Biologija - Zanimljivosti

[причалица]

Anatomija bezbolnog kljucanja

Kada bismo mi ljudi počeli da lupamo glavama o drveće, trpeli bismo posledice poput gadnih glavobolja, odvojenih mrežnjača ili potresa mozga. Visoka cena za šaku insekata. Ali detlići su opremljeni za taj posao, a lekari koji proučavaju povrede glave pokušavaju da dokuče kako se pri tom ne povredi. Jedno istraživanje pokazalo je da su oči detlića čvrsto pričvršćene uz pomoć kosti i okolnog tkiva, za razliku od ljudskih očiju koje imaju prostora za pomeranje unutar očne duplje. Te ptice su razvile i druge osobine.

VRATNI MIŠIĆI su debeli i snažni; verovatno apsorbuje energiju koja nastaje prilikom udaraca u drvo.

MOZAK PTICE ima masu od tek nekoliko grama. Ne udara o zidove lobanje onoliko koliko bi udarao ljudski mozak.

DUGAČAK JEZIK omotan je oko lobanje i možda je osigurava dok ptica kucaka.

OPNA prekriva oko i štiti ga od iverja.

Ali ostaje pitanje:"Da li detlići imaju glavobolje"? To ne možemo da znamo, priznaje Ivan Švab, oftalmolog sa Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu, kojem je proučavanje detlića hobi. Ipak , dodaje, životinje obično izbegavaju da rade ono što im nanosi bol.

[причалица]

Pas za Ginisa


Pas po imenu Grahorac, rase Border koli, napravio je rekord silazeći niz stepenice sa čašom od 2 dl na glavi, a da pritom nije prosuo ni jednu jedinu kap. Ovaj Ginisov rekorder može da pređe petnaest stepenica gore – dole sa čašom vode na glavi, što je najveći zabeleženi uspeh, a onda to isto uradi unatraške! Takođe, može da hoda niz stepenice na zadnjim nogama, doduše, bez čaše s vodom na glavi...

[причалица]

Konj fudbaler

Vlasnica divljeg konja, Ema Masingejl iz Australije, ga je izdresirala uz pomoć lopte, naučivši da igra fudbal. Kada je Emi otac kupio konja u početku niko nije mogao da ga savlada, a kamoli da ga jaše. Iz tog razloga upisala je kurs kod psihologa za konje kako bi razumela njegovu psihu. Sa raznim tehnikama, koje je na kursu naučila uspela je posle tri meseca da ga smiri ali ne i da ga jaše, a onda je došla na ideju da mu dobacuje loptu, što je prihvatio. Prvo je gurao loptu i kada bi je dodirnuo Ema bi ga potapšala u znak pohvale. Ema kaže da je toliko zavoleo igranje loptom da je naučio da dribla i da šutne loptu u go, a kada ga ostavi samog sa loptom u stanju je da se sa njom zabavlja narednih tri sata.

[причалица]

Trka puževa - ko je najbrži na svetu?

Puž Sidnej osvojio je titulu prvaka sveta, jer je na jedinstvenom šampionatu održanom u Kongamu u Englskoj 33 santimetra "pretrčao" za tri minuta i 41 sekund. Na takmičenju je učestvovalo više od 200 puževa. Postavljali bi ih u nacrtani krug na stolu, a kada bi starter dao znak za početak trke vlasnici su imali pravo da ih gurnu da bi krenuli, ali kasnije više nisu smeli da ih diraju. Trka bi bila gotova kada bi puževi izašli iz kruga, a svakome ponaosob je mereno vreme. Sprintrsko prvenstvo sveta za puževe organizuje se već 25 godina, a svetski rekorder je već 15 godina puž Arči, koji je 1995. 33 santimerta prešao za dva minuta.

[причалица]

Više od životinje

U legende, ali i verodostojne činjenice tajanstvenih i nedokazanih životinjskih moći, ubraje se i predviđanje zemljotresa, o čemu postoje brojna svedočanstva. Osim zemljotresa, životinje predviđaju i druge nepogode. U opšta pravila ponašanja životinja pre zemljotresa spadaju bežanje pernatih životinja sa jezera, koje se u njega više ne žele vratiti, bežanje kokošiju iz kokošinjca, prerano kukurikanje petlova, bežanje domaćih životinja iz kuća i štala, kao i iskakanje riba iz vode.
Za nekoliko razornih zemljotresa u zadnjih nekoliko vekova ostalo je zabeleženo čudno ponašanje životinja. Uoči velikog potresa u Furlaniji, divlje životinje, poput srna, napustile su šumu i približile se selima. Japansko i kinesko narodno predanje tvrde da mravi i žabe (slika levo) beže iz svojih mravinjaka pre potresa, što je i dokazano prilikom potresa u Aškabadu u tadašnjem SSSR-u 1970.godine. Kineska mudrost, ali i potres u Bavarskoj 1910. godine, potvrđuju da tom prilikom pčele napuštaju svoje košnice. Pre potresa u Lisabonu 1755. godine, iz raznih rupa su počeli izlaziti crvi, čime je još jednom potvrđeno narodno verovanje iz Japana. Japanci, koji zbog zemljotresnih karakteristika svojih ostrva imaju valjda najviše takvih narodnih mudrosti, takođe smatraju da je povratak ptica selica poremećen uticajem zemljotresa, te da se insekti okupljaju u rojevima, što je i potvrđeno furlanskim potresom 1976. godine.

Istraživači zemljotresa za gotovo svaki razorniji potres pronašli su prethodna upozorenja iz životinjskog sveta, koja su, nažalost, ostala potpuno neshvaćena. Prvi podaci o tome su zabeleženi još 373. godine pre naše ere, pet dana pre potresa kod grčkog mesta Helike. Tada su sve životinje, čak i pacovi, zmije, lasice i crvi, pobegli iz grada. Dana 4.decembra 1690. godine zavijanje pasa u koruškom zamku Trefen u Austriji spasilo je živote stanovnicima zamka, koji je bio potpuno razoren potresom. Potres u Napulju 14. avgusta 1851. godine, najavile su svinje! Skoro deset dana pre tog događaja ujedale su jedna drugu. Pred sam potres oglasili su se i magarci neobičnom vikom. Noć uoči potresa u Skoplju došlo je do nemira među životinjama u zoološkom vrtu. Nekoliko dana pre potresa u Hsingtai-u u Kini zmije su izašle na sneg, što se ponovilo 1975. godine u Hajhengu, kada su se mesec i po pre potresa štakori pojavljivali u čoporima. Dvadeset minuta pre tog potresa, koji je bio jačine 7.3 stepena po Merkaliju, kornjača je iskočila iz vode i počela ispuštati krikove!

Još nešto posebno o ovom fenomenu: i biljke se uoči potresa neverovatno ponašaju. Nedeljama pre potresa koji je u decembru 1971. godine razorio Jangce, procvetale su stabljike krompira, zatim hajdučica i kineski kupus. Šest nedelja pre potresa u Hajhengu procvetala su stabla kajsija, iako je bila zima.

[причалица]

Ima li objašnjenja za sve ovo ?

Kako stručnjaci objašnjavaju ove neobične životinjske osobine, čije bi tačno tumačenje pomoglo pravovremenom otkrivanju potresa i tako smanjilo broj ljudskih žrtava? Postoji nekoliko objašnjenja ove pojave, ali ni jedno nije dovoljno pouzdano da bismo ga smatrali istinitim.
Jedno od mogućih objašnjenja ovih karakteristika životinja jeste njihov sluh, koji je često savršeniji od ljudskog. Dokazano je, na primer, da su životinje mogle predosetiti i velike odrone snega ili stena, a britanski zoolog Mauris Barton opisao je kako ribe iskaču iz vode kada putem prođe težak kamion. Životinje, dakle, reaguju na određenu frekvenciju vibracija. Potres mogu predosetiti ako ga najavljuje neki zvuk kojeg ljudi ne mogu čuti, iako smo spomenuli primere kada su potres predvidele životinje sa sluhom sličnim čovekovom. Stručnjaci tvrde da hipoteza o slušnom predviđanju potresa nije tačna i da se na taj način ne mogu objasniti očita prognostička svojstva životinja pre potresa.

Drugi aspekt objašnjavanja ovih zagonetnih pojava je u električnim poljima, koja utiču na određene osećaje kod životinja. Poznato je da kroz čoveka koji stoji na Zemljinoj površini prolazi električna struja jačine 1014 ampera, što na njega ne deluje negativno. U visokim brdima ili na moru čovek može doživeti efekat električnog pražnjenja ili takozvanu 'Vatru Sveta Elma', prilikom čega mu se pucketajući diže kosa na glavi. Moguće je da atmosferska električna polja utiču na životinje jače nego na ljude, što onda izaziva direktne psihičke poremećaje. Kod ljudi ti psihički poremećaji nisu bitni, jer jedino pridonose osetljivosti na promenu vremena, ali se kod životinja električne promene polja očituju u seljenju gnezda i traženju 'čistog' mesta bez uticaja atmosferskog elektriciteta, što su potvrdili i ogledi sa hrčcima i pčelama.

Istraživači su zaključili da električna napetost može biti značajna za životinjsko predosećanje potresa. Brzo menjanje električnih polja značilo bi i predznak potresa.

Stručnjaci su izučavali i delovanje magnetnog polja na životinje. Naime, poznato je da brojne životinje imaju magnetna čula koja im služe u orijentaciji u prostoru. Najpoznatiji primeri su svakako golubovi pismonoše i ptice selice, iako je dokazano da magnetni uticaj deluje i na pčele, termite, bakterije, insekte i ribe. Jasno je da te životinje mogu uočiti promene magnetnog polja do kojih dolazi pre potresa, ali je teško verovati da bi ih razlikovale od uobičajenih atmosferskih magnetnih oluja. Zato se smatra da promena magnetnog polja, koja kod životinja izaziva dezorijentisanost, ali ne i strah, nije uzrok predviđanja potresa.

Posmatrana je i upotreba čula mirisa kod životinja, kojim bi one mogle osetiti eventualni miris izlazećih zemljanih plinova, koji najavljuju tektonske poremećaje. Sve životinje, osim majmuna i ptica, imaju bolje čulo mirisa od čoveka i takva je pretpostavka potuno logična. No, životinje se sa takvim plinovima i inače susreću, pogotovo one koje kopaju rupe u zemlji, i miris plina im nije ništa neobično. Pre potresa pomahnitaju čak i ptice pevačice koje mirise uopšte ne osećaju, i to sve opovrgava tvrdnju o čulu mirisa kao glavnom otkrivaču potresa. Jedino se dugotalasna elektromagnetna zračenja iz zemlje mogu smatrati mogućim fizičkim predznacima potresa. Tako je barem tvrdio Helmut Tribuč, autor knjige Predznaci potresa, u kojoj je naglasio ekperimente američke mornarice sa elektomagnetnim zračenjem, kojim su promenili kurs leta ptica selica. Ipak, konačnog zaključka o mogućem uzroku ove tajanstvene pojave kod brojnih životinja, još nema. Preostaje da se naučnici i dalje bave sa ovim, znajući da ispitivanjem ovih životinjskih moći pre svega mogu da pomognu ljudima.

[причалица]

Smrt koja život znači

Prirodni ekosistemi temelje se na načelu "jesti i biti pojeden". Mnoge strategije kojih se grabljivice pridržavaju vrebajući i loveći plen prilično su zadivljujuće. No isto tako zadivljuju strategije kojima plen pokušava pobeći od svoje sudbine da bude pojeden.

Da bi odvratile spremnost nasrtljivog biljojeda te da bi ga usmerile prema drugom izvoru hrane, biljke se štite raznim postupcima. Prilično su delotvorne upozoravajuće boje koje napadaču jasno poručuju: oprez, otrov! Neke biljke odbojnim izgledom ili mirisom na trulež uopšte ne izazivaju apetit. Za razliku od biljojeda čiji izvori hrane miruju, životinje lovci moraju svom plenu ući u trag, pratiti ga, iznenaditi i savladati.

Od velike su im pomoći posebne sposobnosti poput brzine, primene otrova, inteligencije, saradnje sa drugima. Setimo se samo riba koje oblikovanjem jata zbunjuju napadača. Celebski avetinjak (Tarsius spectrum), noću aktivni stanovnik šuma jugoistočne Azije, ne dopušta skakavcu ni da se premesti s noge na nogu. Ti primati su jednostavno prebrzi. Toliko su spretni skakači da plen uspešno iznenađuju. U razgranatom sistemu kruženja materije u prirodi gotovo svako žive biće mora računati na to da će postati deo lanca ishrane.

[причалица]

Moć grupe

Zajedničkom odbranom ovo jato mladih narandžastih šnjuraka (Carangoides bajad) uspeva naterati napadača barakudu u beg. Zajedništvo donosi boljitak velikom broju vrsta. Orke ili kitovi ubice (Orcinus orca), hijene i vukovi udruženi u grupi savladaju i veće grabljivice. Pčele pak šalju poruku drugim članovima zajednice iz pčelinjaka o tome gde se nalazi dobra paša. Jato golubova sposobno je da dovoljno rano uoči jastreba (Accipiter genitalis) i uspešno mu pobegne. A carski pingvini (Aptenodytes forsteri) uspevaju preživeti ekstremnu antarktičku hladnoću tako što se okupljeni u grupi brane od vetra.

[причалица]

Komunikacija


Svaka živa vrsta se odlikuje posebnim načinom komunikacije. Ljudi vrlo uspešno vladaju govorom i mislimo da nas u tome ne može dostići nijedna druga vrsta. Ipak, životinje komuniciraju na veoma razvijene i prefinjene načine koji su ljudima teško razumljivi. Mravi, recimo ostavljaju mirisav trag koji često vodi do velikog izvor hrane. Izvođenjem takozvanog pčelinjeg plesa ti insekti poručuju gde sa nalazi i koliko je udaljena hrana, a orjentišu se uvek u odnosu na položaj sunca. Pčelinje i mravlje kraljice upravljaju ipak svojim "državama" pomoću hemijskih signala.
Bojama se takođe upućuju različite poruke. U ritualu udvaranja ili za vreme lova grebenska lignja (Sepioteuthis sepioidea) koristi za komunikaciju više od 300 različitih kombinacija jednog te istog uzorka. Skakuće li antilopa gore-dole lavu ispred nosa, zver će teško proceniti isplati li se životinju progoniti. Jelenja rika, režanje pasa, bejanje ovace ili pevanje ptica - sva ta sila oglašavanja upućuje na parenje, preteće ili umirujuće ili upozoravajuće ponašanje ili ipak na udvaranje i odbrambeno ponašanje. Zov zelenokrile are iz Perua (Ara chloroptera) neverovatne je jačine. Ona će s nekih 100 decibela (jačina koju inače stvara pneumatski čekić) štititi partnera i braniti mlade ili hijerarhiju zajednice.

[причалица]

Rast

Ako je dienovom smuku (Elaphe dione) koža postala pretesna, on će je jednostavno svući - jer je površinski sloj kože sastavljen od nekoliko odumrlih slojeva rožnatih ćelija i ne može rasti zajedno sa telom. Na sličan se način presvlače i vodozemci. Insekti se presvlače u svakom razvojom stupnju kroz koje jedinka prolazi. Kod sisara i ptica odumrle ćelije kože se uklanjaju perutanjem. Svakom je rastu, bilo da je reč o životinjama ili biljkama, temelj deoba ili povećanje veličine ćelije. Biljke brže rastu jer im se ćelije istežu, mekušci poput puža rastu jednoliko, o čemu svedoče pruge na kućici, a kičmenjacima se kosti obično u naletima izdužuju, na posebnim mestima rasta.

[причалица]

Sistemi za kretanje kod životinja oduševljavaju tehničke stručnjake

Kako tehnički ostvariti naoko sasvim jednostavne načine kretanja živih organizama, oduvek je interesovalo inženjere ali im je stvaralo i velike teškoće u pokušaju oponašanja kretanja. Prilično zahtevan zadatak je "naučiti" robota da hoda. Uz velike napore i rad robot će prohodati i neće se spoticati ali o nekoj brzini ili gracioznosti nema ni govora. Na primer robot visine čoveka sa 17 zglobova, koji sadrži brojne senzore, složenu elektroniku i računare pokreću jednosmerni elektromotori ali mu je maksimalna brzina samo 2 km/h. U poređenju robota sa raznovrsnim kretanjem životinja možemo zaključiti da kretanje životinja predstavlja majstorsko dostignuće evolucije. Gepardi u sprintu na najtežem terenu trče brzinom do 100 km/h. Slepi miševi iako lete u potpunom mraku, uspevaju izbeći prepreke zahvaljujući izvanrednoj pokretljivosti i određivanju položaja predmeta prema odbijanju zvučnih signala ( eholokacija). Morski psi tako su dobro prilagođeni životu u vodi da je to podstaklo naučnike na izučavanje građe njihovog tela. Po uzoru na kožu morskog psa napravljena su ronilačka odela koja smanjuju dinamički otpor vode.

[причалица]

Kretanje se definiše kao samostalno premeštanje neke jedinke sa jednog mesta na drugo, i zajednička je karakteristika svih životinja. Kako životinje, za razliku od biljaka ne mogu koristiti Sunčevu svetlost za izgradnju vlastitog organizma, primorane su tražiti hranu. Zato divlje svinje prekopaju šumsko tlo tražeći hranu; poljski miševi po oranicama traže travu i semenke; ptice grabljivice iz vazduha vrebaju plen. Osim toga, životinje kretanjem izbegavaju opasnost i pronalaze odgovarajućeg polnog partnera. Međutim, bez obzira na to kad i kako se neka životinja kreće, ona uvek mora savladati 3 fizičke prepreke: tromost, trenje i gravitaciju. Potrebnu pogonsku silu osiguravaju mišići, a njima obično upravlja složen nervni sistem. Stezanjem mišića proizvodi se sila koja se prenosi na pokretljivi skelet.

[причалица]

Skelet može biti spoljašnji ili unutrašnji. Dobar primer spoljašnjeg skeleta imamo kod insekata, tzv. egzoskelet koji je građen od hitina. On poput viteškog oklopa obavija i štiti mekane delove tela. Da bi životinja bila pokretljiva, podeljen je u nekoliko delova međusobno povezanih zglobovima. (Na slici levo insekt napušta svoj stari egzoskelet.) Osim za insekte karakterističan je i za pauke, škorpione i rakove. Untrašnji skelet građen je od hrskavice i koštane mase. Pokretjivost kostiju omogućuju zglobovi (laktovi, kolena...). Kosti su obavijene mišićima i za njih vezane elastičnim tetivama.

[причалица]

MIŠIĆNO-KOŠTANI SISTEMI prvobitno su se razvili kod životinja u okeanima i prilagodili se delovanju u vodi. Kako je gustina morske vode približno jednaka gustini životinjskog tela, ona praktično lebdi u vodi i ne zamara se preterano u borbi sa uticajem gravitacije.

Plivač, međutim, mora savladati otpor strujanja vode, koji zavisi od brzine njegovog kretanja, gustine i viskoznosti vode i od površine kojom se plivač suprotstavlja strujanju vode. Da bi otpor strujanja vode sveli na minimum, brzi plivači kao što su delfini, morski psi, tune i drugi, razvili su nezavisno jedni od drugih hidrodinamički oblik tela. Razvoj je trajao nekoliko miliona godina, a nazivamo ga konvergencijom (evolucijski paralelizam).

Njihovo telo je napred i nazad ušiljen, slično vretenu, te im voda struji tik uz kožu, a usporavajući vodeni vrtlozi gotovo da i ne nastaju. Tako im telo klizi kroz vodu bez većeg utroška energije.

Zamasima peraja životinje potiskuju vodu nazad i tako stvaraju potreban potisak za pokretanje. Kada se potisak udrži sa odgovarajućim hidrodinamičkim oblikom tela nastaju velika ubrzanja: lepezasta sabljarka (Istiophorus platypterus) seče vodu brzinom od gotovo 100 km/h potiskivana udarima velike srpaste repne peraje.

Vodene životinje su razvile toliko različite načine kretanja da uvek iznova iznenade inženjere: morski demon (Manta birostris) široko raskriljenim perajama doslovno leti morem, a murine elegantno vijugaju kroz vodu. Meduze i sipe za kretanje korsite silu potiska.

Da bi to postigle, sipe pomoću snažnih mišića istiskuju vodu iz plaštane šupljine kroz levkasti otvor. Tako nastali impuls doslovno ih odbacuje napred. Na taj se način divovske lignje kreću brzinom od 40 km/h kroz vodu.

Građa tela mnogih morskih životinja optimalno je prilagođena strujanju vode pa služi kao uzor tehničkim stručnjacima.

[причалица]

ZEMLJINA ATMOSFERA nije gusta poput vode pa se i ne suprotstavlja telu u pokretu tolikom silom. Kad su se pre otprilike 400 miliona godina neke dotad u vodi živuće životinje premestile na kopno, suočile su se sa novom preprekom: gravitacionom silom. Bio je to jedan od razloga zbog kojega je većina životinja razvila udove. Udovi se odupiru o podlogu i tako podižu telo i pokreću ga.

Stonoge koordiniraju svojih do 700 nogu, pauci hodaju na 8 nogu, većina insekata ima ih 6 a gotovo svi sisari četiri.Neke životinje se uspešno snalaze i bez nogu, npr. beznogi gušteri i zmije. Zahvaljujući mišićima oni telo pokreću napred jer uvijanjem ili odgurivanjem savladavaju trenje podloge.

[причалица]

KOD ŽIVOTINJA SA UDOVIMA krajevi kostiju povezani su zglobovima. Oni su centar okretanja oko kojih se jedan prema drugome pomiču međusobno povezani delovi kostura. Razmak između tih tačaka okretanja- recimo između pete i prstiju na stopalima - razlikuje se u različito brzih trkača.

Rekord u brzom trčanju na kopnu drži gepard: osim vitkog i laganog tela, dugih nogu, ima savitljivu kičmu koja se prilikom trčanja ponaša kao opruga. Kandže i tvrdi jastučići na šapama omogućuju mu odlično prijanjanje za tlo.Već nakon dve sekunde gepard dostiže brzinu od 60 km/h. Gepard može trčati i preko 100 km/h, ali to traje kratko. Tada svaka njegova šapa dodirne podlogu triput u sekundi. Najveću brzinu ne može, međutim, održavati duže od nekoliko stotina metara jer takav sprint iziskuje veliki utrošak energije.

Osim tako brzih, postoje i životinje kojima više odgovara sporo kretanje. Time štede energiju neophodnu u borbi za opstanak i katkad se uspešno odbrane od potencijalnih grabljivica. Lenjivac, se na primer, kreće toliko sporo da je zbog toga skoro nevidljiv, i ta ga osobina štiti od napada orla.

Ili živi list (Phyllium celebicum) s jugoistoka Azije čije je osnovno oružje u borbi za opstanak prikrivanje. Osim što oblikom i bojom oponaša lišće, poprimio je i način njihovog pomeranja: ako se grana na kojoj se nalazi zatrese, i on će se zanjihati stopljen sa okolinom.

[причалица]

Vrste poput antilopa i konja pokušavaju pobeći grabljivcima upuštajući se u dug, iscrpljujući trk. U tu svrhu su im se razvile dugačke tetive, a njima se služe kao elastičnim vučnim konopcima. U određenom delu kretanja, dok se pri izvođenju koraka rastežu,tetive se ponašaju poput gumenih kanapa.

Veoma promišljeno deluje konstrukcija tetiva u valabija, kada skoči njihovi mišići moraju obaviti samo malo mehaničkog rada - tetive uštede mišiću pri svakom skoku između 60 i 96 % uloženog rada.

Skaču i majmuni, zečevi, žabe i skakavci: da bi savladali prepreke pred sobom, ulovili plen ili što brže se sklonili na sigurno. Zanimljivi su, međutim, rezultati koje ostvaruju buve. Te životinje iako velike samo 1,5 mm u stanju su skočiti sto puta više u vazduh. Kada bi prosečno visok čovek hteo postići srazmerno isti rezultat, morao bi se vinuti 180 m u vis.

Kako je za takav rezultat neophodno veliko ubrzanje, jasno je da ga sami mišići ne mogu proizvesti. Buve, međutim, raspolažu još jednim značajnim pomoćnim sredstvom: u njihovim zadnjim nogama nalazi se neka vrsta katapulta napravljena od vrlo elastičnih belančevinastih vlakana koja se mogu oblikovati poput gume. Srazmerno polagano pokretanje mišića može ih skupiti te tako stvarati energiju. Čim se buva pripremi za skok,vlakna se opuste i u trenu je izbace u vis.

[причалица]

POJEDINI ORGANIZMI su pre nekih 150 miliona godina uspeli "uskočiti" i u treći medijum: vazduh. Leteće životinje mogu prevaliti velike udaljenosti, savladati prepreke kao što su pustinje ili okeani i tako dospeti do izvora hrane nedostupna kopnenim putevima.

Da bi se neko relativno gusto telo vinulo u mnogo ređi vazduh, mora biti aerodinamički građeno, ali pre svega, kao što je to slučaj i u aviona, mora imati konstantan pogon. Opna krila slepog miša građena je od dvostrukog sloja kože i razapeta između produženih prstiju prednjih udova, trupa i zadnjih udova. Mišići koji su smešteni u koži pomažu tom letaču pri sklapanju krila ili pri određivanju krilnog luka za vreme leta.

Vrlo pokretljive ramene kosti čine slepe miševe veoma kretnima: brzo postižu velika ubrzanja i prema potrebi naglo usporavaju, u stanju su gotovo pravougaono poleteti, lepršati u mestu i juriti vazduhom brzinom većom od 90 km/h.

Dok je površina krila slepih miševa građena od živog tkiva, ptičija krila se velikim delom sastoje od perja - vrlo laganih tvorevina građenih od neživih ćelija koja daju oblik krilu i upravljaju letenjem. Način delovanja krila u nekih ptičijih vrsta budi interesovanje vazduhoplovnih inženjera.Tako uprkos oluji i snažnim turbulencijama mnogi galebovi bez problema lete i sigurno sleću. Njihova krila nisu kruta kao kod putničkih aviona nego se prilagođavaju promenama vetra. Kad pogon oslabi ili sasvim izostane pokrovno perje se uspravi na površinu krila i onda složenim načinom izravnava let.

[причалица]

Druga značajna karakteristika ptičijeg krila već je primenjena u izradi aviona: raširena krila jastrebova i orlova slabe velike turbulencije koje nastaju na krajevima krila razbijajući ih u nekoliko manjih vrtložnih strujanja. To je inspirisalo inženjere pa su krajeve avionskog krila ukosili prema gore, čime su otpor vazdušnog strujanja znatno smanjili.

Specifična građa kostiju ptica je još jedna prilagođenost životu u vazduhu. Težina kostiju znatno je smanjena zbog posedovanja šupljina ispunjenih vazduhom. Kostur goluba ima masu tek 4,4 % ukupne mase njegovog tela, a kod čoveka ona iznosi oko 15 %. Uprkos dvometarskom rasponu krila, kostur burnice težak je tek nešto više od 100 grama i time lakši od njenog pernatog pokrivača.

Ali zato su letni mišići u mnogih ptica srazmerno teški. Šumska sova (Strix aluco) s prosečnih 540 g težine ima mišiće teške 300 g, a perje i kostur zajedno su teški možda 100g. Razmena materija u organizmu ptica savršeno je prilagođena letenju: biolozi su izračunali da bi golubu teškom 400 g bilo dovoljno samo 37 g masti u telu koje bi iskoristio kao gorivo za sedmosatni let tokom kojeg bi prevalio čitavih 400 kilometara.

Stalno prilagođavanje na život u vazduhu omogućile su jednoj ptičijoj vrsti razvoj neverovatnih sposobnosti: čiopa (Apus apus) provede gotovo čitav život u vazduhu. Ta ptica veličine laste može leteti brzinom od 180 km/h. Računa se da svake godine prevali 190 000 km. Za to vreme se hrani, spava i pari u vazduhu te mesecima uopšte ne sleće.

Sleteće na zemlju jedino zbog jaja koja mora sneti.Takva izrazita specijalizacija na život u vazduhu pokazuje svoje nedostatke: dvonožni hod predstavlja joj ozbiljnu teškoću. Ima se utisak da sićuša, žuljevita stopala može doložiti poput premalih cipela. Biolozi su je nazvali Apus apus, što u prevodu znači beznoga.

[причалица]

SUNČANI MEDVED
Helarctos malayanus

Jedva dostižući 1.5m visine, sunčani medved je najmanji član medveđe porodice.

Najmanji medved na svetu retko je uspravljen viši od 1.5m i ima kratko, sjajno krzno sa belegom u obliku slova U na grudima. Vrlo malo se zna o njegovom ponašanju i staništu u divljini ili o tome koliko je ugrožen.

Sunčani medved je zdepasto stvorenje s velikim, zakrivljenim kandžama za penjanje na drveće i sa izduženim jezikom da bi jeo insekte koje nalazi u šumskom baldahinu. Takođe jede glodare, duštere, med i meku srčiku palmi. U urbanijim područjima tamani zasede banana i otpatke hrane. Kao i većinu medveda i njega love zbog lekovitih vrednosti prema lokalnim verovanjima, a spoj lova i uništenja doveo je do ozbiljnog smanjenja broja populacije sunčanog medveda, tako da ih je u divljini verovatno ostalo još samo nekoliko hiljada.