Biologija - Zanimljivosti

[rile_nezni_oblak]

dobro..

[Cruz]

Upoznajte životinju kojoj preti izumiranje jer ljudi veruju da donosi smrt

Kada pogledate velike, buljave oči i klempave uši mladunčeta aj-aja, jedne vrste lemura, teško je i zamisliti da je ova retka životinja proganjana zbog sujeverja da donosi nesreću.

Na Madagaskaru, odakle potiču ove životinje, ljudi ubijaju ove životinje čim ih spaze, jer se veruje da donose nesreću i smrt, zbog čega je ova vrsta na rubu izumiranja.

Lemur aj-aj smatra se i jednom od najčudnijih vrsta primata, zbog svojih neobičnih fizičkih karakteristika, kao što je na primer doživotni rast sekutića, ekstremno velike uši i srednji prst koji je skeletnog sastava, a ovim životinjama služi kao primarni senzorni organ.

Milionima godina lemuri koji su rođaci majmuna, ali i ljudi nesmetano su živeli i evoluirali na Madagaskaru. Oni su noćna bića, a hrane se orašastim plodovima, ostacima, te čak i izmetom drugih životinja i truleži drveća i drugih biljaka.

Izvor: Blic Online

[причалица]

Kompleksan društveni život doprineo je da mužjaci delfina provode vreme u odnosima sa oba pola, kažu naučnici.


Istraživači su proučavali ponašanje 120 mužjaka delfina u 14 različitih grupa i ustanovili da oni imaju odnose i sa istim polom.

"Radio sam sa mužjacima delfina i njihov socijalni život je veoma intenzivan. Izgleda kao stalna drama", ispričao je američki naučnik Ričard Konor.

Za razliku od mužjaka, ženke delfina nemaju tako snažna međusobna prijateljstva.

Većina životinja stvara saveze radi odbrane svoje teritorije, a kod delfina su savezi mužjaka izuzetno čvrsti i oni provode dosta vremena zajedno pre nego što se razdvoje i pronađu ženku.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...na-biseksualni

[Cruz]

Zašto preteški bumbari mogu letjeti

Bumbarov let godinama je opisivan kao kršenje svih zakona fizike, a već ustaljena priča potaknula je znanstvenike da objasne kako ovaj fenomen i nije tako čudan koliko se čini. Mit o nemogućem letu započeo je 1918. godine nakon konstrukcije prvog aviona. Zbog same težine kukca i njegovih premalih krila zanimanje za fascinantan bumbarov let okupilo je znanstvenike, a i neke umjetnike.

Kukci su prve životinje koje su osvojile zrak, odnosno razvile organe kojima mogu letjeti. Evolucija leta kod kukaca tekla je prema usavršavanju najsitnijih detalja i postavila kukce kao najefikasnije letače na Zemlji. Pokušaji istraživanja leta kukaca krenuli su s krivom pretpostavkom da su sama krila jednostavne građe, a modeli i teorije kojima bi se simulirao let nisu uključivale kompleksnost organizama koji lete.

Za razliku od elegantnog leta leptira ili vretenaca, bumbarov let sam po sebi je veoma kaotičan i bučan. Uspoređujući odnos težine i veličine krila bumbara, pretpostavke da bumbari ne bi trebali moći letjeti su očito krive. Iako su usporedbe bumbara s avionom pretjerane, činjenica da su avioni građeni prema primjeru životinja koje lete nisu zanemarive. Tako su prve teorije uspoređivale odnose veličina bumbara i aviona te objašnjavale zašto bumbari ne bi mogli letjeti. Prosječan avion s dimenzijama, težinom i veličinom krila koji su proporcionalni istim dimenzijama kod bumbara ne bi se mogao nikako ni uzdignuti, a kamoli uspješno letjeti. Krila i građa bumbara tako se možda mogu bolje usporediti s građom helikoptera, nego li s avionom.

Činjenica da se matematički modeli ne mogu uspoređivati sa živim organizmima ipak nisu objasnili neobjašnjiv bumbarov let. Znanstvenici su procjene i fizičke modele odlučili zamijeniti proučavanjem leta same životinje. Dr. Richard Bomphrey sa Sveučilišta u Oxfordu napravio je istraživanje s bumbarom (Bombus terrestris) u zadimljenoj cijevi. Pustio je bumbara da preleti cijev te detaljno fotografirao njegove kretnje kao i kretanje dima oko samog kukca. Analizirajući let zaključio je kako se svako krilo bumbara kreće neovisno jedno od drugoga. Dim koji biva otpuhan nakon zamaha pojedinog krila ne spoji se s onim od drugog krila što znači da svaka strana tijela bumbara leti neovisno jedna od druge. Ovakav neobičan, ali funkcionalan način leta jedinstven je u cijelom životinjskom svijetu.

Evolucija leta bumbara očito je išla u pravcu u kojem je takav let bumbaru omogućio da preživi svo ovo vrijeme. U prirodi bumbari imaju funkciju transportera velikih količina peludi na svojim velikim dlakavim tijelima čime im se težina još više poveća. Prehrana nektarom daje bumbaru dovoljno energije da prsnim mišićima hirovito i jakom silom pokreće krila te s oko 2000 zamahaja u sekundi uspješno preleti velike udaljenosti. Obojanost tijela upozorava potencijalne predatore na otrovnost bumbara, a pretpostavke zašto je njegov bučan let opstao povezane su upravo s metodama upozoravanja predatora.

Izvor: Biologija.com.hr

[причалица]

Dvojica turista koji su išli u obilazak roterdamskog zoološkog vrta ostala su zatečena nakon što je jedan polarni medved bacio kamen i razbio staklo iza kog su se posetioci nalazili.
U momentu kada se začuo prasak, okrenuli su se u neverici i videli da je medved gotovo smrskao debeli sloj stakla kamenicom koju je bacio u njihovom pravcu.

Na sreću, staklo je izdržalo udarac. Predstavnik zoo vrta je izjavio kako ne veruje da je medved kamenom gađao posetioce s namerom da razbije staklo, već da se sve dogodilo najverovatnije kao posledica igre.

izvor: www.blic.rs

[Cruz]

Otkrivena džungla algi ispod polarnog leda

Pod ledom u blizini Aljaske naučnici NASA otkrili su površinu fitoplanktona dužine 100 kilometara. Ovaj nalaz šokirao je i same naučnike, koji ga porede sa "otkrićem prašuma Amazona usred pustinje Mohave".

Zeleni fitoplankton dosad je mogao da se nađe samo u moru Čukči između Rusije i Japana, a naučnici su mislili da postoji samo na otvorenom moru.

Naučnici su, naime, ranije verovali da led blokira sunčevu svetlost neophodnu za rast vodenih biljaka, tako da ih je ova formacija fitoplanktona duga kao 1.000 fudbalskih igrališta zapanjila.

Fitoplanktoni su mikroskopske alge, koje čine osnovu lanca ishrane u okeanima, i imaju ogroman uticaj na klimu naše planete. Ovi majušni jednoćelijski organizmi svakodnevnu usisavaju 45 milijardi tona ugljen-dioksida i proizvode polovinu kisonika neophodnog za život na Zemlji.

Naučnica Karen Frej, koja je sprovela merenja u otopljenom jezeru, ispred ledolomca Obalske straže

Do svog fascinantnog otkrića naučnici su došli tokom Nasine ekspedicije ICESCAPE, koja je imala za cilj da istraži uticaj klimatskih promena na Čukči more.

Kada su uz pomoć ledolomca Obalske straže u julu prošle godine probili više metara debeo led, uočili su neobično velike količine fluorescentnog hlorofila, koji ukazuje na prisustvo biljaka koje vrše fotosintezu.

Nakon temeljnog istraživanja, utvrdili su da je pod ledom prisutno četiri puta više planktona nego u obližnjim vodama bez leda, a izveštaj o ovom spektakularnom otkriću objavljen je u naučnom časopisu “Sajens”.

Prinuđeni da promene dosadašnje mišljenje o ledu, naučnici su zaključili da baseni leda koji se topi, umesto da blokiraju sunčevu svelost, deluju kao uveličavajuće staklo, koje povećava koncentraciju sunčeve svelosti u vodi i na taj način omogućava brz rast fitoplanktona.

Izvor: Blic Online

[причалица]

Belo jagnje sa crnim tufnama, koje je majka odbacila odmah nakon rođenja, dobilo je novi dom. Neobičnu životinju usvojila je ženka dalmatinca.


Zoi i Spoti

Kada je na jednoj farmi u Australiji na svet došlo belo jagnje sa crnim tufnama, domaćini nisu mogli da veruju svojim očima. Podjednako iznenađena bila je i ovca, koja je odmah odbacila mladunče, smatrajući ga previše čudnim.


Srećom, razigrano jagnje koje je dobilo ime Spoti (pegav) našlo je novu majku - ženku dalmatinca Zoi, koja ga je prihvatila kao da je u pitanju štene.

- Zoi je iskusna majka. I sama je nekoliko puta donosila štence na svet, a znala je i da usvaja tuđe mladunce. Trenutno je u teranju, tako da Spoti nije mogao da naiđe u boljem trenutku - izjavio je za AP vlasnik farme, Džon Bolton.

On je dodao da crne tufne nisu imale presudnu ulogu, odnosno da bi Zoi prihvatila Spotija i kada ne bi podsećao na njeno štene.



izvor: www.blic.rs

[причалица]

Stidljiva mimoza je biljke koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.



Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača. Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.



Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, a može se naći širom sveta. Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.



izvor: www.blic.rs

[причалица]

Najstarija zabeležena ptica u divljini, 62-godišnja ženka albatrosa, postala je majka.


Mudrost sa ptićem koje se izleglo u martu 2011, kada je ptica imala 60 godina

Ptica, koju su biolozi imenovali Mudrost (Wisdom), izlegla je u nedelju, 3. februara, ptića na atolu Midvej u Pacifičkom okeanu, šestog u poslednjih šest godina, preneo je “Merkjuri njuz”.

- Da je žena, za dve godine bi išla u starački dom, a ova ptica i dalje svake godine podiže mlade i preleće Pacifički okean. Prosto neverovatno – izjavio je Brus Piterdžon, šef Severnoameričkog programa za ptice pri Američkoj geološkoj službi.


Albatros je izlegao zdravog ptića, istakli su naučnici.
-Ovo je veoma uzbudljivo. Ako su ove ptice sposobne za razmnožavanje i u 62. godini, to je zapanjujuće – rekla je Ejmi Grinbaum, saradnica kustosa za uzgoj ptica u Akvarijumu Monterej bej.

Istraživači su ovoj ženki albatrosa stavili identifikacioni prsten još 1956, kada je naučnik Čendler Robins procenio njenu starost na pet godina. Od tada je ovoj ptici promenjeno pet prstenova.

Ženka albatrosa svake godine dolazi da snese jaje na Midveju, udaljenom ostrvu severozapadno od Havaja. Poprište pomorske bitke iz 1942, Midvej je danas sklonište za stotine hiljada gnezda albatrosa svake godine.

Albatrosi svake godine snesu jedno jaje. Čuveni su po tome što mogu da preleću neverovatne razdaljine. Albatrosi lete hiljadama kilometara preko okeana, upravljajući se strujama u vazduhu. Hrane se uglavnom ribom i lignjama.

Naučnici su procenili da je Mudrost, ako je letela uobičajenim rutama, verovatno prelazila 80.500 kilometara godišnje kao odrasla ptica. To je najmanje tri do pet miliona pređenih kilometara, otkako je dobila prvi prsten, što je isto što i četiri do šest putovanja od Zemlje do Meseca i nazad.

Većina albatrosa koji žive na području severnog Pacifika, poput Mudrosti, živi između 12 i 40 godina, iako su zabeleženi primerci stari oko 50 godina. Čak oko 70 odsto svetske populacije ovih ptica gnezdi se na Midveju. Istraživači procenjuju da je Mudrost izlegla 35 ptića u poslednjih pola veka.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Za...-izlegao-ptica

[причалица]

Kako sove okreću glavu za skoro pun krug

U stilu scena iz horor filmova sove mogu da rotiraju svoje vratove za čak 270 stepeni bez pucanja krvnih sudova i kidanja tetiva…

Za nevešto oko, ova pojava može izgledati kao filmska magija, ali naučnici sa Medicinskog fakulteta pri univerzitetu Džon Hopkins sada imaju podatke koji objašnjavaju ovu bizarnu veštinu koja već godinama zapanjuje ljubitelje ptica.Dok ljudi i ostale životinje mogu jednostavno da pomeraju oči kako bi posmatrali okolinu ili jednostavno koriste periferni vid, sove moraju da okrenu čitavu glavu za isti efekat. Ove ptice imaju fiksirane očne duplje, što znači da ne mogu rotirati oči, već je u igri ozbiljan pokret vratom.„Ptice su građene tako da njihovo telo može da podnese ekstremne pokrete“, kaže Erik Forsman, biolog koji proučava divlje životinje pri U.S. Forest Service. „Tkivo i krvni sudovi su napravljeni fleksibilno tako da ne dolazi do pucanja".

Okretanje glave

Sove su daleko fleksibilnije od ljudi pre svega zato što im je glava povezana sa telom samo jednim zglobom. Kod ljudi je to drugačije jer imaju dva zgloba što ograničava našu sposobnost rotacije glave, dodaje Forsman. Sove imaju više pršljenova, male kosti koje čine vrat i kičmu i to im omogućava širok spektar pokreta.

Ipak, čak i sa ovim skeletnim prednostima, ptičije telo nije u stanju da izdrži baš toliko ekstremne nivoe pokreta.

Za potrebe ovog istraživanja, tim sa Džona Hopkinsa je dobio 12 mrtvih ptica iz edukativnih centra i kreirao je 3D slike njihovih krvnih sudova i kostiju. Kako se navodi u izveštaju, naučnici su takođe ubrizgavali boju i tečnu crvenu plastiku u tela kao bi očuvali arterije pre seciranja.

Tim je otkrio da sove imaju rezervne arterije koje nude sveže zalihe hranljivih materija, koje se aktiviraju kada se krvni sudove zatvore usled brzog okretanja glave.

Sove nisu jedine

Forsman smatra da je to moćna osobina, ali nije jedinstvena za sove. Mnogo ptica ima sličnu sposobnost da gleda iza sebe. Crvenorepi jastrebovi, na primer, imaju sličnu osobinu fleksibilnosti kao njihovi noćni rođaci.

„Brojne su prednosti života sa očima na leđima, jer možete, recimo, primetiti predatora koji vam se prikrada“, dodaje Forsman.

Sove možda nisu kuriozitet u životinjskom carstvu, ali su zato zaslužile svoj kutak u holivudskim horor filmovima. Sa svojim loptastim očima i lovačkim sposobnostima, ove ptice mogu prokrčiti svoj put iz jednog trilera u drugi.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...0-stepeni.html

[причалица]

I ajkule imaju društvene mreže i uče od prijatelja

Iako nemaju Fejsbuk i Tviter, limun ajkule stvaraju društvene mreže i uče od drugih – pokazuju nova istraživanja

Limun ajkule, koje su dobile naziv po svojoj karakterističnoj žućkastoj boji, imaju aktivan društveni život i uče od svojih prijatelja – poručuju naučnici iz Bimini biološke istraživačke stanice na Bahamima.

„Limun ajkule imaju prijatelje i upadljivo više vole društvo određenih individua u odnosu na neke druge“ – kaže Tristan Gatridž, bihevioralni ekolog iz ove istraživačke stanice.

Društveni život ima svoje evolutivne prednosti, jer u jednom momentu više očiju je u potrazi za hranom ili je na oprezu za slučaj pojave predatora. Životinje koje se drže zajedno imaju veće šanse za preživljavanje u odnosu na usamljenike.

Iz ugla uspešnijeg lova i bezbednosti, kretanje u većim grupama odgovara i limun ajkulama. Ali čak i kada je Gatridž izmestio limun ajkule iz divljine i stavio ih u veštačke uslove u kojima je hrana bila uvek dostupna a predatori eliminisani, ove ajkule su još uvek tražile društvo drugih i formirale grupe.

„Drštvenost obično vezujemo za kitove“, kaže Gatridž. „Od ajkula se obično očekuje da brane sopstvenu teritoriju i budu agresivne jedna prema drugoj. Ipak, među limun ajkulama nikada nismo primetili teritorijalnost ili međusobnu agresivnost“, dodao je on.

Društveni život jedne ajkule

U okviru svog prethodnog istraživanja, Gatridž je 42 mlade limun ajkule izvadio iz njihovog prirodnog okruženja na Bahamima i stavio u individualne eksperimentalne bazene dužine i širine od po deset metara, koji su bili raspoređeni oko jednog centralnog bazena. U svakom od bazena nalazila se po jedna ajkula koja je mogla da bude sama, ali i da se „druži“ sa ajkulama iz okolnih bazena.

Rezultati istraživanja pokazali su da su ove ajkule veoma druželjubive, jer su značajno više vremena provodile u društvu drugih ajkula iako od boravka u grupi nije bilo nikakvih direktnih evolutivnih prednosti. Ove ajkule su jednostavno želele da budu u društvu drugih.

„Nije bilo opasnosti od predatora, niti su morale da zajednički love hranu. Limun ajkule jednostavno vole društvene interakcije“, kaže Gatridž.

Slično se sličnom raduje

Za razliku od drugih vrsta ajkula, kada biraju prijatelje limun ajkule su dosta izbirljive. Najviše se druže sa ajkulama sličnog izgleda i veličine.

Ovo gravitiranje ka individuama sličnim sebi je zapravo česta u životinjskom svetu i ima evolutivne prednosti, jer ajkule sličnih veličina jedu istu hranu i izbegavaju iste predatore.Takođe ne postoji rizik od kanibalizma, jer bi u suprotnom veće ajkule jele manje.

Želiš li da plivaš samnom?

Biti izbirljiv kada su prijatelji u pitanju takođe je važno zbog prenosa znanja. Istraživanje iz 2012. godine je pokazalo da limun ajkule uče posmatrajući jedne druge.

„Oni uče jedni od drugih i prenose informacije“, kaže Gatridž. U okviru novijeg istraživanja, naučnici su naučili grupu limun ajkula da udare u određenu metu i za to budu nagrađene hranom. Ove ajkule su zatim uparene sa onim koje do tada nikada nisu videle taj zadatak.

Iako nisu imale nikakav zvanični trening, nove ajkule su značajno bolje ispunjavale zadatak i dolazile do hrane nego kontrolna grupa, zahvaljujući tome što su učile posmatrajući svoje već iskusne komšije.

„To je skoro kao škola kod ljudi“, kaže Gatridž. „Baš kao što i mi učimo pravila društvenog ponašanja, i ove ajkule uče kako da žive jedna sa drugom, a kada dostignu određenu zrelost ovo im verovatno omogućuje uspešniju reprodukciju“.

„Limun ajkule ne sazrevaju sve do tinejdžerskih godina, što im omogućuje dugi niz godina proučavanja društvenih odnosa“, dodaje Gatridž.

Opasnost vreba i u društvu

Iako ima dosta prednosti, društveni život sa sobom nosi i određene rizike. Limun ajkule koje dosta vremena provode u grupi imaju veći rizik od dobijanja raznih bolesti i parazita.

„Kada imate puno prijatelja, manje su šanse da će vas predator ubiti. Ali, ipak postoji i opasnost od zaraze“, navodi Sabastijan Finger, biolog i jedan od istraživača iz ove stanice.

Postavlja se mnogo pitanja vezano za kompleksan društveni život žutih ajkula i tim istraživača sa Biminija još uvek nema sve odgovore, ali su odlučni da nastave sa istraživanjem.Sledeća istraživanja biće na temu ličnosti limun ajkula. Iako su osmatranja još u ranoj fazi, ima naznaka da individue u okviru zajednice imaju određene osobine ličnosti koje ih izdvajaju od drugih, poput stidljivosti – navodi Finger.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...rijatelja.html

[причалица]

Tajna gekonovih lepljivih prstiju

Stopalo gekona dok hoda po vertikalnom staklu/ Foto: Wikimedia Commons

Istraživanja otkrivaju način na koji se gekoni lepe čak i za mokre podloge

Naučnici već dugo znaju da gekoni mogu da se penju uz zid poput Spajdermena.

Ali ono što nije tako dobro objašnjeno jeste način na koji se ovi reptili drže za mokre površine, koje su česte u njihovim kišnim tropskim staništima.

Kako otkriva novo istraživanje, odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da lepljivi prsti gekona omogućuju hodanje po podlogama koje se ne kvase ravnomerno kada pada kiša, poput lišća, ali ne i po površinama poput stakla gde se vlažnost ravnomerno raspoređuje.

Kako bi proučili način na koji se gekoni lepe za podlogu, tim naučnika je posmatrao način na koji šest Tokeja (Gekko gecko) pokušava da hoda po različitim podlogama.Nogice ovih reptila bile su umočene u vodu ispod koje se nalazilo staklo, pleksiglas, providna plastika ili teflon.

Pleksiglas i providna plastika po strukturi oponašaju podlogu po kojoj gekoni hodaju u svojim prirodnim staništima.

Dok bi se gekon kretao uz jednu od ovih podloga naučnici su posebnom opremom svezanom oko njegovog trupa pokušavali da ga podignu različitim intenzitetom sile sve dok ga ne bi odvojili od podloge. Na ovaj način su uspevali da izmere snagu kojom se gekon drži za podlogu.

Rezultati su pokazali da se na staklu formira sloj vode između gekonovih prstiju i podloge, smanjujući njegovu sposobnost da se zalepi za staklo. Ali na pleksiglasu i plastici ispod gekonovih prstiju uspevali su da se naprave vazdušni džepovi koji su im omogućavali da ostanu suvi i održe lepljivost.

Ovi nalazi bi mogli pomoći stvaranje sintetičkog selotejpa koji bi se lepio i za mokre podloge.

Naučnici smatraju da su gekoni razvili ovakvu podlogu prstiju kako bi mogli da prežive u kišnim prašumama. Na primer, ako gekona zadesi pljusak dok se nalazi na drvetu nejgovo okruženje će duže vremena ostati vlažno što bi značilo da gekon u ovim situacijama ne bi bio u stanju da pobegne od predatora ili traži hranu.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...h-prstiju.html

[причалица]

Kako petao zna kada da kukuriče

Foto: Shutterstock

Istraživanja pokazuju da ove životinje tačno osećaju kada sviće čak i ako nisu izložene sunčevoj svetlosti

Pre izuma budilnika, petlovi su svakoga jutra igrali veoma važnu ulogu u oglašavanju dolaska novoga dana. Sada novo istraživanje pokazuje da petlovima nije potrebna svetlost kako bi znali da je svanulo već im unutrašnji satovi besprekorno tačno ukazuju na vreme.

Prilikom istraživanja na temu genetskih osnova urođenih vokalizacija – poput kukurikanja – naučnici sa Nagoja univerziteta u Japanu došli su do iznenađujućeg saznanja da kako bi se oglasili u rane jutarnje časove petlovi uopšte nemaju potrebu za spolljašnjim pokazateljima vremena poput izlaska sunca.

„Na naše iznenađenje, zapravo niko do sada se nije pozabavio mogućnošću postojanja unutrašnjeg biološkog sata kao uzroka ovog inače veoma dobro proučenog fenomena“ – kaže Takaši Jošimura, ko-autor ovog istraživanja.

U okviru istraživanja, Jošimura i kolege su petlove podvrgli dvema različitim režimima izlaganja svetlosti.

U prvom eksperimentu petlovi su dvanaest sati bili izloženi svetlosti, a zatim narednih dvanaest sati proveli u prostoriji sa prigušenim svetlom – i tako u trajanju od 14 dana. U ovakvim uslovima, petlovi su se prvi put oglašavali dva sata pre izlaska sunca. Ovaj nalaz ilustruje pojavu koja se zove „predosećajno kukurikanje pre zore“.U drugom eksperimentu petlovi su četrnaest dana proveli u uslovima konstantne prigušene svetlosti. U ovim uslovima naučnici su zapazili da se unutrašnji sat petlova podesio na dužinu dana od 23,3 sati i da su se oglašavali tačno u vreme kada su mislili da sviće.

Kada su izložili petlove dodatnim zvučnim i svetlosnim stimulusima kako bi ispitali da li spoljašnji uticaji podjednako uspešno izazivaju kukurikanje, naučnici su zapazili da su se bez obzira na prisustvo dodatnih stimulusa petlovi oglašavali u onom periodu dana za koji bi im unutrašnji časovnik govorio da je jutro.

Interesantan nalaz ovog istraživanja jeste i činjenica da je društvena hijerarhija imala značajan uticaj na redosled oglašavanja petlova u grupi.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...-kukurice.html

[причалица]

Gepardi u trci za opstanak

Uprkos svom neustrašivom izgledu i brzini koja nadmašuje i najbolje atletičare sveta, gepardi se danas nalaze u najvažnijoj trci: za opstanak sopstvene vrste

Gepardi zauzimaju posebno mesto u ljudskoj mašti. Prelepi i egzotični, brzi poput sportskih automobila, a poznati po poslušnosti, ovi stanovnici divljine prave su medijske zvezde, ljubimci filmskih reditelja i tvoraca reklama širom sveta.Ukucajte „gepard“ i „slike“ u internet pretragu i dobićete više od 20 miliona rezultata – od modnih fotografija do reklama za kola u kojima se ljubimac geparda vozi na zadnjem sedištu Mercedes kabrioleta.

Ako vam se čini da su gepardi drugačiji od ostalih mačaka, na dobrom ste tragu. Ne samo da su od ostalih mačaka odvojena vrsta već pripadaju i drugom rodu, rodu koji ima samo jednog člana – njih same. Ime ovog roda je Acinonyx, izvedeno od grčkih reči „trn“ i „kandža“ koje opisuju jedinstvenu strukturu njihovih kandži: nalik na kopačke, kandže geparda idealno su dizajnirane za postizanje velike brzine.

Čitava fizionomija geparda usklađena je za savršeno postizanje brzine – čiste, sirove, ekspolozivne brzine.Stavite geparda i Lamburgini jedan do drugog na autoputu i kladite se ko će prvi da premaši ograničenje brzine. Oba mogu od nule da dostignu brzinu od skoro 100 kilometara na čas u roku od tri sekunde, ali samo gepard može da u prvih par zamaha dostigne više od 72 kilometara na čas.

Zahvaljujući svojoj elastičnoj kičmi i laganim nogama gepard je u stanju da pravi skokove od preko 8 metara. Vrhunski sportista koji bi uspeo da napravi taj skok barem jednom, nakon dobrog zagrevanja, bio bi na putu da se kvalifikuje za Olimpijske igre. Gepard prilikom trčanja to čini čak i četiri puta u sekundi.

Način na koji su predstavljeni u popularnoj kulturi daje gepardima izgled neustrašivosti i zaštićenosti u prirodi. Mali broj ljudi zna da su gepardi uprkos svom moćnom izgledu zapravo jedna od najugroženijih vrsta mačaka na svetu.Pre samo nekoliko vekova vladali su oblastima od Indije do Crvenog mora i većeg dela Afrike. Ali nažalost, ma koliko brzi, gepardi nisu uspeli da pobegnu od posledica širenja ljudske civilizacije.

Kako su farmeri, rančeri i pastiri osvajali sve veće oblasti i proterivali geparde iz njihovih prirodnih staništa, broj ovih mačaka u Africi je u dvadesetom veku opao za 90 odsto. Kako je njihova popularnost u medijima rasla, opasnostima sa kojima se gepardi nose pridružili su se i brojni lovci i lovokradice, koji su u njima videli krzno za kućne ukrase i modne detalje ili u najbolju ruku skupe kućne ljubimce za svetske bogataše.

Nakon svega toga, u današnje vreme manje od 10.000 geparda preživljava u divljini.

Čak i u afričkim rezervatima i nacionalnim parkovima gepardi su pod pritiskom. Po prirodi stidljivi i delikatne građe, oni su jedine velike mačke koje ne mogu da urliču i lavovi ih uporno zastrašuju u borbi za teritorijalnu dominaciju.

Majke geparda imaju težak zadatak da odgoje svoje mladunce u divljini, sa stopom smrtnosti od 95 odsto po rođenju. Zahvaljujući predatorima poput lavova i hijena većina mladunaca geparda nikada ne stigne da napusti jazbinu u kojoj se rodi.Opstanak današnjih geparda zavisi od male grupe „supermajki“ koje su uspešni lovci, sposobne da prehrane svoje mladunce i zaštite ih od predatora. Jedna takva majka, sedmogodišnji gepard po imenu Elenor podigla je deset odsto odraslih geparda afričke oblasti Serengeti.

Uprkos brojnim faktorima koji ozbiljno ugrožavaju njihov opstanak, gepardi su ipak jedni od najmudrijih i najžilavijih boraca za opstanak, koji uspevaju da pregrme uslove od oštrih zima na stepama Irana do nesnosnih vrućina Sahare.

„Oni nisu samo brzi“ – kaže biolog Farid Belbahir, „oni razumeju teren i prave precizne kalkulacije o tome kako da iskoriste njegovu strukturu kako bi napravili uspešan napad i svom plenu ostavili minimalni prostor za bekstvo.“

http://www.nationalgeographic.rs/rep...-opstanak.html

[причалица]

Naučnici su otkrili da ultracrne šare na koži jedne afričke zmije otrovnice sadrže nanostrukture koje bi, kako kažu, mogle da posluže kao inspiracija za proizvodnju novih super-tkanina koje apsorbuju svetlost.



Zapadnoafrička gabonska šarka, koja važi za majstora kamuflaže, ima tamne, baršunasto crne mrlje na koži koje reflektuju jako malo svetlosti.

Utkane u bele i smeđe mrlje koje su izuzetno reflektivne boje, ove crne tačke stvaraju kontrast zbog kojeg je zmiju veoma teško uočiti u prašumi.


Tim nemačkih naučnika pokušao je da pronikne u tajnu ovih ultracrnih mrlja i otkrio da je njihova površina sastavljena od tesno povezanih mikrostruktura u obliku lista, prošaranih brazdama nanometrijske veličine.

U studiji objavljenoj o časopisu "Priroda" (Nature), istraživači navode da mikro i nanostrukure u zmijskoj šari najverovatnije služe za prikupljanje i zarobljavanje svetlosti i da bi ta struktura mogla da se primeni i u izradi novih super apsorbujućih, nisko reflektivnih veštačkih materijala čija bi primena bila od velikog značaja posebno u specijalizovanim optičkim ili solarnim sistemima.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...-zmijskoj-kozi

[причалица]

Biljke imaju ugrađeni osećaj za matematiku, koji im omogućava da tokom noći regulišu rezerve hrane, pokazuju najnovija istraživanja britanskih naučnika, koji tvrde da su bili “zaprepašćeni” kada su u biologiji otkrili primer tako složene aritmetičke računice.


I drvo radi matematiku: aritmetičkom operacijom deljenja izračunava se količina skroba koja je potrebna tokom noći

Prema izvešaju koji su istraživači Džon Ines centra objavili u naučnom internet časopisu E-Life, matematički modeli o kojima je reč pokazuju da se količina skroba koja se preko noći troši izračunava deljenjem količine hemikalija u listovima koje učestvuju u ovom procesu brojem listova. Istraživanje je rađeno na biljci Arabidopsis, koja se smatra najboljom za istraživanja.


Pošto tokom noći biljke ne mogu da koriste sunčevu energiju za pretvaranje ugljen-dioksida u šečer i skrob, one moraju da regulišu svoje rezerve skroba kako bi im sigurno potrajale do zore. Eksperimenti, pritom pokazuju da je za tako preciznu regulaciju potrošnje neophodno da se izvrši jedna matematička operacija - aritmetičko deljenje, pri čemu biljke “matematiku rade na jednostavan, hemijski način - što je zadivljujuće, i mi, naučnici, bili smo zapanjeni time“, kaže vođa projekta prof. Alison Smit za BBC. To je niža matematika - ali ipak je matematika, i biljke je rade” zaključuje profesorka Smit.

Naravno, ovo nije svestan proces, niti dokazuje da biljke raspolažu “inteligencijom”, već je u pitanju samo ugrađeni mehanizam, sličan onome kakav imaju ptice koje tokom dugih letova regulišu tempo trošenja masnoće u svom organizmu, odnosno biološkom časovniku kakav imaju sva živa bića.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...aju-matematiku

[причалица]

Deflini imaju „imena“ na koja se uvek odazivaju

Specifičan zvižduk, na osnovu koga se može identifikovati svaki delfin, od ranije je poznat naučnicima, ali sada je ustanovljeno da oni i odgovaraju kada čuju svoje „ime“

Već je poznato da delfini pomažu drugim vrstama u nevolji i da znaju matematiku. Tako da ne iznenađuje činjenica da ovi morski sisari zvižducima dozivaju jedni druge, po principu ličnih imena.

Poslednja istraživanja su pokazala da određeni delfini proizvode jedinstvene zvukove, koje istraživači nazivaju „zvižduk sa potpisom”, i da ih često koriste kada su u grupi.
Ideja da delfini imaju ime, odnosno specifičan zvižduk kojim se identifikuju, potiče još od 1960-ih godina, a istraživanja vršena na delfinima koji žive u zatočeništvu, pokazala su da ove životinje odgovaraju na zvižduke njima poznatih delfina.

Međutim, novo istraživanje ide korak dalje tvrdeći da delfin reaguje kada čuje sopstveni „zvižduka sa potpisom“, ponavljajući zviždanje na način koji kao da znači: „Da ja sam ovde, da li ste me pozvali?”, objasnila je Vitni Fridman, stručnjak za delfine na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu.

To je ubedljiv dokaz da delfini zaista koriste zvuk kao ime, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences.

Grupa naučnika na brodu koji je plovio po istočnoj obali Škotske radila je istraživanje prateći grupu divljih delfina. Kada god bi se jedan od delfina oglasio svojim karakterističnim zviždukom, istraživači su beležili taj zvuk.

Kasnije, tim istraživača bi pustio taj isti snimljeni zvuk, kao poziv delfinu, a on bi se ubrzo oglasio kao da kaže „Da, tu sam“.

Delfini su pokazivali blagu reakciju i na tuđe zvižduke, ali samo ako su u pitanju „potpisi“ članova iste grupe, dok se ni malo nisu obazirali na zvižduke jedinki koje im nisu poznate.
„Rezultati pokazuju da „zvižduk sa potpisom“ nije samo šum koji delfin proizvodi, već istovremeno i signal na koj delfin odgovara, što predstavlja značajan doprinos ka razumevanju komunikacije među delfinima“, rekla je Fridman, koja nije učestvovala u ovom istraživanju.

Delfini ogovaraju?

Istraživanje je sa više dokaza pokazalo da je identitet važan za delfine, koji grade složene odnose u okviru svojih čvrsto povezanih zajednica.

„Na primer, dozivanje delfina po imenu može biti od presudnog značaja u situaciji gde vlada konkurencija između dve grupe delfina muškog roda, pri čemu jednoj grupi nedostaje jedan član. Ta grupa mogla bi zviždanjem pozvati u pomoć tog odsutnog delfina“, primećuje Fridman.

„Uz to, okean je bučan i vidljivost je loša, pa je zato povećana potreba za zvukom koji ukazuju na identitet određene životinje“, objašnjava Džeremi Karnovski, takođe, stručnjak za komunikaciju među delfinima koji nije bio uključen u poslednje istraživanje.

„Postojanje posebnog zvuka kao nosioca identiteta mogao bi biti način da grupa u svakom trenutku zna gde je svaki član grupe”, rekao je on. „Oslanjajući se na rezultate ove studije, naučnici su istraživali i druga dva načina komunikacije među delfinima“.

Prvi način je „kliktanje“ koje delfini ispuštaju pomoću ugrađenog sonara koji im pomaže da pronađu plen, a drugo su zvukovi koji liče na zujanje.Karnovski dodaje da i ovi drugi načini komunikacije možda imaju značenje. Prema njegovim rečima, studija postavlja brojna pitanja kao što su: tačno kada i koliko često delfini dozivaju jedni druge? Možda i najzanimljivija misterija: da li delfini koriste ove zvuke da govore o drugima u njihovom odsustvu?

http://www.nationalgeographic.rs/ves...odazivaju.html

[Bisernica]

Nova vrsta tarantule, veličine čovekovog lica, otkrivena je na severu Šri Lanke. Ima raspon nogu 20 santimetara i prekriven je raskošnim šarama, a pripada rodu Poecilotheria paukova koji žive u u Indiji i na Šri Lanki.

Prvi put je viđen 2009. godine, kada je za vreme popisa vrsta paukova na Šri Lanci, koji je vodio Ranil Nanajakara, jedan od seljaka popisivačima pokazao mrtvi primerak tarantule. Tada je počela potraga za živim primercima. Inspektor Majkl Radžakumar je vodio tim kroz oblasti koje su se tek oporavljale od građanskog rata, dok nisu našli dovoljno primeraka da bi mogli detaljno da opišu novu vrstu.

- Veoma su retki, vole da žive visoko u drveću, ali zbog seče šuma njihov broj je naglo opao – rekao je Nanajakara

[причалица]

Rešavanje složenijih "moždanih" zadataka, sastavljenih od nekoliko koraka, teško je i ljudima, ali se ispostavilo da jednoj vrani to očigledno ne predstavlja nikakav ozbiljan problem.

Da bi zbunio jednu od najpametnijih vrana koje žive u zatočeništvu i tako još jednom stavio na probu njenu inteligenciju, dr Aleks Tejlor je u specijalnoj emisiji programa BBC napravio je, kako je samo oceni - jedan od najsloženijih testova životinjskog uma.

Poznato je, naime, da vrane prepoznaju lica, povezuju elemente određenog događaja, pa čak i da izbegavaju mesta koja pamte kao opasna.


Ova vrana koja je zbog svoje visprenosti dobila nadimak “007” analizira zadatu "zagonetku" svega nekoliko sekundi, a onda stupa u akciju. Uprkos složenosti zadatka, ona je zbunjena samo nakratko.

Na kraju, njena inteligencija i trud bivaju nagrađeni ukusnim zalogajem, a način na koji je dolazi do njega oboriće vas s nogu.

[причалица]

Ako ste se ikada pitali kako izgleda i zvuči merkat kada ga golicaju, čekanje je završeno.



Na JuTjubu je objavljen kratki snimak merkata koji, kao i mnogi ljudi, kada ga golicaju počinje histerično da se smeje.

Životinjicu sa snimka je golicao čuvar na farmi “Whitehouse” u Nortamberlendu u Engleskoj.


Merkati su mali sisari iz porodice mungosa i žive u Južnoafričkoj Republici, Namibiji, Bocvani i Angoli.