Прадомовина Срба

[Ometač]

Страбон приповиједа, да су Гети гајеве и ријеке, ђе су пали-ли жртве својим
боговима, називали Bwgaiwuou а то није ништа друго до Богај, Бугај, богов гај.
Суровјецки потврђује то, јер увјерава, да се некадањи гајеви, који су били боговима
посвећени, називају Богај, Бугај. С тиме је у свези, што Словени многе своје ријеке
назваше именима, која су изведена од ријечи Бог, као што су: Божек, Bohana, Bog,
Bug, Bogana, и што Срби цвијет један назваше перуника (по Богу Перуну) или
богиша.

И топографија потврђује да су мезијски Гети били Срби. По Иродоту (IV,49) живљаху
Krobizoi на ријекама Athrys (tris, triska, тријеска, ивер), Noes (Осма) и Artanes (Јатра,
Јантра) у грмовима (kroviste). Дакле се зваху српскијем именом Кровићи. - Плиније
знаде за Sinus Sagarius (загорски) а Дијон Касије за Троглодите око велике пећине
Cira (dzira, dira, шкуља). У L. 24 каже, да су гето-мизијска племена имала своје
жупане (regulos), од којијех именују два: Deldo (dede, дјед) и Roles (orel, орао). Када
је Константин Велики покорио мезијске Гете, сагради у њиховој земљи градове
Perozlaba (Преслава), Pliskoba (Плискова) и Дрстр, који имају чисто српска имена.
Шафарик навађа више таковијех имена а Коста Николајевић (Летопис Матице Српске.
К. 104. стр. 43) наводи ова имена од коријена "Срб": Servinjano (Србињан) код
Ћустендила, Српћои (Српско село) код Самокова, главица и село Sirbin (Србин) на
горњој Струми, која нај јасније говоре за српско поријекло Мезије.

[Ometač]

"А када се посматра једноликост свијех словенскијех имена мјеста на балканском
полуострову, вели врло лијепо Гопчевић, мора се признати, да је некада морао бити
заједнички и језик свијех балканскијех Словена, а тај није могао бити други до
српски".

Трачане на сјеверу Балкана називаху стари историци најобичније Гетима а између
Балкана и Трачкога (Бијелога) мора Трачанима. У самоме Балкану живљаху Coralli и
Bessi. Coralli именом својијем кажу, да су словенски Horali, Gorali, Горштаци. Беси су
названи тако по гудурама (Bhssoe),17 у којима су наставали.

Ако добро загледамо у културну историју Беса, и она ће нам казати, да су били
Словени и Срби. Св. апостоли савјесно су испуњавали заповијед Христову: "Идите и
учите све народе у име оца и сина и духа светога. - Идите и проповиједајте
еванђеље свима тварима". Историја нам казује, да су св. Петар, Павао, Јаков и
Андрија проповиједали св. еванђеље народима балканскога полуострва њиховијем
народнијем језику. Па кад су ови народи тако рано примили хришћанство, близу је
памети, да су имали литургију на своме рођеноме језику. А да је то истинска истина,
свједочи свједок над свједоцима - историја. Св. Хијероним, који је год. 393. био у
Јерусалиму, приповиједа, да је у лаври јерусалимској било калуђера различнијех
народа, који су на своме народноме језику свршавали обреде, само не бјеше
калуђера латинскога језика. Међу њима бијаше бескијех калуђера, који су читали
литургију не само својијем народнијем језиком него и својом народном буквицом.18
А у животу св. Теодосија стоји писано, да је он калуђере јерусалимске лавре
раздијелио на три литургијска одијељења, на јелински, јерменски и бесцјски.
Издавач живота св. Теодосија мисли, да је бесијска литургија била словенска; ну
Палама није о томе двоумио, него Бесе изрично назива Словенима. Чак 1218. год.
бијаше у некадањој Мезији доста словенскијех манастира, који су стајали у свези са
лавром св. Теодосија у Јерусалиму.

[Ometač]

Кад су Беси имали своју народну буквицу, пита се, ко ју је саставио? Јорнанд,19
Декстер,20и Зосомен,21 кажу, да је Улфила био владика подунавскијех Гота и да је
за свој народ саставио буквицу и превео св. књиге. Када је он то урадио, не каже се,
али се даде установити. Познато је, да је дозволом цара Валента добјегао год. 375. у
Мезију Атанарик са својима Гетима, позније дође овамо о Фритигерн из Германије.
Њих двојица узму се сада свађати и отимати за старешинство над Гетима. Улфила је
био на страни Атанариковој и када су му аријанске владике гетске саопштиле, да ће
га, ако прими аријанизам, потпомагати и сам цар Валент, учини то Улфила. А да се
аријанизам међу Гетима што боље учврсти и што више рашири, састави Улфила према
ондашњој грчкој курзиви прву словенску буквицу, која се позније назвала
глагољица, уреди аријанско-глагољску литургију и преведе св. писмо на словенски
језик. То је он дакле учинио између 375. и 380., јер се ове године последњи пут
спомиње.

Кад Созомен вели, да је Улфила год. 325. био на сабору у Никеји а год. 360. на
сабору у Цариграду као владика Гота, близу је памети, да је он био владика
исконскијех Гета а не онијех Гота, управо Гета, који су год. 375. дошли у Мезију.
Дакле је саставио буквицу и превео св. писмо за словенске Гете. И Diversarum
gentium historiae изрично кажу, да је Улфила саставио гетску буквицу.22 А кроника
александријска свједочи, да Сармати, у које Прокопије убраја и Гете, имају своја
слова и своју библију.

Мезијски Гети, Горштаци и Беси давно су побугарени, само Шопови сачуваше све до
данас своја српска обиљежја;23 Трачани пак на југу Балкана страном су побугарени
а страном појелињени. То као да је урис урисио српскоме народу!

[Ometač]

Срби у Илирику

Трачане западно од Балкана па све тамо до Сињега Мора називаху древни
историјописци заједничкијем именом Илира (Иљура). Најзнатнија племена бијаху:
Трибали, Дардани, Далмати, итд.

Трибали живљаху од ријеке Искра далеко на запад ваљда све до ријеке Дрине. У
вријеме Тукидидово бијаху тако силни, да су од силнога Царства Одриса отргли
земље Гета и Кровића од Искра до Црнога Мора и од Дунава до Балкана. Почетком IV
стољећа пр. Хр. провале на балканско полуострво Келти и скрше моћ Трибала. Келти
и Трибали живљаху у вјечитоме непријатељству, док не дођоше Римљани те покоре
оба народа.

И на западу од ријеке Неретве па све до ријеке Војуше бијаше снажна илирска
краљевина, коју су год. 167. Римљани заузели. Најзападнији крај Илирика између
ријеке Саве и Сињега Мора покорише Римљани тек год. 78., јер су овђашња племена
склопила савез и своју слободу храбро бранила.

[Ometač]

Обично се узимље, да је Илира у овијем ратовима нестало. То је пуно лакше изрећи
него ли доказати. "Народи, за које се вели, да су проваљивали у Илирик, могли су
заузети и посјести поједине дијелове његове, вели Шафарик, али није било никако у
интересу освајача, да уништује урођенике, чије су их руке храниле. А и свађе у
Европи лакше је било уништити народ него ли на балканском полуострву, ђе
урођеници и сада послије петстогодишњега робовања надмашују најстрашнијега од
свијех освојача, Турчина, и кога ће на скоро и наткрилити". Није нестало Илира, него
је нестало његовијех завојевача Келта и Римљана. Трибали, који су највише страдали
од Келта, остадоше и надаље у својима исконскијем сједиштима, а Келти одоше
страном на Балкан (данашњи Цинцари), страном у Дакију (данашњи Румуни) а што их
је остало, живе данас у Арбанасима.

Римљани опет нијесу покоравали народа, да их уништују, него да они народима
господују а да народи њиме служе. А да уздрже своје господство, оснивали су по
освојеној земљи своје утврђене градове.

[Ometač]

Илирима бијаше римско а позније византијско господство несносно, и они су се
отимали, кад год им се дала згода. Илири се ослободише римско-византијскога
господства тек онда, кад су прекодунавски Словени почели проваљивати у Илирик.
Махом на почетку V стољећа постаде у Илирику самосвојна краљевина, којом
краљеваше Аларик (403-406), родом Гет. Ову гетско-илирску краљевину уништио је
византијски цар Јустинијан. Али провале прекодунавскијех Словена учинише те
Илирик постаде поново самосвојан.

Са прекодунавским Словенима дошло је и у Илирик име "Sclavi, Sclavini'' те се
преноси и на Илире каона сроднике њихове.

Од искона дакле па све до V стољећа живе Илири на балканском полуострву а тада
се почињу називати Словенима.

Јер некоји од старијех писаца Дардане, Трибале, Далмате, Венете, итд. убрајају у
Илире, док их други рачунају у Трачане, а јер су Трачани Словени били, били су
Словени и Илири.

[Ometač]

Модерна историја, која је врло вештачки створена, све ће радије признати него ли то,
да су Илири били Словени. Данас се понајвише мисли, да су Илири и Трачани два
засебна народа. За Трачане се држи, да су огранак иранске гране, а за Илире се
вели, да су самостална грана индоевропскога племена, а њихови потомци да су
данашњи Арбанаси. Кад се Илири и Трачани међу собом толико разликоваху, да се
данас не могу урачунати у једну те исту грану индоевропскога племена, како да онда
протумачимо, што некоји од старијех писаца некоја илирска племена рачунају у
Трачане, а некоја трачка племена у Илире? Хоћемо ли више вјеровати тијем писцима,
који су у главу познавали и Трачане и Илире и држали их за један те исти народ,
него ли којекаквијема ипотезама? Ја држим, да је боље вјеровати ближему и јачему
свједоку.

Словенство и Српство илирскијех племена доказују већ њихова имена.

Шафарик мисли, да су Јелини име Србаљ промијенили у Triballoz - Triballos усљед
тога, што су, навикнути на замјену слова s са словом t у својим ријечима (glwtta
мјестоglossa,, zalatta. умјесто zalassa), замјењивали их и у словенским ријечима и то
не само у коријенима /syr, turoz / него и у изведенима властитим именима: Tiarautoz
мјесто Серед, Сред ријека; Triaditza мјесто Средец; итд. И Катанчић (De Istro, 217)
мисли, да је у ријечи Triballi S; замијењено са T. Отуда је јасно, што византијски
писци истовјетују Србе и Трибале. Средњевјековну краљевину Србију и не зову
другачије до Тривалијом. Душана зову редовито kralez или archgoz twu Triballwu.
Халкокондилас називље Вукашина chrales Serviae Triballorumque, ма да његова
краљевина не сизаше у предјеле некадање Тривалије, а српска племена и Србима и
Илирима и Тривалима.24

[Ometač]

У Дуке опет Тривали, Мизи и Илири, све су то Срби.25Тако исто назива Кедрен
српскога краља Михајила (1077 - 1081) архонтом Србије и Тривалије.

Име Da(е)lmatia, вели Сасинек, можда је римскога поријекла, али име Dardanus чини
се да означује Словене, који су носили хелебарде (darda, barda). Шафарик опет овако
разлаже о томе имену: Da(е)lmatae праоблик је Дльмать. Испореди Chrwat, Srmat,
Lagudat у Ј. Kameniate; испореди Delemenci и Glomazi (Dlomazi!) у Германији.26
Дитмарова ријеч: Nos theutonice Delemenci vocamus, Slavi autem Glomazi appellant без
сумње је погријешна и требало би рећи: Што смо ми Нијемци изврнули у Делеменци,
кажу Словени Дльменьць, Дльнци, Dlmenc, Dlmenci или Dlmec, Dlmci, Dlmat, Dlmati.
Стари Da(e)leminium, Dalmium а средовјечно Dum(v)num, Дувно има за коријен Дльма,
од којега потјече и долама.

Многи старински писци наводе, да су се поглавице народне у Панонији, Далмацији и
Дарданији називале bationes, која ријеч потпуно одговара словенској ријечи bat'a,
bat'uska /бата, батушка/. Словаци и данас кажу поглавицама пастира бача, бачове а
без сумње је у свези и са српском ријечи бачцја. Име то сасвијем одговара
народноме животу, јер Панонци и Илири живљаху понајвише о стаду (овцама), као
што и данас живе њихови потомци Срби. С тога је врло лијепо одговорио један
далматински поглавица (баћо) Тиберију, када га је запитао, за што су се побунили
против Римљана: "Томе сте ви Римљани сами криви, јер нашим стадима не шаљете
паса него вукове".

[Ometač]

Да су Илири били Срби,свједоче и њихови обичаји, ношња и говор.

Дадмати и Трибали вјероваху у уроке,27 као што и данас вјерују у уроке и њихови
потомци Срби.

Страбон свједочи, да су стари Дардани имали не само ћурлику, двојнице, којима
српски чобани и данас веома радо изјављују своје најњежније осјећаје, него да су
имали и накаке струнене инструменте, а то су по свој прилици српске гусле, чији
постанак пада у древну старину.

Иродот вели, да јадрански Венети носе дугачку хаљину с рукавима {surma,claiua,
кабаница). Кад је за Словене постало опћенито име Sclavi, Sclavini, добила је и
кабаница ова ново име: sclavinisca, vestis dalnatica управо за то, што су и Венети и
Далмати били Срби. Срби и дан данас носе такву кабаницу.

Стари писци кажу, да се Илири тетовирају као и други Словени (Трачани),28 да имају
барке (чунове) од једнога јединцатога (храстова или јелова) трупца, које су прастара
рукотворина словенска.

Илирикумом назвали су Римљани све земље, које су мало по мало покорили између
Алпа, Дунава и Сињега Мора (и Страбону је Илирик између Италије и Германије) и то
управо с тога, што је туда живио један те исти народ словенски. И свађе онђе, ђе
класици знаду за Илире, Срби су старосједиоци и illyrica lingua вавијек значи српски
језик.

[Ometač]

Старосједилаштво Срба најљепше доказују топографска имена, која су стари
историци и географи записали. У Либурнији и Далмацији спомињу се ова имена:
Arba(е), Arbon, Раб; Budua, Buduia, Budue, Budva, Butna, Butova, Будва; Cattarus,
Catharenses, Decadaron, Decatera, Котор; Colapis, Купа; Corkyra, Kerkura, Каркар,
Корчула; Corinium, Карин; Curicta, Cyractica, Curica, Curicum, Карак, Крк; Daesitrates
племе на брду Десичу; Doclea, Du(о)cleatae, Dioclea, Docla, Дукља; Glinditiones племе
на брду Гладичу; Grabaei, Agravonitae, Грабовљани; Јader, Јаdera, Задар (испореди
Јадар, ријека у Србији), Issa, Вис; Leusinum, Љешанска; Loranum, Врана; Medeon,
Медун; Naro, Narus, Narona, Naresii, Неретва и Неретљани; Ninia, Tenin, Книн; Oeneus,
Oenei, Enea, Уна; Vlc(ch)inium, Уљцињ; Rhizinium, Rhrisus, Rhisinium, Resinum, Рисан;
Scardona, Scardon, Скрадин; Senia, Сењ. - У Дарданији: Arsa, Раса; Arsena, Расина;
Baderiana, Бадер; Ballesina, Булачана; Bersovia, Borsa, Брза на ријеци Брзави;
Bylazora, Bella, Биљач; Clevestita, Кљештевица; Gratiana, Грачаница; La(е)bea, Лаб;
Labutza, Лабица на Лабу; Mariana, Merion, Морава; Pelegonia, Полог; Scopia, Scupi,
Scopis, Скопље; Tauresium, Таор, родно мјесто византијскога цара Јустинијана;
Ulpiana, Липљан; Vederiana, Ветрен, Ветерница; Velas, Velessus, Велес; Veriniana,
Врања; Vlcianum, Вучитрн; Vicianum, Звечан. - У Арбанској: Bantia, Баница; Deborus,
Doberus, Debre, Deure, Дебра; Dolebin, Ђуледин; Doracion, Dyrrachium, Драч; Dreinos,
Дрин; Lissus, Љеш; Taulanti, Дољаница на Дрину; и многа друга.

[Ometač]

Кад су Илири као што хоће модерна историја, били самостална грана
индо-европскога племена и живили нарочито на Западу балканскога полуострва,
онда су они имали и свој засебни језик, који се од словенскога језика рецимо исто
толико разликовао колико и галски језик. А тијем својијем језиком назвали су ваљда
Илири своја мјеста, своје ријеке и своја брда. Стари писци, који доносе спомен о
старим Илирима, записали су множину такијех имена у земљи илирској. Истина
имена та нијесу сва чиста, јер Римљани, када су заузели Илирик, посјели су важнија
места својом војском и прекројили су народна илирска имена према изговору свога
језика. А узети треба у обзир и то, да су и преписивачи и вријеме много име још
нагрдили. Мени се чини, да је ово много ближе истини, него оно тврђење модерне
науке, да су Словени римска имена прекројили по изговору свога језика, јер како
иначе да протумачимо факт, што скоро сва мјеста, која у Илирику спомињу древни
писци, и дан данас постоје и сва имају словенски коријен својему имену. Коме се
чини, да је ова пуста игра, нека се потруди прочитати Parlamenter од 1891, бр. 29-32,
ђе ће код свакога готово имена наћи коријен а и слична имена по васцијеломе
словенскоме свијету, као доказ, да су имена та словенскога поријекла.

[Ometač]

И вијести о хришћанству Илира јасно свједоче, да су били Словени и Срби. Св.
апостол Павле вели у посланици Римљанима (XV, 19): "Од Јерусалима наоколо тја до
Илирика напуних еванђељем Христовијем". А да је св. Павле проповиједао у
Илирику, свједочи св. Хијеромин (који је био са св. Павлом у Илирику), свједочи
руски љетописац Нестор, који вели: "В Мораву (поддунавску) бо доходил и апостол
Павел, учил ту; ту бо јест Иљурик, јегоже доходил апостол Павел; ту бо бјеше
Словјене первоје, тјемже и словенску јазику учител јест Павел", свједочи даље Петар
Домијанус, Грегоријус, Нисенус, па и римске папе Јован Х и Инокентије X. Први вели
(год. 925), да су словенска краљевства (Sclavinorum regna) а други (год. 1648), да су
илирски народи (Illyricarum gentium) примили хришћансгво од самијех св. апостола.

Што римске папе тако опћенито казују, други, и то писци ближи самој чињеници,
казују то изрично. Тако увјерава солински архиепископ Ешијус (II стољећа), да је св.
апостол Јаков год. 34 отишао преко Илирика у Испанију и да је у Сирмијуму
посветио Андроника за епископа. Орозије опет вели, да је св. Петар год. 42 прошао
Далмацијом у Италију, да је за цара Клаудија год. 49 оставио Рим и вратио се у
Панонију и у Илирик. Кад су ти св. апостоли пролазили и бавили се у земљи Илира,
сасвијем природно, да су Илирима проповиједали и св. еванђеље.

[Ometač]

Историјска је надаље чињеница, да је св. апостол Андрија, кога Срби славе као
свога народнога заштитника, проповиједао еванђеље на само Јелинима и Русима него
и Србима. Зато и пише византијски цар Михаило VII Парапинак (1071-1078) српскоме
краљу Михаилу; "Јер ме уче св. књиге и доставјерне историје, да наше обадвије
државе имају један источник и коријен (т.ј. и у византијској царевини и у
Михајиловој краљевини живе Срби) и да је једна иста спасавајућа ријеч била
распрострањена у обадвије (државе), да су једни исти очевидци божанствене тајне и
вијестници прогласили у њима ријеч еванђелску". (Летопис Матице Српске К.
129.Стр.21.)

Јер су дакле Илири, Словени, Срби из уста самијех св. апостола слушали св.
еванђеље, мора се узети, да су то све били Срби и да су прасједиоци.

Па и биљешке о поријеклу два цара византијска такођер свједоче, да су Срби
прасједиоци на балканскоме полуострву. То бијаху Јустин I (518-527) и нећак му
славни Јустинијан (527-565). Обично се вели, да они нијесу били Словени, јер да се
вијест налази у врло сумњиву извору (Маретић, Славени у давнини стр. 35 и 36) и јер
Прокопије и други вјеродостојни извори не кажу, да су били Словени. Ако
византнјци и не кажу, да су били Словени, ипак нас многе чињенице о том увјеравају.

[Ometač]

Прокопије овако пише о родноме мјесту Јустинијанову:

"Код европејскијех Дарданаца бијаше у близини тврђаве зване Baderiana (данас
Бадер близо ушћа Пчиње у Вардар) село именом Tauesium (данас Таор јужно од
Скопља уз Вардар), у коме се родио цар Јустинијан. Око овога села направио је зид
у облику четвероугла а у сваком углу подигао је кулу и створио тиме тетрапиргон
(четверокулу), по коме се и називаше. У близини овога села подиже он дивну варош,
коју назва Јustinia Prima (данашње Скопље) а то у име награде овој земљи, која га је
однеговала" (Procopius de aedificiis. IV, 1). Сељаци Таора, орући њиве, наишли су на
темељ тетрапиргона а Хан и на некакав словенски натпис (Гопчевић, стр. 37-39).
Даклесу истините Прокопијеве ријечи.

Али то није доста. Оца Јустинијанова, кога Прокопије и Теофан називају Сабацијем
(Sabbatios), звали су земљаци његови Истокам29 Матери и сестри царевој бијаше име
Bigleniza (Прокопије пише га Biglentia, Corippus и други Vigilantia). Име је то без сумње
у свези са именом вила (дакле Виљеница) или ако је правије Beglenitza, онда је
јасно, да је то српска ријеч бјегленица, бјегуница. Жену Јустинову назива Прокопије
Louppiciuh), Теодор Loupicia, Victor Tunnensis Lupicina. Зар то није и значењем и
обликом српско име Љуба, Љубица, Љупчица, Љубичина. Јустинијан звао се у
младости Управда, Onprauda, које је име полатињено у Justinian.

[Ometač]

И имена Јустинијанових веледостојника старинска су имена српска. То су били
чувени војвода Белизар (испореди Светозар, Благозар), чувени намјесник у Тракији и
војвода Cilbousioz (Chilvoudios), за кога доказује Маретић, да се морао звати Милбуд,
Шафарик пак вели Chwalut. Агатије вели, да су Словени били и војводе у
перзијанскоме рату год. 556. Dabragezaz (Добројезд). Ousigarsoz (Всегрд, Свегрд) и
Souarounaz (Сварун). А давно прије Јустинијана спомињу се за цара Лава I Трачанина
(457. до 474.) Словени Оногој и Оструј год. 469. као војводе царске војске.

Кад је то тако, јесу ли онда Словени (Срби) могли прије такозване "сеобе" доћи до
такове моћи, да се докопају високијех достојанстава у држави и да сједну на царско
пријестоље византијско, кад се нарочито узме у обзир, да је обитељ Јустинова била
ниска поријекла? На то одговара старосједилашггво Срба много љепше, него
којекакве измишљотине.

Најпосле и сам Константин Порфирогенит, који тако приповиједа о досељењу Срба,
као да је очевидац, доноси један доказ за старосједилаштво Срба. О постанку
Дубровника приповиједа ово: "Град Дубровник није старински, него је постао тек у
словенска времена. Кад су Словени, који су у овима темама (Sclavis, qui in hoc
themate sunt), разоравали римске градове, разоре тада и древни град Епидавар и
грађане му које искоријене, које у ропство одведу. Но нешто их се спасе бјегством и
дође тражити заклона међу ове провалије, ђе најприје начине мали градић а послије
су га све мало по мало ширили до садашњега му опсега по мјери, како се и
становништво умножило. А од досељеника у Дубровник с друге стране знају се ови:
Григорије, Арсафије, Викгорин, Виталије, Валентин архиђакон, Банентије, отац
протоспатара Стефана. А од како су се ту доселили из Солина има 500 (j) година до
данас т. ј. индикта 7 год. 6457. од постања свијета".

[Ometač]

Константин је писао ово год. 949., Солињани су дошли дакле у Дубровник год. 449.,
т. ј. Дубровник је те године већ постојао. Ако је Епидавр разорен год. 404.,30 онда
се та вијест дивно слаже и с Константином и са историјом, која каже, да су
вислански Гети, које су и Готима називали, а који су Словени били, под Алариком
(403-406) владали у римској Далмацији и помогли аутохтонијем Словенима, да се
ослободе римскога господства разрушивши у својој разјарености многе градове а
међу њима и Епидавар.

И археологија, кад би била у дослуху са историјом, засвједочила би аутохтонију
Срба, али овако, како се данас обрађује, ради противно томе, јер стоји на
становишту досељења. Археологија може само онда бити истинита, када се слаже са
правом а не грађеном историјом, која не има никаква научна основа.

Грчке и римске старине веома је лако разазнати, јер већином имају грчки и латински
натпис. Старине без натписа обично се приписују свакоме народу само не
Словенима. Тако се старине, што су недавно ископане на Гласиначкоме Пољу у
Босни, приписују несловенскоме народу Илирима. Ту су ископане токе исто онакове,
какове Босанци и други Срби и дан данас носе; нађен је анџар исто онакав, каква
предочују средњовјековне слике и каква Срби и данас употребљавају; нађена су три
копља, која су древни Трачани copidae а Македонци sarissa (zareza) називали.