Ујка Вања - Антон Павлович Чехов

[kojica]

Антон Павлович Чехов (рус. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Танганрог, 29. јануара
1860—Баденвајлер, Немачка, 15. јула 1904) је био руски новелиста, приповедач и
драмски писац.

Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине.[1] У
књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације,
затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено
претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима
нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти,
него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија
живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, навећим новелистом европског
реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско
позориште.

википедија

[kojica]

Стремљење и клонућа Чеховљевих
јунака у драми ,,Ујка Вања“

Шта тера тело да дубоко клоне, да клоне до дна? Да ли су то други људи или су то
пак осећања скривена дубоко у нама? Због чега људи осећају трему страст,
мржњу, срамоту, љубав....? Човек је, донекле најсавршеније биће на Земљи,
али опет греши. Која ствар или било шта, било ко, да ли постоји то савршенство.
То нико сазнати неће.
Да ли то зна ујка Вања, да ли зна Сања, Астров? Када немаш нешто што други има,
и то желиш свим својим моћима, чулима до те мере, да би урдио све, па чак и да
убијеш, то осећање је похлепност љубомора. То коље срце, убија душу и тело.
Зато човек треба да је задовољан оним што има и да срећу у радост тражи у
другим људима и у љубави. Али љубав је превртљива. Када се људи због тога
убијају, питам се, да ли ту има спаса.
Да све ово зна Иван Петрович не би га ништа навело да убија друге људе, људе
њему блиске. Рекла бих, да је бог створио љубав с намером да одржи живот и
ведрину, али да је и он негде погрешио, јер не би постојала реч- ,,сломио
ми је срце“ и ,,он сада воли другу“. За све постоји граница, златно ограничење и
златна средина. Када је ,,онај што гледа с неба“ видео да је погрешио, створио је
ове ствари, тако да до убиства, мање него обично, долази. Али ту је и
непрецизност и случајност, а Бог контролише све. Шта ли је натерало Ивана да
промаши, ко га је то омео? Он је човек заслепљености, огорчен од сопствене
похлепе љубоморе и пламеног беса и мржње који по рођењу почиње да гари и
тиња, и тиња и онда на крају се распламса и ствара буктињу и пожаре у којој
страдају ,,велике“ шуме, дивно и невино дрвеће. Такав један човек ,,убија“ око
себе, наноси другима бол и патњу, долазећи до виских литица где престаје све.
Неко каже ,,Човек је човеку, вук“, а неко да је човек по природи мало, слатко
медено маче, али га околина претвори у вука. ,,Дрво се на дрво ослања, а човек
на човека“. Али на шта да се ослониш кад су око тебе све трња и камење.
Како показати једном онаквом човеку прави пут, кад он не зна или неће да зна, да
му треба помоћ, да му недостаје љубав, праштање и топлина, која кружи око тебе,
мене, њега, њих, сваког, свачег, око цвета, дрвета, животиња, птица(симбола
слободе), у ваздуху, око планете, у свемиру, у бескрају.
Опет кажем љубав тера ,,свет“ да се окреће, сунце да сија, кишу да дарује, траву
да расте, човека да прашта и храни.
Неки огњеви се и угасе!

Зорица Ћулум 3/5

[tamaram]

Ujak Vanja
Na kazališnome oglasu naslov drame i posebno dodatak Scene iz života na selu..., upucuje nas na neku idilicnu ili realisticku pricu iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradica, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina jako utjece na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.
cehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramaticnosti anti junaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova.
Porodicni odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramaticnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kcerka Sonja iz prvoga braka,pa Marija Sonjina baka i onda Vojnicki Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te lijecnik i osebnjak Astrov, ta zabitist karaktera u uskom prostoru razlicitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj nacin svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.
Naši su slabici samo drhtaji, osu|eni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeci od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.

[tamaram]

Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabacenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošci ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosjecnost u kojoj se krecu. Bježeci od malogra|anštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave invebturu svoga života shvacaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragicnija je spoznaja da ce i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitacno dosadno cekajuci smrt kao jedinu mogucu promjenu.
Kada se tih šest nesretnika na|u zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaci krivca za svoje stanje, cehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugo|aj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu. Nema retorike, nema fabuliranja, nema dramskih zapleta i efekata umjesto zbivanja u drami imamo raspoloženje.
Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. cehov ne opravdava niti otkrivljenje razvoj ili razmišljanje svojih junaka. Ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osjecaje junaka a vanjsko kretanje i zbivanje sporadicna su.
Skucenost i ogranicenost vanjskih zbivanja dramski je opravdano zbivanjem u jednom danu i nocu na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.
Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnicki virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi necim ne pokvari vrijednost književnog djela.
Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrovic. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svoga života. Dvadesetipet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naucnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni strucnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on Vojnicki utukao svoj život za jednu obicnu ništicu.

[tamaram]

Vojnicki: Ti si za nas bio više bice, a tvoje smo clanke znali napamet...Ali sad mi je puklo pred ocima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umjetnosti, a ništa ne razumiješ u umjetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja volio ne vrijede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!” (str. 45.)
“Vojnicki: ... Ti si upropastio moj život.” ( str. 45.)
“Sad je on u penziji i sada se vidi cijela bilanca njegova života: poslije njega nece ostati nijedne stranice iz njegovih djela, on je potpuno nepoznat,on je - nula ! Mjehur od sapunice!” ( str. 25.)
-------------------------------------------------
Vojnicki je nesretan on se ne može pomirita sam sa sobom, svojim stanjem.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!” (str.23.)
-------------------------------------------------
Iako nemocan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odlucno. Kada profesor želi prodati imanje a njega i Sonju izbaciti na ulicu kao stari kufer, Vojnicki reagira elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem ubiti profesora. Njegov je cin završio ocajno i sramotno, promašio je profesora.
Vojnicki je zaljubljen u prelijepu mladu Jelenu ali mu ona ne odvraca ljubav. Tragedija je Vojnickog kao i Sonje kada shvate da ce još živjeti a da ne znaju zašto i za koga i da im je buducnost besmislena

[tamaram]

“Vojnicki: ... Meni je cetardesetisedam godina; ako budem živio, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako cu proživjeti tih trinaest godina? [to cu da radim, cime cu ih ispuniti? ” (str.51.)
-------------------------------------------------
Vojnicki bi želio nemoguce, novi život.
-------------------------------------------------
“Vojnicki:...Poceti nov život...Reci mi, kako da pocnem...od cega da pocnem?”
(str. 52.)
-------------------------------------------------
Astrov odgovor izgorio je Vojnickove želje u hip, bez okolišanja.
-------------------------------------------------
“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.” (str.52.)
-------------------------------------------------
Sonja je nesretna žena, zaljubljena u lijecnika Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada nece ni živjeti. Nikada nece biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

[tamaram]

“Sonja: ...Nismo mi jeli kruh zabadava! Ja ne govorim što treba reci, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumjeti tata. Treba biti milostiv!” (str. 47.)
-------------------------------------------------
Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zaprcacena ocekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršcansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.
Sonjinim dijalogom tocno završava drama:
-------------------------------------------------
“Sonja: ..., a kad nam do|e naš sudnji cas, pokorno cemo umrijeti i tamo, na onom svijetu, reci cemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog ce se sažaliti na nas; onda cemo, ujko, mili ujko, vidjeti drugi život- svijetli, divan, lijep, radovati cemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledati cemo ganuto, s osmjehom- i odmoriti cemo se.” (str.59.)
-------------------------------------------------
Astrov je lijecnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Odre|enu simpatiju cehov poklanja Astrovu iako stidljivo. Možda je uzrok tome što je i cehov bio lijecnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:
-------------------------------------------------
“Astrov: ... Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji covjek s velikim brkovima i malim sposobnostima...To sam ja.” ( str. 14. )

[tamaram]

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao postojati kao covjek, jer ne vjeruje više u ljude i nema više osjecaje, ne može voljeti.
-------------------------------------------------
“Astrov:... Ja za sebe više ništa ne ocekujem, ne volim ljude... Odavno vec nikog ne volim.” (str. 28.)
-------------------------------------------------
Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora u žabokrecinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu , a narocito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum.
Jelena je nesretna žena koju svoju najvecu nesrecu prima sa manje emocija donekle racionalno.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrecna žena, ona ima staroga muža! To je sauceše pram meni - o, kako ga dobro razumijem” (str.17.)
-------------------------------------------------
Jelena mrzi muža, ali zna da mora živjeti sa njime.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: ]uti! Ti si me ubio!” (str. 20.)

[tamaram]

Jeleninoj vjernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Zato što je ta vjernost neprirodna i izvještacena od pocetka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevjereti starog muža kojega ne možeš podnijeti- to je nemoralno.” (str.11.)
-------------------------------------------------
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuje ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaca kao nešto prirodno.
Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena velicina koja u zimi svoga života ocekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.
“Vojnicki: covjek punih dvadesetipet godina predaje i piše o umjetnosti, a nimalo ne razumije umjetnost.” (str.10.)
-------------------------------------------------
Ono što ubija profesora i cini ga nesretnim je starost. citav je život bio sebican, a sada život ostavlja drugima, mla|ima.

[tamaram]

“Serebrjakov: ... Prokleta, odvratna starost. \avo da je nosi! Otkako sam ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, vjerovatno, gadno je da me gledate.”
(str.20.)
-------------------------------------------------
Likovi drame su slabici i malenkonicni tragicari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.
Vojnicki koji je na tren reagirao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezlicnu sjenu spreman da sa Sonjom propati ostatak života.
Pristati svjesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa cinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti riskog sela i da ceš tu lagano umirati, cini likove drame drasticno tragicnim. Oni nemaju moc ni umrijeti brzo. U takvoj atmosferi života cehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke ili poruke pisca. Prikazano je stanje duša u odre|enom prostoru i vremenu iz kojega nisu mogli pobjeci.

[tamaram]

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV: UJKA VANJA

Beleške o piscu:

Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), ruski novelista i dramatičar,
po zanimanju lekar. Započeo je književni rad kritikama humoreskama,
nastavlja novelama u kojima obrađuje izgubljene i otuđene likove.
Čehov ne donosi u svojim novelma događaje i velike
izrazite ličnosti koje nastupaju u društvu glasno i bučno. Fabule su vrlo
jednostavne. Zbog toga je Čehov uvek sažet, a odlično se služi i pejsažima i lirskim digresijama. Ni u drame Čehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju
scenskih raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugođaja u kojima se likovi
očituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Čehov velik majstor i s
potpunim opravdanjem nazvan je osnivačem ruske impresionitičke drame;
njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame.

[tamaram]

Beleške o delu:

Naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života
na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela.
Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu
na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo
kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je
okvir zbivanja, istina, jako utiče na protagoniste, ali pisac samo
marginalno prikazuje rusko selo.

Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na
oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj
dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih
likova.

[tamaram]

Porodični odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti
do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji
Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova
kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki,
Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak
Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može
dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi
likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj
način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali
smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.


Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umreti nego na umiranje,
ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu
se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se
ne raspadnu.

[tamaram]

Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj
inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom,
primitivizmom i zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala
kao individue i preobrazila u prosečnost u kojoj se kreću. Bežeći od
malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama,
oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su
ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud,
a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno,
besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću
promenu.

Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svesni svojih promašenih života
i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva
njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano
u lirskom stilu.

[tamaram]

Pisac ne ocenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve
njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva.
Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja
sporadična su.

Skučenost i ograničenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana
zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.

Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetnički virtuozno i
spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u
pozorišnoj predstavi nečim ne pokvari vrednost književnog dela.

[tamaram]

Analiza likova:

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki,
Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje
uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim
radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni
stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj
život za jednu običnu ništicu.

Citati:

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”

[tamaram]

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.

“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.

[tamaram]

Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.

“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”

Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.

“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

[tamaram]

Sonja

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,
primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i
nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju
žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”

[tamaram]

Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas. Sonjinim dijalogom završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”