Бока Которска у доба Немањића

[Ometač]

Бока Которска у доба Немањића
Петар Д. Шеровић


Најважније приморски град у доба Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је
град велики жупан српски, Стефан Немања, освојио након дужег опседања негде год.
1185. Од тога времена, па све до год. 1370. остаде Котор, а са њим и скоро цела
територија данашње Боке, од које је Немања један део још раније био освојио, у
српској држави Немањића. Ово је време, према ономе што знамо из историје и
разних преосталих споменика из оног доба, било за целу данашњу Боку а особито
пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која
пуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцету
бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припише
градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд. Њихове заслуге за овај
крај још нам се чине веће, када се сетимо да огромна већина народа у данашњим
бокељским селима нису староседеоци – којих уосталом у Боки има врло мало – већ
су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржали
традицију о Немањићима, који су затекли код староседелаца, кад су се населили у
данашњој Боки.

Као први намесник Немањин у Котору спомиње се год. 1186. Ђура Сатник. Касније је
намесник краљев у Котору Кнез (conte) полагао на главном тргу пред народом
свечану заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати
градске привилегије. Али у XIV веку није кнез више стално боравио у Котору, већ као
врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба
Мало Веће (Consilium Minus), које је бројило дванаест већника. Затим је исто ово
Мало Веће бирало нове судије. Котор је, према ономе, за Немањића уживао већу
аутономију неголи Дубровник, где је све до год. 1385. млетачки дужд именовао и
судије и чланове Малог Већа. Осим Малог Већа у Котору је било и Велико Веће
(Consilium Maius), чији су чланови били градски патрицији, те је касније било
организовано на сасвим аристократски начин.

[Ometač]

Своју је аутономију Котор сачувао за време свих Немањића, те му је била много шира
неголи касније под Млечићем. О овима имамо најбоље доказе у Статуту которскоме
из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину
да се на которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се
претило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града
Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио
општини которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на
српском двору налазе зу служби неки угледни Которани, ови су били дужни да ову
штету оштећеним лицима потпуно надокнаде. Ово је уједно и знак да су Которани,
који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику
власт, тако да су могли спречити сваку евентуалну самовољу српске властеле према
Которанима. А врло висока казна од 1000 перпера била је одређена против оних
Которана, који би којег од својих суграђана предали људима Српскога Краља.

Како се из Статута види, Котор је вршио неовисно потпуно цивилно и кривично
правосуђе на својој територији. Котор са овако потпуном слободном унутрашњом
управом, а према вањском свету заштићен моћном заштитом српских владара, био је
на високом ступњу благостања. У граду су цветале разне уметности особито пак
златарска и грађевна уметност.

Год. 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у
Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Србин Обрад
Десиславић, уметник из Котора.

[Ometač]

При градњи цркве у Дечанима прославио се опет уметник Которанин „Фра Вита, мали
брат протомајистор из Котора, града Краљева“. Овај католички редовник, код чијег
је имена поносно истакнуто да је из града краљева започео је градњом дечанске
цркве, те највеличанственије до данас сачуване грађевне успомене из доба
Немањића год. 1327. довршио је год. 1335.

Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана
Силног которски архитект, опет Србин, Петар Радосављевић. Још у XIII веку
прославио се један Которанин сликар, који је већином живео у Млецима, али нам
његово име, нажалост, није познато, већ знамо да је био из Котора по томе што се
потписивао Katharinus (Которанин). Он је био један од првих уметника у Италији
који се удаљио од византијске школе и пошао новим путем, давши тако почетке новој
живљој школи италијанској.

За Немањића је цветало у Боки и песништво, а у доба цара Душана живео је у Котору
песник Бернард Пима, који је око год. 1350. добио ловоров венац. Његова се
надгробна плоча сачувала у католичкој цркви Св. Госпође у Котору.

У филозофији и теологији у оно су се доба истакли: монаси Марин, Грегорије и Адам,
минорити, а као историчар истакао се католички епископ которски Мелициака, који
је око год. 1326. написао на латинском језику: Попис цркава и епископа града Рима
и целог света.

И сваковрсни су занати такођер у оно доба добро напредовали. Тако имамо
конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара итд. који
имају своје братовштине или еснафе. Најстарија и најугледнија братовштина у Котору
бијаше Fraternitas divi Nicolai marinariorum de Catharo, која је много ранијег постанка,
а која још и данас постоји, додуше само по имену, али у ствари нема ништа
заједничко, осим имена, са старим еснафом. То је чувена данашња „Бокељска
морнарица“, која се окупља редовито о дану Св. Трифуна, да својом старинском
ношњом, оружјем и заставама, а особито својим карактеристичним „колом Св
Трифуна“ увелича свечаност которског заштитника.

[Ometač]

Члан „Морнарице“ може бити сваки Бокељ, па и други наш човек, који није на злу
гласу и који може набавити старинско одело и оружје.

По свој прилици и ове ратне галије, кеје је цар Душан био купио у Млецима, када је
дошао до уверења да је и српској држави потребна нека флота, биће усидрене и у
данашњој Боки и то у тиватском затону у близини превлачког манастира Св. Арх.
Михаила. Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су
наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вероватно да је
војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке и да је њом
заповедао какав Бокељ, јер Србија онда није имала својих људи вештих поморству, а
цар Душан није могао испословати од Млечића да му они даду и спремне људе за
флоту, јер се у оно доба осећало оскудица у спремним људима и у самим Млецима.

Особито Которани су имали онда доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту
градиле су се у Котору и Перасту.

Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су
се Которани свуда тамо такмили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У
Призрену се нпр. спомиње „кућа воштана“ који су подигли Которани. Свећеници
католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским
местима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене католичком
которском епископу.

Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су
ослобађани од плаћања царине. Особито је била важна у ово доба трговина морском
соли, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли,
који су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки
била су у оно доба близу знаменитог манастира Св, Архангела, столице
православног епископа зетског. Трговина сољу била је подељена између града и
српског Краља.

[Ometač]

Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама
изван српске државе, а на првом месту са Млечићима, тако да су Млечићи у XIII и XIV
веку имали у Котору и свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је
уређена разним уговорима, који су потврђивали српски владари.

Котор је за време Немањућа ковао и свој сребрни новац (grossi di Cattaro), динари
которски. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим
и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика СВ Трифуна и натпис
( S. Tryphon Catharensis).

Котарани су имали многе повеље издате им од владара Немањића, у којима има
највише говора о проширењу градсе територије разним повластицама которској
властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и
поверљива места као нпр. Трифун Бућа (Бућићи, Bucchia) и Тома, син Павла Томе, а
особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри
финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана Никола
Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице
за цара Уроша. Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине,
јер су већином Которани као закупници убирали царину у српској држави и стога се
старали да државни приход буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари,
најбоље нам сведочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: „Цар даје – ал`
Бућа не даје“.

[Ometač]

Котаране су Немањићи шиљали као посланике код страних владара и поверавали им
врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима које је краљ Милутин Упутио
Карлу од Валоа био и КоторанинТрифун Миаелис. Цар Душан је год. 1350. био
упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против
Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар год. 1354. упутио паши био је и
Дамјан из Котора.

Которани се особито прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под
заповедништвом Николе Буће год. 1330. у знаменитој бици код Велбужда отеше
Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке
захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев саветник, којег је цар као
мудра државника у сваком важнијем државном послу питао за савет. Он је 1350 год.
Пратио цара Душана када је с царицом Јеленом и сином, краљем Урушем, походио
Дубровник и Котор.

Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намесник
царев, кнез (conte), дужан је био при ступању у звање да положи заклетву на статут.

Заступници су кнеза кнеза и казнаца три судије, које скупа са осам саветника, два
капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико Веће градске
властеле.

[Ometač]

Према Статуту домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе,
док је владар задржао казнено судско правосуђе.

Ако се догоди да цар, или који су његових великаша, пороби којег Будванина,
општина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских
владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним „капетаном“ на челу, којем
му је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали
ратовати ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети
између Котора и Скадра.

Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три
гозбе за цара и његову пратњу.

У старим списима у архиви града Пераста има спомена, како су Пераштани
учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили
и цара Душана на његовим војним походима у Македонију, Арбанију и Епиру.

Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику
храбрости верност дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати
дванаест људи, по једног човека од сваког од дванаест главних племена перашких,
који ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу.

На темељу ове повластице каже се да су добили Пераштани, када су се касније
предали у заштиту Млетачкој републици, и од Млечића право да држе почасну стражу
ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте исто као што су раније чували
српску ратну заставу. Пераштани су остали као чувари млетачке ратне заставе све до
пропасти Млетачке републике.

[Ometač]

И Паштровићи доказују да су имали разне повластице од Немањића, особито од
Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да
им је цар Душан даровао две куле у Паштровићима, наиме, Челобрдо и кулу према
Дољанима, те да им је одобрио да им се суде домаћи судови ваљда само у
грађанским парницама.

По једној листини из год. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе српске
породице Медин из данашњег Петровца (Кастеластва) неколико села у близини
црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само завистан од
цара.

Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, српско царство поче
распадати, и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара,
Котор бијаше још веран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане,
которској властели разне милости исказивао, те их назива „верни, мили и љубазни“.

Которани осташе верни Урошу све до 1370. год. када, видећи да их њихов законити
владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише
принуђени да се предаду у заштиту угарском краљу Људевиту.

И тако сврши сјајни период Немањића у данашњој Боки Которској, која онда
сачињаваше Зетско и Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу
продужише. Особито се много народа насели у Боку из унутрашњих крајева српске
државе и тако појача у знатној мери још раније ту насељени српски елеменат на
штету романског становништва по градовима, које се све више проређиваше.

[Ometač]

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље, него ли
је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине
престонице.

Године 1195. сагради Которанин Мавро, син Андрије Кацафранци, са својом
супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас
постоји као которска православна парохијска црква. То је било, како се на још
добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: „ У доба Господара Немање,
великог жупана и његова сина Влкана, краља Дукље, Далмације, Травуније и Cosne“.
Пада у очи у овом натписи титула Немањина сина Влакана, који се још за владање
свога оца прозвао краљем и управљао под врховном очевом власти споменутим
областима. Влкан је остао и под владом свога брата Стефана Првовенчаног господар
Котора све до своје смрти.

Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код
данашње цркве Св. Ђурђа у манастиру бањи крај Рисна- Традиција каже да је ту
Немања подигао цркву Св. Ђурђу из захвалности што се спасио од браће, која су га
прогонила и хтела убити.

За Стефана Првовенчанога се каже да је градио нешто на католичкој катедрали Св.
Трифуна у Котору, те да је извршио обнову старинске католичке цркве Св. Госпође
такођер у Котору, а тако исто да је његовим трошком поправљен и стари
бенедиктински манастир Св. Ђурђа под Перастом.

У доба Стефана Првовенчаног био је ограђен и величанствени манастир Св.
Архангела на Превлаци на темељима старог, порушеног истоименога манастира. Ту је
Св. Сава поставио катедралу за епископију зетску. Манастир је данас у рушевинама,
из којих се закључује како је некад био величанствен.

[Ometač]

У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијетом
знаменити крст са натписом, у којему се каже да је то крст Св. Саве. О овоме су крсту
писали многи наши и страни учењаци.

Исто тако великим се поштовањем чува у манастиру Бањи крај Рисна један старински
епитрахиљ и наруквице, које народно предање приписује Св. Сави, али изгледа неће
бити старији од XVI века.

Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од
куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ верује да је то отисак
реке Св. Саве, који да је извео живу воду, што ту извире.

У општини Грбаљској постоји предање како је Св. Сава на свом путовању у свету
земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.

У селу Луштинци народ приповеда да је Св. Сава осветио њихову старинску цркву
Св. Николе, као и старинске цркве Св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на
Савини, те се каже да је код ове цркве воду извео.

Постанак имена Дврсна у Кривошијама, повише Рисна, приписује се такођер Св.
Сави.Приповеда се да је Св. Сави једном, када је туда пролазио од једног мештанина
била нанесена велика увреда и неправда, те је он стога прокле то место, које је било
мрсно, тј. равно и плодно, да се у будуће буде називати Дврсно, бива каменито. Када
је светац ове речи изговорио, цело место да је прекрила једна велика наслага камена
и тако постало каменито и неплодно.

[Ometač]

Друга прича приповеда како се једном Св. Сава возио барком у близини Будве. Море
је било врло узбуркано, те стога није могла напред. Светац се на то баци преко
валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе. А куда камен
прелети, појави се из мора камени пут, копље височију од морске површине и то
прав као да га је ко гладио уз растегнуто уже (туњу). Св. Сава прође тим путем, а кад
стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх вод, а пут се
улегне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива „Туњом“.

У селу Богдашићу општине которске, на сада католичкој парохијској цркви Св Петра
сачуван је стари српски натпис, у којему се каже да је ту цркву градио епископ
зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, „сина првовенчаног краља Стефана,
унука Св. Симеона Немање“.

Краљ Стефан Урош I спомиње се и у једном латинском натпису на негдашњој цркви
Св. Павла у Котору, које је год. 1814. била претворена у касарну.

Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских
зидина, на Шурању, католички манастир Св. Фрање, који је био год. 1539. разрушен,
да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II
Милутину приписују се и неке грађевину познатом у оно доба манастиру Св.
Богородице Ртачке (Ртац, Rotez), крај Спича. Год. 1305. налазила се краљица Јелена
са својим сином, краљем Милутином, у Котору. Милутин је том приликом потврдио
све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој
бијаху тада католички архиепископ зетски и хумски и „дјед“ цркве босанске. Краљ је
тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице.

Име Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђурађа Вранчића, за
којег се каже да је био у цара Стефана „трећи витез“. Плоча се нашла на старом
гробљу код рушевина споменутог манастира Св. Архангела на Превлаци.

[Ometač]

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац,
у којему се сачувала слика цара Душана с именом царевим.

Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју
задужбину, пошто је туда го. 1350. пролазио. За манастир Дуљево у Паштровићивима
држи се такођер да је задужбина цара Душана.

У селу Крушевицама се приповеда како је цар Душан био приправио материјал да ту
огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година ту је било неколико гомила
лепо отесаног камена, које је употребљено при градњи опћинског пута.

У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју
су калуђери овамо донели, када су пребегли из херцеговачког манастира Тврдоша.
Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног.

Код парох. Цркве Св. Ђурђа у Ораховцу све до бокељског устанка год. 1881.
налазила се једна старосрпска плоча са натписаом, у којем се спомињао један од
владара Немањића. Плочу су аустријски војници, нажалост, растукли и потпуно
уништили.

Међу неким рушевинама близу Херцег-Новог, где се каже да је био манастир Св.
Димитрије, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано
име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића.

[Ometač]

Још се у више места у Боки приповеда да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба
Немањића, као нпр. данашња црква Св. Ане код Херцег-Новога, за коју се каже да је
била у доба Немањића православна и да је била посвећена Св. Петки. Исто се тако
каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову на Грбљу, који да је
био у братској вези са манастиром на Превлаци. Приповеда се такођер да су
Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима. На местима, пак, где су
манастири Режевић и Градиште. Каже се да су биле у доба Немањића гостионице за
путнике.

У селу Бијелој постоји традиција по којој је „цар Шћепан“ био дао новаца да се на
месту ондашње мале парохијалне цркве огради велика црква, а по некима манастир.
Када је цар након неколико година видео да нису његову наредбу извршили, да је
проклео ондашње становништво. За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у опћини
будванској, каже се такођер да је градио „цар Шћепан“ и да је у исто време
саграђено крај цркве гувно и млин на Студеницу, што постоји обоје још и данас.

Чак и постанак града Котора приписује се цару Стефану. На северној страни Котора
има брдо Пестин Град, на коме је шупља стена као велика врата. За ту се шупљину
каже да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече да ту нема ни
„броду пристаништа“ ни „коњу поигришта“, већ да огради град крај мора. Душан
послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

[Ometač]

Наведени преостали историјски споменици јасно сведоче о напредку Боке у доба
Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ како је у народу
снажна свест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни
дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свест избрише из народне
душе.


Литература:
1. Јиричек-Радонић, Историја Срба I-III, Београд 1922. и 1923.
2. Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века. Београд
1912. (Издање Срп. Краљ. Академије).
3. С. Накићеновић. Бока. (Насеља српских земаља, књига IХ, Београд 1913. (Издање
Срп. Краљ. Академије).
4. Gelcich, Le arti e le lettere al`e Bocche di Cattaro, Venezia, 1879.
5. Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara, 1880.
6. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске.
(Споменик Срп. Краљ. Академије XVIII).
7. Francesco conte Viscovich, Storia di Perasto, Trieste, 1898.


(Алманах Јадранска Стража за 1926. год, издаје Јадранска Стража, Главни одбор
Београд 1926. стр. 465-476)

[Ometač]

Петар Д. Шеровић

Рођен у Бијелој, Бока Которска, 1887. где је и завршио свој плодни живот 1968.г.
Дипломирао правне науке 1913 и Грацу. Службовао по разним местима Краљевине
Југославије. Од 1933. живи и ради у Котору, где постаје један од оснивача и први
председник Народног универзитета Боке Которске и члан уредништва Гласника
Народног универзитета Боке Которске. У Бијелу се враћа 1943. и тамо остаје до краја
живота, посветивши се научном раду и православној духовности. Написао је велики
број радова из историје, историје уметности, археологије, епиграфике, палеографије,
етнологије, фолклора, православне иконографије. Значајан део опуса посветио
историји Цркве и црквених реликвија у Боки Которској.