-in svemirski teleskop Kepler.

Ova Godzila među planetama je 2.3 puta veća od Zemlje i čak 17 puta teža od nje. Pretpostavlja se kako bi tako masivna planeta privlačila gasove vodonika i helijuma iz atmosfere i tako postala plinski div poput Jupitera potpuno neprilagodljiv za život.

Ipak, ova planeta se smatra potencijalnim mestom za život izvan Zemlje. To je prvenstveno zbog činjenice kako se ne smatra gasovitom planetom već se izvodi zaključak kako je stvorena od stena i ostalih čvrstih materijala.

“Kepler-10c nije izgubio svoju atmosferu tokom vremena. Planeta je dovoljno masivna da ju je sigurno zadržala ako ju je ikada imala”, tvrdi Ksavijer Dumusk koji je i otkrio ovog giganta koji je nastao u ranoj fazi stvaranja svemira.

Naime, upravo u najranijim danima svemira postojali su samo vodonik i helijum. Teži elementi od kojih su sastavljeni kamenite planete, poput Zemlje, stvoreni su tek nakon prvog talasa eksplozije zvezda.

Kepler-10c je formiran svega tri milijarde godina nakon Velikog praska i pokazuje kako su kamenite planete nastale i pre nego što se do sada mislilo.

“Otkrivanje Keplera-10c govori nam kako su kamenite planete nastale ranije nego što smo mislili. A ukoliko na gasovitoj planeti može da nastane kamenje, tada je moguće na njemu stvoriti i život”, tvrde naučnici.

“Međutim, ne smemo da zaboravimo da je ovo masivna planeta, što znači da su minerali na njoj praktično kompresovani. Ono što vidimo u gustini je uglavnom zbog kompresije a ne zbog različitog sastava. U pitanju je kombinacija stena i vode, verovatno 5 do 15 odsto vode”, izjavio je profesor Saselov iz Harvard-Smitsonijan Centra.

[причалица]

Nova kompozitna slika koju je napravio svemirski teleskop Habl otkrila je "galaksije u pubertetu" u kojima se tek razvijaju nove zvezde.



Teleskop Habl je između 2003. i 2009. napravio slike oblasti svemira u sazvežđu Fornaksa, udaljenog između pet do 10 milijardi svetlosnih godina.

Sada naučnici imaju priliku da vide "kariku koja nedostaje" u formiranju zvezda.

Ranija istraživanja pružila su uvid u formiranje zvezda u obližnjim galaksijama i "u najudaljenijim galaksijama, koje deluju da su u najprimitivnijim fazama razvoja".

Međutim, ono što je bilo nepoznato je ono što se dešava sa galaksijama koje su u "srednjoj fazi" razvoja