poznati fizičari

[причалица]

Maks Plank



(nem. Max Planck) (Kil, 23. april 1858. - Getingen, 4. oktobar 1947.), nemački fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku.

Osnivač je kvantne teorije. Objavio je 1910. godine revolucionarnu hipotezu da svaki izvor energije može zračiti energiju samo u diskretnim količinama - kvantima. Na toj osnovi izveo je zakon zračenja – Plankova formula Njegovu ideju o diskontinuiranosti energije, koja je danas temelj tumačenja svih atomskih pojava, primenili su posle Anštajn i Bor na tumačenje fotoelektričnog efekta i spektra vodikova atoma. 1918. dobio je Nobelovu nagradu za fiziku.

Plank potiče iz tradicionalne porodice intelektualaca. Njegovi pradeda i deda po ocu su obojica bili profesori teologije u Getingenu, njegov otac je bio profesor prava u Kilu i Minhenu, a njegov stric je bio sudija.
Plank je rođen u Kilu, oblast Holštajn, od Johana Julijusa Vilhelma Planka i njegove druge žene, Eme Pacig.

Plankov kvantni zakon se koristi u kvantnoj mehanici i predstavlja njen početak. Prvi put je predstavljen 1901. godine . Osnovnom formulom se uspostavlja veza između energije zračenja i učestanosti (frekvencije). Ta zavisnost je linearna, а Plankova konstanta je konstanta proporcionalnosti. Ova formula opisuje energiju čestice bez mase (fotoni - kvanti).



gde je: h - Plankova konstanta, ν - učestanost fotona (kvanta), λ - talasna dužina, c - brzina svetlosti, ω - kružna učestanost fotona.

Maks Plank je već sa 16 godina odlučio da se bavi fizikom, iako je ujedno voleo muziku, izvanredno svirao klavir i orgulje, i komponovao.

"Kao mladić sam se interesovao za sve što postoji. U tom smislu je puka slučajnost da sam postao prirodnjak a ne filolog."

Doktorat sa 21 godinom

Maks Plank se odlučio za teorijsku fiziku, iako ga je od toga odvraćala elita tog vremena, ističući da ta oblast ne može da donese ništa novo. Ipak, nije bila u pravu. Maks Plank je doktorirao sa 21 godinom, a godinu dana kasnije završio je i postdoktorske studije. Njegova tema bila je teorija toplote, i upravo je na tome postavio osnove kvantne fizike -tu je obelodanio svoje istraživanje da svaki izvor ne može da zrači energiju kontinuirano, već u malim količinima, tzv. kvantima.

Fizičari tog doba nisu zaista poverovali Maksu Planku, jer time bi bio opovrgnut fizički zakon da nema skokova u prirodi:

"Nekoliko godina je trebalo da fizičari primete moju teoriju. Na početku su je ignorisali, ali ja se nisam dao uplašiti, jer sam bio potpuno siguran u moje otkriće."

1918. Maks Plank je dobio Nobelovu nagradu za fiziku

Na današnjem Humbolt univerzitetu u Berlinu, na kome je predavao skoro 40 godina, Plank je radio sa mnogim nobelovcima, a najpoznatiji je bio Albert Ajnštajn.

Maks Plank je postavio temelje najmodernijih grana fizike. Da nije otkrio kvante, ne bi bilo tranzistora, lasera ni kompjutera.

Privatno je Plank doživeo brojne katastrofe. Prva žena je umrla rano od tuberkuloze, a doživeo je i smrt svoje četvoro dece. Maks Plank je umro 4. oktobra 1947. godine u 89. godini života.

[причалица]

Marija Kiri



Marija Skladovska Kiri je rođena 1867. godine. Završila je fiziku na Sorboni kao najbolji student u klasi 1893. Prva je žena koja se istakla u naučnom svetu. Krajem XIX veka ona i njen muž Pijer Kiri proveravali su učešće urana u pehblendi kako bi utvrdili da li se isplati rafinisanje rude. Prilikom tog istraživanja utvrdili su da neki delovi rude vise zrače nego da su izgrađeni od čistog urana.
To je potvrdilo postojanje nekog elementa koji više zrači od urana. To su zračenje nazvali radioaktivnost i tada prvi put upotrebili tu reč. Ovi elementi su bili prisutni u veoma malim količinama, jer se pomoću običnih hemijskih analiza nisu mogli otkriti, što je značilo da su zaista vrlo radioaktivni. Kirijevi su u velikom uzbuđenju pribavili više tona uranove rude, opremili radionicu u jednoj maloj šupi i pod primitivnim uslovima, samo sa nesalomljivim entuzijazmom, nastavili da se teško bore sa crnom rudom za najmanje količine novih elemenata.
U julu 1898. godine izolovali su malu količinu crnog praha sa 400 puta intenzivnijom radioaktivnošću od iste količine urana. Prah je sadržavao jedan novi elemenat koji je po hemijskim osobi*nama ličio na telur, pa je spadao na mesto ispod njega u periodnom sistemu (kasnije mu je dat redni broj 84). Kirijevi su ga, po Marijinoj domovini, Poljskoj, nazvali "polonijum". Ali, polonijum je mogao da objasni samo jedan deo radioaktivnosti.
Rad je nastavljen i u decembru 1898. godine Kirijevi su otkrili radijaciju koja je bila još intenzivnija od polonijuma. Sadržavala je još jedan ele*menat koji je po osobinama sličan barijumu (i na kraju je stavljen ispod barijuma sa rednim brojem 88). Zbog njegove intenzivne radioaktiv*nosti, Kirijevi su ga nazvali radijum. Marija i Pjer Kiri radili su još više od četiri godine da bi skupili do*voljno čistog radijuma , da bi ga tako mogli videti. Pjer je na sebi sprovodio eksperimente stavljajući na sopstvenu kožu radijumove soli, koje bi izazivale opekotine. I na Marijinim vrhovima prstiju su ostajali ožiljci.
Par je posvećivao najbolje godine svog života hemisjkim analizama i ekstraktovanju radijuma iz ruda, određujući njegovu atomsku težinu na 225, što je Marija iznela u svojoj doktorskoj disertaciji. To je vero*vatno bila najveća doktorska disertacija u istoriji nauke. Donela joj je ne samo jednu, već dve Nobelove nagrade. Marija i njen muž, zajedno sa Bekerelom (njihovim saradnikom), primili su za svoja proučavanja radioaktivnosti Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine, a 1911. godine Mariji (njen muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1906. godine) je dodeljena Nobelova nagrada za hemiju za otkriće, dva nova elementa, polonijuma i radijuma. Međutim oboje nisu shvatali da radijacija može da im ugrozi zdravlje - Marija je kraj uzglavlja uvek drzala malo radijumovih soli da joj sjaje u mraku. Radeći sa radioaktivnim materijalima Marija je ozračena i dobila leukemiju, od čega je umrla 1934.

[Zazijavalo]

Meni uvek bilo simpatično da je Marija rukovala lopatom, jer je Pjer bio jači u teoriji od nje.

[причалица]

Meni uvek bilo simpatično da je Marija rukovala lopatom, jer je Pjer bio jači u teoriji od nje.

važno je da su se dopunjavali

[причалица]

Вернер Хајзенберг



Рођен је 5. децембра 1901. године Вицбургу, Немачка, где је 1906. са пет година уписао основну школу, у којој је провео наредне три године. Године 1910. Сели се у Минхен где је његов отац именован за професора грчког језика на универзитету. После годину дана уписао је гимназију Максимилијан, у којој је његов деда био директор.

На научној конференцији у Копенхагену, септембра 1941. открио је Нилсу Бору постојање овог програма, након чега је пријатељство између Бора и Хајзенберга окончано.

Бор се касније придружио успешном америчком програму стварања нуклеарне бомбе, пројекту Менхетн, док Немачка није успела у свом покушају.
​После рата је ухапшен од стране савезника као и већина водећих немачких научника, интерниран у Велику Британију, одакле се вратио у немачку 1946. године, где је именован за директора Макс Планк института, за физику и астронимију, у Гетингену, где је остао све до 1970. године.
Поред Нобелове награде, добио је многа признања. Био је члан Краљевског друштва у Лондону, члан академија многих држава, као и добитник награде Коперник.

Умро је у Минхену 1976. године.Почетком првог светског рата, 1914. године, гимназију реквирира војска, тако да се настава одржава по целом граду, што је утицало на његово даље образовање. Као свој допринос ратним напорима, 1918. године ради у једној млекари у Баварској где је обављао тешке физичке послове. У слободном времену је играо шах, и решавао задатке из математике.

Тада се заинтересовао за теорију бројева. Непосредно после Првог светског рата, као припадник паравојних јединица учествовао у сузбијању Баварске совјетске републике. Матурирао је 1920. године, а у октобру исте године започиње студије физике. Од јуна 1922. похађа предавања Нилса Бора у Гетингену. После узимања доктората, Хајзенберг одлази за Копенхаген, где је радио као асистент код Нилса Бора .Године 1926. је постављен за предавача теоријске физике у Копенхагену, а 1927. преузима катедру на универзитету у Лајпцигу где остаје све до 1941. године. Исте 1927. године је поставио је теорију неодређености, којом се тврди да одређивање позиције и импулса честице нужно садржи грешке, а производ ове две грешаке је већи или једнак одређеној Планковој константи.

Године 1928. објавио је Физичке принципе квантне теорије, а 1932. објављује три рада који дају сасвим нови модел и представу о језгру атома.Те 1932. године је добио Нобелову награду за физику „за стварање квантне механике, њену примену која је, inter alia, довела до открића алотропских форми водоника''.

Оженио је Елизабет Шумахер, изузетну пијанисткињу. Нуклеарна фисија је откривена у Немачкој 1938. Хајзенберг је остао у Немачкој за време Другог светског рата, радећи под нацистичким режимом. Водио је немачки програм нуклеарног оружја, али ниво његове сарадње са нацистима није никада обелодањен у потпуности.


Први гутљај из чаше зване''природна наука'' направи те атеистом – али на дну чаше чекаће те - Бог . Вернер Хајзенберг

[DaDole]

Isak Njutn je umro nevin i još devet činjenica o briljantnom naučniku

Isak Njutn se smatra za jednog od najvećih naučnika koji su ikada živjeli. Ali, u svoje vrijeme, on je bio poznat po mnogim stvarima, uključujući i vrlo bizarno ponašanje. Pročitajte deset fascinantnih činjenica o briljatnom Isaku Njutnu...

[DaDole]

1. Njutn je bio veliki grešnik
Barem se tako smatra. Kada mu je bilo 19 godina, sastavio je spisak od 48 grijehova koje je počinio.


2. Zabio je šilo u očnu duplju- namjerno
U Njutnovo vrijeme se malo znalo o svojstvima svjetlosti. U stvari, ljudi nisu znali da li oko proizvodi svjetlost ili ju sakuplja. Džejms Glejk , autor Njutnove biografije , spominje jedan detalj : Njutn je krenuo u detaljnu studiju optike – te je sam sebi bio zamorče. U jednom momentu je zabio šilo u svoje oko kako bi sam mogao pisati svjetlsnu reakciju. O tome je i sam Njutn pisao u svom dnevniku.


3. Doživio je dva nervna sloma.
Vjeruje se da je Njutn doživio 2 nervna sloma. Njutn je objašnjavao kako mu se to dogodilo zbog nedostatka sna, iako istoričari nude posve druge razloge : moguće trovanje hemijskim supstancama iz eksperimenata koje je vršio kao i akumulirani efekat hronične depresije od koje je patio.


4. Rodio se prijevremeno, njegovi roditelji su bili neobrazovani
Njutn je rođen tri mjeseca prije termina, i bio je toliko malen da je mogao bukvalno stati u veću šolju. Njegov otac je bio nepismen, a majka je jedva znala čitati. Otišao je na Univerzitet samo zahvaljujući tome što se njegova majka preudala, pa je bilo nešto novca.


5. Radio je kao konobar
Kao student na Kembridžu, Njutn je morao da radi u krčmi – bio je tzv “sizar” , kaže Glejk, koristeći termin koji se uportebljava za studenta koji prima finansijsku pomoć za studiranje a zauzvrat obavlja neki fizički posao. Njutn je bio i konobar, te je čistio sobe drugim studentima.

6. Bio je usamljen
Mnogi su spekulisali da je Njutn patio od mentalnog oboljenja ( možda čak bipolarnog poremećaja) ili čak autizma. Ovo se teško može ovjeriti, ali je jedna stvar jasna- Njutn je bio hronično usamljen. “ Ovo možemo vidjeti i iz period kad je bio mlad, i kad je bio stari čovjek” kaže Gejk “Često se tukao”

7. Umakao je Velikoj kugi
Kada je izbila Velika kuga u Kembridžu 1665. godine, Njutn i njegove kolege su poslani kući da izbjegnu epidemiju. U tom periodu je Njutn izmislio primitivni kalkulator.

8. Praktikovao je alhemiju
Iako slavljen kao ozbiljan naučnik, Njutn je imao imao prste i u alhemiji – pseudonauci čiji je cilj pretvaranje metala u zlato.

9. Nije izmislio svoje teroije nakon što je vidio jabuku da je pala na zemlju
“Većina ljudi misli da mu je jabuka pala na glavu, ali to vjerovatno nije istina.Ono što je istina je da je Njutn shvatio da je neka nevidljiva sila prouzrokovala pad jabuke, ali da je također uticala i na kretanje mjeseca” kaže Glejk.

10. Umro je kao djevac
Njutn se nikada nije ženio, i iako je nemoguće provjeriti i ovu informaciju, vjeruje se da nikad nije imao seks.

[Zolton]

Bio je peder a kada ga je ostavio ljubavnik i vratio se u Svajcarsku onda je doziveo nervni slom... ustvari povukao se u sebe po ko zna koji put. Bio je mnogo los covek, nije voleo kritiku i bas se zbog jedne kritike povukao u sebe i poceo da se bavi alhemijom. Pokusavao je i nekako da poveze veru sa svim tim stvarima... ili je istrazivao nesto u vezi vere. Tome je posvetio 12 godina svog zivota a posle se ponovo vratio medju ljude. Ta istrazivanja kojima se bavio su bila zakljucana 200 godina. Otac mu je umro kad je imao 3 godine a onda ga je imajka napustila nakon cega ga je usvojila druga porodica. U sedamnasestoj godini su ga ispisali iz skole i dali mu da upravlja imanjem ali nije bio sposoban za tako nesto i onda su ga poslali na dalje skolovanje.

[DaDole]

Albert Ajnštajn je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji svijeta. Ajnštajnova teorija utiče na širok segment nauka od beskonačno malog do beskonačno velikog. Cijeli vijek nakon njegovog uspjeha mi i dalje živimo u njegovom svemiru. Donosimo vam nekoliko zanimljivih stvari koje niste znali o Ajnštajnu. Detalje iz njegovog naučnog i privatnog života.

[DaDole]

Albert Ajnštajn je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji svijeta. Rođen je u 14. marta 1879. godine u Ulmu, u Njemačkoj, a preminuo je 18. aprila 1955. godine u Prinstonu u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprinio je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc^2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodijeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda“) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike.

Da li je Ajnštajn bio loš učenik?

Ajnštajn je imao problema u učenju jezika dok je bio mali. Roditelji su ga čak vodili i kod doktora. Takođe je bio buntovnik, pa su ga iz jedne škole izbacili. Ali su upravo ovakve stvari od njega stvorile genijalca. Njegov odnos sa autorititetima je omogućio da može da preispituje dotadašnje znanje. Njegov spor verbalni razvoj odveo ga je na put bavljenja prostorom i vremenom, što je za većinu odraslih bilo prevaziđena tema. Sa pet godina je dobio kompas od svoga oca, a do kraja života se bavio magnetnim poljem. A volio je da o svijetu razmišlja više u slikama nego u riječima.

Kakav je bio sa matematikom?

Jedno od najuvreženijih mišljenja o Ajnštajnu jeste da je bio loš u matematici. Često se o ovoj informaciji govori kao o onome o čemu svi znaju, na web sajtovima i u knjigama koje motivišu manje uspješne studente da nastave dalje. Ukoliko na Guglu uneste pojam „Ajnštajn loš u matematici“ dobićete preko 500.000 linkova, a ova činjenica se pojavila čak i u Riplijevoj rubric

[DaDole]

„Vjerovali ili ne“.

Iako Ajnštajnov život nudi mnogo životnih ironija, ovo nije jedna od njih. Kada su 1935. godine pokazali Ajnštajnu Riplijev tekst o tome kako je pao na ispitu iz matematike, on se glasno nasmijao. Odgovorio je da nikad nije pao iz matematike, i da je prije svoje 15 godine raazumeo diferencijalne jednačine i integralni račun. U osnovnoj školi bio je među najboljima i preko svih očekivanja za prosječno znanje matematike. Sa 12 godina, je prema njegovoj sestri, bio je veoma uspješan u rješavanju problema u naprednoj aritmetici, pa je planirao da se sam bavi geometrijom i algebrom. Roditelji su mu zbog toga kupili napredne zbirke zadataka kako bih ih provežbavao tokom ljetnog raspusta. Ne samo da je uspješno rješavao probleme i zadatke, nego je pokušavao i da izvede teoreme na svoj način.

Da li je više volio da razmišlja u slikama nego u riječima?

Da, njegovi najveći prodori su bili napravljeni zahvaljujući vizuelnim ogledima i slikama u glavi a ne eksperimentisanjem u laboratorijama. U pitanju su takozvani misaoni eksperimenti. Sa 16 godina je pokušao da zamisli sebe kako jaše na svjetlosnom zraku. Pitanje je da li bi u tom slučaju, kada posmatrač dosegne brzinu svjetlosti u stvari vidjeti nepokretne svjetlosne zrake. Problem je bio što su Maksvelove jednačine to zabranjivale. On je znao da je matematika jezik kojim priroda opisuje svoja čuda, pa je on mogao da zamišlja vizuelizaciju jednačina. Narednih deset godina je posvetio ovakvim misaonim eksperimentima i tako došao do Specijalne teorije relativnosti.

Kojim misaonim eksperimentom je došao do Opšte teorije relativnosti?

Do Opšte teorije reltivnosti je došao zamišljajujući čovjeka koji se nalazi u liftu koji slobodno pada. Čovjek bi u tom slučaju slobodno lebdio, a sve što bi izvadio iz džepa bi takođe slobodno lebdjelo oko njega. Isto ovo bi se dešavalo kada bi se čovjek nalazio u istoj kabini lifta negdje u svemiru. Istovremeno možemo zamisliti čovjeka koji se nalazi u kabini koja se ubrzano kreće ka gore, kroz svemir. Za čovjeka bi to izgledalo kao da ga privlači gravitacija. Iz jednakosti ubrzanog kretanja i gravitacije izveo je Opštu teoriju gravitacije.

[DaDole]

Kakav misaoni eksperiment može objasniti gravitaciju?

Ukoliko zamsilimo cirkuski trambolinu po kojoj skaču i odbacuju se cirkuzanti, ona će nam biti dobar porimer za opis prostora. U koliko na njega stavimo neku malo težu kuglu, primijetićemo da se prostor uvio na unutra. Ukoliko sada sa ivice tramboline pustimo nekoliko bilijarskih kugli primijetićemo da se one spiralno kreću ka kugli u centru. Na isti način Opšta teorija relativnosti objašnjava da masa zakrivljuje prostor i da je kretanje tijela oko drugog tijela u stvari zakrivljenost prostora.

Koja je Ajnštajnova čudesna godina?

Te, 1905. godine Ajnštajn je završio koledž, ali nije mogao da upiše doktorske studije, niti da se zapoosli na fakultetu. Zato se zaposlio kao ispitivač u Patentnom zaovdu. Tokom svog slobodnog vremena na poslu, napisao je 4 rada koja su unaprijedila fiziku. Prvi rad je o tome da se svjetlost može smatrati i česticom i talasom. Drugim dokazuje postojanje atoma i molekula. U četvrtom radu objavljuje Specijalnu teorisju relativnosti, kojim objašnjava da prostor i vrijeme ne mogu biti apsolutni. U četvrtom objašnjava ekvivalenciju između mase i energije preko jedne od najpoznatijih formula E=mc^2.

Kako mu je izgledao lični život u to doba?

Jedina koja mu je pomagala u provjeravanju proračuna jeste Mileva Marić, povučena srpkinja koja je bila jedina žena na njegovim studijama. Zaljubili su se i dobili vanbračnu ćerku, koju su dali na usvajanje, i prije nego što ju je on video. Nakon toga su se vjenčali, i dobili dva sina. Međutim brak se zatim raspao. Ajnštajn je Milevi ponudio slijedeći dogovor: pošto je pretpostavljao da će za jedan od radova iz 1905. godine dobiti Nobelovu nagradu, predložio je da njoj da cjelokupnu novčanu nagradu u zamjenu za njen pristanak na razvod. Međutim zbog suviše radikalnih prodora u nauci, za nagradu je morao da sačeka do 1921. godine,

[DaDole]

Mileva za nadoknadu

Često se postavlja pitanje da li je i Mileva Marić zaslužila dio priznanja Nobelovog komiteta. Ona mu jeste pomagala oko matematičkih proračuna, ali detaljna analiza njihove prepiske, pokazuje da su svi novi koncpeti njegova ideja. Ovo, međutim, ne treba da umanji njen značaj u vremenu kojem je kao žena željela da bude fizičar.

Kako je Teorija relativnosti primljena?

U prvo vrijeme naučnici nisu bili ubijeđeni u ispravnost novih teorija. Ali ajnštajn je predložio eksperimetn kojim se Opšta teorija može potvrditi. Predložio je da se tokom Potpunog pomračenja Sunca 1919. godine posmatra na koji način Sunčeva gravitacija savija zrak svjetlosti koji dolazi od udaljene zvijezde koja se na nebu nalazi blizu Sunca. Naslovima u svim svjetskim novinama Ajnštajn je nakon ppotvrde svoje teorije ušao u krug slavnih, kao kreator nove ere u nauci.

Kakve kulturne uticaje je učinio Albert Ajnštajn?

Skoro tri vijeka je na snazi bio mehanički svemir Isaka Njutna, zasnovan na na apsolutnim istinama i pravilima. Sve ovo je uticalo i na razvoj psihološkog shvatanja i povezanosti uzroka i posljedice. Ajnštajn je uveo shvatanje da prostor i vrijeme zavise od posmatrača, tj referentnog sistema. Ovo očigledno ukidanje apsolutne izvjesnosti, izledalo je jeretički. Indirektno, relativnost je povezana sa novim relaitvizmom u moralu, umjetnosti, i politici. U vazduhu se osjećao novi pokret u svim sverama: Pikaso, Frojd, Stravinski, Džojs...

Kakvu je njegov odnos sa Jevrejima?

Njegova veza sa Jevrejskim narodom je bila najjača spona u njegovom životu, iako nije sprovodio religijske rituale i običaje. Postojale su anti-semitkse reakcije kako na njegovu javnu popularnost tako i na jeretički duh koje su njegove teorije često u javnosti imale. Ali upravo je ovaj anti-semitizam koji je i sam osijecao, uticao da se još više identifikuje sa svojim narodom. Njegovo prvo putovanje u SAD je bilo kako bi prikupljao novac za Cionistički pokret, da bi 1933. godine pobjegao od Hitlera i preselio se u prinston. Pred kraj njegovog života nudjeno mu je da bude prvi predsjednik Izraela, što je odbio.

[DaDole]

Da li je vjerovao u Boga?

Da. Duboko je vjerovao da se Božje djelo može vidjeti u harmoniji prirodnih zakona i ljepoti svega što postoji. Često je pominjao Boga u svojim raspravama, kao npr kada je rečenicom „Bog ne baca kockice“ protivio kvantnoj mehanici. Kada bi ga upitali direktno da li vjeruje u Boga, eksplicitno je odgovorio sa – da, uz obrazloženje: „Mi se, kao čovječanstvo, nalazimo u situaciji kao da smo malo dijete koje ulazi u biblioteku punu knjiga na raznim jezicima. Dijete zna da je neko morao da napiše te knjige. Ne zna na koji način. Ne razumije jezik na kojem su knjige napisane. Dijete pretpostavlja da postoji nekakvo misteriozno pravilo po kojem su knjige uređene, ali ne zna kako ono glasi. Mi vidimo svemir koji je lijepo uređen i koji poštuje određena pravila, ali samo nejasno razumijemo ta pravila“.

Da li su njegove teorije prošle test vremena?

Da. Ajnštajnova teorija utiče na širok segment nauka od beskonačno malog do beskonačno velikog. Cio vijek nakon njegovog uspjeha mi i dalje živimo u njegovom svemiru. Fotoelektrične ćelije i TV, nuklearna energija i laseri, putovanje u svemir i poluprovodnici, su rezultati njegovih dostignuća. Tokom II svjetskog rata potpisao je pismo predsjedniku SAD Ruzveltu u kojem se traži pokretanje progrma za kontrukciju atomske bombe, a njegova jednačina koja govori o vezi između mase i energije mogla je da se razumije u potpunosti u trenucima kreiranja oblaka oblika pečurke nakon prvih atomskih proba. Dvije velike teorije kojima je on započeo XX vijek su i dalje dva osnovna stuba savremene fizike.

Odnos prema kvantnoj mehanici

Veovao je da kvantna mehanika, koja je u svojim osnovama imala vjerovatnoće i neizvjesnosti, ne daje potpuni opis univerzuma. Drugi dio svoje karijere je proveo pokušavajući da pronađe rupe u ovoj teoriji i da je uključi u sveobuhvatnu teoriju svega kako bi fizici vratio izvjesnost i determenizam. Nije uspio u ovome, ali nam ovaj pristup mnogo govori o njemu i njegovoj ličnosti.

Politički stavovi

Bio je pacifista, sve do pojave Hitlera koji ga je natjerao da preispita svoje geopolitičke jednačine. Insistirao je na konstrukciji atomske bombe, ali je poslije bio lider u pokretu koji je zahtijevao kontrolu širenja nuklearnog naoružanja. Kao što je tražio teoriju objedinjenja u fizici, tako je mislio i da je ideja o federalizaciji svijeta najbolji način da se zaustavi takmičenje nacija. Bio je borac za pravo na slobodu mišljenja i izgovorene riječi.

Pred smrt 1955. godine je pisao govor povodom Izraelskog dana nezavisnosti koji je započeo riječima „Obraćam vam se, ne kao državljanin SAD, niti kao jevrejin, već kao ljudsko biće.“

[salel]

Kakav misaoni eksperiment može objasniti gravitaciju?

Ukoliko zamsilimo cirkuski trambolinu po kojoj skaču i odbacuju se cirkuzanti, ona će nam biti dobar porimer za opis prostora. U koliko na njega stavimo neku malo težu kuglu, primijetićemo da se prostor uvio na unutra. Ukoliko sada sa ivice tramboline pustimo nekoliko bilijarskih kugli primijetićemo da se one spiralno kreću ka kugli u centru. Na isti način Opšta teorija relativnosti objašnjava da masa zakrivljuje prostor i da je kretanje tijela oko drugog tijela u stvari zakrivljenost prostora.

Sviđa mi se Nedo što si ovo postavila. Čika Ajnštajn je celu tu priču na kraju lepo i sažeto objasnio u jednoj rečenici :
"Telo diktira prostoru kako da se savija a prostor diktira telu kako da se kreće"

[причалица]

Albert Ajnštajn, fizičar i dobitnik Nobelove nagrade koji je svetu podario teoriju relativiteta, očigledno je imao specijalan mozak. Toliko specijalan da kada je umro u Prinston bolnici 18. aprila 1955. godine, patolog na smeni Tomas Harvi je rešio da ga ukrade.



Ajnštajn nije želeo da njegovo telo i mozak budu proučavani, nije želeo da bude obožavan.

„Ostavio je specifične instrukcije u vezi sa svojim ostacima: kremirajte ih i pepeo razbacajte u tajnosti kako biste obeshrabrili sve one koji su od mene hteli da prave idola“, piše Brajan Barel u svojoj knjizi „Razglednice iz muzeja mozgova“.

Međutim, Harvi je ipak odlučio da uzme mozak, bez dozvole Ajnštajna ili njegove porodice.

„Kada se ova informacija pojavila u javnosti par dana kasnije, on je ipak uspeo da dođe do oklevajućeg i retroaktivnog odobrenja Ajnštajnovog sina Hansa Alberta“, piše Barel.

Harvi je ubrzo potom izgubio svoj posao u bolnici nakon čega je odlučio da se sa mozgom preseli u Filadelfiju, gde je on isečen na 240 delića i sačuvan u celoidinu, gumenastoj formi celuloze. On je uzorke podelio u dve tegle i sklonio ih u podrum.

Taman kada biste pomislili da priča ne može da bude čudnija, ona postaje upravo to. Kako Barel objašnjava:

„Nakon što je Harvijeva žena zapretila da će se rešiti mozga, on se vratio po njega kako bi ga poneo sa sobom. neko vreme je radio kao medicinski supervizor u biološkoj laboratoriji u Vičiti u Kanzasu. Mozak je držao u kartonskoj kutiji skrivenoj iza hladnjaka za pivo. Nakon nekog vremena ponovo je odlučio da se preseli. Ovaj put izabrao je Veston u Mizuriju, gde se bavio medicinom u isto vreme pokušavajući da proučava mozak u svoje slobodno vreme, samo da bi izgubio medicinsku dozvolu 1988. godine. Potom se preselio u Lorens u Kanzasu gde je komšiji pričao priče o mozgu i njegovom sečenju kako bi delove poslao istraživačima širom sveta.

Nekoliko godina kasnije, Harvi i saradnici u Kaliforniji objavili su prvu studiju Ajnštajnovog mozga tvrdeći da je on posedovao abnormalnu proprciju dva tipa ćelija – neurona i glia.

Nakon ove studije usledilo je još pet radova, u kojima su obznanjene dodatne razlike u pojedinačnim ćelijama ili određenim strukturama u Ajnštajnovom mozgu.

Istraživači koji stoje iza ovih radova tvrde da bi proučavanje Ajnštajnovog mozga moglo da pomogne da se otkrije neurološki temelj inteligencije.

Međutim, ova premisa je čista izmišljotina i studije nemaju nikakvu vrednost, barem ako pitamo Terensa Hejnsa, profesora psihologije sa Pejs univerziteta.

On je nedavno na godišnjem sastanku Udruženja za kognitivne sposobnosti naglasio načine na koje su sve studije podbacile.

- U originalnom izveštaju iz 1985. godine, Harvi i njegovi saradnici su otkrili da u Brodmanovom području 39 Ajnštajnov odnos neurona i glia je značajno manji nego kod 11 kontrolnih mozgova. Međutim, kontrolna grupa uopšte nije bila dobro kontrolisana – mozgovi su pripadali osobama starosti između 47 i 80 godina, dok je Ajnštajn umro u sedamdeset i šestoj godini.

Kontrolni mozgovi su bili sveži, dok je Ajnštajnov decenijama venuo u hladnjacima za pivo.

- Harvi se 1996. godine udružio sa naučnicima iz Alabame kako bi prebrojali neurone u Brodmanovom području 9 – delu frontalnog koretksa, kao i neurone pet kontrolnih mozgova. Nisu pronađene razlike u broju i veličini neurona, ali je Ajnštajnovo tkivo bilo tanje u poređenju sa kontrolnim uzorcima. Gušće spakovani neuroni, teoretisali su naučnici, značili su da bi poruka između ćelija prelazila kraći put, što bi generalno značilo brže procesuiranje informacija. u pitanju je pucanj u mraku. Hejns tvrdi da je ovo otkriće bazirano samo na jednom kvadratnom milimetru Ajnštajnovog mozga i autori studije nisu izvestli o sličnostima između njegovog i kontrolnih uzoraka.

- Potom su Harvi i kolege iz Kanade uspeli da Ajnštajnov mozak uvedu u jedan od najprestižnijih medicinskih žurnala na svetu – Lanset. To su učinili uz pomoć fotografija Ajnštajnovog mozga pre nego što je on bio isečen. Oni su tvrdili da su primetili čudne šablone u određenom delu mozga koji je povezan sa matematičkim sposobnostima, ali Hejns ističe da on zapravo i nije bio veliki matematičar.

Međutim, Ajnštajn definitivno nije bio glup – previše dobro je razumeo javnu opsesiju njime, našu opsesiju slavom i potrebom da se bude poseban. Znao je da bi, ukoliko bi imali šansu, naučnici navalili na njegov mozak ne bi li došli do velikih zaključaka u vezi sa tim šta sačinjava genija. I znao je da je sve to bila glupost.