Оружје и ратна опрема Старих Словена

[Ometač]

Немања Слепчевић

ОÐ*УЖЈЕ И Ð*АТНА ОПÐ*ЕМА СТАÐ*ИХ СЛОВЕНА У Ð*АНОМ СÐ*ЕДЊЕМ ВЕКУ
(од VI до X века)


Садржај

1) Увод
1.1 Фактори који утичу на развој и настанак борбених средстава
1.2 Историјски извори
2) Словенски народи у раном средњем веку
3) Оружје старих Словена
3.1 Копља
3.2 Секире
3.3 Ножеви
3.4 Мачеви
3.4.1 Сабље
3.5 Праћке
3.6 Лукови и стреле
3.7 Остало
4) Борбена заштитна опрема старих Словена
4.1 Штитови
4.2 Шлемови
4.3 Брње
4.4 Оклопи од плочица
4.5 Остало
5) Ð*атна вештина
6) Закључак
Напомене
Списак коришћене литературе
Кратка биографија аутора

[Ometač]

1) Увод

Најчешћа представа старословенских ратника у литератури, али и у јавности,
приказује их као варваре одевене у дроњава крзна, наоружане распалим копљима и
штитовима. Друга, нешто романтичнија, осликава их као веома мишићаве плавокосе
или риђокосе ратнике који у сваку битку ступају голих груди са огромним дворучним
мачевима и секирама... Наравно, обе представе иако су општеприхваћене у нашем
друштву, чак толико да су постале и део градива у уџбеницима историје, далеко су
од истине и стварности.

Овај рад написан је у намери да бар мало растера заблуде које су се исплеле око
питања везаних за оружје старих Словена, вештину словенских ратника, али и да
објасни како су изгледали и који су били под-типови, врсте и одлике оклопа и
оружја, а не само да уопштено одговори „да стари Словини јесу користили секире,
мачеве, шлемове итд.” Такође, циљ је да се пруже иоле стручнији одговори оним
радозналијим и онима који се интересују за историју, да се упуте у правом смеру и
подстакну на даља истраживања. Уз то, и да се помогне свима који желе да се
опробају у реконструисању одређених комада оружја и опреме, свесни на какве се
све проблеме том приликом може наићи. Намера текста није да се упушта у дубље
проблеме археолошке или етнолошке природе.

Размотрићемо период од 6. до 10. века, јер се тада, бар према званичној историји,
јављају прве миграције Словена и са крајем тог периода почињу да се успостављају
прве званично признате словенске државе.

[Ometač]

1.1 Фактори који утичу на настанак и развој борбених средстава

Ð*ат и ратна вештина као појава које је створио човек (и друштво), представљајÑ� � у
суштини веома динамичне системе подложне променама које настају под утицајем
различитих фактора. Ð*ат и ратна вештина миленијумима су се развијали да би
достигли данашњи ниво. Тој еволуцији рата која је уједно и еволуција људског
друштва, највише је уз развој ратне мисли допринео развој борбених средстава,
оружја и, упоредо с њим, заштитне опреме.

Особина је многих животиња да користе оруђа и алате, па се и човек од својих
најраних дана користио истима. Ипак, захваљујући веома развијеним способностим� �°
ума, човек је успевао да то оруђе унапреди и прилагоди потребама које су се пред
њега постављале. Наоружање се развијало упоредо са човеком, али тај процес никад
није достигао свој врхунац. Како се развијало оружје, тако су се разивијала и
заштитна средства која су постајала нов изазов који је условљавао даљи развој
наоружања. Трка у наоружању, иако термин двадесетог века, почела је још давно и
од тада па све до данас покреће и обликује људско друштво и државе. Ð*азвој научне
мисли само је побуђивао ту трку и допринео њеном захуктавању.

Државе са јаком војском освајале су ресурсе и територије и тако неумитно
доприносиле развоју своје заједнице. Примарно, због овог разлога, јавља се стална
потреба за јачањем и развојем војске али и развојем вештине ратовања и војне
мисли. Ð*ат постаје више од пуке одбране и потребе за преживљавање м; он постаје
вештина, уметност, наука, идеал, и саставни је део живота како државе у историји,
тако и њених јединки.

Ð*ат је уништавао друштва и државе, али и стварао их и прекаљивао, чинио их јачим и
моћнијим. Државе победнице нису само јачале стицањем ресурса побеђених, већ су
успевале своју слику тадашње стварноси да пренесу до данашњих дана путем своје
културе и науке.

Из свега поменутог види се да је низ фактора утицао на развој наоружања. У суштини
ти фактори се могу поделити на две веће групе :
1. Географске и
2. социјалне.

[Baltazar]

Davaj slike. Treba mi novo oruzje za ratovanje.

[Ometač]

Под географским факторима се подразумева група фактора којом је окружење, које
је човек настањивао, утицало на развој наоружања и ратне вештине. Географски
фактори као што су клима, терен и природна богатства одређују у многоме какво ће
наружање моћи бити развијено и упоредо са њим и ратна вештина. Нпр. степске
цивилизације принуђене на номадски начин живота и огроман отворен терен,
стварала су оружја која могу бити учинковита на већој даљини. Будући да им је
простор који су настањивали пружао погодне услове за одгој коња, јасно је како су
се на овом простору развили коњаници стрелци. Наравно, све ово морало је бити
подржано социјалним факторима.

Социјални фактори пак, настају деловањем човека, а под њима се у првом реду
подразумева културна интеракција међу друштвима и развијеност науке, али се ни
остали друштвени и културни фактори не смеју занемарити. Културном интеракцијо� �,
било да је она била мирољибиве или насилне природе, мењале су се идеје,
производи и уопште научна и културна достигнућа. Често су услед овакве
интеракције друштва усвајала нове видове наоружања и ратне вештине која до тада
нису била карактеристР¸Ñ‡Ð½Ð° за дато поднебље или пак нису били на културно
технолошком нивоу датог друштва.

Како су се комуникације међу друштвима побољшавале1, тако је овај фактор
постајао све важнији, тако да данас скоро да је у стању да побије утицај осталих
фактора.

Будући да је фактор социјалне интеракције од толике важности при проучавању
датог проблема, мора му се посветити посебна пажња. Наиме, словенски народи
будући да су се развили на раскршћу народа и култура, неумитно су се нашли
изложени разним утицајима. Ипак, три групе народа у непосредној интеракцији са
Словенима извршиле су највише деловања на њихова борбена средства, а то су:

1. Номадски народи, у првом реду мисли се на Алане, Аваре итд,
2. германски народи, Нордијци, Готи, Франци итд,
3. византијски утицај.

[Ometač]

Номадски утицај на словенске народе био је дуго времена веома изражен. Будући да
су своју прапостојбину делили са аланским и осталим номадским народима,
преузели су нека од достигнућа ових народа. Као прво још је византијски писац
Прокопије у свом делу писао да су Словени „одлични коњаници стрелци“ и ту их
упоредио са готским коњаницима за које каже да су „коњаници који се боре само
копљем и мачем.“ Уистину, употреба композитног лука и коришћење истог са коња,
одлика је многих номадских народа - Скита, Сармата, Алана, Хуна, Авара, Монгола4.
Наравно, ова врста утицаја се највише огледала на просторима евроазијске степе, јер
овај простор скоро у потпуности одговара поменутом типу ратовања, тако се
номадски утицај понајвише огледао у Кијевској Русији која се налазила на поменутом
простору, док се нпр. у другим областима он јављао у много мањој мери или никако.
Поред композитног лука, номадске вештине ратовања, и осталог утицаја на оружје и
оклопе о чему ће касније бити речи, номадски утицај се можда највише огледа у томе
што су словенски владари себе често ословљавали титулом „Каган“, што је
дефинитивно последица номадског утицаја.

Германски6 утицај понајвише се осећа код Западних Словена и огледа се у примању
појединих типова наоружања као и ратне вештине. Нордијски народи, са друге
стране, извршили су огроман утицај на Новгородску Русију будући да је и кнез Рурик
пореклом Нордијац засновао лозу која ће водити ка уједињењу руских земаља и
стварању институционализоване државе. Германски утицај највише се осетио на
деловима опреме, као што су мачеви.

Византијски утицај најосетнији је на балканске и источне Словене, који су преко
река излазили на Црно Море и тако стизали до Цариграда и Византије. Овај веома
прометан пут водио је чак и до Скандинавије, па се тако византијски утицај у благој
мери може видети и по скандинавским већим градовима. Од Византинаца су Словени
вероватно усвојили пар видова оклопа, али ипак најзначајнији византијски утицај
види се на државном уређењу и управи Словена, као и на промени религије.

[Ometač]

1.2) Историјски извори

За проучавање проблема оружја и ратне опреме коју су користили стари Словени
морамо искористити све доступне изворе. Најважније врсте извора јесу:
1) писани,
2) ликовни
3) и материјални извори.

Од писаних извора најважнију групу представља низ византијских аутора и
докумената, који иако често противречни, дају доста описа о Словенима и њиховим
обичајима. Такође, после њих би издвојили арапске писане изворе, али и оне
западног порекла. С друге стране, ликовни извори који се тичу ове проблематике су
или ретки или мање веродостојни , али за разлику од њих материјални тј. у првом
реду археолошки извори понајвише нам помажу у расветљавањ� � питања око
борбених средстава старих Словена.

[Ometač]

2) Словенски народи у раном средњем веку

Намера овог рада није да се бави историјом Старих Словена, ипак неки кратак осврт
на историју ваља пружити чисто да би се увидело место које су Словенски народи
заузимали у раном средњем веку. Словени се под овим именом у историји почињу
први пут помињати тек у шестом веку нове ере у време владавине цара Јустинијана.
Тада их спомиње у свом спису Византинац Прокопије који наводи да Словени са
истокрвним Антима заузимају велика пространства са горње стране Дунава.

“Словени су до тада живели на територији која се простирала иза карпатских гора и
од Висле па све до Азовског мора и делимично иза њега.”8 Од овог времена
словенска племена почињу масовне походе поготову ка југу и западу, али и на исток.
Веома бројна словенска племена су у одређеном моменту господарила већим делом
Источне и Западне Европе, а њихова насеља допирала су на запад и до Берилна и
острва Риген. Ипак, иако бројна, ова племена нису била чвршће повезана и најчешће
су била раштркана у низ мањих заједница без јаче централне власти. Због свега
овога често су падала пред боље организованим противницима, те прве словенске
државе у правом смислу те речи настају доста касније. Јужни Словени делили су исту
судбину, иако су били јаки да у пар наврата допру до самог Цариграда, бивају махом
поробљени од стране Авара или Византинаца, а касније и Бугара. Ипак, временом
долази и до ослобођења, а Бугари - народ туркменског порекла - бива чак и
словенизиран до те мере да данас важи за словенски народ. Веће државе Словена
настају већ у седмом, али свој пуни процват доживљавају у деветом веку када су
државе попут Велике Моравске али и Новгородске и Кијевске Русије представљале
озбиљне такмаце већим државама. Као и данас, простор који су тада настањивали
Словени представљао је раскрсницу народа, те су се интереси и утицаји многих
народа сусретали и мењали токове историје.

[Ometač]

3) Оружје Старих Словена

Пре него што укажемо на неке од основних карактеристР¸ÐºÐ°, врсте и типове оружја
које су користили стари Словени, треба нагласити да већина старих Словена нису
били ратници по занимању, али да су то у случају потребе постајали, бар
привремено. Већина ондашњег оружја еволуирала је из оруђа и алата, па се чак и
касније многа оружја и алатке веома слабо разликују. У периоду о коме говоримо,
алати и оружја од гвожђа су према вештини и труду који је био уложен у њихову
израду били вредновани тако да су поједини комади оружја били далеко од
приступачноÑ� �ти за просечног Словена. Ð*атно оружје куповало се ако би за њим
постојала потреба, а и чак тада се куповало оно најприступа� �није. Ипак, увек у ратну
сврху су могла бити коришћена оруђа као што су секире и ножеви али ако се тежило
се да се у ту сврху користе модификације истих чије су одлике много више
одговарале сврси. ПретпостављР° се да је свака просечна кућа могла да одвоји новца
бар за копље или штит који и јесу били најзаступљен ији у словенским војскама.

[Ometač]

3.1) Копља

Копље је врста бодног оружја које се састоји из два дела, зашиљеног врха илити
бодила и дрвеног дела (дршке) тј. копљишта. Врх копља - бодило се такође састоји
од два дела, оштрице тј. оштрог врха који има функцију пробадања и тулца,
најчешће левкастог доњег дела који служи да се у њега уметне копљиште, тј. дрвени
део. Будући да је копље једно од најстаријих врста оружја, кроз историју су се у
његовој изради користили многи материјали, а и јављале разне врсте модификација
и типова. Прва копља су још у најранијим данима човекове историје била израђивана
само од дрвета које је било шиљено на врху, да би се касније прешло на уметање
камених и других врста врхова у дрвену основу (копљиште). У металном добу врхови
копља се почињу лити од разних метала, прво су се израђивали од бакра, затим
бронзе и на крају од гвожђа, што се наставља кроз цео средњи век.

Скоро сви извори који спомињу Словене у војничком контексту обавезно наводе да
су користили копља. Прокопије у свом делу „De Bellis“ наводи како Словени користе
„мале штитове и копља.“ И остали византијски извори наводе употребу копља код
Словена, али не дају прецизније описе до „велика или мала.“ Позната је чињеница да
су словенски народи вршили и предвиђања ратних исхода уз помоћ коња и копља
пободених у земљу, када се пратило на који ће начин коњ прећи преко тако
постављеног оружја, што се накнадно тумачило. Народно предање такође врло често
помиње „бојна копља.“ Ипак важнији од ових извора јесу археолошки, који обилују
налазима копља на свим просторима који су Словени насељавали. Све ово говори у
прилог чињеници да је копље било веома заступљена врста оружја. То и не треба да
чуди, копље је било релативно лако и јефтино произвести, а својом дужином и
убитачношћу у борби оно је и необученом борцу пружало добро оружје, лако за
коришћење, са којим је са дистанце могао угрозити противника. Због свега овога
копље је било најчешће оружје словенских ратника и било је коришћено од стране
већине њихове војске.

У периоду о ком говоримо код Словена (као и у Европи) јавља се више врста копља.
Најчешћа подела копаља јесте на копља за блиску борбу и копља за бацање, која су
била често доста краћа од ових првих. Ова подела се поклапа са поделом коју су
давали историчари на - „дуга и кратка“.

[Ometač]

Копље је реч словенског порекла, као и израз „сулица“ којим се често означавало
копље, али се тај израз касније углавном односио на кратко копље за бацање. Од
ових израза изведене су и речи копљаник и суличник.

Копља за блиску борбу која су користили стари Словени су најчешће била нешто
виша од просечног војника. Дужине варирају али се најчешће крећу од 200 до 220
сантиметара. Бодило ових копља било је израђивано од гвожђа ковањем, а облици
му се крећу од игличастих и шиљатих па све до оних чији облик понајвише подсећа
на лист врбе. Дужина ових бодила креће се у распону од око 20 па до 30 – 35 цм,
мада се ретко могу наћи примерци који иду и преко 40 цм дужине. Такође, многи од
нађених бодила на тулцу имају пар малих „ребара“ који су, како се претпоставља,
служили да зауставе даљи продор у меку мету и на тај начин олакшају извлачење
копља из исте. Ова модификација приписује се Францма; наравно овај тип копља се
касније знатно раширио, а из ’’Капитуларија Карла Великог’’, које у деловима говоре
о забрани продаје мачева и оклопа Словенима (Диеденхоферски капитулар), јасно се
види да је трговина оружјем раније постојала.



Сл.1. Пар словенских копаља махом нађених на територији данашње Русије, Пољске
и Украјине.
На слици се поред дужине и облика може видети и попречни пресек копаља.

[Ometač]

Бодило копља било је причвршћиваР½Ð¾ за дрвено копљиште малим ексером, који се у
дрво копљишта закуцавао кроз рупицу на тулцу. Постојао је још један тип копља код
кога тулац није био левкастог облика већ је наликовао трну. Тај дугачки трн је
служио да се усади у рупу која се бушила на дрвеном копљишту. По овоме рупа би се
заптивала лепком или смолом, а око врха копљишта би се вероватно стезао канап
како би га очврснуо. Овакав тип копља ређе се јављао у варијантама копља за
блиску борбу, већ је најчешће био примењиван код копља за бацање. Дрвени део
копља, копљиште, најчешће се израђивало од јасеновог дрвета будуће да је ово дрво
пружало оптимум чврстоће и гипкости, а и веома је правог раста.

Копља за бацање - сулице најчешће су била доста краћа од копаља за блиску борбу.
Њихова просечна дужина се кретала у распону од 1,1 до 1,5 м, мада је најчешћа
дужина износила око 1,3 м. Ово оружје могло је бити добачено и до дужине од
тридесет метара, мада му је ефикасан домет био краћи - између 10 и 20 м. И у овом
случају постоје две основне врсте бодила - она са тулцем у облику трна или у
облику левка. Ипак, сам облик оштрице је друга прича пошто се јавља мноштво
облика и величина. Најчешћи облици су троугаони, ромбоидни и листасти, а дужине
бодила варирају од 10 до 20 цм, мада се налазе и примерци са веома дугачким
бодилом (и преко 30 цм). Мања копља за бацање најчешће су била ношена у
тоболцу, тј. у посебном виду вреће који је био прављен од коже или неке друге јаче
тканине. Ово је ратницима омогућавало да носе више копља (како се претпостављР° 6
до 8, али бројке варирају) што је знатно побољшавало њихову ефикасност у борби.

[Ometač]

Сл. 2. Пар врхова копаља за бацање.
Копља 3,4,5,6,7 уместо левкастог тулца имају трн који се поставља у рупу на копљишту.

Словенски ратници се у изворима спомињу као веома вешти са сулицама, један од
најпознатији� �… извора долази нам од византијског писца Агатија, 556. године. Он
говори како се у једном боју на страни Византинаца истакао Словен по имену Сварун.
Наиме током борбе непријатељ је Византинцим� � задавао велике губитке тукући по
њима из једне од ратних справа9, ипак у одсудном тренутку, на једног од управитеља
те справе копље је бацио Сварун на месту га усмртивши, што је довело до промене
стања на бојишту и византијске победе.

[Ometač]

3.2) Секире

Борбена секира је врста сечног, ударног оружја које се употребљавало у борби прса
у прса. Секира се састоји од сечива, ушица, затиљка и секиришта (тј. дрвене
држаље). Реч секира касније је дошла у употребу, а вуче корене од скитског
„сагарис“, док је израз топор старији и вуче корене из иранског језика. Поред
народног предања и многобројних археолошких извора, веома су бројни и писани
извори који спомињу употребу борбених секира од стране старих Словена. Павле
Ђакон пише да се Словени служе секирама као оружјем. У чудима светог Димитрија
Солунског се наводи иста чињеница. Такође, на бронзаној статуети словенског
ратника из северне Грчке види се ратна секира. У словенским гробовима у Великој
Горици нађено је доста секира.

Секира као алат била је веома широко распрострањена; и најсиромашнија
домаћинства су морала имати бар по једну за сечење дрва и остале послове.
Захваљујући својим особинама, секира је можда и најубитачније оружје оног
времена. Због свега тога често је постајала ратно оружје не само оних који нису
имали другог оружја већ и богатијих ратника. Неких већих разлика између секира
као оруђа у домаћинсту и ратних секира нема. Ипак ратне секире су обично
елегантније израде, тање али са дебљим врхом сечива. Често се тежило да сечива
ратних секира буду шира, али има изузетака. Украшене секире представљале су
симбол достојанства и власти, па не чуди да је секира често била атрибут
словенских богова, у првом реду Перуна. Такође, у многим религиозним обредима
који вуку корене из многобожачких времена секира има култно место и заштитни
статус. Налази минијатурних глава секира који су се носили као амајлије по
старословенским стаништима само потврђују ову теорију.

[Ometač]

Сл. 3. Велики број секира нађен је на просторима који су настањивали Стари Словени.


Ипак, неку основну поделу секира можемо извршити по дужини секиришта које су
користиле. По тој подели постоје две врсте секира: кратке, тј. оне које се махом
користе једном руком и дуге, које се користе уз помоћ две руке. Наравно, најчешће су
секире са дужим секириштем имале и већу главу.

Кратке, тј. једноручне секире имале су секиришта дуга до једног метра, док су
дворучне имале држаљу дугу и до 1,80 метара. Овакве секире имале су способност да
наносе веома велике повреде и могле су пробити већину ондашњих оклопа.

[Ometač]

Сл. 4. Главе велике дворучне и мање једноручне секире.


Интересанто је да Ана Комнина наводи како су гардисти њеног оца „Варјашка гарда“
махом наоружани дугачким секирама. Варјашка гарда основана је у 10. веку од војске
које је руски кнез Владимир послао византијском цару Василију II - око 6000 војника,
вероватно нордијског и словенског порекла. Од ових војника пар година касније цар је
основао своју личну гарду, а неоспорно је да су бар део тог људства чинили Словени.

[Ometač]

3.3) Ножеви

Нож је врста сечно-бодног оружја са веома кратким сечивом. Ð*еч нож је
старословенк ог порекла. Главни делови ножа јесу оштрица и дршка, а човек га
корист од најстаријих дана своје историје. Као и секира, тако је и нож био широко
распрострањРµÐ½Ð¾ оруђе у домаћинству који се на исти начин без икакве преправке
могло користити и као оружје. Ипак, оно што је карактеристР¸Ñ‡Ð½Ð¸Ñ˜Ðµ за ножеве који су
се користили у борбене сврхе јесте да имају дужу оштрицу. Многобројни археолошки
извори потврђују употребу ножа код старих Словена. Ипак, јасно можемо направити
разлике између пар врста ножева који су Словени тада употребљава� �и.

Као прво, по скоро целој Европи тада је био раширен тип ножа германског порекла,
сакс. То је нож паралелних ивица, она оштрија је дужа, тако да је његов врх обично
имао облик правоуглог троугла. Дршка код овог ножа израђивана је од једног комада
дрвета и била је ваљкастог облика. Доњи крај сечива сакса завршавао се у трн који
се уметао у рупу на дршци и тако фиксирао. Обично дужина сечива саксова се
кретала од 17 до 35 цм. Истог облика, само дужег сечива, био је и скрама сакс тј.
дуги сакс код кога се дужина сечива кретала од 35 па до 66 цм. Ипак, већина
саксова имала је дужину сечива између 15 и 25 цм; велики број ових ножева нађен је
у словенским некадашњим стаништима и гробницама. Тако на пример један сакс је
нађен у Паскову а има дужину сечива од 25 цм. Сакс нађен на локалитету Левy
Храдец (некадашња Велика Моравска) има дужину сечива од 23 цм. Ови и још
многобројни археолошки докази потврђују да је овај тип ножа био доста коришћен
од стране Словена.



Сл. 5. Саксови нордијског порекла;
скоро су индентични са онима које су користили Стари Словени.

[Baltazar]

Сл. 4. Главе велике дворучне и мање једноручне секире.

E ova mi bas treba.

[Ometač]

Поред овог типа ножа јавља се и низ других, али особине код њих нису тако
уједначне као што је то случај са саксом. Већина тих ножева која је била у употреби
били су једносекли, заобљенијег врха сечива. Већина њих се у дршке усађивала исто
као сакс уз помоћ трна, али се јављају и ножеви који имају једноделну дршку и
насађују се на нешто дужи трн, као и ножеви који имају дводелне дршке које би биле
закиване за њихов доњи крај.



Сл.6. Неколико словенских ножева нађених у данашњој Чешкој;
сви се уз помоћ трна усађују у дршку.

Иако је малих димензија, нож не смемо занемарити као оружје тог доба. У борбама,
поготову оним већег обима, он је имао секундарну улогу, али је избијао у први план
када би у кркљанцу борбе услед недостака простора постало немогуће борити се
дужим оружјем.

[Ometač]

3.4) Мачеви

Сва од наведених оружја до сада - копље, секира, нож – користили су сви слојеви
друштва, од оних најсиромашнијих до најбогатијих, и била су нашироко
распрострањена међу словенским војскама оног времена; ипак прича са мачем је
сасвим другачија.

Мач је сечно бодно оружје које карактерише дуго сечиво. Главни делови мача јесу
сечиво и крсница. Главни делови сечива јесу оштрица, врх и жљеб, а главни делови
крснице су накрсница, држак и јабучица. Реч мач готског је порекла.

Многи писани извори спомињу употребу мача од стране старих Словена, а
археолошки извори то само потврђују. Од писаних извора Фредгар бележи речи
словенског поглавара Дарвентија који одбија да призна aварску власт: „Који је то
човек који се греје сунчевим зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо
научили да владамо туђом, а не други нашом земљом, а то другачије не може бити
док траје ратова и мачева.“

Такође поред овог доказа јасно је да су већ у шестом веку Словени масовно као
плаћеници ратовали на страни Византије, где су се засигурно могли упознати са
коришћењем мачева, будући да су у византијској војсци они били знатно
заступљенији него у војскама осталих европских народа. Такође и забрана извоза
мачева и оклопа Словенима коју је успоставио Карло Велики говори нам у прилог
томе да су Словени знали и користили ово оружје. Многи словенски богови
представљани су са мачевима, а о томе нам не говоре само писани, већ и нађени
материјални извори. Археолошки извори су много оскуднији, што донекле доказује
да је мач био веома вредно и скупоцено оружје, уједно и статусни симбол. Мач је
такође био један од највреднијих и најскупоценијих предмета које је човек могао
поседовати.

Тако је нпр. сачуван спис који говори да је цена мача у Јорку у 10. веку одговарала
цени двадесет мушких робова, док једна исландска сага говори да је вредност једног
мача била једнака вредности 16 млечних крава. Будући да су представљали велико
благо, мачеви су понекад били украшавани и у породицама преношени са колена на
колено.