Ујка Вања - Антон Павлович Чехов

[tamaram]

Astrov

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.
Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome
što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od
Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga
života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.

“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”

[tamaram]

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu
ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u
Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju
najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”

[tamaram]

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze
njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega
prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje
od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.

“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”

Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”

[tamaram]

O likovima:

Likovi drame su slabići i malenholični tragičari.
Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.

Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u
bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života.

Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si
živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove
drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj
atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz
dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.
Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je
stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.

[tamaram]

Veoma vazna pojava u ruskoj literaturi Anton Pavlovic Cehov,zakonit
naslednik tzv."velikog realizma" Gogolja,Tolstoja i Dostojevskog.Liniju
koju obnavlja,osvezava i povezuje sa novim pokolenjima;sa
simbolistima,sa generacijom koja se pojavila u oktobarskoj revoluciji,a
zatim sa mladjima.Trajna opsesija ruske i sovjetske literature,pisci se
stalno vracaju na Cehova ugledaju na njega,nadahnjuju se njime.Kraj 19
veka naziva se prelaznom epohom,ili epohom "sitnih stvari".Teska kao
olovo ona je pritiskivala ljude u Rusiji,a inteligenciju dovela do
izgubljenosti.
Ono sto Cehov pruza upecatljiva je vizija coveka i sveta.Ona nam ne
kazuje kakav treba da bude svet,niti sta bi smo radili u njemu,vec nam
daje jednu svojevrsnu sliku stvari.Slika koja se radja iz suocavanja sa
stvarnoscu koje je veoma trezveno,otvoreno,nepostedno.Sta nalazi covek
koji je posao u zivot sa izvesnim predrasudama i iluzijama?

[tamaram]

Zbivanja koja
imaju drugaciji izgled od onog koji oni hoce da nam nametnu,stvarnos
koja nije nimalo lepa.Pokazujuci nalicja,Cehov ljudima skida maske sa
pravom jer ume da vidi i lepa,dobra i postena lica bez maski.Autoriteti
koji se smatraju neprikosnovenim,pred Cehovom padaju na najjadniji
nacin.Zivot se neverovatno isitni,premrezi gadnom paucinom,koncima i
konopcima.To su okolnosti,birokratija,teror,vlast,pravo jaceg i
bogatijeg,sila gluposti,neznanja;lazna,nicim stvarnim zasluzena vaznost u
drustvu.Covek sam,bez obzira na sposobnosti koje u sebi oseca,uzalud se
pracaka,nece uspeti dotle da se pokaze covekom,pasce negde uz
put,ugusice se,opustice se,potonuce.Cesto je oklop neprobojan,apsurdni
krug gotovo zatvoren.Sve podseca na bolnu smejuriju.Cehov je ne oprasta i
ne miri se sa tim.Jer njegovi ljudi ipak se oko necega trude,rade i
pate,sa nadom i ubedjenjem da mora doci do promene.

[tamaram]

"Tri sestre","Visnjik","Ujka Vanja".Drame bez jakih sukoba i radnje,nude
atmosferu otuzne praznine,smeha i grcanja,bede i ciste vere,sazdani od
najfinijih pokreta ljudske duse.Po stilskim
karakteristikama,predstavljaju datum u istoriji dramske knjizevnosti.
Cehov ima i duze prozne tekstove ,tako reci romane:"Paviljon
6","Stepa","Dama s psetancetom","Dusica","Kastanka","Vetropirka".I
nedostignuto do sada u literaturi,kratka prica,specijalna cehovljevska
novela.Proza po kojoj za vecinu ljudi Cehov i jeste Cehov:skrt a
potpun,mek a neumoljiv,dubok a jednostavan.to je najpopularniji vid ove
proze,koja obuhvata neke njegove maksimalne i opste poznate domete- od
"Ujka Vanje" do "Cinovnikove smrti".Njegova proza,narocito kratka,tako
je majstorska i specificna da se u njoj nesme nista pomeriti,gotovo ni
rec.Svakodnevica kojom se bavi,gotovo prosecni ljudi i situacije osnovna
je razlika izmedju njega i klasicnih rukskih realista,koji se u svojim
romanima hvataju u kostac sa gromadama ruskog drustva i sa ljudima
velikih strasti.Cehov je u malom stvorio veliko.

[tamaram]

U istoriji knjizevnosti Cehov se odrejuje kao realisticki pisac zato sto
teme uzima iz svakodnevnice, a i hronoloski pripada toj epohi. Ipak, u
njegovim delima nema socijalnog angazovanja, pa nije apsolutni realista.
Cehov se vise osvrce na dozivljaj i psiholizaciju junaka nego na sam
dogadjaj, a tim osobinama se priblizava ekspresionizmu (blisko Ibzenu i
Strinbergu). U kritikama se cesto svrstava u simboliste, prvenstveno
zbog dramskog stvaralastva, aluzija i metafora koje se tamo nalaze (npr.
galeb kao simbol unistavanja tudjeg zivota).

Obelezeja njegovih
novela su kratkoca , sto je odvaja od romana, a zblizava sa bajkom,
basnom i anegdotom; jedan dogadjaj koji vodi do preokreta, dominacija
radnje nad psiholoskom analizom, dogadjaj koji je neobican i koji treba
da iznenadi, da zacudi. Gete odredjuje novelu kao ''dogadjaj koji se
dogodio neocekivano''. Medjutim, novela u realizmu se usresredjuje na
svakidasnjicu, dok se Cehovljeve price samo isecci iz zivota, gde se
dogadjaj psiholoke prirode ne razresava, vec se samo produbljuje.

[tamaram]

Cehov
je cesto optuzivan da je njegova prica odredjenje bez dogadjajnosti i
upravo ta bezdogadjajnost je bitna odlika Cehovljeve novele.Ona je
uslovila neke nove pojave u knjizevnosti novog doba. Novela je sada
sacinjena od vise scena koje imaju simbolicko znacenje i pocivaju na
utisku koji su odredjeni dogadjaji proizveli. Vaznost se daje detaljima,
pragmentarnosti. U prvi plan se stavlja psiholoska karakterizacija
junaka. Kroz nagovestaj i nedorecenost, Cehov cesto govori mnogo vise
nego sto bi to ucinio na eksplicitan nacin.

Sto se tice drame
''Ujka Vanja'' likovi koji se u njoj nalaze su takodje uzeti iz
svakodnevnog zivota. Na struktralnom i sadrzinskom planu, pocetak i kraj
se izmiruju. Kod Cehova, drama se u prvom cinu polako izdvaja iz
bezbrojnih sitnica svakodnevnog zivota, prelazi sledeca dva cina u nesto
u nesto napetijim zbivanjima i u cetvrtom cinu se ponovo utapa u
svakodnevnicu iz koje je potekla. Poslednji cin nije klasican rasplet.
Sve bitne stvari u radnji izgovaraju likovi sto je razlicito od
tradicionalne drame, gde se javljaju glasnici koji izvestavaju o bitnim
dogadjajima.

[tamaram]

Cehov nam prikazuje sta se u jednoj sredini dogadja,
isto kao sto cine Ibzen i Strinberg, ali tim dogadjajima ne dodaje nista
kako bi ih na vestacki nacin ucinio dramaticnijim nego sto to jesu i
tako ih priblizio modelima klasicne dramaturgije. Cehov se ponasa kao da
ga nezanimaju neobicno i dramaticno. Njemu nije potrebna klasicna prica
- sa pocetkom, sredinom i krajem, vec samo jedna zivotna okolnost u
kojoj ce se sve licnosti drame naci na okupu, da bi se na kraju razisle,
vodjene ne toliko zahtevima raspleta, koliko zahtevima te okolnosti
koja ih je dovela na jedno mesto. To je jako jednostavan okvir u kome se
odvijaju sve Cehovljeve drame.

Vreme je jedan od najvaznijih
elemenata njegove dramaturgije. Kod Cehova svi govore o vremenu, svi
primecuju da je ono proslo, da prolazi, da ce proci. ''Ujka Vanja''
pocinje u jedno letnje popodne, a zavrsava se jednog jesenjeg
septembarskog dana. Leto je doslo i proslo, uskovitlane strasti se
polako stisavaju, a zivot se nastavlja spremajuci se za spori ritam
zime.

[tamaram]

Prostor je bitan sam po sebi. Mesto zbivanja se premesta
iz dvorista u trpezariju i sobe. Prostor se ovde koristi za
karakterizaciju likova, pa se tako i citav zivot Vojnickog krije u opisu
njegove sobe u kojoj ce se zateci kavez sa cvorkom, kartu Afrke. Sav
svoj zivot Vanja je posvetio brizi oko imanja i zato je najintimniji
prostor njegovog zivota istovremeno i prostor iz koga se upravlja
imanjem.

Zaplet ''Ujka Vanje'' sazdan je na jednostavnom obrascu
posete : profesor Serebrajkov i njegova zena Jelena dosli su na imanje
profesorove prve zene sa namerom da one koji tu zive nagovore da
prodaju imanje i tome rese problem u kome su se nasli, posle
Srebrjakovog odlaska u penziju. Tako se zaplet razvija na dva plana :

- na prvom koji je vezan za profesorovu nameru prodaje imanja

[tamaram]

-na drugom, u kojem njihov dolazak na selo proizvodi tri intrige :
Vojnicki voli Jelenu, ali ne i ona njega; Sonja voli Astrova, ali ne i
on nju; Astrov voli Jelenu, koja iako nije ravnodusna, ipak ne moze da
mu uzvrati ljubavlju.

Sliku postepenog propadanja, na
najopstijem planu, Cehov je smestio u 3. cin drame, neposredno pre
kulminacije sukoba izmedju profesora i Vanje. U toj sceni Astrov
objasnjava Jeleni geografske karte na kojima je prikazano nestajanje
suma. Slika postepenog izumiranja konkretizovana je u slici
individualnog propadanja, a to je starenje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

[tamaram]

Zaplet “Ujka Vanje” - A. P. Čehov (1860-1904) - sazdan je na jednostavnom obrascu posete: profesor Serbrjakov i njegova žena Jelena došli su na imanje profesorove prve žene s namerom da one koji tamo žive nagovore da prodaju imanje i time reše materijalni problem u kojem su se našli posle njegovog odlaska u penziju. Sem toga, na drugom planu taj njihov dolazak proizvodi tri erotske intrige: Vojnicki voli Jelenu, ali ne i ona njega; Sonja voli Astorova, ali ne i on nju; Astorov voli Jelenu koja, iako nije ravnodušna prema njemu, ipak ne može da mu uzvrati ljubavlju.

Pošto u drugom i trećem činu propadaju i ljubavne želje i snovi a takođe i profesorov plan da proda imanje, u četvrtom činu posetioci mogu još samo da se pozdrave i odu, a domaći nastavljaju da žive kao ranije. Tako je na oba plana zapleta “Ujka Vanje“- erotskom i materijalnom - ishod neuspeh i propast.