Оружје и ратна опрема Старих Словена

[Ometač]

Просечна брња прављена је у облику слова Т, тачније тако да понајвише подсећа на
дуге тунике које су тада биле одевни предмет. Биле су из једног комада и најчешће
би досезале до мало испод струка борца, а дужи комади могли су досезати и до мало
испод колена. Дуже брње имале су један или два шлица, било са бокова или напред
и позади, како би олакшале кретање. Рукави су најчешће били кратки и ретко кад су
досезали до испопод лакта. Брња просечне дужине могла је тежити од 11 до 15 кг и
имала је и десетине хиљада прстенова (познати су комади који имају око 30.000
прстенова).




Сл. 18. Дугачка брња какву су носили и словенски ратници.
Шлицеви који омогућавају бољу покретљивост су напред и позади.


Прстенови би по спајању били закивани да би се осигурало да се не отварају, чиме
би се оклоп учинио чвршћим. Просечна дебљина жице од које су прстенови били
израђивани била је око 1,2 мм, али су честе варијације између 1 до 2 мм. Пречник
прстенова такође је варирао од 5 мм па све од 1 цм, а на већини налаза износио је
око 8 мм. Наравно, дебља жица намотавала се у прстенове већег пречника.

Предност брње над осталим оклопима овог доба јесте што је она омогућавала добру
покретљивост борца, а уједно пружала најбољу заштиту. Тежина брње би се
„обуздованала“ тако што би се око ње качио појас у висини струка, тако да се тежина
равномерно распоређивала на рамена и кукове.

Многе од нађених брња на себи имају и незанитоване или прстенове других
димензија, што јасно показује да су ови оклопи временом били репарирани. Овакав
оклоп био је веома скуп и могли су да га приуште само богатији. Брња је пружала
одлучну заштиту од сечења, али је била слабија на убоде; и поред тога, већина
тадашњег оружја није успевала да је пробије.

[Ometač]

4.4) Оклопи од плочица

Оклопи од плочица су можда једна од најстаријих врста оклпа за тело које је човек
користио. Било да су плочице израђиване од коже, кости, рожине или метала,овај
оклоп јавља се кроз целу антику. Током средњег века, овај оклоп је био народчито
популаран; номадски народи нашироко су га користили, као и Византинци где је
дуго остао у употреби. У средњовековној Србији је овај оклоп такође био веома
популаран што се види на могобројним фрескама. Ипак, немамо много доказа који
директо говоре да су Словени користили баш овакве врсте оклопа, али будући да су
сви народи у њиховом суседству користили исте, тешко да су Словени представљали
преседан. Поједни археолошки извори доказују ово; доста плочица оклопа је
пронађено на стаништима источних Словена и на Балкану. Такође засигурно знамо
да су Словени не само плаћеници већ и комаданти у византијској војсци у периоду
када је ова врста оклопа у њој била веома раширена.

Највероватније да су Словени користили два вида оклопа од плочица. Љуспасти
оклоп или крљушти начињен је плочица, коже, кости, рожине или метала које су
пришивене за подлогу тако да често хоризонтано и вертикално преклапају једна
другу. Плочице ових оклопа најчешће су на доњој страни биле заобљене, те доста
подсећају на крљушти. Димензије ових оклопа сличне су као и димензије брња, с тим
да је овај оклоп био доста лакши и чвршћи, али је пружао много мању покретљивост.

[Ometač]

Сл. 19. Детаљ ламеларног оклопа на коме се види најчешћи облик плочица,

као и начин повезивања истих.

Поред ове врсте оклопа од плочица постоје индиције да су Словени у поменутом
пероду користили и ламеларне оклопе који су били направљени од многобројних
плочица, које су уместо за подлогу биле везиване једна за другу, и тако сачињавале
оклоп за тело. Особине и изглед овог оклопа су сличне особинама и изгледу
љуспастог оклопа.


Сл. 20. Плочице словенских оклопа пронађене у Русији (датирају пред крај 10. века).

Оно што је сигурно када је реч о оклопу од плочица јесте да су га Словени засигурно
користили после или пред крај периода којим се овај рад бави. Већина заиста
многобројних археолошких налаза, писаних и ликовних извора, указују на то. Све
ово као и логичан сплет околности указују да су стари Словени и у раном средњем
веку користили ове оклопе. Такође, ови оклопи су били јако скупи и вредни, те су
били доступни богатијем слоју становништва, мада су оклопи од плочица који су
израђивани од јефтинијих материјала вероватно били много јефтинији и тиме чешћи.

[Ometač]

4.5) Остале врсте оклопа

Што се осталих врста оклопа тиче, за њих имамо врло мало доказа да су били у
упореби међу Словенима раног средњег века. Претпоставља се да су се испод брње
најчешће носили пуњари или памуклије, тј. одећа која је имала улогу да апсорбује
део удара и тиме појача заштиту. Оваква одећа прављена је тако што би се два слоја
тканине зашивала, а потом пунила вуном, затим се одећа опет прошивала како би се
осигурало да се пуњење неће сабијати само у одређене делове. Византинци су
масовно користили ову врсту оклопа, а често су је пунили памуком, па се цео овај
оклоп називао „бамбикион“ или „бамбикон“, од арапске печи „бамбук“, што значи
памук.

Као што је већ речено, није познато да ли су Словени користили овај оклоп у пероду
од 6. од 10. века, али га користе после овог периода, а и многобројна врсте одеће
које се праве на овај начин указују на то да нешто слично јесте било у употреби.

Такође претпоставља се да су у употреби били и могобројни видови кожних оклопа
за потколенице и подлактице који су прављени од дебеле коже. Изгледа да је такође
био познат и оклоп за потколенице и подлактице од металних трака које су биле
закиване за кожну поставу.

[Ometač]

5) Ратна вештина старих Словена

Већина извора оног времена наводи Словене као храбар (мада је ово више
карактеристика индивидуе) ратнички народ. Многобројни описи словенске ратне
вештине и тактике разбијају до сада уврежена схватања о Словенима као неугледној,
слабо опремљеној пешадији која се бори само из заседе.

Засигурно је да је заседа као вид борбе била честа, поготову ако је рељеф погодовао
томе, али ни друга ратна лукавства нису била страна Словенима. Константин
Порфирогенит говори о томе како су Словени у једној заседи победили ромејску
војску која је из једног града била послана на њих. По победи Словени су се
преобукли у оклопе Ромеја и тако се увукли у град који су потом освојили.

Да Словени користе заседе и ноћне нападе помињу и други извори, али то никако не
указује на недостатак борбене вештине и кукавичлук, како тврде одређени политички
орјентисани радови, већ просто на озбиљно схватање борбе и срачунату тактику.

Наравно, већина извора се слаже да је главнину словенске војске чинила пешадија,
чувени су веома вешти словенски стрелци и суличари.


Сл. 21. Илустрација из књиге И.Дзыся, "Киевская Русь".
На слици је верно реконструисана опрема коришћена од стране Словена у Кијевској
Русији у десетом веку.

[Ometač]

Често спомињана јесте и словенска вештина бродоградње и рата на мору и рекама.
Опште позната чињеница је да је међу викинзима били много Словена. Сама реч
„викинг“ не означава припадност одређеном народу, већ вид „професије“, гусарство.
Многи од словенских викинга тако су харали по Балтику, али и Словени када су
населили јадранско приморје почели су се бавити овим занимањем. Словенска
племена Неретљана и Омишљана дуго су, све до покрштавања, били страх и трепет
Јадрана, а Неретљани су у пар бојева чак и уништавали читаве венецијанске флоте и
једном приликом усмртили самог дужда. Аркоњани су били можда и најпознатији
гусари на Балтику и бивају уништени тек пошто се против њих 1168. покренуо мали
крсташки рат (још увек су били старе многобожачке вере), наравно време викинга је
одавно прошло, али су ови гусари и даље били претња чак и велики државама. Руски
морепловци су такође били чувени по својим бродовима и вештини пловидбе, како
на широким рекама, тако и на мору. Остало је забележено да је кнез Олег могао
читаву своју флоту превести балванима преко сувог, па је онда поринути иза леђа
противника.

Иако малобројнији, извори који описују Словене као коњицу нису ретки. Већ смо
видели да Византинци виде јужне Словене као добре коњанике и стрелце, а за њима
нимало не заостају источни Словени који су ову вештину под јаким номадским
утицајем били знатно усавршили.

[Ometač]

Сл. 22. Представа словенских дружиника на коњима,
реконструисана на основу материјалних и писаних извора.

Будуће да су Словени били подељени у многобројна племена чије се становништво
није примарно бавило „ратом“, већ се тек по потреби окупљало у ову сврху, срж с
ловенске војске били су ратници окупљени око владара. Они су чинили заштиту и
пратњу владара и за њега обављали војно-административне послове. Ови ратници
заједнички се често називају „дружина“, што је реч словенског порекла. Владареви
дружиници чинили су најчешће део његовог домаћинства и од владара су добијали
како поклоне у драгоценостима и ратној опреми, тако и у поседима. Најпознатија
титула међу старим Словенима је војвода, а реч је засигурно словенског порекла и
означава ратног вођу, војсковођу. Такође, многобројни Словени служили су у другим
војскама као плаћеници. Поменули смо већ да су Словени били не само обични
војници, већ и комаданти у византијској војсци, а била је чувена и варијашка гарда
која је чувала самог цара у којој је било велики број Словена. Већ приликом самог
досељавања Словена на Балкан у VI веку пише се о извесном високом византијском
војсковођи Хилбудију који је, иако пореклом Словен, био задужен да брани Тракију
од њихових упада. Све ово иде у прилог да су Словени народ који је гајио ратничку
традицију и очувао војну вештину, али имао и озбиљан, разуман приступ ратној
вештини и стратегији ратовања.

[Ometač]

Сл. 23. Опрема словенских коњаника.

6) Закључак

Све поменуто у овом раду треба да докаже да Словени као индоевропски народ нису
заостајали за другима. Теорије о Словенима као копијама „Конана Варварина“
неосноване су, увредљиве и злонамерне. Сама историја их побија у корену, мада се
оне и дан данас нажалост провлаче кроз наше друштво, те се и сама историја
Словена пре њиховог покрштавања занемарује. Ипак, словенска ратничка традиција
и сам однос према рату, скоро непромењени, очували су се и до дан данас код
већине словенских народа.

[Ometač]

Списак коришћене литературе

1) Академија наука СССР „Археологија СССР,“ Лењинград 1971
2) Владимир Ћоровић, „Историја Срба.“ Алнари, Београд 2006.
3) Гавро А. Скриванић „Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику“,
САНУ, Београд 1957.
4) Група аутора, „Византијски извори за историју народа Југославије, том 1 и 2.“, ИП
Београд 1955.
5) M. Balent, "Compendium of Weapons ArmorCastles", Palladium Books 1999.
6) Osprey „Men At Arms 333 - Armies Of Medieval Russia 750-1250.“
7) Osprey, "Men at Arms 445-Polish Medieval Armies 966-1500."
8) Osprey, "Elite 120 - Mounted Archers of the Steppe 600 BC -AD 1300 -OCR."
9) В.В. Седов, „Словени у прошлости“, Институт за археологију Руске академије
наука, Москва 1994.
10) http://gromovnik.forum24.ru/
11) http://www.hurstwic.org/
12) http://www.redkaganate.org/
13) http://www.tforum.info
14) http://sr.wikipedia.org




Кратка биографија

Немања Слепчевић, рођен је у Панчеву 29.12.1985. године. Основну школу је
завршио у Владимировцу, а средњу у Панчеву. Исте године, 2004. уписује Факултет
цивилне одбране (данас: Факултет безбедности).

Бави се израдом реконструкција средњовековног оружја и борбене опреме. Један је
од оснивача групе ''Вучји чопор'' чији је циљ верно оживљавање ратничког живота и
културе словенских и других народа у раном средњем веку.

Заједно са групом ''Вучји чопор'' на Факултету безбедности одржао предавања:
''Борбени системи и средства у старом веку'' и ''Борбени системи и средства у
средњем веку''.

[Ometač]

Немања Слепчевић

СУЛИЦЕ
- историја и израда -



Садржај

1. Кратак историјат и опис
1.1. Mатеријали
1.2. Aлат
1.3. Израда

[Ometač]

1. Кратак историјат и опис

Копље је једно од првих оружја која је човек спознао и које се у својим
модификованим формама користи скоро до дањашњих дана. У прво време копља су
највероватније била прављена од простог парчета дрвета чији би се врх мало
зашиљио и ојачао на ватри. Касније, за врх се користило парче камена које се
уметало у дрво. У металном добу пак, врхови се почињу израђивати од метала (у
почетку бакра, затим бронзе, па на крају гвожђа). Тада се јавља облик копља какав и
данас познајемо.

Главни делови копља су бодило (метални врх) и копљиште (дрвена дршка). Бодило
је састављено од оштрице и дела за усађивање који може бити у облику тулца
(левка) или у облику трнца (дугог трна, шиљка)

Обе врсте копаља биле су скоро подједнако заступљене у раном средњем веку, с тим
да је прва врста са тулцем била нешто тежа за прављење, али зато поузданија и
погоднија за блиску борбу; док се друга врста, са трнцем, задржала искључиво код
копља за бацање, будући да је била лакша за прављење.

Копља за бацање или сулице користила су се као пројектилно оружје које је искусан
ратник могао бацити и до 30 метара, ипак највероватнији њихов домет се кретао до
20 метара. Веома убојита, лака за употребу, транспорт, веома јефтина и лака за
производњу, била су масовно прављена и коришћена код већине народа кроз
историју. Надалеко су познати римски пилуми који су били обавезна опрема сваког
легионара од најранијих дана републике.

Стари Словени такође су масовно производили ову врсту оружја, а многобројни
археолошки и писани извори потврђују ову чињеницу. Чувена је прича о словенском
суличару Сваруну који је био плаћеник у византијској војсци.

Многобројни врхови сулица нађени су по већини словенских налазишта и на основу
њих веома је лако реконструисати исте.

Просечна дужина целих сулица које су користили стари Словени се кретала од 120
до 150 цм, јасно се види да је копљиште веома кратко - у просеку до 120 цм. Дужина
бодила се креће од 13 до 26 цм, а већи део истог отпада на трнац, тако да је дужина
оштрица углавном од 6 до 15 цм. Облик оштрице такође варира, а најчешћше су
заступљени: ромбоидни, облика издуженог троугла и облика ловоровог листа.

Ова копља су била израђивана простим ковањем из једног парчета гвожђа, врх би се
ковао чекићем док не добије ширу форму, а затим обликовао и оштрио, док би се
супротан крај извлачио у трн.

[Ometač]

Сл.1 Бодила сулица са димензијама (укупна дужина-дужина оштрице-ширина оштрице):
1. Новгород (15,2-11-3,3-1,6 см), 2. Подболотье (13-6,5-2,4-1,6 см), 3. Заславль (16,5-10-4 см),
4. Кирилина (26,5-9,5-2,9 см), 5. Гусева Гора (19-10,5-3,2 см),
6. Сарское (20,5-11,5-5 см), 7. Городище (20-14-3 см).


Из свега поменутог јасно се види да је веома лако начинити прилично аутентичну
реконструкцију старословенске сулице. Ако будете радили по упутствима,
начинићете аутентично оружје који је било у употреби не само код Словена, него и
осталих европских народа у раном средњем веку.

[Ometač]

1.1. Материјали

Као прво, потребно вам је парче арматуре дебљине 10 или 12 мм, а дугачко око 20
цм (наравно, зависи од вас колику дужину копља желите). Конкретно, за овај пут, ја
сам користио парче укупне дужине од 26 цм. Свакако, увек можете користити и друго
парче гвожђа, али је арматура најлакша за обраду и тако ћете имати најмање
потешкоћа.


Сл.2. Парче арматуре дебело 10 мм - идеални материјал ѕа израду сулице


За копљиште ће вам бити потребно обло парче дрвета димензија од 100 до 120 цм,
по могућству са што мање кривина, тј. да буде што више право; идеално би било
јасеново дрво, али ако немате може послужити и већина других.

Поред наведеног, требаће вам и нешто мало тањег кудељиног конопца (1-2 метра).

[Ometač]

1.2. Алат

Од алата најважнији су чекић и нешто што вам може послужитити као наковањ, парче
шине или други чврст материјал. Поред тога, требаће вам алат за сечење метала;
брусилица би била идеална, али ако немате може и бонсек. За оштрење такође би било
идеално користити брусилицу, али опет, ако нисте у могућности и пар брусних
каменова мање гранулације (испод 100) вам може помоћи. Такође, гвожђе ће се лакше
обрађивати ако га претходно добро загрејете - на отвореном пламену или бренером.
Ово није неопходно, ја сам већину ових копаља израдио 'на хладно', али може вам
олакшати посао. Бушилица ће вам такође бити потребна, као и бургија за
милиметар-два тања од дебљине трнца који начините.

[Ometač]

1.3. Израда

Прво маркером обележите зоне на парчету арматуре које ћете ковати, или које ћете
стањивати у трнац. Ако сте у могућности загрејте метал док не добије светло-
наранџасту боју, али и свако друго, чак и много слабије загревање, олакшаће вам
ковање. Ковањем почните да израђујете врх бодила, у почетку слабијим ударцима, а
затим све јачим. Циљ вам је да спљоштите врх тако да буде тањи, а шири од остатка
копља.


Сл.3. Почетак ковања: прво обележавате делове на бодилу, а затим приступате
ковању.
На слици се види сам почетак ковања оштрице.


За ово ће вам требати нешто времена и обавезно равномерно кујте са обе стране,
тако да вам врх не бежи у једну од њих. Трудите се да добијете уједначен облик. Са
ковањем наставите по целој површини коју сте одредили за оштрицу копља све
дотле док његова дебљиина не буде око 3-4 мм.


Сл. 4. Са ковањем завршавате када достигнете
жељену ширину, дужину и дебљину оштрице.

[Ometač]

По завршетку ковања, обележите сам врх копља и исеците га, а затим приступите
оштрењу истог, равномерно са обе његове стране.
Наравно, оштрицу можете додатно обликовати по вашој жељи.



Сл.5. Сечење самог врха оштрице.


После овога прелазите на обликовање трнца. Циљ вам је да доњи део бодила (бр. 3)
обликујете у дугачки трн. Ово, наравно, можете урадити и ковањем, али вам је мој
савет да га просто наоштрите, што ће вам уштедети труда и времена.У суштини, овим
сте завршили израду бодила.

Наравно, увек га можете дорађивати и украшавати, али ово је било веома масовно
произвођено оружје и веома рустично израђивано, тако да немате потребе за тим.



Сл.6. Изглед завршеног бодила сулице.

[Ometač]

На врху копљишта избушите рупу, а како смо рекли - нека буде нешто ужа од
дебљине трнца. Трнац, ако сте у могућности, загрејте (није неопходно), па набијте у
рупу на копљишту. Загрејани трнац ће вам олакшати насађивање и мање је вероватно
да ће вам врх копља пући током овог поступка. У супротом, ако не загрејете трнац,
пажљиво набијајте бодило у копљиште. По завршетку конопцем омотајте врх
копљишта око бодила што чвршће можете; ово би требало да бар у мањој мери
спречи да дође до пуцања истог.


Сл. 7. Врх сулице.

Иначе, овакво копље представља веома убојито и ефикасно оружје, али имајте на
уму да поготову ако сте користили тању арматуру може доћи до кривљења врха. У
том случају, можете га просто исправити чекићем. Такође, лако се може десити да
вам копљиште око трнца пукне, али то није знак да сте лоше урадили посао, већ је
сасвим нормално.

Копља за бацање будући да су била потрошна роба, била су, као што видите,
прилично просто израђивана, а најчешће је циљ и био да се по бацању распадну, јер
би се на тај начин онемогућило да вам противник исто пошаље назад.

[Ometač]

ШТИТОВИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
- реконструкција -


Садржај

Увод
Словенски штитови
Округли штит
Делови штита
Реконструкција
Напомене


Увод

Штит је врста заштитне опреме која служи да се ратник њиме заклони од напада
противника. Као врста заштитне опреме штит се јавља врло рано у људској историји.
Још од најранијих времена човек је користио штитове. Током историје материјали од
којих су били израђивани и сам облик штитова се мењао у зависности од
цивилизације и периода којима су припадали.

Најраније варијанте штитова вероватно да су биле прављене од тврдо штављене
животињске коже која се још док је била влажна разапињала на рамове од прућа.
Такође, веома често у употреби јесте штит који се правио од плетеног прућа. Једно
време доминантна је била врста штита која се зове “пелета”1, тј. полумесечасти штит
који се правио од коже кроз коју су били уплетени танки прутићи.

Стари Грци користили су штитове од дрвета, који у били обложени танким слојем
бронзе, а Римљани, као и остале цивилизације после њих, масовно користе штитове
од дрвета који су некад били израђивани или од више дасака или од више слојева
шпера залепљених један за други. Ова два начина израде задржала су се и током
целог средњег века.

Што се облика тиче, најзаступљенији током целе антике и раног средњег века јесте
округли, јер је пружао најбоље перформансе по питању покривености, тежине,
покретљивости и употребе у формацији. Ипак и други облици штитива су у употреби
кроз историју: овални, правоугаони, полумесечасти, бадемасти итд.

[Ometač]

Словенски штитови

Скоро сви писани извори који говоре о Словенима напомињу да они поседују и користе
штитове; нажалост, извори се не слажу око њиховог облика и величине. Тако, из свега
пар дела, видимо да су Словени користили округле, овалне, бадемасте, а можда и
правоугаоне штитове. Величина такође варира, од малих штитова, такозваних
“песничара”2, па све до великих и, како извори напомињу, веома тешких штитова.

Ипак, већина извора помиње округле штитове, а и из археолошких извора видимо да
се ради од округлим штитовима са умбом тј. централним хватом.

Како је ово била најраспрострањенија врста штита код Словена и скоро свих осталих
европских народа у раном средњем веку, овај рад ће бити посвећен тој врсти штита
који се, понекад, сасвим погрешно назива “викиншки.”3

[Ometač]

Округли штит

У периоду раног средњег века најзаступљенија врста штита јесте округли штит са
централним хватом. Поуздано се зна да је био употребљаван од стране словенских
војски, мада има индиција да је још пар врста штитова било у употреби, али
засигурно нису били тако доминантни као округли са централним хватом.

Округли штитови са централним хватом прилично су дуго у употреби. Није сасвим
сигрно када се јављају први овакви штитови, али се зна да су их користили Гали и
Римљани.Ипак, у раном средњем веку, ова врста штита постаје доминантна у скоро
целој Европи, а и шире.

Њихова главна карактеристика је да у свом центру имају избушену рупу коју са
спољне стране (тј. стране која је окренута ка противнику) покрива гвоздени умб (бос
или пупак). На унутрашњу страну рупе належе проста дршка, те се због рупе и умба
који је покрива штит може лепо ухватити, јер постоји додатни простор за песницу.

Пречник ових штитова креће се најчешће од 80 до 100 цм, а има и мањих комада.
Њихова тежина такође варира, у зависности од величине и врсте дрвета од којих су
израђени, али се код просечних штитова креће од 3 до 5 килограма. Исто је и код
дебљине дрвета које се користило, а варијације се крећу од 4 до 12 мм.
Претпоставља се да је дебљина већине штитова око 10 до 12 мм.

Округли штит пружао је борцу одличну покривеност, а централни хват омогућавао је
да се штит дрши подаље од тела и да се тако и сам противник држи на већем
одстојању, будући да се рука у којој је држан могла држати потпуно испружено. Ова
врста штита такође је пружала велику покретљивост борцу, будући да је била
прилично лагана. Нпр. старогрчки штитови су били тешки око 6,2 кг, а староримски
око 10 кг.