Večnost je čista sadašnjost.
NOVI BEČEJ - Kada je u Petrogradu, decembra 1916. godine, u vreme dok je još trajao
Prvi svetski rat, umro Ognjeslav Kostović, novine su zabeležile da je „nestao blistav
izumitelj i naučnik, koji je iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegovu
neobičnu sudbinu i naučni podvig”. O životu i delu ovog čoveka i njegovim fantastičnim
izumima kod nas se veoma malo, ili gotovo ništa ne zna, mada životna priča našeg
zemljaka liči na naučno-fantastični roman. Rođen u šestoj deceniji devetnaestog veka,
kada i Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, Kostović ostaje u senci velikih naučnika i izumitelja,
manje poznat, danas sasvim zaboravljen, a to je, sasvim sigurno, posledica okolnosti u
kojima je naš zemljak stvarao u carskoj Rusiji.
Večnost je čista sadašnjost.
Ognjeslav Kostović, alijas Ognjeslav Stepanovič, kako se zvao u Rusiji, bio je plemićkog
porekla. NJegovi preci, deda Jovan i otac Stevan, bili su bogati žitarski trgovci koji su se
nastanili u Vranjevu, sada delu Novog Bečeja, gde su imali magacin za smeštaj hrane,
kao i brodove sa kojima su Tisom i Dunavom raznosili žito. Prema podacima iz „Zbornika
Matice srpske©” iz 1957. godine, koje je prikupio Milan Stanisavljev, Ognjeslav Kostović
je imao brata i tri sestre. Rođen je u Vizburgu u Austriji 1851. godine. Roditelji su mu
tada živeli u Pešti, gde mu je otac bio žitarski trgovac. Tu je Ognjeslav završio osnovnu
školu, gimnaziju i učio tehniku.
Još u detinjstvu ispoljavao je bujnu maštu koja ga je navodila da u igru uvek uvodi nešto
novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju kod dede Jovana, u imućnoj porodici, radoznao i
uvek željan znanja. Govorio je mađarski, nemački, a u školi je naučio i francuski jezik.
Oduševljavali su ga romani Žila Verna. Po završetku školovanja otac je svoj parobrod za
vuču šlepova dao na upravljanje sinu.
Večnost je čista sadašnjost.
Već tada je Kostović imao planove za podmornicu na ručni pogon koje je ponudio ruskim
vojnim vlastima. Bez mnogo proveravanja, projekat je odbijen 1878. godine. Kostović se
bacio na realizaciju ideje, o kojoj je pisao ruskom careviću Aleksandru Aleksandroviču.
Radilo se o čamcu-ribi, sposobnom da ponese osam ljudi, da se kreće u svim pravcima i
provede pod vodom 20 sati.
Po mnogima, naš zemljak je među prvima u svetu, posle nemačkog inženjera Otoa, koji
se smatra ocem motora sa unutrašnjim sagorevanjem, pre Dajmlera, Benca i Majbaha,
imao rešenje ovakvog motora, koji je konstruisan tek 1885. godine, kao lak, brzohodni
benzinski motor, osnova razvoja motora za vozila koja danas znamo.
Večnost je čista sadašnjost.
Ognjeslav Kostović je, ipak, napravio svoj motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Ideja u
koju nisu poverovali u vojsci, oduševila je naučnike. „Rusko društvo vazduhoplovaca”
nagovorilo je tada pronalazača da se prihvati projektovanja vazdušne lađe - dirižabla.
Već 1880. godine u časopisu „Vazduhoplovac” piše da je poznati izumitelj nacrtao svoju
prvu vazdušnu lađu, proučili su projekat i istakli njegovu savršenu lepotu.
Tražeći za izgradnju dirižabla lak ali i čvrst materijal, Kostović je među prvima u svetu
pronašao, „arbonit”, neku vrstu šper-ploče, koja će kasnije u Rusiji biti korišćena za
izradu predmeta za svakodnevnu upotrebu. Dirižabl „Rusija” se rađao veoma sporo, uz
teškoće, nerazumevanje i nedostatak novca, jer je vlada Rusije ukinula pomoć. Sa
prikupljanjem priloga išlo je teško, jer je valjalo skrivati tehničke pojedinosti od sveta
gde se takođe nastojalo da se što pre ovlada vazdušnim prostorom.
Večnost je čista sadašnjost.
Država je, ipak, pritekla u pomoć, ali je dragoceno vreme izgubljeno. Kada je gradnja
dirižabla napokon privedena kraju, usledilo je nevreme nad Ohtinskim brodogradilištem,
gde je vazdušni brod građen, desio se i mali požar, a sve je znatno oštetilo letilicu. Bilo
je svima, pa i Kostoviću, jasno, da novca za novi poduhvat neće biti. Nevolje nisu
prestale, jer su i akcionari „Društva za izgradnju vazdušnog broda Rusija” tražili povraćaj
uloženog novca. Kostović se tada obratio Inžinjerijskoj upravi Ministarstva vojske Rusije,
sa zahtevom da otkupe letelicu u viđenom stanju, ali bez uspeha. Ovde su ocenili da
gigantski aerostat predstavlja problematično vojno sredstvo, čija primena u ratu, ako i
bude moguća, može biti samo u krajnje retkim slučajevima.
Tako je propala i poslednja nada Ognjeslava Kostovića da će njegov vazdušni brod biti
dovršen i testiran u vazduhu. O pogrešnim odlukama odgovornih u ruskoj vojsci kasnije
će se samo sporadično govoriti. Zamisli Kostovića ostvariće dvadeset godina kasnije
nemački grof Ferdinand Cepelin, a nedovršena vazdušna lađa u to vreme nalazila se u
pogonima za proizvodnju „arborita” u selu Maloje Ribickoje na obali Neve.
Večnost je čista sadašnjost.
Podaci o životu i delu naučnika i pronalazača Ognjeslava Kostovića veoma su retki,
često obavijeni tajnom. U avanturu da pojasni činjenice i rasvetli nepoznate detalje iz
života ovog izuzetnog čoveka, upustio se i doskorašnji direktor i osnivač Muzeja
vazduhoplovstva u Beogradu, istoričar Čedomir Janić, koji nam je saopštio neke
nepoznate podatke. Ognjeslav Kostović je čovek koji je uvek živeo u budućnosti, a iza
sebe je ostavio stotinak izuma vrednih svake pažnje. Prijavu za patent motora podneo
je tek 1888. godine, a ona je rešena četiri godine kasnije. Među njegovim izumima, od
kojih su mnogi ostali na papiru, kaže Čedomir Janić, postoje crteži u Rusiji, a čuva se i
njegov motor. Ima i onih ostvarenih i danas prepoznatljivih, kao što je uređaj za
izvlačenje potonulih brodova, na primer.
Večnost je čista sadašnjost.
NJegova fabrika, koristeći „arborit”, uspešno je proizvodila burad, kofere, čamce,
pontonske mostove...
Ognjeslav Kostović se oženio i zasnovao porodicu u Petrogradu. Svake godine slavio je
Svetog Nikolu, što je veoma čudilo Ruse . Jedna od njegovih kćeri udala se za srpskog
oficira 1903. godine, a kada je izbio Prvi svetski rat, kao prava kći Kostovića, postala je
dobrovoljna bolničarka.
Mada je živeo u Petrogradu, veze sa domovinom bile su žive i intenzivne. Krajem 19. i u
prvoj polovini 20. veka, uvek je neko od mnogobrojne familije Kostovićevih boravio u
Novom Bečeju. Sve do Prvog svetskog rata ovde mu je živela majka, kasnije i tri sestre i
brat Vladimir, zapisao je hroničar ovog kraja Lazar Mečkić. Dve kćeri Kostovića živele su
u Beogradu.
Izumitelj neverovatnih stvari u svoje doba, čovek koji je video dalje od ostalih, nikada
nije zaboravio na svoju domovinu i dane svog bezbrižnog detinjstva u Vranjevu, Novom
Bečeju, gde je nažalost sasvim zaboravljen. Nijedna ustanova, niti ulica ne nosi njegovo
ime i nema ničega što podseća na njega i njegovo delo.
Milan Kiselički
Večnost je čista sadašnjost.
Izumi vojna tajna
Prvi Kostovićev motor za dirižabl je sačuvan. To je benzinski motor sa osam cilindara,
paljenje je električno, cilindri su prevučeni kožom i ima vodeno hlađenje. U svojoj fabrici
šper-ploča u Petrogradu, izumitelj je izrađivao burad, kofere, čamce, pontonske mostove
i druge predmete za praktičnu upotrebu, kao i delove za svoje izume.
Među mnogobrojnim izumima, pored već pomenutog „arborita”, Kostović je usavršio i
aeronautičku telegraf-emisionu stanicu. Zanimljiva mu je ideja o vazdušnom torpedu.
Krupniji radovi bili su vezani za vojne potrebe i dugo ostajali u tajnosti. Zato je sasvim
malo njegovih radova objavljeno u „Sovjetskoj enciklopediji”, a nešto više su objavljivali
samo časopisi „NJiva” i listovi „Vazduhoplovitelj” i „Novoja Vremja”. Na više mesta je
napisano da je Ognjeslav Kostović pronalazač prvog vazdušnog broda, Srbin iz Novog
Bečeja..
Večnost je čista sadašnjost.
yebote Ognjeslav