Biologija - Zanimljivosti

[причалица]

KOLUGO
Cynocephalus variegatus

Kalugo ima tamno krzno sa belim šarama na gornjoj strani, što otežava njegovo primećivanje nasuprot kori drveća. Glava kaluga je iznenađujuće mala u odnosu na glavu leteće lisice

Kalugo je još poznat kao leteći lemur, ali je ovaj naziv pomalo obmanjujući zato što ove životinje nisu lemuri, a iako mogu da plove vazduhom skoro horizontalno 100 metara i više, nisu sposobne da stvarno lete.

Kalugo ima lepo razvijene membrane za plovidbu koje se, za razliku od membrane drugih sisara koji plove, rastežu skroz od vrhova prstiju prednjih i zadnjih nogu i repa. Kao što sugerišu njihove krupne oči, oni su uveliko noćne životinje, a u toku dana spavaju u rupama ili dupljama visoko na drveću. U suton napuštaju legla, penjući se da bi zauzeli dobru poziciju za uzletanje, ploveći tako u potrazi za hranom. Na granama vise naglavačke, preklopljenih nogu i s repom utisnutim pod telo. Malo se zna o društvenom životu ovih životinja, osim da obično žive same, ali se ponekad okupljaju u malim grupama. Druga vrsta koluga živi samo na nekim filipinskim ostrvima i sada je ugrožena gubitkom staništa.

[причалица]

AZIJSKI SLON
Elephas maximus

Azijski slonovi mogu se razlikovato od svojih afričkih rođaka po manjim ušima, povijenim leđima i po tome što imaju jednu a ne dve prstolike izrasline na kraju surle.

Azijski slon jedan je od najvećih kopnenih sisara, odmah iza svog bliskog srodnika, afričkog slona.

Azijski slonovi žive u malim grupama od 15 do 40 članova, koje se sastoje od ženki u srodstvu i njihovih mladunaca, predvođeni matrijarhom - glavnom ženkom.

Azijski slonovi su inteligentne životinje i ima izveštaja da umeju da koriste alat. Na primer, ponekad upotrebljavaju štap koji drže u surli i češu se njime ili mlate insekte. Pripitomljeni su više hiljada godina i koriste se dugo kao tegleće ili borbene životinje, čak i u najmodernije doba. Međutim, azijski slonovi mogu biti velike poljoprivredne štetočine, jer pojedu 150 kg useva dnevno.

[причалица]

DUGONG
Dugong dugon

Dugonzi imaju debelu, glatku kožu, obično sivosmeđe boje. Za razliku od veoma sodnih manata, koji imaju zaobljen rep u obliku lopatice, dugonzi imaju kopljast rep kao kod kitova i delfina.

Dugong je veoma daleki rođak slona i svrstava se u sopstveni red - Sirenia - skupa sa manatima. Dugonzi žive u plitkim priobalnim područjima, gde ima morske trave u izobilju. Retko se sele daleko, iako se na nekim mestima svakodnevno kreću od mesta na kojima se hrane ka mestima u dubljoj vodi na kojima se odmaraju.

Dugonzi imaju usta neobičnog oblika, sa preklapajućom gornjom usnom koja je oblikovana tako da lako seče morsku travu. Mogu da rone u vodi do 3 minuta pre nego što izrone da udahnu vazduh, a plivaju 20 km na čas ako su progonjeni.

Mladi dolaze na svet pod vodom, posle čega idu na majčinim leđima, dišući kad majka izroni na površinu.

Ajkule napadaju dugonge, ali grupe dugonga će ih napasti i udarati glavom. Orke (kitovi ubice) su takođe poznate kao napadači na dugonge, ali je njihov daleko najveći neprijatelj čoveka koji ih lovi intenzivno zbog mesa, kože i slonovače.

[причалица]

CEJLONSKI SLEPIĆ
Ichthyophis glutinosus

Sa očima pokrivenim kožom i kosti, slepići su potpuno slepi. Vitko telo ih čini potpuno prilagođenim podzemnom rijućem načinu života. Ova porodica broji ukupno preko 90 vrsta.

Slepići izgledaju kao zmije ili gliste, ali nisu ni jedno ni drugo. U stvari, oni su vodozemci veoma srodni žabama, krastačama i salamanderima. Za razliku od većine vodozemaca, koji imaju malo zuba ili ih uopšte nemaju, slepići imaju dva niza unazad povijenih zuba na gornjoj i donjoj vilici.

Iako su relativno brojni u svojim šumskim staništima, cejlonske slepiće je teško naći. Razlog tome je što praktično ceo život provode pod debelim slojem opalog lišća tropskih šuma, daleko od oštrog pogleda mnogih ptica, sisara i gmizavaca koji bi ih pojeli.

Budući da su slepi, slepići nalaze hranu i pare se preko čula njuha. Oni imaju dodatke nalik pipcima koji štrče tik iza nozdrva. Ovi pipci njuše neposrednu okolinu, otkrivajući plen - insekte i gliste - i partnere za ljubav. Ženke oslobađaju jak miris kada su trudne.

[причалица]

DŽINOVSKI JAPANSKI SALAMANDER
Andrias japonicus

Ovaj golemi salamander je tamnosmeđ sa crnim pegama. Na glavi ima karakterističnu bradavičavu kožu. Njegov papričasti miris stvaraju sluzne žlezde smeštene u koži.

Ovaj salamander je jedan od najimpresivnijih japanskih stanovnika i jedan od najvećih svetskih salamandera. On pripada maloj grupi salamandera zvanih Cryptobranchidae, kojima pripadaju i američki helbenderi. Sa težinom od preko 20kg i dužinom koja daleko premašuje 1m, džinovski japanski salamander živi samo u hladnim, brzim planinskim potocima. Dane provodi skrivajući se pod stenama i granjem, izlazeći noću da lovi plen, koji hvata lepljivim jezikom i snažnim vilicama.
Ovo stvorenje, u stvari, ima tri imena na japanskom jeziku; to su "Osanšuo", "Hanzaki" i "Hadžikamio". Ovi nazivi proističu iz činjenice da salamanderi luče sluz iz kože koja miriše kao japanske paprike "sanšo" i "hadžikami". Sve donedavno džinovski japanski salamnder bio je veoma cenjen izvor hrane za Japance iz planinskih predela. Međutim, prekomerni lov i zagađenje vode doveli su do naglog smanjenja broja ove životinje, pa je sada džinovski salamander strogo zaštićen zakonom.

[причалица]

ZAPADNOKINESKI PLANINSKI SALAMANDER
Batrachuperus pinchonii

Zapadnokineski planinski salamander je snažan vodozemac sa sjajnom, smeđom ili zelenom kožom, obično s pegama. Hrani se uglavnom insektima.

Ovaj snažni salamander nastanjuje brze potoke planinske provincije Sečuan u Kini. Ovi potoci su previše hladni za većinu životinja, naročito za ribe, koje su predatori na larve salamandera. Zato mladi salamanderi odrastaju u relativno bezopasnoj sredini što se tiče predatora; treba samo da se bore sa hladnoćom.

Rep ove vrste je relativno kratak za salamndera i spljošten je u lopaticu. To omogućuje salamnderu da pliva uz brzu maticu. Jaja se polažu pod kamenje da ih ne odnese voda. U veoma hladnim uslovima salamanderi imaju usporen metabolizam i zato se ne kreću brzo, delujući pomalo tromo. Potrebno im je mnogo godina da dostignu zrelost u svom hladnom staništu.

[причалица]

KROKODILSKI DAŽDEVNJAK
Tylototrion verrucosus

Krokodilski daždevnjak ima crnu kožu, narandžastu glavu i udove i podignute narandžaste pege niz kičmu i leđa.

Krokodilski daždevnjak je dobio ime po podignutim pegama koje prolaze niz leđa, podsećajući na podignute pločice krokodila. međutim, ove izbočine daždevnjaka su svetlonarandžaste kao upozorenje predatorima da one luče smrdljive toksine. Krokodilski daždevnjaci napuštaju vodu pred najezdu zime, kada se zakopavaju u meko tlo u kojem spavaju zimski san. Tokom svog aktivnog perioda - u proleće, leto i jesen - daždevnjaci dolaze na kopno kada ima premalo vode.

Kao i većina daždevnjaka, krokodilski daždevnjaci imaju veoma oštro čulo njuha, mogu da lociraju hranu čak i u totalnom mraku. Oni su uglavnom noćne životinje i često traže hranu po mutnim jezercima. Ovi daždevnjaci mogu da odrede mesto plena samo preko mirisa kada gustoća blata potpuno blokira vid. Miris koriste i za privlačenje partnera. Mužjaci oslobađaju polni miris koji privlači ženke. Oni zatim izvode udvarački ples da navedu ženke da pokupe gomilice sperme, poznate kao spermatofore, koju polažu dok plešu u krug.

[причалица]

ROGATA AZIJSKA ŽABA
Megophrys montana

Kožne izrasline iznad očiju čine "rogove" rogate azijske žabe. Oni i boja koja podseća na lišće doprinose kamuflaži žabe među opalim lišćem na šumskom tepihu.

Rogata azijska žaba nastanjuje kišne šume jugoistočne Azije. Ona je majstor za prerušavanje i lako može da se pomeša sa listom. Duga njuška, veliki očni kapci i koža boje suvog lišća, sve to doprinosi da ova životinja ostane skrivena na šumskom tepihu. Ona tako može da ostane nepomična, relativno bezbedna od predatora, dok čeka da naiđe njen sledeći obrok.
Punoglavac rogate azijske žabe razvio je čudnu karakteristiku koja se odnosi na njegova usta. Ovaj punoglavac dobija najviše hrane sa površine vode u kojoj živi. Većina punoglavaca ima usta povijena prema dole, ali bi to otežavalo ovoj naročitoj vrsti da dođe do hrane, pa je ona razvila usta koja su okrenuta prema gore. Zato ovaj punoglavac može da kruži tik ispod površine vode i da kupi sitne biljke na površini.

[причалица]

JUŽNJAČKA ŽABA KOJA LEŽE JAJA U STOMAKU
Rheobatrachus silus

Ova mala žaba sumorne boje i krupnih buljavih očiju ima specijalan metod starnja o svojim mladima. Oni se razvijaju u majčinom stomaku pre nego što izađu na njena usta.

Postoje dve vrste žabe koja leže jaja u stomaku i za obe postoji strah da više ne postoje u divljini. One su jedine vrste na svetu koje dele naročito bizaran metod staranja o mladima. Odmah posle polaganja jaja, odrasla ženka ih proguta. Međutim, ona ima izuzetnu sposobnost da isključi stvaranje probavnih sokova, pretvarajući svoj stomak u negovalište u periodu od 6-7 nedelja, kada ona ne može da jede. Jaja se izlegu i punoglavci se razviju skoro do potpune zrelosti u bezbednosti majčinog stomaka pre nego što se "ponovo rode" kroz njena usta.
Južnjačka žaba koja leže jaja u stomaku otkrivena je tek 1973. godine, kada se smatralo da je reč o mnogobrojnoj vrsti. Međutim, tokom sledećih nekoliko decenija uništenje staništa, povećan nivo zagađenosti i skupljanja ovih žaba za prodaju u funkciji kućnih ljubimaca, doveli su do istrebljenja ove neverovatne vrste u divljini. Ova vrsta sada preživljava samo u zarobljeništvu.

[причалица]

DŽINOVSKA ARBOREALNA ŽABA
Litoria infrafrenata

Obično maslinaste ili smaragdnozelene boje, džinovska arborealna žaba ima sposobnost da menja boju u zavisnosti od temperature i okolne vegetacije.

Prisutna u šumama i baštama, džinovska žaba sa drveta najveća je zavičajna vrsta žabe u Australiji i jedna od najvećih arborealnih žaba na svetu. Kao što sugeriše njen naziv, ova žaba provodi najveći deo života u granju visokog drveća, hraneći se insektima noću. U toku dana, kada je vidljiva predatorima kao što su ptice grabljivice, ona boravi daleko od pogleda, u lišću. Njena zelena boja pomaže joj pri skrivanju.
Posle prolećnih oluja mužjaci se okupljaju u drveću oko močvara, jezera i bara i oglašavaju se bizarnim kreketanjem u pokušaju da privuku ženke radi parenja. Ovo ljubavno kreketanje liči na duboko lajanje velikih pasa, ali ove žabe se ne oglašavaju samo kao psi. Kada su očajne, džinovske arborealne žabe mjauču tužno kao ucveljene mačke.

Kada se jaja polože, brzo se razvijaju tj. izlegu se za 28 sati. Ova brzina je znak da mladi provode kratko vreme ležeći nepomično u jajima, izloženi predatorima.

[причалица]

KRASTAČA ŠEĆERUŠA
Bufo marinus

Velika, smeđa krastača šećeruša sasvim je uobičajen prizor u istočnoj Australiji poslednjih godina. Ovaj vodozemac ima veliku, široku glavu sa koštanim grebenima na temenu i sa strane, sa krupnim buljavim očima i zdepastim, jakim telom. Žlezde na njenim lopaticama proizvode otrov koji ubija iguane, krokodile, zmije, dingoe, mačke, pse i ljude za 15 minuta. Krastače šećeruše jedu gotovo sve, uključujući hranu za kućne ljubimce, lešinu i kućne otpatke, kao i svoju glavnu hranu, insekte i male kičmenjake.

Krastača šećeruša ili morska krastača, najpoznatija je po tome što je ozbiljna napast. Poreklom iz Amazonskog basena, namerno je preneta u Australiju tridesetih godina XX veka u nadi da će kontrolisati sivu bubu koja je harala poljima šećerne trske. Nažalost, krastača šećeruša je lovila sve osim sive bube, koju nije mogla da dohvati visoko na stabljikama šećerne trske. Sada je nekoliko australijskih vrsta, uključujući druge žabe i krastače, u opasnosti da izumre zbog izloženosti ovim krastačama kao plen.
Uspehu krastače šećeruše u zavičajnim staništima i u novim područjima doprinose činjenice da ona ima dve žlezde tik iznad lopatica koje proizvode velike količine jako toksičnog otrova. Ovaj otrov je toliko jak da su nađene mrtve zmije sa krstačama još u ustima.

Zmije nisu jedine životije koje su pogođene. Predatori torbara, kao što je kvol, takođe se izlažu smrtnoj opasnosti ako pokušaju da pojedu ove krastače. Krastače šećeruše takođe proteruju arborealne žabe sa najboljih terena za ishranu, dodatno učvršćujući svoju slavu prave napasti za divlji svet u Australiji.

[причалица]

ŽABA SVETOG KRSTA
Notaden bennetti

Žaba svetog krsta poznata je i kao katolička žaba ili žaba raspeća. Poreklom iz Australije, ona je žuti ili zelenkasti vodozemac, a ime joj potiče od tamne šare na leđima u obliku krsta. Živi u pustinji, opstajući po vrelini tako što se zakopava pod zemlju.

Leto u australijskoj pustinji nije gostoljubivo godišnje doba. Sunce prži zemlju veoma surovo i praktično nigde ne može da se nađe voda. Međutim, uprkos tako surovim uslovima, žaba svetog krsta je sposobna da preživi. Ona je svake godine aktivna samo nekoliko nedelja, samo posle kiše, kada izlazi ispod zemlje i žurno traži partnera, razmnožavajući se i pripremajući se da čeka još jedno leto.
Kada pada kiša, žabe svetog krsta mogu da apsorbuju vodu kroz žlezde u koži. Mogu da apsorbuju vode za polovinu svoje telesne težine, pa postaju okrugle kao lopta. Potom, kada kiša prestane, one se zakopaju na 30 ili više centimetara ispod površine tla, gde ostaju do sledeće kiše. Tokom tog perioda one se praktično ugase, sa svim životnim procesima na najnižem mogućem nivou da ne bi iskoristile više vode nego što je potrebno. Ovaj mehanizam preživljavanja zove se spavanje letnjeg sna.

[причалица]

HOHŠTETEROVA ŽABA
Leiopelma hochstetteri

Veruje se da je ova mala smeđa žaba jedna od najprimitivnijih žabljih vrsta.

Veruje se da je Hohšteterova žaba jedna od najprimitivnijih žaba na svetu. Ona spada u jednu od nekoliko vrsta žabe koja deli neke specifične karakteristike s ribama, koje su srodnici vodozemcima. Na primer, ona nema spoljašnje otvore za uši i nema zvučne kese. Isto tako, ova žaba ne krekeće, a u najboljem slučaju može da ispusti tihi krik. Osim toga ima mišiće za mahanje repom a nema rep.
Hohšteterova žaba živi uglavnom pod kamenjem i oblucima pored planinskih potoka i na drugim vlažnim mestima na Novom Zelandu. U stvari, ona je jedna od samo tri vrste koje su poreklom iz ovog područja. Još je relativno česta u nekim delovima Severne Irske, dok su druge dve vrste izuzetno retke, ograničene na nekoliko ostrva u blizini obale.

Punoglavci ovih vrsta su neobični po tome što se ne hrane dok se ne preobraze u odrasle žabe. Kada ženka položi jaja, to uradi u veliku čauru ispunjenu vodom. Pošto se izlegu, punoglavci ostaju u čauri dok ne dostignu zrelost.

[причалица]

KOROBOREJKA
Pseudophryne corroboree

Žaba koroborejka je spektakularno slikovita vrsta, sa lepo oblikovanim crnožutim belezima.

Ova neverovatno lepa žaba smatra se najugroženijom vrstom žaba u Australiji, a možda i u svetu. U životu se još nalazi manje od 200 primeraka, koji su međusobno izolovani u grupe koje ne broje više od 26 članova. Veruje se da je populacija koroborejke desetkovana bolešću poznatom kao kitrid.
Ove žabe su posebno ugrožene usled malo čudnog načina života. Koroborejke imaju mnogo sporiji ciklus reprodukcije od ostalih žaba. Iako se punoglavci u potpunosti formiraju samo posle četiri nedelje, oni se praktično ne izlegu iz jaja još šest meseci. Kada konačno probiju jaja i izađu, punoglavcima je tada potrebno dugo vremena da dostignu zrelost i postanu odrasle žabe.

Ovaj način života znači da je žabama koroborejkama potrebno više vremena da se oporave od smanjenja broja nego što bi to bio slučaj sa drugim žabama. Danas je njihov broj na vrlo niskom nivou i postoji opasnost da potpuno izumru.

[причалица]

LETEĆA AZIJSKA ŽABA
Rhacophorus reinwardtii

Dobro kamuflirana zelenom bojom kože u lišću, plava kožica između prstiju leteće žabe predstavlja zadivljujući kontrast kada žaba skoči.

Leteće žabe, u stvari, ne lete - one plove sa drveta na drvo koristeći kožicu razapetu između prstiju. Kada osete opasnost, ove žabe skaču sa grane na kojoj sede u vazduh. Rašire prste, rastešući plavu kožicu između njih, i koriste ih kao padobran. Ova tehnika omogućuje žabama da plove više od 12 metara između stabala, pružajući im priliku da pobegnu od predatora.
Ova vrsta leteće žabe ima zanimljiv način razmnožavanja. Ženke prave gnezda od pene u koja polažu jaja. Ova gnezda se postavljaju iznad lokvica vode koje se skupljaju u lišću visoko u šumskom baldahinu. Pena sprečava da se jaja isuše dok se u njima razvijaju punoglavci. Kada budu dovoljno zreli, punoglavci se probiju iz penastih gnezda i padnu u vodu gde dovršavaju razvoj u odrasle žabe. Zelena boja žabe obezbeđuje kamuflažu u šumskom baldahinu.

[причалица]

VAJTOVA ARBOREALNA ŽABA
Litoria caerulea

Vajtova arborealna žaba ima voštanu, plavozelenu boju i talasaste nabore kože od masne građe koji su joj doneli nadimak "zdepasta arborealna žaba".

Može izgledati kao da se plavozelena koža Vajtove arborealne žabe loše uklapa, ali je baš ta koža ključ uspeha ove žabe.Tokom veoma vlažnih vremenskih uslova ovaj vodozemac je sposoban da apsorbuje velike količine vode i da ih smesti u labave nabore kože. Ta voda može zatim da se koristi za vreme suše. Međutim, skladištenje vode nije jedini dar koji poseduje koža ove žabe. Ona takođe stvara razna antibakterijska jedinjenja i jednu hemikaliju za koju se ispostavilo da je korisna za lečenje visokog krvog pritiska kod ljudi.
Tokom sezone parenja mužjaci se često prilepa za leđa ženki i tako ostanu danima, čekajući da one snesu jaja, koja se zatim polažu na neobiča način. Umesto da ih pažljivo smesti u vodu, kao što čine mnoge žabe, ženka Vajtove arborealne žabe izbaci jaja pod vodu takvom silinom da ona putuju preko 2m pre nego što se zaustave. Vajtove arborealne žabe su sposobne da proizvedu veoma glasne zvukove. Kada se uplaše, ove žabe ispuštaju neverovatno probojne vriskove - dovoljno da odvrate mnoge predatore.

[причалица]

DŽINOVSKA ŽABA
Cyclorana australis

Oči džinovske žabe daju odličan vid koji koristi za hvatanje buba, skakavaca i termita. To je noćna životinja koja je obično zatrpana u jazbini. Izlazi na zemlju obično posle kiše. Ove žabe su veoma dragocene Aboridžinima koji piju čistu vodu istisnutu iz njihovog tela.

Džinovska žaba je vrsta žabe koja može da živi u mnogo sušnijim predelima od većine drugih žaba. Ona preživljava duge, suve australijske dane tako što se začauri u smešu odbačene kože, sluzi i vlažne zemlje. Takođe može da zadrži velike količine vode ispod kože u bešici i telesnoj šupljini - prilagođavanje koje joj pomaže da izdrži duge periode suvog vremena u bezbednosti čaure.
Sposobnost da izdrži velike količine vode učinila je džinovsku žabu i njoj srodnu žabu koja takođe drži vodu, dragocenim životinjama za aboridžane, koji ih iskopaju iz zemlje i iz njih istisnu čistu vodu koju zatim piju. Žabe se zatim puste bez zaliha vode, ali inače nepovređene.

Kad jednom dođu letnje kiše, ove žabe kreću u akciju, gosteći se mnoštvom insekata i pripremajući se za parenje. Mužjaci se okupe na rubovima privremenih lokvica i dozivaju ženke, koje dolaze i polažu do 7000 jaja. Mladi moraju da se izlegu i razviju u odrasle žabe za samo nekoliko nedelja, pre nego što lokvice vode presuše na vrelom suncu.

[причалица]

AZIJSKA ARBOREALNA ŽABA KRASTAČA
Pedostibes hosii

Azijska arborealna krastača varira u boji od zelenkastosmeđe do crne, sa gustim obrascem žutih pega. Neke ženke imaju tamnopurpurnu boju. Za razliku od većine krastača, ova jugoistočna azijska vrsta je vešta u penjanju, verući se uz drveće uz pomoć lepljivih jastučića na prstima.

Azijska arborealna krastača, takođe poznata kao smeđa krastača, krupna je i zdepasta krastača koja živi u nizijskim tropskim šumama ispod 660m nadmorske visine. Rasprostranjena je širom Bornea, a poznata je i na Sumatri, Malezijskom poluostrvu i južnom Tajlandu. Punoglavci se razvijaju u tihim barama i na dnu potoka, u mrtvom lišću. Kada odrastu, ove krastače razvijaju arborealne veštine i provode neko vreme na drveću, otkud im potiče i ime.
Ova krastača je neobična u odnosu na druge po izuzetnoj sposobnosti za penjanje. Dok većina drugih krastača živi čisto zemaljskim životom, azijska arborealna krastača ima usisne jastučiće na prstima koji joj omogućuju da se s lakoćom penje. Dane provodi skrivena daleko u procepima drveća u lišću, aktivirajući se tek kada sunce zađe.

Cele noći arborealna krastača hoda šumskim tepihom duž reka i potoka i hrani se uglavnom mravima, koje kupi dugim, lepljivim jezikom. Ova životinja poziva druge krastače nerazgovetnim kreštanjem koje se polako diže od početka do kraja.

Ženka položi jaja u trakama u reci. Te reke moraju da teku prilično brzo zato što jaja moraju da se drže u uslovima gde je koncentracija kiseonika u vodi relativno visoka. Međutim, kada se izlegu, punoglavci moraju da se bore protiv vodenih struja da ih ne odnesu. Oni imaju velika lepljiva usta kojima se drže za stene da ne bi otplovili.

[причалица]

OBIČNA KORNJAČA ZMIJSKOG VRATA
Chelodina longicollis

Vrat obične kornjače zmijskog vrata veoma je dug. Kada se ostegne, njen vrat je duži od polovine dužene oklopa.

Sa dugim, elastičnim vratom, dobrim vidom i snažnim čeljustima, kornjače zmijskog vrata su strašni predatori u svojim vodenim staništima. One su kosmopolitske životinje, hrane se svim stvorenjima koja mogu da uhvate, uključujući žabe, punoglavce i ribu.
Razmnožavanje se odvija u septembru i oktobru - prolećni meseci u Australiji - a u novembru ženke polažu jaja u rupe u obalama močvara i jezera. Zatim pokrivaju rupe i ostavljaju jaja da se razvijaju. Posle tri do pet meseci izlegu se mlade kornjače i iskobeljaju se iz rupa da bi se dokopale relativne bezbednosti vode.

Većina kornjača zmijskog vrata živi blizu potoka, reka, močvara i laguna u istočnoj Australiji. S vremena na vreme one se sele kopnom u potrazi za novim staništima. Nije neobično da nastane veštačka jezera.

[причалица]

KINESKA KORNJAČA MEKOG OKOLOPA
Pelodiscus sinensis

Kineska kornjača mekog oklopa ima ravan, mekan i gumast oklop i dugu njušku koja deluje kao disaljka.

Kineska kornjača mekog oklopa nastanjuje spore reke i jezera sa peskovitim i muljevitim dnom. Ponekad se može naći van vode, kada se sunča na kamenju, ali će brzo nestati pod vodom ako oseti da je ugrožena. Kineska kornjača mekog oklopa pretežno je noćna životinja, kada traži plen po dnu reke. Ova kornjača je krajnje kosmopolitska po ukusu, jer jede većinu životinja koje može da uhvati snažnim čeljustima. Rakovi, puževi, ribe i vodozemci, svi oni se nalaze na noćnom jelovniku kornjače.
Čeljusti kornjača mekog oklopa takođe su korisne za odbranu. Za razliku od većine tipova kornjača, ova vrsta ne može da uvuče glavu pod oklop. Njoj takođe nedostaju koštane pločice na oklopu koje štite druge kornjače. Umesto toga ona ima opak ujed, dovoljan da je zaštiti od većine potencijalnih predatora. Duga njuška ove kornjače deluje kao disaljka, omogućujući joj da bude potpuno potopljena u plitkoj vodi i da opet diše.