Прадомовина Срба

[Ometač]

Ношња и обичаји исти су који и у сјевернијех Срба. Они славе славу и преславу ту
par exellence српску свечаност, они знају за додолу, за лазарицу и коледу, држе мобу
и побратимство. За све то не знају Бугари.

И историја говори против Бугара. Бугарски владаоци Борис и Симеон завладали су
највећијем дијелом српскијех земаља. А када је Шишман, кнез Брзјака,
употријебивши малаксалост бугарског царства год. 963. дигао устанак у српскијем
земљама, које су биле у бугарској власти и од тијех земаља, створио Самуило велику
царевину и у Охриду утемељио самосвојну архиепископију, назваше је Византинци
''западно-бугарском царевином'' просто с тога, што су те српске зем ље биле у
бугарској власти а Византинци нијесу тачно познавали етнографскијех особина, које
дијеле Србе и Бугаре.

Појава тако названога ''западно-бугарскога царства'' само је покушај српскога
народа, да утемељи своју влашту државу, која би била и у политичном и у црквеном
погледу сасвијем самосвојна.

[Ometač]

Македонија и Стара Србија прелазила је сад у грчке сад у бугарске, а сад опет у
српске руке. Старом Србијом завладаше српски краљеви Милутин и Дечански а
Македонијом Стефан Душан Силни. Они се редовито називљу: ''В Христа Бога
благовјерни крал и с Богом самодржац всјех србских земл и приморских'' (ђекада
само српских земл), макар што је Душан знао, да су Македонијом прије њега владали
не само грчки него и бугарски цареви. А када се Душан зацарио, називље се увијек:
''Стефан ва Христа Бога благовјерни цар и самодржаван Србљем и Грком и всеј
западној страње''. Што се Душан у писму 15. октобра 1345. на дужда од Млетака
називље, ''nec non Bulgarie imperii partis modicae particeps'' (не незнатан учесник
бугарскога царства) а позније узимље чак и наслов ''цара и самодршца Бугара'', то је
с тога, што је Бугарска послије велбушке битке била у вазалном одношају према
Србији све до Душанове смрти.

У законику Душанову спомињу се уз властелу Србе и властела Грци (чл. 40) и
властела Нијемци (чл. 199). На државнијем саборима, који су стварали Душанов
законик, била је заступљена и Македонија као саставни дио српске царевине, па кад
би Македонци заиста били Бугари, зар се не би као такови и у законику споменули?

Да су Македонци били Бугари, не би се Вукашин, чија је краљевина била у
Македонији, називао само ''Господин земљи српској и Грком и западнијем странама''.

[Ometač]

И традиција народна вавијек узимље Македонију у српском смислу. Божидар Вуковић
има на својим књигама: ''Од Диоклитије, јеже јест ва пределех маћедонијских''. У
''Повјести о благочествијем и христољубивјем Георгии Черновићје, нареченом
Скендер-бег''. (Глас 22.) стоји писано: ''В Македонији ж в Србјех... Епир, кои крај
јест част Македонии на предјелах Србскија земли ... христијански књаз Иван,
прозивајеми Кастријот, од кољена краљева македонских т.ј. србских''. Народна
пјесма ''Смрт војводе Кајице'' називље Ђурђа Смедеревца ''краљем од Маћедоније''
тј. од Србије. И некоји страни писци, као Хајнрих Милер у својој књизи ''Turkische
Chronica'' и непознати писци у књизи ''Von Ursachen der Christen verderben in der
Schlachten wider Turcken und Heyden'', држе Македонију за српску земљу.

Од свега тога најљепше говоре народне пјесме и народна свијест. Српски народ
чувен је у свијету са својих народнијех пјесама. Напротив Бугари не имају
никаквијех старијих пјесама народнијех. Ну да заварају свијет, наштампаше
Македоњани браћа Миладиновци, Бошњак Верковић, Рус Качановски и Бугарин
Чолаков српске народне пјесме, које су посакупљали по разнијем предјелима
Македоније, Старе Србије и шопских крајева, под именом ''бугарскијех'' пјесама,
пошто су их прије тога прекројили према бугарскоме изговору. а да те пјесме
изгледају бугарскије, замијенише имена српскијех краљева и јунака бугарскијем
царевима и војсковођама, о којима народ нити зна нити пјева.

[mare]

Posle ameba Srbi

[Ometač]

Што је филолошка критика доказала за споменуте збирке ''бугарскијех'' пјесама, то
исто свједочи и искуство из скоро минулијех дана. Милојевић приповиједа, да Љубен
Каравелов бугарски пјесник, утамањује све српске пјесме, ако се не даду
побугарити. Тако је изгорио збирку помачких пјесама, које су били написане
српскијем језиком. Драганов пак, професор солунске бугарске гимназије, исправљао
је и доћеривао је према бугарскоме изговору пјесме, које му је из дибарске околице
донио Јован Бељић Дибранин, његов ученик.

На стр. 337-355 своје књиге износи Гопчевић примјере народнијех пјесама управо
онако, како их сам народ пјева. Па не само језиком него и српском свјести одају те
пјесме, да је народ, који их пјева, чисти Србин. Не ћу исписивати свијех онијех
мјеста, која сведоче о народности Македоније и Старе Србије, али бих, чини ми се,
погријешио, кад не бих навео, одакле докле држи сам народ да се протеже српство.
Ево како он каже:

Пак се кристи српска краљевина
Од Млетака дува до Солуна,
Од Једрена до Сињега мора.

[Ometač]

Не одговара ли ова народна свијест истинскоме стању ствари?

Ма да се из пјесама овијех види, како народ мисли о својој народности, ипак за јаче
увјерење износи Гопчевић молбе, које су писали и потписивали људи из свијех
крајева Старе Србије, Македоније па и из шопских крајева и у којима моле српскога
тада кнеза Милана, конзуле странијех власти и берлински конгрес, да их присаједине
мајци Србији за то, јер су они чисти и прави Срби а нијесу Бугари.

Уза све ово и многа имена мјеста, која су постала од коријена ''Срб'', бране српско
поријекло Македоније и Старе Србије. У вилајету монастирском налазе се села:
Старо Српци и Мало Српци Битољу на сјеверу, Србљани и Србица недалеко Кичева.
Србово и Србица у поречини ријеке Бистрице. У вилајету косовском: Србиново
Гостивару на југу. Србинце близу Врања, Горња и Доња Србица недалеко Призрена.
Напокон чувена варош Српчиште, која је данас сва појелињена.

Да су Македонци Срби, држали су и стари дамлатински писци. Шпљећанин Алберти
/1617/ пише, да је некада народ словенски под Александром Србљанином
/Александар Велики/ давао законе свему свијету. Мавро Орбини /1601/ вели, да је на
балканскоме полуострву од давнина живио словенски /а то је исто што и српски/
народ, да је загосподовао у Азији и Африци, да се побио с Мисирцима и са
Александром Великијем, да је покорио Јелинију, Македонију и Илирик, да је војевао
с Римљанима, да је развалио Рим и присилио римске цареве, да му плаћају данак. А
славни пјесник Гундулић одушевљено пјева:

[Ometač]

У румелска језди поља,
опет српска напр'јед слиди
гдје си града Дренопоља
врх Марице р'јеке зиди
врх Марице р'јеке, која
мнократ брзи т'јек устави,
Кад Орфео крај ње поја
драге пјесни од љубави
--------------------------------
--------------------------------
Тим у њих се још зачиња,
што с' у пјесан став' одавна
од Лесандра Србљанина
врх св'јех цара цара славна.

Пјевање III 33-69, Бошковић

Нашега мишљења ништа не мијења, што Гундулић Орфеа по обичају назива
Бугарином јер даље пјева:

При мор' управ српских страна
у пржинах пуста жала
лежи Троја укопана,
од грчкога огња пала.

Пјевање VII 1-4, Бошковић

Из овога се види, колико су стари Далматинци и Дубровчани били ближе истини,
него што бијасмо ми. А јесу ли се Дубровчани могли варати, што Македонце држаху
за Србе, кад су имали по цијеломе балканскоме полуострву својијех трговачкијех
насеобина, па су могли као високо просвјећени људи потанко сазнати не само
етнографске особине српскога народа, него и докле се све простире српски народ.

[Ometač]

Срби у древној Јелади

У древној Јелади, у тој класичној некада земљи љепоте, најстарији писци прије
Јелина налазе народ, који су називали Пелазгима и за који изрично кажу да нијесу
били Јелини. Тако Хекатен Милићанин, који је живио око 500 год.пр.Хр., суди по
преосталијем споменицима, а то су киклопске грађевине, да су ''варвари'' од давнина
пребивали у васцијелој Јелади. У Атици да су живили они Трачани, које је довео
Еумолпо. То његово суђење потврђује истовјетност ''киклопске'' рушевине
пелазгичке куле на северној страни вардарске Демир-капије са останцима
киклопскијех развалина, које се и данас налазе у Јелади код Микене /Атрејева
благајница и лавља врата/, потврђује и Мела /II,2./ који вели, да на Атосу живе
Пелазги.

Иродог опет приповиједа, да Атињани од давнина припадају пелашкоме народу.
Пелазги су, вели он, говорили варварскијем /тушим/ језиком а када су Јелини
доселили се у Грчку, атички народ, који је пелашки, прометне се у Јелине и
промијени свој језик. И јелинско племе, које је било малено, нарасло је до мноштва
народа, јер су поименце Пелазги приступили к њему и многи други народи варварски
и претопили се у Јелине. Аристотеле доноси вијест, да су Трачани из Абе у Фокиду
дошли на Еубеју, и ту се настанили под именом Абанта.

[Ometač]

Ове вијести, које долазе из тако древне добе, потврђују за своје доба писци, који су
живили у много позније вријеме. Страбон тврди, да Трачани и Епироћани и сада /19
год. посл. Хр./ живе уз Јеладу. А колико је Грчка морала бити насељена овијема
народима прије, кад варвари и сада још живе у највећом дијелу Јеладе, која је негда
била земља сама за себе. Виргилије пјева: Трачани бијаху некада жестокијем
управљани Ликургом а Ливије свједочи, да Етољани, Акарнанци и Македонци говоре
једним те истијем језиком.9

Јелини дакле нијесу прасједиоци древне Јеладе, него Пелазги, Трачани и Македонци
а то су Словени. Према томе и име Пелазги словенскога је поријекла. Словени су
радо живили по шумама и брдима дакла и у Јелади по lazech /по обронку брда/, због
чега су названи Polazci, Pelasgi.

Као старије обитаваоце може бити да су их познији Јелини назвали Graioi, али су их
Greaci-ма као обитаватеље гора могли назвати и словенскијем именом Goreci, Greci,
Горани. И данас су у Јелади две Загорске, једна у Епиру јужно-западно од Пинда а
друга у Тесалији источно од Пелијона. Јер су ове Загорске релативна имена, шта је
природније, до да имена Загорица и Загореци претпостављају имена Горица и
Гореци?

[Ometač]

Али вели се име Graecia дали су Јелади Римљани, јер су понајприје дошли с њима у
дотицај Graicoi, бродари око Додоне, и по њима да су назвали све Јелине. И то је име
без сумње постало од Goraicoi. Иродот /II, 52/ потврђује то, јер вели, да је
пророчиште у Додони пелазгичкога поријекла.

Ако је напокон истина, да су се Јелини испрва Seloi називали, тада је и то име
словенскога поријекла, јер су обитаватељи Атике били дјеломице горани, дјеломице
морнари а дјеломици сељаци /sedlaci, Selladoi/, који су у равници имали свој посјед
/selo/.

Омир још не зна за име Јелини. Он назива народ или по граду или по предјелу, у
коме живи. Тек послије тројанскога рата склопе некоји градови савез и становници
њихови први се назову Јелинима. Позније постаде име то опћенито за све
обитаватеље Јеладе. Варварима називају се од тада сви нејелински народи тј. који
живе ван Јеладе. Најпрви су тако названи по свој прилици Трачани и Македонци, који
и данас мјесто j изговарају b /b/ Касније су сваког странца називали варварином.

[Ometač]

Тесалија, у којој се спомињу Трачани као први прасједиоци, појављује се као прво
огњиште јелинске културе. Орфеј, кнез Трачана, бијаше први велики пјесник. Он
учаше древне Јелине музици, пјесми и религији. С тога и вели Пиндар, да је Орфеј
отац пјесништва, а Еврипид и Аристофан да је зачетник мистерија. Еврипид назива
његове пјесме ''трачкијема таблицама''.

Кад су Трачани и Пелазги били преисторијски обитаватељи древне Јеладе и учитељи
Јелина, онда је ближе истини, да је трачко-словенски језик више утицаја имао на
стари јелински језик него ли што је стари јелински језик утицао на словенски језик
као што се данас учи. Та Словени живљаху у највећем дијелу Европе, Јелини пак
запремаху само мален дио балканскога полуострва. Не може се с тога ни помислити,
да је јелински језик толики утицај имао на Словене, да је мноштво јелинскијех
ријечи постала општа својина свијех Словена. И историја каже, да су Јелини
попримали много словенскога и да су словенски и јелински језик врло сродни. Тако
каже Страбон: ''Атињани пак устрајаше као и увијек и у осталијем стварима
туђинаца, јер су многе туђе свете обреде попримали, тако да су у веселијем играма
премноги трачански и фришки отпјевали. А и Платон спомиње бендидијске
/вендијске, словенске/ игре, фришке пак Демостен''. А велики римски пјесник
Овидије, који је потпуно разумијевао јелински језик а у прогонству у Томима тако
савршено научио гетски језик, да је њиме пјевао пјесме, вели: ''Језик онијех, који су
се родили у овђапњијема јелинскијем градовима, сасвијем је наличан гетским
нагласком, те је разлика врло мала.''

[Ometač]

С тога је близу памети, што имена многијех мјеста, гора и ријека класичне Јеладе
имају словенки коријен. Н.пр. имена мјеста: Brisea, Bura, Eserus, Halysaea, Homolium,
Horeum, Leucas, Lebadea, Phoronicium, Oleanum, Sellasia, Sperchia, Stantyra, Sicorium,
Temnos, Zemene итд.; имена гора: Halesius, Homole, Scolis, Tomeus T/a/marus,
Temnos, Pretus, Stena кланац у Епиру итд.; имена ријека: Peneus, Porina, Selenus,
Selleis, Thiessa, /Tiassus/, итд. И дан дањи имаде по васцијелој Јелади мјеста, која
имају словенска имена.

И вјера Пелазга свједочи, да су били Словени. Иродот /II, 52/ вели, да су Пелазги
вјеровали у једнога Бога а да нијесу познавали више богова. Ове и њихов култ
научише позније од Мисираца а Јелини научише од њих као од својијех учитеља.
Рекао би да је многобоштво од пелазгичкијех прешло и другијем Словенима. Н. пр. за
култ богиње Изиде, коју су поштовали германски Словени, вели Тацит, да је туђ, а
зар није вероватно, да су га сјеверни Словени примили од своје јужне браће, који су
га примили од Мисираца?

Прокопије и Хелмолд приповиједају, да су и Словени испрва вјеровали у једнога
Бога а послије видимо, да и они вјерују у више богова.

Познато је, да су древни Словени вјеровали, да њихови богови пребивају на храсту.
Кад Иродот /II, 52/ каже, да су додонски Пелазги уредили своје пророчиште код
некакве букве, а други писци веле код храста, није ли онда додонско пророчиште
словенског поријекла?

[Ometač]

Јелински Словени имађаху као и сви други Словени своје жупане, који су управљали
свом жупом и у којима су се покоравала сва племена. Зонарас спомиње једнога по
имену: Aminander Athamaniae, Thessalicae gentis regulus /Migne, CXXXIV. 755/.

У VI стољећу долази и у Јеладу име Словен са прекодунавским Словенима. Њихове
провале разбудише и јелинске Словене, потомке исконскијех Пелазга, те се и они за
цара Константина /746-799/ коначно ослободе власти византинскијех царева.
Тесалија, Ливадија, Пелопонез и Епир бијаху слободни. Ну цар Никефор /802-811/
покори их из ноба и дарује их страном патарскоме архиепископу, страном им
наметне Zolazinu /кад је цар долазио (Zolazil) у њихово село, морали су га хранити).
Најупорнији од свијех јелинскијех Словена бијаху Милинци и Језерци, који су
живили по Тајгетовијем гудурама. Они су плаћали силан данак. А јер се тај врло
насилно побирао, обрате се они молбом на цара Лава, који им смањи данак, бојећи
се да не изгуби Пелопонез. То свједочи, колико је јелинско Словенство силно било,
а таковијем није могло бити, да се овамо тек у VII стољећу доселило. Него
Словенство је у древној Јелади мало по мало падало, док га није у XV стољећу са
свијем нестало. Слаба веза словенскијех племена, јача просвјета Грка па удружена
сила државе и цркве грчке уништише Словене све до ријеке Бистрице.

[Ometač]

Кад су Пелазги, прасједиоци древне Јеладе, били Словени и дошли већијем дијелом
из Македоније, ђе смо нашли Србе, онда се само по себи разумје, да су и јелински
прасједиоци били Срби. То засвједочавају и многа топографска имена од коријена
"Срб", као што су: Serbiauh(Србљани), Serbiauh (Србљана) и Serbiana у Епиру, Surbi
(Срби) на заливу Воло, Sourph (Срби) у Фтиотиди у Тесалији, Zerbianica (Србијанка) у
Коринтији, Surmpani (Србани) у Елиди, Serbou (Србе) у Аркадији, Sourpi (Срби) у
Ливадији, Sermpisia (Србица) на Еубеји, Serbota (Србота) и Zarmpisia (Србица) у
Месенији, Serbeika (Србејка) и Zarmpisia. (Србица) у Лаконији (Летопис Матице
Српске 104. 43.).

Да су Милинци били Срби, даде се посебице доказати. У животу св. Никона
Метакоите, који је живио при крају Х стољећа, називају се Милинци Мирмидонима.10
А да су Мирмидони били Срби, види се из једне критске пјесме "'o mermhgcaz''11 -
мрав, за кога се пјева, да је "Србина син, Српкиње син"); види се из Гизебрехта, који
вели да је корушки војвода осумњичен, да ће (год. 1015) помоћу Хрвата и
Мирмидона (тј. Срба) да удари на њемачког цара12 види се из једнога старога
ћириловскога рукописа, у коме пише: "Наум же и РСлимент придоше в странах
илириских и ми(р)миндонских".13 Климент бијаше епископ у Охриду а Наум сагради
на Охридскоме језеру манастир св. Аранђелу Михаилу; дошли су дакле у српске
земље.

[Ometač]

Срби у Мезији

Земља међу Дунавом и Балканом звала се Мезија (Moesia). Њезине обитаваоце
називаху најчешће Гетима, јер сусе бавили земљедјелством (Ghuhz, земљедјелац).

За Гете између Дунава и Балкана знаде већ Иродот, који вели, да су Гети најхрабрији
и најмирнији од свијех Трачана; знаде и Тукидид који приповиједа, да је Sitalces,
краљ Одриса, када се побунио против Пердике II (454-414), краља Македонског,
позвао на оружје и Гете између Дунава, Балкана и Црнога Мора. Страбон и Птоломеј
означују шире границе Гета. Птоломеј вели, да Гети живе међу Карпатима, Скордусом
(Шар-планином) и Црнијем Морем. А Страбон каже, да живе са обадвије стране
Дунава као и Мизи, који су такођер Трачани. Ну од искона дијеле се на Даке и на
Гете; Даки живе на сјеверу а Гети на југу Дунава према Црноме Мору. Дачанима
назвали су Гете Римљани, као што вели Плиније и потврђује Дијон Касије. Овај вели:
"Наддунавске пребиваоце називам Дачанима, као што се и сами називају (?) и као што
их називају Римљани, макар што знам, да их Јелини називају Гетима; јер ја знам, да
су оно Гети, што живе уз Дунав преко Балкана".

[Ometač]

Све до Римљана бијаху Гети слободни. Испрва покоре Римљани западне само Гете,
источни остадоше слободни. Али су Римљани умјели и овамо пренијети своју власт и
од гетских владалаца начинити своје намјеснике, који су свакад радили у корист
Римљана. Ради тога употребљавао је гетски народ сваку згоду, да се отресе римскога
господства и Римљани имађаху доста посла са побунама Гета. Да отклоне побуне,
приме римски цареви множину Гета у војску. И један од њих, Максимин Трачанин,
попе се на пријесто римскога царства. О њему приповиједа Капитолинус, да се
родио у неком трачком селу и да је у младости разумијевао само гетски језик. Гети су
га као свога сународника веома вољели а и он се с њима најрадије дружио.

Ето историјописци старога вијека знају у Мезији за трачко племе Гета. На почетку пак
V стољећа називају се Гети и Готима. Први их тако називао Павао Орозије, који је
писао око год. 417., и који је Гете добро познавао. Његова је ријеч: Getae, qui et
nunc Goti, али у исти мах додаје, да су ти Готи потомци мезијскијех Гета и да су исти
народ с онијем Гетима, који су били чувени већ год. 1184. пр. Хр. и судјеловали у
тројанскоме рату, који су ратовали с Александром Великијем, који су послије год.
375. посл. Хр. били страшни Римљанима а за Аларика и за Атаулфа живили у
пријатељству с Римљанима. Шта више вели, да су прекодунавски Гети истога
племена, којега су и мезијски Гети, јер обоји сачињавају један те исти народ.

[Ometač]

Рашта су исконски Гети названи Готима, не можесе сада још докучити, тек је из
ријечи Павла Орозија јасно, да та два имена не значе два него само један јединцати
народ. А то изрично свједоче св. Хијероним,14 Прокопије15 и Шпартијан,16 јер кажу,
да се Гети и Готима називају.

Јорнанд, пишући историју Гота, употребио је књигу Орозијеву, али је веома замрсио
историју. Он је криво разумио Орозија а заваран сличношћу Даније (ђе су заиста
живили њемачки Готи) и Дације, једноставно је Словенске Гете претворио у њемачке
Готе, за које булазни, да су се у Мезију доселили. И овај изрод историјски постао је
посвећена наука, у коју се не смије дирати. Управо је за дивно чудо, како је
историјска наука могла усвојити нешто, што не одговара истини. Ако је ишта
смијешно, заиста је смијешна наука о досељењу њемачкијех Гота у подунавске
земље, јер о томе не говори ниједан сувремени писац, осим будаластога Јорнанда,
нити се овђе налазе трагови нијемштине.

И послије Јорнанда називају се Гети Готима, али увијек у словенскоме смислу. Тако
каже Прокопије, да подунавски Гети говоре истијем језиком, којијем и Сармати а то
се може рећи само за словенске Гете, јер су и Сармати Словени (Види "Јавор" 1892,
бр. 30). То се потпуно слаже са онијем, што пјева Овидије: Exercent illi sociae
commercia linguae, per gestum res est significanda mihi . Па и сами Јорнанд назвао је
књигу своју о Готима "de rebus Geticis ".

[Ometač]

Као год што је неистинита догма модерне историје о досељењу њемачкијех Гота у
МезиЈу, тако је исто неистинита и наука о досељивању Словена. Сувремени писци,
као што су Прокопије, Мисцелан, Теофилакт, Теофан, Кедрен, Зонарас, па и сами
Јорнанд приповиједају, да су Словени са оне стране Дунава почамши од Јустинијана
(527-565) па све тамо до Константина Погонате (668-685) проваљивали у
византијско царство, али не за то да се у њему населе, него да оплијене царске
градове. А сваки пут враћали су се натраг било од своје воље, било прогоњени
византијском војском.

Да се забашури истина, вели се једноставно: Гета је нестало а овамо се доселише
Словени. Данашња историја није кадра доказати нити једно нити друго. Кад би то
било, свакако би то записали били сувремени писци, који су забиљежили војне
провале прекодунавскијех Словена и неколике насеобе прекодунавскијех Гета и
Сармата. Сувремени онда историјописци нијесу насељивање Словена забиљежили
просто с тога, што га ни било није; нијесу нестајање Гета записали управо за то, што
Гета није нестало, него и дан дањи живе у својим потомцима на балканском
полуострову.

А кад су се Словени већ досељивали у Мезију од 527. до 685. год., јесу ли могли за
тако кратко вријеме, за 158 година, пословенити све оне прасједиоце, које су овђе
нашли, да су Бугари, када су овамо год 679. дошли, нашли овђе саме Словене.

[Ometač]

Ако оставимо на страну теорију о досељењу Словена у Мезију и узмемо непристрано
изучавати старе и византијске историјописце, онда ћемо се примакнути пуно ближе
истини, но што смо јој сада на домаку. Тако ћемо наћи, да је у оно доба, када су
вислански Гети год. 375. дошли у Мезију, дошло с њима овамо и име Sclavi, Sclavini,
Словени а да старога имена Гета нестаје из историје, као што је нестало и многих
другијех имена, којима су Словени прије тога називани. Име Словени преноси се на
балканске Гете ле с тога, што су били истога рода и племена, којега и вислански
Гети. Теофилакт, писац VII стољећа засвједочава то. Он каже изрично: "Римљани
поставши ближи сусједи Гетима, а ово је старо име варвара, не усуђиваху се борити
се с њима".

Познато је, да су Византинци по примјеру старијех писаца називали Словене
варварима. Па кад Теофилакт вели, да је варварима старо име Гети, не признаје ли
тиме, да су Гети Словени? Ну осим овога индиректнога свједочанства даје нам исти
писац и директно свједочанство, јер вели: "Гети пак или Словени пустошаху сусједне
крајеве Трације" а још директније: "Гети или што је исто Славини". А таково
свједочанство више вриједи него ли све ипотезе модерне историје.

[Ometač]

Мојсије Коренски, јерменски историк (370-489) и ако је старији писац, знаде овђе
само за Словене. Он вели: "Земља Трачана лежи источно од Далмације; а Тракија
има пет мањијех и једну већу провинцију, у којој живи пет словенских племена, у
чија су се сједишта доселили Готи". Та велика провинција јесте Мезија, јер и јесте
највећа од свијех провинција, на које је тада исток балканскога полуострова
раздијељен био, и у коју су год. 375 дошли не Готи него подунавски Гети. Мојсијеви
дакле Словени нијесу ништа друго до стари Гети. Мојсија потврђују Теофан и
Никефор, који кажу, да су Бугари, када су год 679. дошли у Мезију, нашли овђе седам
словенских племена. Према томе истинита је ријеч старца Нестора, да су се Словени
први доселили у подунавске земље, другима ријечима: они су овђе аутохтони.

Јер су Гети били само један огранак српско-трачког племена (Иродот IV,93) а
Теофилакт их изрично назива Словенима, јасно је, да су исконски Гети били Срби. Па
то свједочи њихова ношња, њихови обичаји и топографија Мезије.

Овидије и живот св. Паулина свједоче, да су Гети носили кожун, то обљубљено
одијело српско, а Јелинима и Римљанима бијаху гетски бревенеци (уске хлаче,
какове носе војници и какове Срби од вајкада ношаху) тако зазорни, да су их због
њих називади "braccati". Константин Порфирогенит спомиње некаке гетске игре, које
су се играле пред царскијем двором у Цариграду. Ма да Константин не описује
подробно тијех игара, види се јасно, да је то по свој прилици српско коло или оро.