Хамлет - Вилијам Шекспир

[kojica]

О писцу

са википедије:

Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare, крштен 26. априла 1564, умро
23. априла 1616[1]) је био енглески песник и драмски писац, који се, према више
различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга
светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38
позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других
поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и
приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад.[2]

Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година,
оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану
и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у
Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда
Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд
вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава
је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања
око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која
му се приписују у ствари написали други писци[3][4][5].

Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела
су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до
краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су
настали „Хамлет“, „Краљ Лир“ или „Магбет“, позоришни комади који се убрајају у
најбоље позоришне комаде на енглеском језику. У свом позном периоду писао је
трагикомедије и сарађивао са осталим драмским писцима. Многа од његових дела
су била објављена још за његовог живота у издањима различитог квалитета и
тачности. Године 1623. двојица његових колега објавила су „Први фолио“, збирку
његових драмских дела која су укључивала све осим две драме које су у новије
време признате као Шекспирове.

[kojica]

Хамлетово трагање за истином

Човек је у стању да цео свој век проведе у сопственом незнању, у лажној
искрености, са лажним љубавима и лажним пријатељима. Сваком од нас потребан
је неко сличан нама, неко у кога можемо имати поверења, и неко у коме можемо
препознати истину, а да је дуго не тражимо и не проверавамо. У овом хладном и
окрутном свету истина је постала једна од ретких незапрљаних ствари, и баш зато
да би се дошло до ње, цена мора бити висока. Онај ко је упозна на време, док му
још младост тече бистрије и јасније да сагледа свој живот и у благодети да га
проживи. Поставља се питање: Да ли је увек добро сазнати истину? Да ли су
нам лажи можда слађе од истине, и да ли би уопште све другачије могло да се
заврши да је Хамлет остао у веровању, да му је отац преминуо природном смрћу?
То питање себи поставља и Хамлет, да ли до краја истрајати у својој
намери, осветити смрт оца и исушити устајалу баруштину која је поплавила
краљевски престо и срца људи који на њему владају.
Хамлет остаје веран својим идеалима и веран својим прецима те одлучује да се
бори и да покаже неуком свету истину као што ће је показивати и многи људи
Хамлетовог духа и снаге.
Поруку коју је оставио Хамлет требало би сачувати дубоко у нама, како би само
хладне главе ишли кроз живот, трагали и нашли истину, да не би на самртној
постељи од Бога затражили још само један дан за опрост и исправљање својих
грешака.

Сава Ристић 4/5

[kojica]

Хамлетово трагање за истином

У Шекспировом “Хамлету’’ трагична судбина младића налази се у зачараном кругу
бола, освете, мржње и зла која га је уништавала све више и више док га није
довела до самог краја његовог невиног и младог живота.
Хамлет је младић од тридесет година који живи лагодним и срећним животом. Има
своје илузије у којима му је лепо. Пун је позитивне енергије, љубави и осталих
лепих осећања. Не зна за бол, мржњу и друге лоше ствари. Чини му се да његову
срећу ништа не може да поремети. Али, ништа није вечно. Изненада све
се мења. Појављује се дух његовог оца и саопштава Хамлету да је убијен од
стране његовог стрица Клаудија.
Његово убиство Клаудије је испланирао да би постао краљ. Дух од Хамлета
захтева освету, и он се заклиње да ће је остварити. Али, ипак одлаже освету.
Тражи оправдање за себе, правда се тиме да не верује у духа и да му
требају докази за његову причу. Хамлет не прихвата освету, јер се то коси са
свим моралним принципима, то је грех и то је отров за душу. Починивши убиство,
Хамлет ће имати терет на својој, иначе доброј и племенитој души.
Он помиње да се разочарава у људе и свет око себе. Не може да верује да постоји
толико лицемерја, себичности, охолости. Он је суочен са стварношћу и немоћан је
пред њом. Због свега тога долази у дилему ‘’ Бити или не бити’’. Да ли да трпи
своје психолошке немире, своје сазнање о убиству оца, а да ништа не предузима,
да се тиме понижава, или да својом борбом прекине све то? Немоћан, да као
појединац својом акцијом мења такав свет, једино решење види у “вечном сну –
смрти’’. Међутим, боји се онога што га чека ‘’тамо негде’’ после смрти –
проклетство и грех. Због тога пре ће прихватити живот пун зла, него да иде
у ‘’непознато’’. Сваким даном је све више разочаран издајом људи којима је
веровао. Стрицем који је убио његовог оца, мајком која се удала за стрица,
Офелијом, женом којој поклања сву љубав, а она га одбија, “пријатељима’’
Гилденстерном и Розенкранцом, који су га издали краљу. Хамлетова борба против
зла оличеног у тим људима има пренесено значење. То није борба против
појединаца, то је борба против зла које опседа човечанство. Да би то остварио,
Хамлет мора да избаци из себе сва она лоша осећања која су резултат његових
разочарења, охолост, гордост, егоизам. Пре свега, мора да сачува морал и чистоту
душе. Мислим да смо сви ми били у ситуацијама сличним Хамлетовим. Желели смо
правду у својим рукама, доживљавали смо разочарења од људи којима смо
веровали, трпели смо неправду и бивали повређени. Против зла се боримо како
знамо и умемо и на то имамо право, али увек треба имати на уму да је само чиста
душа – спас.

Диана Ружичић 4/5

[tamaram]

1. Beleška o piscu



Vilijam Šekspir bio je pjesnik i dramatičar, rođen 1564. godine u Stratford-on-Avonu u Engleskoj. Mnogi tvrde da je najveći dramski stvaratelj svih vremena. Oko 1585. odlazi u London, gde deluje kao glumac, redatelj i kazališni pisac. Napisao je 36 drama koje delimo na:

1. tragedije - Hamlet, Julije Cezar, Otelo, Antonije iKleopatra, Koriolan, Kralj Lir, Makbet;

2. komedije - Ukroćena goropad, San letnje noći, Na Tri kralja, Mera za meru, Mnogo buke ni oko čega

3. romance - Romeo i Julija, Zimska priča i Bura;

4. povijesne drame - Kralj Džon, Ričard II. , Henri IV. , Henrk V. , Henri VI. , Ričard II. i Henrik VIII.A 1609. izišli su njegovi Soneti, zbirka od 154 pjesme.Šekspir je svoje dramske tekstove tvorio podacima iz usmene književnosti, iz starije pisane književnosti, iz povijesti, iz svoje suvremenosti, ali i iz svakidašnjeg pripovijedanja. Ni fabule Šekspirovih delova nisu njegove. On ih preuzima od drugih pisca i preoblikuje ih. Čini od njih vrhunska dela, kraseči ih pučkim pjesmama, izrekama tadašnjeg vremena, a bio je i majstor stvaranja mnogoznačnosti pjesničkog jezika. Tako Shakspeareove riječi, osim što sadrže osnovno značenje, kriju u sebi niz suznačenja.

[tamaram]

2. Beleška o delu



Mnogi tvrde da je Šekspirova tragedija Hamlet (1600. -1601. ) najbolja tragedija u povijesti svjetske književnosti. No to nije samo delo povijesti.Suvremenost tragedije svijedoče moderna dela s temom o Hamletu prenesenom u današnje doba (u nas je najpoznatije takvo delo drama Ive Brešana "Hamlet u selu Mrduša Donja", te adaptacija od Slobodanke Aleksić "Hamlet u podrumu").Šekspir je stvorio delo za sve ukuse i sva vremena. U njegovo su doba svakakvi ljudi gledali pretstave i pridonosili njenom uspjehu. Zato je morao stvoriti delo prikladno i školovanom plemstvu i običnom puku. To je i učinio. Izabrani su stihov zadovoljili školovane plemiće, mačevanje ukus šire publike, a Hamletovo ludilo i dosjetke zabavljale su običan puk.Fabula ove tragedije, kao i večine Shakespearovih dela, je poznata jer ju je Šekspir uzimao iz drugih dela iz svojih suvremenika ili ranijih pisca.

[tamaram]

3. Fabula



Danski kralj iznenada umira, a nasljeđuje ga njegov brat Klaudije, koji se ženi udovicom pokojnog kralja. Sinu pokojnog kralja, Hamletu, javlja se duh njegova oca i otkriva mu da ga je Klaudije otrovao, čime traži osvetu. želeć potvrdu, za tu strašnu optužbu, Hamlet se pretvara lud. Njegvu ludost, kralj i kraljica, tumače Ofelijinim odbijanjem Hamletova udvaranja. Hamlet organizira predstavu, koja radnjom sliči na umorstvo njegova oca. Kad Klaudije vidi aluziju na njegov zločin, prekida predstavu i time daje Hamletu dokaz na Duhove riječi. Nakon prekinute predstave, Hamlet posječuje majku i misleći da ga Klaudije prisluškuje, ubija Polonija koji se sakrivao iza zavjesa. Bojeći se, Klaudije šalje Hamleta na brod u Englesku s namjerom da ga tamo ube. Saznavši za očevu smrt, Ofelija se ubija, a Laert traži osvetu za oca i sestru. Hamlet, saznavši za urotu, vrača se u Dansku i prihvaća dvoboj s Laertom. Kralj i Laert odluče, na prijevaru s otrovanim mačem, ubiti Hamleta. U dvoboju, Hamlet i Laert mjenjaju mačeve i obojca bivaju ranjeni otrovom. Kraljica ispije čašu s otrovom, namjenjenu Hamletu, te umire. Laert otkriva Hamletu spletku s kraljem, nakon čega ovaj ubija kralja. No Hamlet nije toliko cijenjen, po fabuli, koliko po karakterizaciji samih lica. Pogotovo se to odnosi na Hamleta.

[tamaram]

4. Hamlet



U Hamletovom ponašanju postoje najraznovrsnija tumačenja, nastala u različitim vremenima i shvačanjima ljudi. Jedno od tumačenja odnosi se na edipski kompleks, tj. ljubomora sina prema ocu kao suparnika u ljubavi prema majci. Hamleta više boli to što se majka udala za stric, nego što mu je oca ubio taj stric. No najrasprostranije tumačenje, o Hamletovom ponašanju, odnosi se na njegovu neodlučnost. Hamlet je paraliziran od prevelikog razmišljanja. Zbog svoje neodlučnosti i boježljivosti da ne povrijedi majku, odlaže i usporava samo izvršenje, koje dovodi do gore situacije.Za Hamleta ne postoji osjećaj delovanja u pravo vrijeme. On razmišlja kada treba da deluje (kao nakon povratka u Dansku, na groblju), a deluje kada to nije potrebno (kad ubija Polonija).Sam lik Hamleta otkriva se u svojoj raznolikosti tek u odnosu prema drugim likovima. Likovi se u svojim odnosima nadopunjuju: Hamletovo poštenje nasuprot Klaudijevoj podlosti, Hamletova intelektualnost nasuprot malo pametnih ljudi kraljeve okoline, Hamletova pretjerana osjetljivost nasuprot Horacijevu preciznošću, Hamletovo pretjerano razmišljanje i odlaganje nasuprot Laertovu brzom delovanju.Hamlet je zapravo lik noćne more koja se ostvaruje. Mora u kojojoj prisustvuje sve ono najgore od ljudskih strasti: podlost, sebičnost, prevare i izdaje. Hamlet iz more izlazi sav rastrgan i nemoćan dase opire.

[tamaram]

5. "Biti ili ne bit"



U Hamletu se ne javlja toliko sukob sa svijetom, koliko sa samim sobom. Hamlet postavlja pitanje biti ili ne biti?, živjeti ili umrijeti?, ubiti ili oprostiti?. On si postavlja taj problem i nijedan vanjski događaj nemože mu više škoditi koliko on sam sebi može. Njegov je problem što postoji na ovome svijetu. Hamlet zapravo strada od borbe sa samim sobom.

[tamaram]

6. Zaključak


Hamlet je jedna od ranijih komedija, nastala u drugoj fazi, nakon komedija i povijesnih drama iz prve faze i prije ostalih slavnih tragedija iz treće faze. Razlika između dviju faza, su tragični junaci. Samim time što Hamlet nije nikakav div ili heroj, nego običan čovjek, čini ga bližem i modernijim. U Hamletu otkrivamo Šekspirovu borb protiv svijeta. On nam uz pomoć Hamletovih monologa, otkriva pokvarenost u svijetu (ratovi i pokvarenost u kraljevskim obiteljima). U Hamletu Izgleda kao da se i sam Šekspir želi suprostaviti svijetu, dok u četvrtoj fazi izgleda da se on pomirijo sa svijetom. To je jedna od rijetkih drama u kojima, tijekom čitavih pet čina, glavni junak dominira nad okolišem i zaokuplja sav interes.

[tamaram]

KRATAK SADRŽAJ:
PRVI ČIN

1. prizor:
Elsinor, terasa pred dvorcem.
Bernardo, Horacije i Marcelo sad su na straži. Brine ih je li se opet pojavilo „ono“, a pod tim misle na duha koji se pojavio sinoć oko jedan sat poslije ponoći. Usred njihova se razgovora pojavljuje taj isti duh nalik na pokojnog danskog kralja Hamleta. Oni ga pokušaše upitati nešto, no duh iščezne.
Horacije kaže kako je duh stvarno nalik na mrtvog kralja, te da je to sigurno znak da će Dansku snaći neka nesreća. Priča im kako je kralj Hamlet u borbi ubio norveškog kralja Fortinbrasa te tako dobio sve njegove zemlje, a sad se Fortinbras mlađi želi osvetiti za sve to i dobiti natrag očeve zemlje. To je razlog što je Danska na oprezu i ima mnogo straže. Zato sigurno i dolazi Hamletov duh. Tako su se i pred sam Cezarov pad otvorili grobovi, mrtvaci poizlazili, pojavio se komet vatrena repa i pomrčina zavlada svijetom.
Uto se vraća duh. Trojica ga htjedoše zadržati, no pijetao kukurikne, pukne zora i duh nestane. Horacije, Marcelo i Bernardo složiše se da će o svemu tome izvijestiti kraljevića Hamleta.

[tamaram]

2. prizor:
Svečana dvorana u dvorcu. Ulaze kralj, kraljica, Hamlet, Polonije, Laert, Voltimand, Kornelije, lordovi i pratnja.
Kralj Klaudije šalje Kornelija i Voltimanda u Norvešku da sadašnjem kralju, Fortinbrasovu stricu, jave sve što mladi Fortinbras namjerava učiniti u Danskoj jer Klaudije zna da se norveški kralj neće složiti s mladićevom osvetom. Kornelije i Voltimand odlaze.
Tad Laert moli kralja da mu dopusti povratak u Francusku, a kralj mu kaže neka ide ako želi. Nakon toga kralj se obrati kraljeviću Hamletu riječima: „Sada, dragi Hamlete, / Naš rođače i sine -“, na što Hamlet odgovori u sebi: „Više no / Sinovac, manje nego sin.“. Kraljica govori Hamletu da bi se trebao bolje odnositi prema kralju. Hamlet tad iskazuje svoju tugu zbog gubitka oca: „Jer nikad ne može / Prikazati me vjerno, draga majko, / Ni mrki ovaj plašt, ni obično / Odijelo crne boje svečane, / Ni uzdisanje stegnutoga daha, / Ni obilna mi rijeka u oku, / Ni pokunjeno držanje u licu, / Ni drugo ništa, što je sjen i vid / I slika bola. To je, što se čini, / Jer čovjek može svu tu napravu / I glumiti. Al u meni je nešto, / Od naprave što više znači te, / Jer samo slika tuge to je sve“. Želi se vratiti u Wittenberg, no kralj i kraljica ne slažu se s tim.

[tamaram]

Svi odlaze osim Hamleta. On je bijesan što je Klaudije, njegov stric, preuzeo očevo prijestolje i oženio se njegovom majkom ubrzo nakon sprovoda. Ogorčen je na majku što je tako brzo zaboravila oca. „Kratki mjesec! / Još prije nego što je cipele / Iznosila, u kojima je išla / Za mrtvim tijelom bijednoga mi oca, / U suzama ko Nioba! Da, ona, / Baš ona – Bože! Zvijer bez razuma bi / Žalostila se duže – pošla je / Za moga strica, brata oca mog, / Što nije više nalik na nj no ja / Na Herkula! Za mjesec dana! Prije / No sol je suza lažnih prestala / Crvenit oči njene otekle, / Već udala se.“Dolaze mu Horacije, Bernardo i Marcelo reći o pojavi kraljeva duha. Horacije mu priča. Hamlet priznaje da je to vrlo čudno, no želi i on vidjeti očeva duha i razgovarati s njima. Smatra da će sad otkriti tko mu je ubio oca.

[tamaram]

3. prizor:
Polonijeva kuća, razgovaraju Laert i Ofelija. Opraštaju se prije Laertova odlaska. Budući da Laert ne voli Hamleta, upozorava Ofeliju da ne vjeruje u Hamletovu ljubav, a ona mu kaže da će ga poslušati i biti na oprezu.
Dolazi Polonije. Govori Laertu da krene na brod jer će zakasniti, a i sluge ga već čekaju. Laert se oprašta s njima i odlazi.
Polonije tad ispituje Ofeliju o sastancima s Hamletom te ju opominje da se ponaša časno. Ofelija govori kako joj je Hamlet iskazivao naklonost, a Polonije joj govori neka bude malo nepristupačnija. „Ja neću da od ovoga trenutka / Sramotiš ma i jedan prosti čas / U razgovoru s Hamletom. / Zapovijedam ti – pazi na to! Idi / Sad svojim poslom.“

[tamaram]

4. prizor:
Terasa. Ulaze Hamlet, Horacije i Marcelo. Čekaju duha. Iz dvorca se čuju trube i top. Hamlet kaže kako to kralj luduje i nazdravlja. Hamletu se to gadi jer ih zbog takvih stvari drugi narodi nazivaju svinjama i pijancima.
Dolazi duh. Hamlet je uplašen, a duh mu pokazuje neka ga slijedi. Horacije mu govori neka ne ide, no Hamlet želi razgovarati s očevim duhom. Duh i Hamlet odlaze, a Horacije i Marcelo krenu za njima, sumnjaju da „u državi je Danskoj nešto trulo“.

[tamaram]

5. prizor:
Hamlet i duh dolaze na zabačeniji dio terase i duh mu poče pričati. Kaže da je on duh njegova oca te mu dolazi reći da osveti njegovo ubojstvo. Hamlet je iznenađen što duh govori o ubojstvu. Duh kaže kako je razglašeno da ga je ugrizla zmija dok je spavao u vrtu, no prava je istina da ga je ubio onaj koji sad nosi njegovu krunu. Klaudije ga je ubio tako što mu je ulio sok otrovna bilja u uho. Taj mu je otrov vrlo brzo ušao u krv, prošao cijelim tijelom i usmrtio ga. Stoga traži od Hamleta da ne dopusti da se Klaudije izvuče s tim zločinom. Duh nestane.
Hamlet je bijesan. Dolaze Horacije i Marcelo, traže od Hamleta da i mispriča što mu je duh rekao, no on im ne želi reći, ali traži od njih da se zakunu da nikom neće reći za duha. I duh im iz dubina govori neka se zakunu. Oni to učine, te svi skupa odlaze.

[tamaram]

DRUGI ČIN

1. prizor:
Polonije i Rejnaldo razgovaraju u Polonijevoj kući. Polonije šalje Rejnalda za Laertom, da ga prati i raspita se o njegovu ponašanju, a kasnije neka mu da novce i pismo. Rejnaldo odlazi, a ulazi Ofelija.
Govori da je preplašena jer misli da je Hamlet poludio od ljubavi, tj. od toga što ga Ofelija odbija. Polonije se slaže da je sigurno zato poludio i zato idu to reći kralju i kraljici.

[tamaram]

2. prizor:
U međuvremenu, u dvorani kralj i kraljica dočekuju Rosencrantza i Guildensterna. Kralj ih je pozvao zbog Hamletova ponašanja. Budući da su ta dvojica Hamletovi prijatelji, kralj misli da će im Hamlet odati zašto se tako čudno ponaša. I kraljica ih moli neka saznaju to.
Guildenstern i Rosencrantz odlaze, a ulazi Polonije. Polonije kaže da je našao razlog Hamletova ludila, no kraljica sumnja da postoji neki drugi razlog osim gubitka oca i njezina novog braka. Klaudije kaže neka mu prvo poslanici dođu reći što je bilo u Norveškoj, pa će onda poslušati njega.
Poslanik Voltimand izvješćuje kako je norveški kralj zabranio Fortinbrasu mlađem da ikad pokuša započeti rat protiv Danske, te da norveški kralj traži dopuštenje da prođe kroz Dansku u svom pohodu protiv Poljske. Kralj je zadovoljan izvještajem, te Voltimand i Kornelije odlaze.
Tad Polonije dobije riječ. On im čita Hamletovo pismo ofeliji kako bi ih uvjerio da je Hamlet lud od ljubavi jer ga je Ofelija odbila zato što je poštena i časna žena. Polonije je smislio kako će namjestiti susret Hamleta i Ofelije, a on i kralj će biti iza zastora i slušati njihov razgovor.

[tamaram]

Kralj i kraljica tad odlaze, a nailazi Hamlet čitajući neku knjigu. Polonije mu se obrati pitajući ga kako je i prepoznaje li ga. Hamlet kaže da je dobro, a misli da je Polonije ribar. Hamlet se pravi lud i namjerno daje Poloniju zbunjujuće odgovore, te zato Polonije ubrzo ode. Hamletu dolaze Rosencrantz i Guildenstern. I njima Hamlet daje čudne odgovore jer im ne želi ništa otkriti iako su mu prijatelji. Rosencrantz govori kako su na putu u dvorac naišli na neke glumce koji dolaze ponuditi svoje usluge. Hamlet ih s radošću prima. Nakon kratka razgovora s glumcima, svi odlaze i Hamlet ostaje sam. On smišlja kako će uz pomoć glumaca i predstave natjerati kralja da prizna ubojstvo njegova oca. „Ja hoću stvarnije / Da imam razloge – i zato valja / U glumi ščepat savjest grešnog kralja.“

[tamaram]

TREĆI ČIN

1. prizor:

Razgovaraju u dvorcu kralj, kraljica, Polonije, Ofelija, Rosencrantz i Guildenstern. Dvojica posljednjih govore kako je razgovor s Hamletom dobro prošao, no ipak im Hamlet nije dao odgovore koje su tražili. Kralj im govori neka i dalje pokušavaju, nakon čega Rosencrantz i Guildenstern odlaze.

Kralj govori kraljici neka i ona ode jer su oni pripremili susret Hamleta s Ofelijom, a on i Polonije će skriveni slušati njihov razgovor. Kraljica se složi i ode. Ofelija će tobože čitati neku knjigu, a kralj i Polonije će se skriti iza zastora.

[tamaram]

Dolazi Hamlet vodeći svoj monolog: „Bit il ne bit – to je pitanje! / Je l' dičnije sve strelice i metke / Silovite sudbine u srcu / Podnositi il zgrabit oružje“, / Oduprijet se i moru jada kraj / Učinit? Umrijet – usnut, ništa više! / I usnuvši dokončat srca bol / I prirodnih još tisuć' potresa, / Što baština su tijelu. To je kraj, / Da živo ga poželiš: umrijeti / I usnut! Usnut, pa i snivat možda!“. Naiđe na Ofeliju. Dugo se nisu vidjeli. Iako Ofelija govori da će mu vratiti poklone koje joj je dao, Hamlet tvrdi da joj nikad ništa nije dao. Nadodaje i to da ju je nekad volio, no zatim kaže da ju uopće nije volio. Govori joj neka ide u samostan, neka njemu ne vjeruje ništa; nijednom muškarcu ne treba vjerovati jer su svi nitkovi. Govori joj: „Ako se budeš udavala, dat ću ti ovu kletvu kao miraz. Bila ti čista kao led i bijela kao snijeg, kleveti nećeš uteći. Idi u samostan – Idi, zbogom. (Hoda gore-dolje) Ili ako hoćeš svakako da se udaš, pođi za budalu, jer pametni ljudi znaju predobro, kakve vi nakaze od njih pravite. U samostan – idi, i to brzo. Zbogom!“. Hamlet odlazi, ostavlja zaprepaštenu Ofeliju. Prilaze joj kralj i Polonije. Kralj govori da mu Hamletovo ponašanje ne izgleda kao ludost, no ipak je Hamlet vrlo opasan. No Polonije i dalje smatra da je Hamlet lud zbog neuzvraćene ljubavi. Predlaže da kraljica pokuša „izvući“ nešto iz Hamleta nakon predstave, a on će se skriti i slušati taj razgovor. Kralj se složi: „Da, tako neka bude / jer mahnitost u velikoga svijeta / Bez paske sama ne smije da šeta.“.