Ношња и обичаји исти су који и у сјевернијех Срба. Они славе славу и преславу ту
par exellence српску свечаност, они знају за додолу, за лазарицу и коледу, држе мобу
и побратимство. За све то не знају Бугари.
И историја говори против Бугара. Бугарски владаоци Борис и Симеон завладали су
највећијем дијелом српскијех земаља. А када је Шишман, кнез Брзјака,
употријебивши малаксалост бугарског царства год. 963. дигао устанак у српскијем
земљама, које су биле у бугарској власти и од тијех земаља, створио Самуило велику
царевину и у Охриду утемељио самосвојну архиепископију, назваше је Византинци
''западно-бугарском царевином'' просто с тога, што су те српске зем ље биле у
бугарској власти а Византинци нијесу тачно познавали етнографскијех особина, које
дијеле Србе и Бугаре.
Појава тако названога ''западно-бугарскога царства'' само је покушај српскога
народа, да утемељи своју влашту државу, која би била и у политичном и у црквеном
погледу сасвијем самосвојна.