Оружје и ратна опрема Старих Словена

[Ometač]

Што се типа мача који су користили стари Словени, ту и дан данас постоје
недоумице. Да ли је постојао аутохтони тип словенског мача и у каквом је сродству
он био са, меровиншким, каролиншким и осталим типовима мачева остаје питање
које тек треба да се реши. Ипак, једна ствар је у потпуности сигурна, а то је да
словенски народи јесу ковали и јесу користили мачеве.

Један од типова мачева који је засигурно био у употреби од стране словенских
ратника јесте такозвани словенско-германски мач. Овај тип био је најчешће
заступљен међу словенским народима, што доказују и археолошки извори. Ради се о
једноручном типу мача чија је укупна дужина износила од 90 до 100 цм, дужина
самог сечива је варирала, али је у суштини износила од 80 до 90 цм. Сечиво овог
мача било је наоштрено са обе стране и по дужини ижљебљено. Функција овог
жљеба или канала јесте да се њиме смањује тежина самог сечива, а да се очува
његова чврстина, због овога тежина ових мачева скоро да није премашивала 1,5 кг.
Врх самог сечива је најчешће скоро полуокругао, те је очито да је њихова главна
намена била да се користе за „сечење.“ Накрсница ових мачева је водоравна и њена
ширина тек за пар сантиметара прелази дужину сечива. Њена главна улога јесте да
обезбеди бољи хват мача, али и да заштити руку борца од удара у непријатељски
штит. Држак мача је најчешће раван, благо ваљкастог облика, док облик јабучице
варира, а најчешће се среће полукружни облик.



Сл. 7. Скица пар словенско-германских мачева, на којој се јасно виде делови овог
оружја (обратити пажњу на жљеб који се пружао средином сечива).

[Ometač]

Словенско-германски мач по својим карактеристикама најсличнији је германском и
„викиншком“ мачу, од који се разликује једино у детаљима. Највећа предност мачева
над осталим оружјем јесте што су борцу омогућавали већу слободу у борби, као и
могућност задавања сечних и бодних удараца. Такође, иако су се мачеви тог времена
користили једном руком, док се у другој носио штит, њима се такође могло парирарати
ударцима противника. Поред свега овога, мачеви овог доба нису могли пробити тада
најчешће врсте оклопа; али ако се узме у обзир да је огромна већина ондашње војске
била неоклопљена, схвата се зашто је ово оружје било толико хваљено.



Сл. 8. Разноврсни типови крснице словенско-германских мачева.

[Ometač]

3.4.1) Сабље

Сабља је врста сечно-бодног оружја чије је сечиво у одређеној мери извијено.
Сечиво код сабљи наоштрено је по испупченој страни, док је друга страна тупа или
наоштрена само близу врха. Ова тупа страна сабље назива се телућ. Главна одлика
сабље јесте да пружа много боље и лакше сечење од мача, што је нарочито од
користи ако се употребљава са коња, што опет донекле указује на номадско-
источњачко порекло овог оружја.

Нажалост, археолошких налаза сабљи који се могу приписати јужним и западним
Словенима нема, али се претпоставља да су засигурно знали за ово оружје. Авари
који на Балкан долазе у шестом веку и који потчињавају велики број словенских
племена у многоме су користили ово оружје, што потврђују и археолошки извори.
Ипак, вероватно да у поменуто време сабља код јужних и западних Словена није
имала неку значајнију употребу, и ако су ови народи знали за њу.



Сл. 9. Аварска сабља из Бродског Дреновца; увеличана крсница.

Код источних Словена, поготову кијевских Руса, неоспорна је употреба сабљи, иако
није била бројније коришћена, свакако се налазила у употреби првенствено
коњаника. Такође, забележен је догађај у коме су током једних преговора словенски
кнез и печењешки хан 968. године разменили дарове. Тада је, између осталих
поклона, кнез добио и сабљу.

[Ometač]

3.5) Праћка

Праћка је врста пројектилног оружја чија је намена да избаци пројектил на даљину.
Праћка се састоји из лежишта које је било направљено од коже или тканине и за које
су на два краја били привезана два подужа канапа (око 40-50 цм дужине, али и
више). Као пројектил најчешће се користило камење око 100 до 150 грама тешко,
иако се претпоставља да је могло бити и тежих. Поред овога, има доказа да су се
понекад пројектили изливали од олова, најчешће жирастог или елипсоидног облика,
што је давало додатну брзину пројектилу.

Праћка се користила тако што би се пројектил сместио у лежиште, а затим би се
праћка узимала за крајеве и цела вртела док се не створи потребна сила, па би се у
жељеном моменту канап отпуштао и пројектил ослобађао великом брзином. Домет
пројектила је варирао, али је најчешће износио око тридесетак метара, мада су
остали забележени и екстремни случајеви који премашују домет од 50 м.

Реч праћка словенског је порекла и ово оружје било је у масовној употреби, будуће
да је било веома јефтино и лако за производњу (чак и скоро свако дете би умело да
направи ово оружје од онога што нађе у домаћинству), налазило се масовно и у
већим и боље опремљеним војскама тог доба, у првом реду Византије где је скоро
сваки пешак био опремљен праћком.



Сл.10. Савремена реконструкција праћке нешто компликованије израде.


Још приликом прве опсаде Солуна, наводи се да Словени користе ово оружје. Павле
Ђакон 705. године казује да се Словени боре „секиром и каменом.“ Наравно, под
каменом подразумева се да се исто избацивало из праћке. Ово оружје представљало
је озбиљну претњу јер је поред тешких повреда могло и да усмрти на поменутим
даљинама. Такође, хици из праћке у великом броју ометали су и успоравали
непријатеља и уносили немир међу његову војску.

[Ometač]

3.6) Лук и стрела

Лук са стрелама је врста пројектилног оружја које се користи за борбу на већим
даљинама. Захваљујући својој еластичности и снази током натезања, лук сакупља у
себи енергију која се ослобађа у моменту пуштања тетиве преко које се избацује
стрела.

Још од првих помена Словени важе за веома добре стрелце. Цар Лав VI у свом
војничком спису ''Тактика'' наводи како Словени користе дрвене лукове и отровне
стреле. Јован Камењат у свом делу говори како је цар за одбрану Солуна у град
довео мноштво Словена, „јер од њих нико није вештији да гађа циљ и жестини
њихових стрела ништа не може одолети.” Такође у делима који говоре о словенској
опсади Солуна јасно се види да је ова врста наоружања била веома заступљена.

Постоје многе поделе лукова, мада се она најчешће чини према врсти материјала од
кога је лук израђен. Тако доминирају две врсте лука, лук направљен од једне врсте
материјала (најчешће дрво) и лук направљен од више врста материјала, такозвани
композитни (рефлексни) лук у чијој се конструкцији најчешће користе рожина,
животињске тетиве, али и различите врсте дрвета.

Што се тиче врсте лукова који су стари Словени користили, ту има доста
непознаница, али се са сигурношћу зна да су користили дрвене и композитне лукове
који су махом били израђени од рожине.

Дрвени лук који доминира у европској прошлости, израђивао се од једног парчета
дрвета, најчешће тисе, јасена, дрена, леске или ораха. Највише се користила
тисовина, од које се израђују и енглески ратни лукови. Дрвени лукови заступљени су
код скоро свих Словена, ради се о врсти лукова чија се дужина креће око 150 цм.
Тетиве ових лукова најчешће се израђују од конопље, а неретко се ојачавају косом.
Дубље у одлике ових лукова не можемо залазити због недостатка доказа, али је
сигурно да су овакву врсту лука користили стари Словени, а иста се задржала и кроз
скоро цео средњи век. Поред овог лука, Словени знају и за рожнати лук. Ова врста
лука била је израђивана од рожине (највероватније рога бивола) и дрвета. Рожнати
лук био је познат под именом „рожанац“ и често се спомиње како у писаним
изворима, тако и у народним песмама. Није сигурно од када Словени користе ову
врсту лука и како су до ње дошли, ипак његова распрострањеност међу источним и
јужним Словенима говори нам да су ову врсту лука Словени примили под јаким
номадским утицајем. Код западних Словена који су мање били под поменутим
утицајем, овај лук је редак.

[Ometač]

Сви номадски народи са којима су Словени били у контакту користили су ову врсту
лука. Наравно лукови ових народа, Алана, Авара и осталих, међу собом имају
одређене разлике, али су у суштини веома слични. Нажалост немамо довољно
података о томе како су ови лукови изгледали. Описи су веома оскудни, а најмлађи
ликовни извори начињени су пар стотина година после периода о коме говоримо.
Ипак, претпоставља се да су рожнати лукови које су користили стари Словени
најсличнији рожнатим аварским и угарским луковима. Просечна дужина ових лукова
износила је од 90 до 120 цм, али нису ретки примерци који прелазе и ту дужину.



Сл.11. Изглед аварског лука без тетиве, са тетивом и у натегнутом стању.


Главна предност „рожанаца“ над дрвеним луковима у првом реду јесте мања дужина
која је свакако више погодовала употреби са коња. Поред тога, захваљујући
особинама материјала од којих су израђени, рожнати лукови за нешто мању силу
натезања пружају већи домет пројектила, тј. већу ефикасност. Домет рожнатих
лукова био је доста већи у односу на дрвене.

Највећи домет дрвених лукова био је око 250 до 300 метара, док је за рожнате
лукове забележено да су имали домет и до 450 метара. Ипак, ово је крајњи домет, а
ефикасни домет ових оружја био је за дрвени лук око 120 метара, док је за рожнати
био нешто већи - између 150 и 200 метара.

[Ometač]

E ova mi bas treba.

Препоручујем...

 

3.5) Праћка

Праћка је врста пројектилног оружја чија је намена да избаци пројектил на даљину.
Праћка се састоји из лежишта које је било направљено од коже или тканине и за које
су на два краја били привезана два подужа канапа (око 40-50 цм дужине, али и
више). Као пројектил најчешће се користило камење око 100 до 150 грама тешко,
иако се претпоставља да је могло бити и тежих. Поред овога, има доказа да су се
понекад пројектили изливали од олова, најчешће жирастог или елипсоидног облика,
што је давало додатну брзину пројектилу.

Праћка се користила тако што би се пројектил сместио у лежиште, а затим би се
праћка узимала за крајеве и цела вртела док се не створи потребна сила, па би се у
жељеном моменту канап отпуштао и пројектил ослобађао великом брзином. Домет
пројектила је варирао, али је најчешће износио око тридесетак метара, мада су
остали забележени и екстремни случајеви који премашују домет од 50 м.

Реч праћка словенског је порекла и ово оружје било је у масовној употреби, будуће
да је било веома јефтино и лако за производњу (чак и скоро свако дете би умело да
направи ово оружје од онога што нађе у домаћинству), налазило се масовно и у
већим и боље опремљеним војскама тог доба, у првом реду Византије где је скоро
сваки пешак био опремљен праћком.



Сл.10. Савремена реконструкција праћке нешто компликованије израде.


Још приликом прве опсаде Солуна, наводи се да Словени користе ово оружје. Павле
Ђакон 705. године казује да се Словени боре „секиром и каменом.“ Наравно, под
каменом подразумева се да се исто избацивало из праћке. Ово оружје представљало
је озбиљну претњу јер је поред тешких повреда могло и да усмрти на поменутим
даљинама. Такође, хици из праћке у великом броју ометали су и успоравали
непријатеља и уносили немир међу његову војску.

[Ometač]

Стреле су пројектили који се одапињу из лука и њихови главни делови су метална
глава и дрвена шипкица. Просечна дужина стрела износила је између 75 и 90 цм, али
нису ретки и већи примерци, што зависи од дужине самог лука. Просечна дебљина
шипкице стреле кретала се око 7 до 10 мм. На задњем делу шипкице најчешце се
налазе три пера која су постављена под углом од око 120 степени, али често су
постављане помало закривљено како би се обезбедила ротација стреле тј.
жироскопски ефекат, што је додатно стабилизовало стрелу у лету. На самом крају
стреле биле су урезане мале ушице међу које би се смештала тетива лука. Главе
стрела биле су израђиване од гвожђа, а облик им у поменутом периоду знатно
варира. Ово је последица мешања разних утицаја али и потребе за специјализованим
облицима глава. Ипак можемо издвојити две веће групе, а то су стреле уског и
стреле широког врха. Наравно ова подела може се даље изводити у више праваца;
тако само из домаћих извора увиђамо да су постојали различити облици стрела као
што су листасти, троугли и обли - развученог ромба, али и низ специјализованих
полумесечастих и других облика. Глава стреле могла се насађивати на шипкицу, или
уз помоћ тулца који се налазио на њој, или уз помоћ трна.


Сл.12. Изглед стрела и распоред пера.

[Baltazar]

Препоручујем...

 

Ne ometaj me u vezbanju. Ne mogu sa obe stvari odjednom.

[Ometač]

Историјски извори такође често спомињу да Словени користе отровне стреле, а ова
традиција изгледа да се наставила до касно у средњи век. Ради се о посебној врсти
отрова која се справљалао од корена биљке једић, који се после узбирања дробио у
авану заједно са медом. Ова сместа би се потом наносила на стреле, а мед је
омогућавао лепљење и понашао се као везивна супстанца за отров.

Захваљујући посебним врстама глава стрела или нарочитом припремом обичних,
стреле су се могле запалити и тако одапети да би до циља пренеле ватру или жар.
Потврду да су стари Словени користили ову врсту оружја налазимо у списима који
говоре о словенској опсади Солуна, где се о томе јасно говори. Начин натезања лука
такође није са сигурношћу утврђен и вероватно да је зависио како од појединачних
склоности, тако и првенствено од врсте лука. Најчешће се лук држао у левој, а тетива
напињала десном руком. Технике напињања тетива су такође биле различите, али се
претпоставља да су најчешће биле уз помоћ палца (чему сведочи налаз пар посебних
прстенова који су се носили на палцу приликом оваквог начина натезања лука), или
уз помоћ кажипрста и средњег (и вероватно домалог) прста.


Сл. 13. Технике напињања тетиве које су биле у употреби у поменутом периоду. На
доњој скици се види посебан прстен који се носио приликом напињања тетиве
палцем.


Стреле су ношене најчешће у посебним тоболцима од коже или неког другог
материјала, а исто важи и за лук који је преношен у посебном тоболцу у коме се
могао носити у напетом стању; мада се претпоставља да је тетива била скидана кад
год је за то постојала прилика (тј. када није постојала потреба да буде напет). Ови
тоболци најчешће су били ношени о појасу.

[Ometač]

3.7. Остало

Употреба других врста наоружања од стране Словена слабије је документована.
Можемо једино издвојити пар налаза металних глава буздована који су нађени на
простору који су настањивали источни Словени. У овом пероду ово оружје није било
у већој употреби а и познати налази датирају скоро на сам крај периода о коме
говоримо. Других врста ударног оружја као што су буџе или малтови је засигурно
било у употреби, али они скоро да уопште нису еволуирали од алатки од којих су
настали.

Ипак, веома значајна јесте употреба опсадног оружја од стране Словена. Само спис
''Чуда св. Димитрија Солунског'' говори нам да су јужни Словени користили читав
арсенал опсадних справа. Од дугачких лествица, преко корњача и опсадних
торњева, па све до справа за бацање камења и балиста, као и опсадних овнова.

Лестве и опсадни торњеви имају исту функцију, а то је да доведу нападаче до врха
градских зидина. Опсадне лестве прављене су тако да се њима може доћи до самог
врха зидина, а биле су лаке за прављење и транспорт, тако да су биле масовно
заступљене. Опсадни торњеви су пак захтевали знатно више ресурса и знања.
Њихова улога је поред довођења нападача до врха зидина била и да исте заштити.
Опсадни торњеви прављени су од дрвета најчешће у висини зидина, а обликом су
подсећали на куле. Дрвена оплата торња штитила је нападаче од пројектила са
зидина, а често су били и облагани сировим животињским кожама, што је давало
додатну заштиту од ватрених пројектила којима су браниоци покушавали запалити
ове справе. Унутар торња налазио се низ лестви којима се од подножја стизало до
врха, а на горњој платформи су најчешће били смештани стрелци и праћкароши који
су хицима из даљине нападали браниоце. Цела ова конструкција била је постављана
на точкове и до зида допремана је или уз помоћ људске снаге, или животиња који су
биле упрезане унутар ње.

На сличан начин функционисале су и опсадне корњаче које су тада користили стари
Словени. Реч је о конструкцијама од дрвета, евентуално уплетеног прућа, вероватно
прекривених сировим животињским кожама. Ове направе су служиле да заштите
нападаче приликом приласка утврди. Уколико су биле теже конструкције, често су
постављане на точкове. Углавном су се користиле за заштиту оних који су пијуцима и
другим алатима поткопавали градске зидине.

[Ometač]

Ne ometaj me u vezbanju. Ne mogu sa obe stvari odjednom.

[Ometač]

Ован је био направа слична корњачи, осим што је поред основе која је служила за
заштиту посаде имао изнутра о ланце обешен балван, чије је врх био окован
гвожђем. Овим балваном посада би, љуљањем ланаца, ударала о капије или тање
зидове како би се исти пробили. Цела направа била је постављена на точкове и
преношена или људском или животињском снагом.

Справе за бацање камена и балисте биле су пак много софистицираније направе.
Иако је назив балиста у терминологији тог доба обично подразумевао справу сличну
великом самострелу, изгледа да су Словени приликом опсаде Солуна користили
нешто другачије справе. Наиме, према опису не види се јасно коју је силу справа
користила, али се види да за избацивање служила дугачка греда на чијем је задњем
крају велика праћка. Ове справе избацивале су велику количину камења на град, па
писац наводи „да ни земља није могла да издржи њихове нападе, а камоли грађевине
људске руке“.

4) Борбена заштитна опрема старих Словена

Упоредо са развојем оружја, човек је проналазио начине да се заштити од њих, а
опет по проналаску одређеног заштитног средства тежило се да се створи ново
оружје које це га надјачати. На овај начин стварала се непрекидна трка у наоружању
која траје већ вековима. Што се коришћења оклопа и заштитне опреме тиче стари
Словени нису заостајали за осталим „варварским“ народима тог доба. То потврђују
многи писани и археолошки извори. Ипак, када је реч о овој врсти опреме треба
посебно објаснити пар ствари.

Прво оклопи за тело оног времена били су прилично вредни предмети, а неки комади
далеко су надмашивали цене оружја. Због овога оклопе су куповали искључиво они
коју су се бавили ратним „занатом“ и коме је рат био посао. Како сој стајаће војске у
ово време међу Словенима није постојао, или је био ограничен на мање дружине које
су стално биле под оружјем, схвата се зашто су оклопи били веома ретки. Оклопи су,
због своје велике вредности, представљали породичну драгоценост, вредан дар и
преношени су са колена на колено.

Остатак војске који је у случају ратова био регрутован из становништва ређе је
користио оклопе, поготову оне скупље, док су они јефтинији као што су штитови
били веома чести, чак и међу таквом војском.

[Ometač]

4.1) Штитови

Штит је врста заштитне опреме којом се ратник заклањао од напада противника. Реч
штит словенског је порекла и од најранијих времена извори који помињу Словене
наводе да они користе штитове. Нажалост, исти се не слажу око облика и величина
(врсте штитова). Прокопије пише да Словени, „наваљују на непријатеља групно,
носећи у рукама мале штитове.“ Псеудо-Маврикије и Лав VI дају слично објашњење
„оружају се ... добрим, али тешко носивим штитовима,“ односно „штитовима великим
и дугим, попут тиреја.“ Ипак захваљујући општим археолошким, ликовним изворима
који се тичу како Словена тако и њихових суседа, у стању смо реконструисати врсте
штитова који су били у употреби од стране наших предака.

Као прво, сви штитови овог доба правили су се од дрвета, у поменутом периоду од 6.
до 10. века нема штитова од метала, а и кроз целу историју они су веома ретки.

Најчешћа врста штита која се користила у целој Европи у раном средњем веку јесте
округли штит. Ова врста штита води порекло још из античких времена. Захваљујући
округлом облику овај штит је пружао веома добру покривеност ратника који га је
носио, а да уједно није био гломазнијих димензија. Такође овај облик погодовао је
како појединачној, тако и борби у формацији. Као што смо рекли овај штит је био
израђиван од дрвета. Најчешће се правио од дасака које су на унутрашњој страни
биле причвршћиване ексерима или закивцима за дрвене летвице или металне лајсне.
Дрво које се најчешће употребљавало у ову сврху јесте липа, због своје мале тежине
и добре издржљивости, али су и други типови дрвета били у употреби. Предња
страна штита најчешће се пресвлачила животињском кожом или тканином, а по ободу
штит се такође могао обрубити додатним слојем коже или тканине, што му је давало
додатну чврстину. Такође, обод штита се могао окивати и танким металом било у
целости (што је ретко) или местимично најчешће на местима где се додирују две
даске штита. Постоје две основне врсте хвата овог штита. Хват уз помоћ два каиша је
вероватно био чешћи јер је био јефтинији и лакши за израду, а и на тај начин тежина
штита је мање оптерећивала борца јер би се рука провлачила кроз каишеве и тежина
штита би била равномерније распоређена. Овакав хват често се практиковао у
Византији и међу јужним и источним Словенима.

[Ometač]

Поред овог вида, округли штитови могли су имати хват у виду дршке. Код оваквих
штитова у самом њиховом центру била је прављена рупа нешто шира од склопљене
песнице. С предње стране на рупу се закивао метални умб, тј гвоздени део налик на
полулопту који је служио да заштити шаку борца. Најчешћа дебљина ових умбова
била је око 2 мм, а облик им варира, мада је најчешће најсличнији полулопти. Са
унутрашње стране код ових штитова потом би била постављана ручка за коју би се
штит држао. Овакав вид хвата на штитовима масовно је био коришћен од стране
нордијских и осталих европских народа, па изузетак нису ни Словени. Овакви
штитови пружали су могучност да се противник задржи на већем одстојању (пошто
рука у којој се држи може да се испружи), али и већу покретљивост самог штита.



Сл. 14. Прелеп цртеж на коме се виде сви детаљи округлих штитова са умбом и
централним хватом.

[Ometač]

Просечан пречних округлих штитова варира од 40 цм за најмање примерке, па све до
110 цм за највеће. Ипак, невезано за врсту хвата, пречник округлих штитова се
најчешће кретао од 80 до 100 цм. Дебљина ових штитова такође варира, а креће се
од 4 мм за најтање па до 12 мм, а један пронађени примерак у Скандинавији имао је
дебљину од 30 мм, мада се претпоставља да је у питању штит за ритуалну намену.
Тежина ових штитова кретала се најчешће од 3 до 5 килограма, а све преко ово
тежине постајало би веома тешко за ношење и употребу.

Поред округлих, претпоставља се да су Словени под византијским утицајем
користили и овалне штитове сличних одлика као и округли, код којих се такође
јављају обе врсте хвата.

Пар извора спомињу да Словени користе правоугаоне штитове, али за ово нема
даљих доказа.

Предња страна штитова вероватно да је била осликавана. Подаци о овоме су слаби,
али пар нађених нордијских штитова били су вишебојно исликани. Такође знамо
засигурно да су и остали народи, у првом реду Византинци, исликавали своје
штитове. Један од поузданих показатеља да су и Словени исцртавали и украшавали
своје штитове јесте византијски спис који говори о опсади Цариграда од стране
руског кнеза Олега у деветом веку. Наиме, приликом те опсаде, кнез је закуцао за
врата Цариграда свој штит на коме је био црвеном бојом исцртан коловрат13. Због
свега овога и штитови старих Словена вероватно да су били исцртавани.

Штитом су се у борби такође задавали ударци било ободом, лицем, или код штитова
са централним хватом, гвозденом површином умба.

Штитом је опреман највећи број војника, од најсиромашнијег до најбогатијег, штит је
био лак и јефтин за производњу и прост за употребу, а поготову већи штитови
пружали су одличну заштиту било од противничких удара, било од пројектила.

[Ometač]

4.2) Шлемови

Шлем је врста оклопа који служи за заштиту главе борца. Главни делови шлема су
калота, носник и вратник, мада је калота основни део самог шлема. Реч шлем готског
је порекла. У периоду од 6. до 10. века шлем је био један од заступљенијих делова
оклопа, али ипак није свако могао да га приушти. У прилог овоме говори и да је код
Нордијаца реч „styraesman“, која у преводу значи „онај који носи шлем“, означавала
капетана брода или касније официра, што је свакако виши и богатији сталеж. Ипак
свако ко се бавио војничким „занатом“ могао је (или морао) да приушти шлем
понајвише због тога што је, чак и поред употребе штита, глава прилично незаштићен
део тела.

И писани и археолошки извори потврђују употребу шлема од стране старих Словена.
У ''Чудима св. Димитрија'' стоји да су словенски војници опремљени оклопима и
шлемовима. Велики број шлемова који се приписују Словенима пронађен је у Русији
и то у Осколу (VII в), Чернигову (IX в), Смоленску (IX-X в) итд.

Шлемови које су користили стари Словени били су прављени од неколико металних
(гвоздених делова) који су били занитовани један за други, овакви шлемови
најчешеће се у стручној литератури називају „спангенхелм“ што би у дословном
преводу значило „занитовани (закивени) шлем“. Овај тип шлема био је лак и брз за
производњу, био је доминантан тип шлема у целој Европи, а може се наћи и шире.

Овакви шлемови били су израђивани тако што би се за металну основу, која се
састојала од металних трака, закивале веће плоче које би попуниле простор међу
њима. Били су коничног облика и често су имали носнике различитих облика и
димензија.

[Ometač]

Сл. 15. Спангенхелм из Гјермунда, са носником у виду „наочара“.

Под бројем 1 је носник словенског шлема нађен у Кијеву, а под бројем 2 - носник
шлема из Локруме.


Носник, тј. део шлема који је служио да заштити нос али и лице, најчешће је био
продужетак металне траке која се пружала попреко у правцу носа и потиљка, али су
неретко посебно обликовани носници били закивани за шлем. Под нордијским
утицајем међу источним Словенима био је веома популаран вид носника у облику
наочара, који је пружао веома добру заштиту носа и очију, а састојао се из посебног
металног дела који је био закиван на предњи део шлема. Овакав носник има и
пронађени викиншки шлем из Гјермунда (Норвешка). На шлем се често додавао и
вратник, тј. део који је служио за заштиту врата, а могао је био израђен од брње
(карика плетених од жице) или од кожних и металних плочица, а могао је покривати
само задњи део врата или цело лице и врат, скоро све до половине груди. Наравно,
овде су варијације честе, поготову ако је овај део био прављен од брње, јер се
заиста јављају разни видови покривања лица и врата са шлема.

Унутрашњост шлема била је најчешће обложена тканином, а за њу је често могла
бити закивана и подкапа која је била начињена од тканине пуњене вуном или неким
другим материјалом. Ово је омогућавало како удобније ношење, тако и одређену
амортизацију самог шлема приликом удара оружја о њега.

[Ometač]

Под источњачким утицајем, поготову код источних Словена (и ако се овај стил
касније преко Византије раширио по Балкану) јавља се нешто шиљастији, тј.
купастији облик шлема са извученим шиљастим врхом који се звао шишак. Металне
плоче ових шлемова често су биле закиване једна за другу без металних трака, а
шишак се могао закивати накнадно. Такође и код коничних шлемова касње се почињу
напуштати металне траке и површине се закивају једна за другу. Пред сам крај
периода о коме говоримо постају популарни шлемови који су били израђивани из
једног комада метала, али у периоду о ком говоримо нису били истисли „закивене
шлемове“.


Сл. 16. Два словенска шлема са шишком из десетог века: 1 - слем из Гнездова, 2 -
шлем из Чернигова.
На цртежу се лепо види “спанген” конструкција шлема број 1, али и конструкција без
додатних гвоздених трака на шлему број 2.

Просечна дебљина метала од кога су се шлемови израђивали кретала се од 1,5 до 2
мм, а најчешће се њихова тежина кретала око 2 кг, мада су већи шлемови са
деловима (носником и вратником) који су осигуравали и додатну протекцију могли
имати и преко 4 кг.

Шлемови су пружали одличну протекцију тако да ни једно од ручних оружја тог доба
није могло да их пробије, мада остаје дискутабилно да ли би се удар оружја као што
су дуге секире могао издржати, а да се не доживи озбиљна физичка траума врата или
главе.

Шлемови су због своје цене представљали вредан део опреме који се брижљиво
чувао, поправљао и преносио са колена на колено, и могло је проћи и до стотину
година пре него што би се одређени комади избацили из употребе. Такође вреднији
комади често су били богато украшени.

[Ometač]

4.3) Брња

Брња је врста оклопа за тело који је сачињена од многобројних међу собом спојених
прстенова од жице. Прстенови су били спајани системом 4 у 1, што значи да је сваки
прстен спајао четри најближа, што се понављало изнова и изнова. И ако се данас у
литератури за ову врсту оклопа користи израз „верижњача“, тај термин није био
коришћен у средњем веку. Такође израз панцир или панцерија, дошли су много
касније из италијанског и немачког језика. Израз који се од старине Словена
користио у периоду који обрађујемо, а и касније, јесте „брња“ и потиче од готског
„бруња“. И дан данас брњица означава карику, или танак прстен од жице.

Ова врста оклопа била је масовно раширена по Европи у целом средњем веку. Још су
је стари Гали користили, а од њих касније је преузели Римљани код којих је опстала
као главна врста оклопа све до пада царства.

Словени су свакако знали и користили ову врту оклопа. Извори који помињу опсаду
Солуна говоре да Словени користе оклопе. Такође веома је познат налаз словенске
брње у Русији, који се датира на VIII век, а млађи налази су много чешћи. Према
наводима једног руског летописа, приликом измирења печењешког хана са војводом
Претићем размењени су дарови; хан је војводи даровао сабљу, стреле и коња, а
војвода њему мач, штит и брњу.




Сл. 17. Начин повезивања прстенова брње системом 4 у 1.
На слици се јасно види место и закивак на сваком прстену.