Уколико би се неко пресељавао из културно и технолошки јаче средине у слабију,
радио је то првенствено из личног интереса да себи обезбеди бољи живот продајом
својих услуга. Такве миграције су доводиле до ширења културног утицаја, али не и
до суштинских промена (заправо, доводиле су до уједначавања разлика), јер је
таквим мигрантима увек било у интересу да се што брже уклопе у нову средину и да
задрже добре односе са старом.
Технички услови за велике војне походе и сеобе уз њихову подршку такође нису
постојали у време неолита. Уколико током последњих неколико миленијума у
Подунављу и на Балкану није могло бити драстичних и нарочито не дисконтинуалних
промена у саставу становништва и његове културе, онда би било сасвим логично да
се у данашњем становништву могу наћи докази за такав континуитет, а таквих доказа
има безброј.
Ако се историјско истраживање врши само на основу бележења савременика, онда је
немогуће говорити о народима. Иако се историја углавном пише о народима, она по
правилу обрађује државе и нарочито њене владаре (обично су они и били наручиоци
списа). Тек у новијој историји има довољно података и о становништву.