Борис Над
Одломак из дела:
„Неми богови“, Београд, „Жагор“, 2008.
Негде у неодређеној и далекој области (коју неки смештају на Север а други на
Исток), постоји град који надилази све што су људи икад створили. Изнад града је
кула са које се види свака од земаља настањена људима, па чак и мрачне и нељудске
области које означавају сам крај света. У његовом средишту је поље које служи
боговима за игру. Али изнад њега је дворана са дванаест престола, од којих
најузвишеније припада најмоћнијем међу боговима. Његово име значи „Један“; он је
отац богова и људи. Док седи за трпезом на његовим раменима почивају два гаврана;
они му говоре све шта се дешава у свету.
Бројни су замкови који окружују ову дворану. Изнад неких хуче ледени таласи, други
су опет подигнути на небу или, пак, на обали мора. Ту је и огромна капија испод које
је гај с лишћем од црвеног злата. Он, међутим, води у једну другу и још пространију
дворану у којој се по читаве дане одвијају гозбе на којима се госте храбри ратници.
То су ратници погинули у боју; најмоћнији међу боговима је и Отац Палих Ратника.
Они се госте месом једног вепра којег увек има у озбиљу, скуваном у чаробном
котлу. Отац богова не једе вепровину већ једино пије вино; својим месом он храни
два прождрљива вука који га увек и свуда прате.