Српски витешки кодекс

[Ometač]

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га
је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом",
штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху
обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у
Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

[Ometač]

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су
антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за
обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж
вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су
припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог
облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт
предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима
набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач
почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева. Познат је
српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору
који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је
припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У
Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син
дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они
правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често
виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви - од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су
мачари и били посебна врста мајстора.

[Ometač]

Временом експорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт
предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и
искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у
Дубровнику спомиње "Српски мач". Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар
Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по
бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао
хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже. После пада Србије
крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало
измењеном облику Венеција и градови у далмацији, а носе их сви становници
источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати
у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је
лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због
истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена
сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у
Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ
Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног
оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака
ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су
домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан,
као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле
обележје племства, порекла, традиције.

[Ometač]

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте.
Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа
- све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од
шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су
на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од
правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином.
Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402.
године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним
челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро
навежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли
су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка
република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били
штитови који су прављени у Србији. Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и
можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем
се налази и напечатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

[Ometač]

ВИТЕШКЕ ПОРУКЕ СВЕТОГ САВЕ
"Нико ленив није никад постигао победу"

Филозофску подлогу борења, етичке, моралне и витешке принципе изградио је код
Срба Растко Немањић. Главне одлике његове идеологије су биле хуманост, борба за
правду, неагресивност, самоодбрана и - хришћанска вера витешка.

Свети Сава пише:
"Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак, боримо
се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер свет не остависмо ради
одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству ради примања обећаних
добара. Присилимо, дакле, себе, као што је речено, присилимо јер у царство небеско
продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе. Јер нико
ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио
свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде,
који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље каже Господ, ваља
нам ући у царство небеско. Зато молим све вас, владајте се као што доликује позиву
вашем, поставите телеса ваша света Господу, волите се међусобно, добро трчите
пред лежећу вам трку, што је добро, што Бог воли, то помишљајте. Што сте чули и
научили не одступајте то да чините. Браћо, време је прекраћено, сећајте се душа
ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим."

[Ometač]

ВИТЕЗ ЗМАЈА ПРВОГ РЕДА

Властела из Европе хитала је у Србију, да их за витезове прогласи Деспот Стефан
Син Цара Лазара и књегиње Милице, последње Немањићке, деспот Стефан
Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт играч у политичким играма, човек
који после битке код Анкаре 1402. године, поново осамостаљује српску државу,
висок, леп, физички изузетно снажан, ексклузивно образован, имао је своју школу
борилачких вештина. Борилачки ауторитет није стекао причама већ биткама, а
основни принцип му је био постићи победу са што мање погинулих и рањених. Чак и
у бици против Та-мерлана, коју његов зет Бајазит губи, Стефан Лазаревић добија.
Добија поражену битку, јер са својим оклопницима прави лом по татарској војсци и
са минималним губицима се враћа кући.

Посебну пажњу посвећује борилачким вештинама, и реформисању војске.

Постаје чувен по својој вештини и у западним земљама, и самим тим и магнет за
младе витезове, који преваљују дуг пут до деспота Стефана Лазаревића да би их он
обучавао и оне који заслуже произвео у витезове. Да неког вла-стелина Деспот
Стефан рукоположи у витеза, већ у старту то је значило славу али и огромну обавезу
да мора да се понаша према правилима деспотове школе, у којој је дипломирао, да
буде хуман, да чува људске животе, да воли људе и да се бори против зла.

Деспот Стефан је чувао културна достигнућа Немањића, а војска га је посебно
интересовала, тако да је направио радикално кориговање војног састава. Укинуо је
феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био
ослобођен, чак и ако је то покушавао зидајући манастире и помажући их у најлепшој
традицији Немањића. Први заводи порез манастирима, да би имао новац за
издржавање и наоружавање своје стајаће, одлично наоружане, навежбане и добро
мотивисане војске.

Деспот Стефан Лазаревић је био припадник чувеног витешког реда "Змаја" који је
1408. године установио угарски краље Жигмунд Луксембуршки. Била су двадесет и
четири члана првог реда ордена "Змаја" а на првом месту је био Деспот Стефан
Лазаревић. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог
змаја, који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.

[Ometač]

ОКЛОПНИЦИ СЛАВНИ, БЕЗ МАНЕ И СТРАХА
Да ли је витезу потребан јастук?


Јаничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао
је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског ратовања.

Србе је саветовао:
"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с
оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш
тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког
наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи,
јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на
све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш
ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам
без помоћи то не може учинити."
Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну
величину него физичку снагу. Хришћане саветује како да се боре против Турака,
цитирајући говор њиховог противника султана Мухамеда својим војсковођама:

"Зато вас опомињем, славни витезови и моји драги другови", - говори сељак - "не
бојте се непријатеља, нарочито онога чију снагу нисте никад упознали, да му тиме
већа одважност не би постајала, већ посаветовавши се лагано и без страха,
стављајте на себе сигурно оружје против пијаних и лењих хришћана, не осврћући се
нимало на то што их је много и што су побуњени, не сумњајте у исход битке; али
упознајте обичаје тих људи, видећете да су гадни, троми, бојажљиви, сањиви и
лењи, навикнути на необично уживање, кад су трезни без јастука не умеју да спавају,
без раскалашности весели не умеју бити, као и без јакога пића, без пијанства не
умеју да владају, само речима ратују, не делом, немају никаквог поретка војног, нити
знају какве занате... Не подносе глад, хладноћу, врућину, рад, опомену, иду пода се,
са женама једу, на високом седе и лежу у топлом, једу и пију много, а хладно се
боре, чега ви, најдражи витезови немате, не жалите живота и рана, мало спавајте и
то без јастука, на тај начин ћете се васпитати, да читаву вечност издржавате, земља
вам је јастук, клупа лежај, зато неће бити ничег грубог, напорног, тешког што вам се
неће учинити сувише лако."

Следи објашњење да демагог Мухамед описује благодати више цивилизације на тај
начин изазивајући своје полудивље војсковође на освајање управо тих тековина!
Номадима је јастук стварно био превелик терет, али ради транспорта. А борилачку
снагу и праву силу, најбоље су му показали управо хришћани, Срби.

Који су се, мали и сами, читав један век (нејасно је како ће Србија пасти на Косову),
тачније век и по, опиру, витешком снагом, турској бројној и премоћној сили.

Извор: Српско наслеђе, Број 4, април 1998.

[Ometač]

Редовници змајевог одличја

Марко Алексић

Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су
бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни
прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и
ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у
његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов
савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су
исту судбину ратника, пустолова и владара.

Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је
после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна
од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у
турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да
управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и
Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског
царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао
освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се
велика опасност.

[Ometač]

Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће
царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом
освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године
код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих
битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам
друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу
више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа
Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.

[Ometač]

Љути оклопници

Своје прво велико ватрено крштење, Стефан Лазаревић имао је седам година
раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као
турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима Марком
Краљевићем и Константином Драгашом. Осокољен том победом против Турака,
угарски краљ Жигмунд сакупио је наредне године велику војску крсташа и кренуо у
нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој
Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и кнез Стефан. Крсташка
војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из
бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и почели битку
снажним али несмотреним јуришом, желећи да слава победника припадне управо
њима. Турски борбени редови повијали су се пред налетом једне од најбољих
коњица тадашње Европе. Бајазит је у битку слао своје најелитније трупе из
Анадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким
снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, кад је у битку ушла
одморна српска тешко оклопљена коњица на челу с кнезом Стефаном, крсташима
више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио
њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се
распада и бежи преко Дунава. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и
његовим љутим оклопницима.

[Ometač]

Преко седам мора

У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном,
Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола
и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво
различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске
коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како
бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали
велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу
свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и
даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а
Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном
персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним
заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је
поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. Након Бајазитове смрти, у
Турској су наредних година владала мутна времена борбе за његовог наследника у
које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако за
тренутак могла да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да
младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан
Лазаревић стигао је у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили му
сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског,
титулом деспота.

[Ometač]

У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов
брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски
деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде
Мраморног мора, галија је скренула и пристала у луку Митилену на острву Лезбос, у
власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом
вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали
су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и
пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем
септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали
Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим,
вести које су их сачекале нису биле добре.

После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је
покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али, пораз
Турака и нове околности које су уследиле оживели су и старо ривалство између
Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање
угарском краљу да се, уз помоћ Турака, коначно домогне српског престола.
Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ
стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте власт. Али,
спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да с пратњом копненим путем похита
и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских
одреда.

[Ometač]

Са својим оклопницима и Зећанима, које му је дао зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка
двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира
Грачаница и близу места славне битке, чекали су их Бранковићи с јаким турским
снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и
оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот
њему стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио
Стефановог мача, човек кадар и спреман на све.

Хроничари су забележили да се битка код Трипоља завршила без победника. На
једном крају бојишта Стефан је разбио многобројније турске снаге и нагнао их у бег.
Али, на повратку из потере затекао је брата са свега двадесетак коњаника који су
једва успели да преживе борбу с Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је
било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у
земљи.

[Ometač]

Човек с девет живота


Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле
су нова искушења. У међусобним биткама четворице Бајазитових синова за очев
престо, деспот Стефан често је био одлучујући фактор. Пријатељство с угарским
краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Престоницу је из
Крушевца преселио у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао и први
међу витезовима Реда змаја.

[Ometač]

За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача.
Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима
час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до
града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе и жртве. Ђурђев млађи брат
Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се
у манастиру Хиландар где је провео остатак века. Ђурађ, међутим, као да је имао
девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови,
везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и
из недаћа које су изгледале готово безизлазне.

Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао
Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице
Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи
мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ
је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву
верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров.

[Ometač]

Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру
завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме
жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора,
Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије,
она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима,
отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове
војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор.

Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и
њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна.
Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи,
почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

[Ometač]

Помирење сестрића и ујака

Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, што
је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ
следеће године уједињена војска, коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед
и Ђурађ Бранковић, сукобила се с Мусиним снагама у бици под планином Витошом у
Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника
одлучио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски
султан постао је Мехмед који није заборавио велику помоћ Срба и до краја
владавине био им је наклоњен.

Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и
Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Кад је Ђурађ затражио опроштај,
деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је
убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти,
1427. године. Пошто није имао деце, Стефан је за наследника прогласио свог
сестрића Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар
владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог
супарника и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога
доба, Стефана Лазаревића.

[Ometač]

СРБИ НА ДВОРУ КАНА ТАМЕРЛАНА




Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и
вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му
Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у
далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове.
Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски
неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили
угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца,
Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других
крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а
не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза
Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након
неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови
наследници дозволили су им да се врате у домовину.

[Ometač]

ГОСПОДАРИ ЛЕЗБОСА

Франческо Гатилузи био је господар острва Лезбос у Егејском мору. Годину дана
пре него што ће се његова кћерка Јелена Гатилузи 1405. године удати за српског
деспота Стефана Лазаревића, он је умро, а његова смрт сматра се једном од
најнеобичнијих на свету. Једне октобарске ноћи у спаваћој соби убола га је шкорпија и
господар Гатилузи почео је да виче и позива у помоћ. На ове повике, многобројна
послуга похрлила је у његову собу. Под превеликим теретом дрвени под убрзо је
попустио, а господар Лезбоса пао је с другог спрата свог дворца и погинуо. Убод
шкорпије није био смртоносан.

[Ometač]

СТЕФАНОВ МАЧ ЗА ПОНОС



Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади
угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот
прогласи за витеза. Занимљив је и случај кад је угарски краљ и немачко-римски цар
Жигмунд од Стефана тражио неколико његових ратника да учествују у походу против
хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути
српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да
избегну битку и повуку се.