Srbi u Moldaviji

[Ometač]

Posle poraza u ratu sa Turcima 1711. godine, Kantemir sa 11.000 Moldavaca prelazi u
Rusiju, dobivši titulu kneza, prostrana imanja u Ukrajini i doživotnu penziju. Pisao je
istorijske radove, među kojima veliku vrednost ima "Hronika starodrevnosti romano-
moldavsko-vlaške", zatim "Istorijsko, geografsko i političko opisanije Moldavije", na
moldavskom jeziku, kao i "Istorija nastanka i pada Otomanske imperije". Bio je jedan od
prvih istoričara koji su predvideli neminovni pad Turske imperije. U Rusiji je video veliku
silu koja će Moldaviju osloboditi od turskog ropstva.

Izgubivši poverenje u rumunske vladare, Porta je počela na vlaški i moldavski presto da
dovodi "fanariote" više od jednog veka. Fanarioti su bili pripadnici uglednih grčkih porodica
u carigradskom kvartu Fanar, na Zlatnom rogu. Oni su bili veoma uticajni kod Porte,
posebno u odnosu na pravoslavno stanovništvo Turskog carstva. Više od jednog veka -
sve do 1821. godine bili su izborni kneževi Vlaške i Moldavije.

[Ometač]

U stvari, Turska je suočena sa opasnošću gubitka rumunskih zemalja, odlučila da obezbedi
kontrolu nad privrednim i političkim životom ovih zemalja. Zato je ustanovljenje finariotskog
režima bio odgovor Porte na afirmaciju borbe rumunskih zemalja za nacionalno oslobođenje.
Porti je bila potrebna verna uprava ne samo za odražavanje i poslušnosti Moldavije i Vlaške,
već i za sistematskiju eksploataciju njihovih izvora, u vreme kada povećanje troškova i
izdržavanje osmanlijske vojske i administracije više nije bilo moguće podmirivati novim
osvajanjima. Ustanovljen da bi držao u pokornosti Moldaviju i Vlašku, fanariotski režim je
znatno ograničio i njihovu autonomiju.

U ruskoj vojsci drugom polovinom 18. veka posebno se isticao general Petar Tekelija.

[Ometač]

Petar Tekelija (1720-1792), ruski carski general, potomak je aradske vlastelinske porodice,
čiji je rodonačelnik Jovan Popović Tekelija bio junak bitke kod Sente i prvi zapovednik
Pomoriške granice. Pošto je stekao ratno iskustvo na zapadnoevropskim bojištima, prešao je
u Rusiju. Kao komandant Srpskog husarskog puka i ruskih carskih korpusa, proslavio se u
bitkama od Zapadne Evrope do Kavkaza. Ratovao je u Basarabiji. Njegova vojnička karijera
bila je duga gotovo pola veka - od 1747. godine kada je pomoriške graničare doveo u
Rusiju, do smrti u poslednjoj deceniji 18. veka.

U službi Ruskog carskog dvora, odlazio je u Pomorišje da ubeđuje Srbe da pređu u
jednovernu slovensku zemlju. Nepokolebljivo se na čelu srpskih husara borio protiv Prusa u
Sedmogodišnjem ratu, intervenisao je u Poljskoj, ratovao protiv Turaka u Besarabiji.

[Ometač]

Uočavajući, pored vojničkih, i diplomatske kvalitete Petra Tekelije, carica Katarina II mu je
poverila težak zadatak da razvojači Zaporošku Seču. Došavši u centralno utvrđenje Seč,
Tekelija je pročitao kozačkim starešinama Manifest o ukidanju Zaporoške Seče. Prvobitno
jedinstveno negodovanje Kozaka pretvorilo se u međusobne podele, da bi se, na kraju,
pomirili sa sudbinom. Tekelija je, zahvaljujući svom bogatom vojnodiplomatskom iskustvu,
uspeo da razvojači Zaporošku Seču "bez prolivanja i jedne kapi krvi". Ovo je utrlo put
organizovanoj državnoj kolonizaciji i uspostavljanju carske vlasti na ovom nemirnom
području.

U znak priznanja dobio je više odlikovanja, među kojima Orden Aleksandra Nevskog, kao i
komandu nad armijom koja je imala zadatak da štiti državne granice prema Crnom moru.

[Ometač]

U novom rusko-turskom ratu 1788. godine Tekelija je komandovao Kavkaskim korpusom.
Posle nesrećnog pada s konja, vojna karijera Petra Tekelije je bila završena. Umro je 1792.
godine na svom imanju u Novom Mirgorodu.

Petar Tekelija se proslavio u ratovima protiv Turske i u Besarabiji. U rusko-turskom ratu
(1768-1774) Srpski husarski puk, sa Petrom Tekelijom na čelu, odneo je pobedu kod Hotina
1768. godine. Nove pobede srpski husari su odneli kod Fokšana u Moldaviji i Braile na
Dunavu. Posle bitke kod Rjabaja Mogile, u kojoj se Tekelija istakao, glavnokomandujući
Rjumancev, u raportu carici, posebno ističe njegov doprinos pobedi. Za zasluge u bici kod
Kagula, u južnoj Besarabiji 1770. godine unapređen je u čin general-majora.

[Ometač]

Besarabija u 19. veku

Bukureštanskim mirom, koji je usledio posle rusko-turskog rata (1806-1812), Rusija je
dobila čitavu teritoriju Besarabije u kojoj se nalazila današnja Moldavija. Ovo priključenje
Besarabije Rusiji značilo je da je ova imperija izbila na obale Dunava i Pruta. To je imalo veliki
vojno-politički i strateški značaj, u skladu sa nastojanjima Ruskog dvora da postane
dominantan vojno-politički činilac na karpatsko-balkanskom prostoru, gde su u velikoj većini
živeli pravoslavni narodi. U tom smislu bili su dalji potezi diplomatije Rusije, koja je posle
Bečkog kongresa predstavljala vodeću evropsku silu. U tom kontekstu je bilo i nastojanje i
delovanje Heterije, čije se sedište nalazilo u Odesi, a predvodnici ovog panhelenističkog
pokreta bili su Grci, koji su zauzimali visoka mesta u ruskoj diplomatiji i u vojnoj hijerarhiji.

[Ometač]

U nastojanjima Rusije da ovlada Balkanskim poluostrvom i izbije na Sredozemlje, značajno
mesto imao je Krimski rat (1853-1856). Otpočeo kao rusko-turski sukob, ubrzo je dobio
evropsko obeležje, jer su se u njega umešale i evropske sile (Francuska, Austrija i
Sardinija) u nastojanjima da spreče prodor Rusije prema Sredozemlju. Pariskim mirom,
Rusija je izgubila južni deo Besarabije, odnosno izlaze na Dunav i Crno more, koji su
pripadali Rumuniji.

Rusko-turski rat i Berlinski kongres 1878. godine ponovo su se ticali i Besarabije, odnosno
Moldavije. U nastojanjima da postane odlučujući vojni i politički činilac na Balkanu, Rusija je
Sanstefanskim mirom 1878. godine stvorila Veliku Bugarsku, što bi joj osiguralo izlazak na
Sredozemlje i odlučujuću poziciju na Balkanu. Evropske sile, u nastojanjima da ovo
spreče, organizovale su Berlinski kongres 1878. godine. Na taj način balkanske zemlje
došle su u interesnu sferu Austrougarske. Rusija je dobila južni deo Besarabije, pa se ova
teritorija ponovo u celini našla u sastavu Rusije. Na taj način Besarabija je dobila izuzetan
strateški položaj u Ruskoj imperiji, koja se nije odricala ambicije da bude presudan činilac
na Balkanskom poluostrvu. To je bio razlog da Besarabija bude predmet posebne brige
Rusije, kako sa strateškog, tako i sa privrednog aspekta, kao jedan od razvijenijih delova
Ruskog carstva.

[Ometač]

Dositej Obradović u Moldaviji

Od 1781. do 1782. godine u Moldaviji je boravio Dositej Obradović, književnik, filozof,
pedagog i narodni prosvetitelj. Najistaknutija ličnost doba prosvetiteljstva i racionalizma u
nas, svojim stvaralaštvom u potpunosti je izrazio sukobe između shvatanja starog i
novog doba, nastalih sredinom 18. veka. Prosvetiteljski pokret 18. veka u čijem je
stvaranju učestvovao i Dositej odigrao je značajnu ulogu u oslobađanju čoveka od
neprikosnovenih dogmi feudalizma.

Posle boravka na grčkom ostrvu Hiosu i u Carigradu, Dositej je lađom, deltom Dunava,
dospeo u Galac, moldavsku luku na ovoj velikoj reci. Tamo se predstavio "mladom
gospodinu" iz poznate moldavske porodice Balsa. Po njegovoj preporuci Dositej je otišao
u Fokšan. Tamo ga je prijateljski primio "spatar" Teodor Balsa. Posle kraćeg boravka u
ovom gradu, Dositej je otišao u Jaš, glavni grad Moldavije. Došao je u dom Georgije
Balse, "velikog principatorskog vestijarija". Ovde je francuskom jeziku podučavao sinovca
moldavskog arhiepiskopa Gavrila Kalikamija. Od njega je Dositej "dobru plaću imao".

[Ometač]

U proleće 1782. godine prešao je u grad Roman, kod episkopa Leona Ciuke. O ovome je
napisao: "Kako sam ovde ono blaženo proleće i leto proveo, opisati nije mi vozmožno. K
jeseni polaze trgovci za Lajpsik, a ja imam blizu trista dukata. Evo, dakle, ono što
želajemo vreme za Germaniju i dalje. Sovjetuju me moji dobri prijatelji da ostanem jošt
godinu dana i da stečem više. Ne, nipošto, jer se bojim da se ne usladim u novce, i u
spokojstvo, pak ostah tu do groba."

Dositej je u jesen 1782. godine napustio Moldaviju. Na molbu Leona Ciuke, episkopa iz
Romana, u Haleu je primio "u nadzirateljstvo njegova dva mladića Aleksandra Ciuku,
sinovca njegova i Gerasima, dijakona, koje je pre mene tamo slao". Našao ih je u Haleu,
gde su studirali. Ovde je skinuo svešteničku odobru i zauvek obukao građansko odelo.
Ovaj prelomni trenutak u svom životu, opisao je ovim rečima: "Ovde se preobučem u
svetske grešne haljine, kao i ostali ljudi čelovečskoga čina, dam se zapisati u katalog
universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju."

[Ometač]

Boravak u Moldaviji ostavio je snažan utisak na Dositeja. To je izrazio u pismu Haralampiju
Mamuli, svešteniku u Trstu, koje mu je uputio iz Lajpciga, aprila 1783. godine. U njemu je
posebno istakao da je na njega nezaboravni utisak ostavilo "veliko stvaranje blagovordnih
boljara moldavskih za vospitanje i nauku njihove dece: ne ima sad mladić u Jašu, koji ne zna,
osim svog jezika, jelinski i francuski, mnogi latinski i talijanski". Neprocenjive zasluge za ovo,
nastavlja Dositej, pripadaju episkopu romanskom Ciuki, čiju ljubav prema nauci i domovini
"nije moguće dovoljno opisati". Ovaj znalac više jezika, utemeljivač bogate biblioteke u
Romanu, koju je stvorio o svom trošku, prevodilac sa francuskog i grčkog jezika na
moldavski, zadužio je kulturu svoje zemlje.

Kada je iz Moldavije dospeo u Lajpcig, Dositej je 1783. godine štampao "prvu čast" svog
znamenitog dela "Život i priključenija".

[Ometač]

Od svih dela, od kojih su mnoga značila prekretnicu u istorijskom razvoju srpske
književnosti i predstavljaju visoke domete u literarnom pogledu, ovo autobiografsko delo
predstavlja njegov najzreliji spis. Na zanimljiv i pristupačan način, ukazivao je na primer
vlastitog fizičkog i duhovnog sazrevanja.

Ocenjujući "Život i priključenija" Dositej Obradović, istoričar književnosti Borivoje
Marinković je naglasio: "Želeći da pričom o sebi i svom životu utiče vaspitno, pre svega na
mlade generacije, koje su tek ulazile u prostore obasjane najnovijim ljudskim
dostignućima, stvarao je literaturu blisku legendama starozavetnih proroka. Krećući se u
granicama tipičnog pedagoškog romana 18. stoleća, koji u procesu sticanja životnih
iskustava ima zadatak da izvrši minucioznu analizu individualnog formiranja, Dositej je na
vlastitom primeru, po obrascima velikih pisaca, izneo psihološki problem lične
transformacije od beslovesnog stvorenja do visoko obrazovanog intelektualca".

[Ometač]

Srbi u Besarabiji

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, vožd Karađorđe Petrović sa vođstvom ustanka
prešao je Savu i stupio na tlo Austrije septembra 1813. godine. Ovde ga je dočekao
Austrijski general Crvenka i pod stražom otpratio do manastira Fenek u blizini Zemuna. Sa
Karađorđem su došli Jakov Nenadović, Mladen Milovanović, Sima Marković, Luka Lazarević,
Pavle Cukić i drugi. Oni su prebačeni u Varadinsku tvrđavu. Deo vojvoda prebačen je u
Aradsku tvrđavu. O ovome u knjizi "Život i dela velikog Đorđa Petrovića vrhovnog vožda,
oslobodioca i vladara Srbije i život njegovih vojvoda i junaka" govori Konstantin Nenadović.

Karađorđe je decembra 1813. godine poslao arhimandrita Spiridona Filipovića, ruskog
predstavnika u Srbiji, u Ruski logor na Rajni, gde se nalazio car Aleksandar I sa molbom
da ishoduje kod austrijskog cara da se odsele u Rusiju. Međutim, Bečki dvor je obavestio
vođstvo ustanka da će biti upućeni u Štajersku. austrijanci su u Grac sproveli Karađorđa i
njegovog starijeg sina Aleksu. Srpske vojvode takođe su raspoređene po Štajerskoj.
Porodice su im ostale da žive u Novom Sadu.

[Ometač]

Konačno, juna 1814. godine, Karađorđe je dobio pasoš za Rusiju. Iz Štajerske vojvode su
najpre došle u Novi Sad po porodice. Karađorđe i vojvode su sa porodicama 17. septembra
1814. godine krenule iz Novog Sada, preko Temišvara i Erdelja za Rusiju. U besarabijski grad
Hotin stigli su 26. oktobra 1814. godine. Ovde su dobili smeštaj i izdržavanje. Karađorđe je
dobio 1.000 carskih dukata godišnje, Mladen Milovanović i Jakov Nenadović po 500, a ostale
vojvode 400, 300 i manje dukata. Karađorđu i vojvodama se pridružio i vođ bune u Srbiji
1814. godine Hadži Prodan Gligorijević.

Januara 1815. godine u Hotinu je Karađorđe održao sastanak sa vojvodama, na kojem su
naznačeni dalji potezi vođstva ustanka u odnosu na zaštitu srpskog stanovništva u Turskoj.

[Ometač]

Januara 1815. godine u Hotinu je Karađorđe održao sastanak sa vojvodama, na kojem su
naznačeni dalji potezi vođstva ustanka u odnosu na zaštitu srpskog stanovništva u Turskoj.

U Hotinu su se srpske vojvode "dogovorile da načine molbu caru Aleksandru, u kojoj će
opisati svirepstva turska, koja se tad u Srbiji zbivaju, i zamole ga da pomiluje srpski narod u
Srbiji, koji je žrtva Bukureštanskog mira. I ako ništa drugo, u tadašnjim teškim po Rusiju
okolnostima učiniti - bolje - ne može, bar da pišu sultanu da prestanu paše od seče i
nabijanja na kolja Srba".

Molbu su Karađorđe i vojvode ruskom caru Aleksandru I poslali u Pariz, po Mladenu
Milovanoviću.

[Ometač]

Ubrzo je u Hotin voždu Karađorđu vesti sa Ruskog carskog dvora doneo Mladen
Milovanović da im imperator Aleksandar I poručuje da je savetovao Turcima "da od rata sa
Srbijom odustanu i da se pridržavaju Bukureškog traktata". Milovanović je obavestio
Karađorđa "da je Napoleon pobeđen i u zatočenje poslat pa da je ratovanje svršeno, tako
da će se i car Aleksandar uskoro u Petrograd povratiti". Karađorđe je očekivao da ga ruski
car pozove u audijenciju.

Konačno, početkom 1816. godine, vožd Karađorđe je sa vojvodom Jakovom Nenadovićem
otišao u Petrograd ruskom caru.

Nije naišao na razumevanje na Carskom dvoru: "Zalud su bili izgovori carskog i carevog,
da tome nije sad vreme, da su u Rusiji od francuskih ratova jošt presne rane da ona kad
bi na Portu ustala, ako bi to i korisno bilo pravoslavlju, celu evropsku politiku vređalo bi.
No svi ti razlozi, bili su za njega uzaludni. On ostane pri svom mišljenju. I kad vidi i uveri
se Karađorđe, da se tad slabo u rusku pomoć nadati može, ostavi Petrograd i vrati se
natrag žalostan, u Hotin!"

[Ometač]

Namera Carskog dvora bila je da Srbima koji su izbegli u Besarabiju sa Karađorđem naseli
granično područje prema Turskoj. Na taj način bila bi organizovana Vojna granica prema
turskoj, kao što je učinjeno pre više od šest decenija na Dnjepru i Donu, odnosno u
Novoj Serbiji i Slavjanoserbiji.

Od tada su nade Karađorđa u povratak u Srbiju, gde bi digao narod na ustanak, bile
usmerene prema Heteriji.

Nacionalnooslobodilački pokret grčkog naroda - Heterija, dobio je ime po antičkom uzoru.
Naime, još su u Homerovo doba tajna politička, religiozna i vojnička udruženja nazivana
heterijama. Naziv Heterija, dobilo je prvo panhelenističko udruženje, koje je 1795. godine
osnovao Konstantinos Rigas, poznat kao Riga od Fere. Ovog pesnika, borca za slobodu,
zarobili su Austrijanci i predali Turcima, koji su ga, zajedno sa njegovim saborcima,
pogubili na Kalemegdanu, beogradskoj tvrđavi, 1798. godine.

[Ometač]

Heterija je obnovila rad 1814. godine, inspirisana herojskom borbom srpskog naroda u
Prvom srpskom ustanku. Heterija je iste godine obnovljena i u Atini i Odesi.

Vožd Karađorđe je došao u dodir sa vođstvom Heterije 1816. godine, dok se nalazio u
Petrogradu, u audijenciji kod cara Aleksandra I. Ovde ga je sa idejama Heterije upoznao
grof Joanis Kapodistrijas, ruski ministar inostranih poslova.

Realizujući dogovor sa vođstvom Heterije, Karađorđe je sa ruskim pasošem, aprila 1817.
godine, prešao u Još u Moldaviji. Posle dužih zadržavanja u ovom gradu i u Bukureštu,
jula 1817. godine je prešao u Srbiju. Prošlo je nepune četiri godine od vremena kada je iz
nje otišao. Za to vreme ovde je došlo do velikih promena. Pošto je uspešno poveo Srbe u
Drugi ustanak 1815. godine, knjaz Miloš, nesporni vođ srpskog naroda, posle ratnih
uspeha, u bitku za nacionalno oslobođenje krenuo je putevima diplomatije. U tome je imao
podršku Rusije. Vožd Karađorđe završio je život u Radovanjskom Lugu, kada su ga ubili
ljudi knjaza Miloša. Tragičan kraj koji je doživeo vožd Karađorđe simbolično je označio
pobedu stava da će se Srbija u borbi za nacionalno oslobođenje oslanjati na sopstveni
nacionalni program, prilagođen opštim međunarodnim prilikama.

[Ometač]

Prema planu vođstva Heterije, ustanak balkanskih naroda izbio bi u Moldaviji, Vlaškoj i u
Grčkoj. U skladu sa ovom odlukom, general Ipsilanti je iz Besarabije poveo Heteriste u
Moldaviju 1821. godine i zauzeo glavni grad Jaš. Sa druge strane, stremeći jednom cilju,
osvajanju Bukurešta, vlaške ustanike predvođene Heteristima iz Oltenije poveo je Tudor
Vladimiresku.

Kada je bio u pitanju ustanak balkanskih narod, a koji su 1821. godine pokrenula Heterija,
Rusija svoju poziciju nije shvatila kao mogućnost stavljanja na čelo oslobodilačkog pokreta
balkanskih naroda već je računala da će kao velika sila uspostaviti red, i to "kada bi
imperativna i neodoljiva potreba dokazala da turska vlada svim sredstvima ne može
ponovo da uspostavi stanje stvari u skladu sa očuvanjem mira". U ovakvim okolnostima,
Heterija je trebalo da stvori takvo stanje u Moldaviji i Vlaškoj, bez uplitanja Rusije, kako bi
Sveta alijansa ovlastila Rusiju da uspostavi red. Zato je Rusija trebalo da se pojavi samo
kao sila koja zvanično nema ništa sa događajima u rumunskim zemljama, već sa
ovlašćenjem Svete alijanse u funkciji uspostavljanja mira.

[Ometač]

Preokret u ustanku rumunskih kneževina pod vođstvom Heterija nastao je u trenutku
kada su se ustaničke vojske našle pred Bukureštom, a nisu uspostavile međusobnu vezu.
Umesto toga, Insilantijevi ljudi su pogubili Vladimireskua. U situaciji akcione nesposobnosti
ustaničke vojske koja se iskazala prilikom opsade Bukurešta, ruski car Aleksandar I je
osudio Ipsilantijevu akciju i ovlastio Tursku da pošalje trupe i u rumunske zemlje. Ipsilanti
je pobegao u Erdelj, gde su ga austrijske snage uhapsile i zatvorile . U zatvoru je proveo
sedam godina sve do 1828. kada je umro.

Sa rumunskim ustanicima za oslobođenje Vlaške i Moldavije 1821. godine borili su se i
mnogi Srbi. Među njima se posebno isticao Hadži Prodan Gligorijević, vođa bune u Srbiji
1814. godine. U ustaničkoj vojsci je bio pandurski kapetan.

U heteristički pokret za oslobođenje rumunskih kneževina bili su uključeni i vojvode Petar
Dobrnjac i Milenko Stojković, koji su, plašeći se Karađorđeve osvete, 1811. godine pobegli
u Vlašku, a potom u Kišinjev. Ovde su se 1821. godine uključili u heteristički pokret, zbog
čega ih je prekorevao knjaz Miloš, govoreći kako "bunu heterista hoće da prenesu u
Srbiju, gde je mir tako potreban i delotvoran". Zapretio im je da će i sam "zajedno sa
Turcima ustati protiv njih, ako se usude tu bunu preneti ovamo preko Dunava".

[Ometač]

Istaknuti učesnici Prvog srpskog ustanka u Besarabiji

Posle propasti ustanka u Besarabiju se sa Karađorđem na čelu naselilo oko hiljadu izbeglih
srpskih porodica. Među njima su bili istaknuti učesnici Prvog srpskog ustanka.

U Besarabiji živela je i Karađorđeva porodica. Supruga i deca nastavili su da žive u ovoj
zemlji i posle njegove smrti.

Supruga Jelena bila je kći oberkneza Nikole od Masloševa, mesta koje se nalazi u Jasenici.
Nikola je bio "carski beratlija", jer mu je zvanje utvrđeno sultanovim beratom (ukazom).
Imao je pravo da uza se drži dvesta momaka.

Karađorđe i Jelena su imali četiri kćerke: Savu, Saru, Polu i Stamenku. Sara i Stamena su
otišle u Besarabiju, gde su živele sa svojim porodicama. Jelena je posle Karađorđeve smrti
vodila brigu o sinovima.