Мање реке су се по правилу у војним походима прелазиле газом у оквиру сложене
тактичке радње, која се зове форсирање (по правилу на погодном месту и уз
избегавање борбе). Александар Македонски је форсирао реку Граник 334. г. пре Хр.
газом, а римске легије су имале посебне јединице са чамцима за превоз пешака, док
су коњаници препливавали реке.17
О озбиљности овог проблема најбоље сведочи Клаузевиц, чији је ауторитет неспоран
и највероватније није могуће наћи никакву замерку његовим тврдњама. Он указује на
проблем који ствара већа река која пресеца правце напада и констатује да је само
постојање велике реке довољно да обесхрабри прелазак, због чега долази до дугог
остајања раздвојених зараћених страна на супротним обалама.18
Приликом препливавања река, коњаници су у старо време често користили надуване
мешине од животињске коже, које су олакшавале подухват и имале практичну
применљивост код прелазака мањих коњичких одреда. У школским уџбеницима се
често барата са некаквим преласцима Дунава преко леда, што звучи романтично и
често је и могуће, али такав прелаз нема никакву практичну корист, јер се може
извести само у време када су терени са обе стране завејани и залеђени, па су тиме
непроходни.
Друга романтичарска прича о старим Словенима помиње прелажење река кретањем
по дну или делимичним роњењем, уз дисање помоћу трске. Нажалост, ширина реке
од неколико стотина метара, дубина од више метара, муљ, подводно растиње и
вирови готово да искључују могућност оваквог, па и било каквог препливавања
(осим појединачних случајева добрих пливача, што нема никаквог значаја за овакве
анализе).