Srbi u Moldaviji

[Ometač]

Aleksa, stariji Karađorđev sin, rođen je 1801. godine u Topoli. U Beogradu je učio školu
Dositeja Obradovića. Sa roditeljima je došao u Besarabiju 1814. godine. Car Aleksandar I
uzeo ga je u Gardijski korpus. Pošto je završio Vojnu akademiju, oženio se Moldavkom
Marijom, kćerkom dvorskog maršala Nikolaja Trokina. Aleksa i Marija su živeli na svom
posedu u Skiljenu, na reci Prutu. Imali su sina Georgija (Đoku). Neposredno posle
njegovog rođenja majka je umrla, a neku godinu kasnije, 1830. i Aleksa, koji je sahranjen
u Kišinjevu.

Aleksandar, mlađi Karađorđev sin, rođen je 1806. godine u Topoli. Sa roditeljima je 1814.
godine dospeo u Hotin. Posle smrti oca nastavio je školovanje. Živeo je sa majkom u
oskudici do 1822. godine, kada im je vraćena očeva penzija, tako da je mogao da nastavi
sa školovanjem. U Hotinu se 1830. oženio Persidom, kćerkom Jevrema i unukom Jakova
Nenadovića. U Besarabiji je živeo do 1830. godine, kada prelazi u Krajovu, gde je živeo do
1830. godine. Tada prelazi u Srbiju, postavši ađutantom kneza Mihaila Obrenovića. Posle
povlačenja kneza Mihaila 1842. godine postao je knez Srbije. Vladao je do 1858. godine,
kada je pobegao u Vlašku, a u Srbiji je ponovo bio knez Miloš Obrenović. Umro je u
izbeglištvu, u Temišvaru 1885. godine.

[Ometač]

Većina srpskih izbeglica ostala je u Besarabiji do 1830. godine, kada je Srbija sultanovim
Hatišerifom dobila autonomiju, a Turci iseljeni, izuzev vojnih poseda po gradovima. Pošto
je prošla opasnost od mogućih turskih represalija, izbegle srpske porodice iz Besarabije
počele su da se vraćaju u domovinu. Posle Hatišerifa, knjaz Miloš Obrenović je u
Besarabiju poslao deputate Avrama Petronijevića i Cvetka Rajevića sa pismom kojim je
Srbe koji su tamo živeli pozvao da se vrate u Srbiju. To je bilo u skladu i sa stavom Rusije
da su se posle Hatišerifa stekli uslovi da se vojvode i drugi učesnici Prvog srpskog ustanka
koji su živeli u Besarabiji vrate u Srbiju. Među njima nekolicina su se posebno isticala.

Jakov Nenadović, rođen 1765. godine u Brankovini, bio je jedan od viđenijih vojvoda,
predsednik Sovjeta i popečitelj unutrašnjih dela. Sa Karađorđem je napustio Srbiju i 1814.
godine stigao u Besarabiju. Sa Karađorđem se nalazio u deputaciji na dvoru kod cara
Aleksandra I u Petrogradu 1816. godine. U Srbiju se vratio 1831. godine. Umro je 1836.
godine u rodnoj Brankovini.

[Ometač]

Jevrem, sin Jakova Nenadovića, rođen 1793. u Brankovini, u vreme ustanka bio je
vojvoda. U Besarabiju je dospeo 1814. godine. Godine 1815. uključio se u vojnu službu, a
general Senjajev u Varšavi ga je unapredio u čin poručnika. Ubrzo je dobio rusko
plemstvo. Učestvovao je u Napoleonovim ratovima, dospevši do Pariza. Posle rata vratio
se u Hotin, gde je 1828. godine, za vreme rusko-turskog rata postavljen za intendanta u
ovom gradu. U Srbiju se vratio 1831. godine, kada je postao državni savetnik. Umro je u
Beogradu 1867. godine.

Mladen Milovanović, rođen 1760. godine u Botunju u kragujevačkom kraju, bio je vojvoda,
predsednik Peraviteljstvujuščeg sovjeta, vojni popečitelj. Posle propasti ustanka, dospeo
je 1814. godine u Hotin.

Skup ustaničkih starešina održan je u Hotinu početkom 1815. godine, posle Hadži
Prodanove bune, u vreme kada su Turci sprovodili teror nad Srbima.

[Ometač]

U ime Karađorđa i srpskih vojvoda juna 1815. ruskom caru Aleksandru I, koji se tada nalazio
u Parizu, upućen je Mladen Milovanović. Pošto je uspešno završio misiju, "Mladen posle tog
svršenog dela vrati se iz Pariza u Hotin i o tom Karađorđa i vojvode izvesti".

Mladen Milovanović se vratio u Srbiju 1822. godine. Po nalogu knjaza Miloša ubijen je 1823.
godine.

Petar Dobrnjac, vojvoda mlavski, rođen je 1771. godine. Istakao se u mnogim bitkama.
Zbog neslaganja sa Karađorđem, zajedno sa Milenkom Stojkovićem, napustio je Srbiju 1811.
godine, da bi se 1812. godine nastanio u Kišinjevu. Ovde je od ruske vlade dobijao 300
dukata godišnje i živeo od trgovine i penzije. U više mahova pokušavao je da se vrati u
politički život Srbije. Umro je u Jašu 1828. godine, gde se više godina lečio.

[Ometač]

Milenko Stojković, rodom iz Kličevca u blizini Požarevca, jedan je od najistaknutijih vojvoda
Prvog srpskog ustanka. Učestvovao je ili vodio ustanike u više bojeva. Posle proterivanja
iz Srbije 1811. godine, živeo je u Kišinjevu, gde je dobijao rusku penziju u visini 300
dukata godišnje. Posedovao je zemlju i bavio se trgovinom. U vreme pokušaja ruske vlade
da ubedi Srbe u Besarabiji da postanu graničari, uključio se u agitaciju, ali ga srpske
izbeglice nisu prihvatile. Sa Dobrnjcem uključio se u heteristički ustanak 1821. godine.
Umro je u Bahčisaraju 1831. godine.

Pop Luka Lazarević rođen je 1774. godine u nahiji šabačkoj. U vreme Prvog srpskog
ustanka bio je tamnavski vojvoda, isticao se u mnogim bitkama. Posle propasti ustanka,
sa srpskim vojvodama je prešao u Hotin 1814. godine. Po povratku bio je protivnik
dinastije Obrenovića, pa ga je knez Mihajlo Obrenović zatvorio. U vreme Aleksandra
Karađorđevića bio je član Državnog saveta. Umro je u Šapcu 1852. godine.

[Ometač]

Leontije Lambrović, mitropolit beogradski od 1801. do 1813, poreklom Grk iz Jedrena, bio je
veliki protivnik Karađorđev. Sa ruskim predstavnikom Rodofinikinom mešao se u unutrašnje
stvari Srbije. Posle propasti ustanka 1813. godine, nastanio se u Kišinjevu, gde je umro
1822. godine.

Lazar Arsenijević - Batalka rodio se u Bukoviku 1793. godine. Učio je u Jugovićevoj školi u
Beogradu. Posle propasti ustanka dospeo je u Kišinjev, gde je "učio decu bogatijih srpskih
begunaca, i tako živeo". Dolazi oje u dom Nenadovića gde je upoznao i oženio se sa
njihovom rođakom Stanom. U Srbiju se vratio 1827. godine. Posle dolaska kneza Aleksandra
Karađorđevića na vlast 1842. godine, bio je savetnik i ministar pravde i prosvete. Umro je
1869. godine u Beogradu.

[Ometač]

Đuro Milutinović Slepi rođen je 1770. godine u Grahovu. Kao mlad izgubio je vid, a za vreme
Prvog srpskog ustanka prenosio je poruke između mitropolita Petra I Petrovića i vožda
Karađorđa Petrovića. U Beogradu je učio Veliku školu. Posle propasti Prvog srpskog ustanka,
1814. godine izbegao je u Hotin. Kada su iz Petrograda u Hotin dolazili Milenko Stojković i
Petar Čardaklija sa predlogom Ruskog dvora da Srbe nasele na granici duž Dnjestra "sa
pravima običnih doseljenika" Đuro se pobunio. Obratio se Srbima rečima: "Zar vi slobodni
Srbi da budete prosti kozaci, i da zaboravite svoju krasnu otadžbinu." Zatim se obratio
Stojkoviću rečima: "Gospodine Stojkoviću! Mojsije je izbavio svoj narod. Izbavite vi i nas
pomažući nam se vratimo u svoje otačastvo." U Srbiju se vratio 1817. godine. Živeo je u
domu Miloša Obrenovića i učio njegove sinove. Bio je jedan od kulturnih poslanika u
Beogradu u vreme robe Srbije za sticanje nacionalne nezavisnosti. Umro je 1844. godine u
Beogradu.

[Ometač]

Sima Milutinović Sarajlija u Kišinjevu

Sima Milutinović Sarajlija, pesnik, preteča srpskog romantizma, rođen je 1791. godine u
Sarajevu. Učestvovao je u ustancima i bunama srpskog naroda za nacionalno
oslobođenje. Napisao je "Istoriju Srbije" i "Istoriju Crne Gore". Bio je poetski učitelj i
vaspitač mladog Rada Petrovića Njegoša, budućeg crnogorskog vladike Petra II i pisca
"Gorskog vijenca".

U istoriji srpske književnosti, kao lirski pesnik, Milutinović je označen kao preteča Branka
Radičevića, a inspirisao je i Njegoša na "visoke misaone uzlete i dramatsko prikazivanje
istorijskih događaja".

U Kišinjev Sima Milutinović je dospeo 1819 . godine tragajući za roditeljima, koji su u ovu
varoš izbegli posle propasti Prvog srpskog ustanka. Našao je samo oca, jer mu je majka u
međuvremenu umrla.

[Ometač]

Za vreme višegodišnjeg Milutinovićevog boravka u Kišinjevu, u glavnom gradu Besarabije
živeli su mnogi istaknuti učesnici Prvog srpskog ustanka. Ovde je okončao pisanje svog
najznamenitijeg dela "Srbijanke".

"Srbijanka" predstavlja opsežnu pesničku istoriju Prvog srpskog ustanka, u petnaest
hiljada stihova srpskih narodnih deseteraca. Spev sadrži niz uspelih pesničkih slika,
impresivnih portreta glavnih učesnika u ustanku i dramatičnih prikaza herojskih borbi. U
suštini "Srbijanka" je predstavljala prvi veći pokušaj stvaranja u duhu narodne poezije i
spada među značajan dela srpske nacionalno-romantičarske poezije.

Čitalačka publika je oduševljeno primila "Srbijanku". Poređena je sa "Ilijadom, pa je
nazivana i "Srbijada". Sima Milutinović je za života slavljen i hvaljen kao retko koji srpski
pesnik. Tako je srpska omladina iz Budima i Pešte Simu Milutinovića ovenčala na svečanosti
na Orlovom brdu "jelovim vencem i pšeničnim klasom".

[Ometač]

Na preporuku Srba u Kišinjevu, novčana sredstva za štampanje "Srbijanke" Simi je
obezbedio Jovan Riznić, bogati srpski trgovac iz Odese, koji se proslavio kao mecena u
kulturi. Obezbedio mu je tri hiljade talira za štampanje i još po sto talira za naredne tri
godine, dok se knjiga na završi. Milutinović je ispunio obećanje dato Jovanu Rizniću i
"Srbijanka"se 1826. godine pojavila u Lajpcigu.

Sima Milutinović se dopisivao iz Besarabije sa Vukom Karadžićem. Sačuvana su dva njegova
pisma upućena Vuku. Prvo je uputio iz Renija, 30. septembra 1819. godine, kada je na putu
za Kišinjev, stigao na ovaj grad na Dunavu. U pismu u kojem je veličao stvaralačko delo
Vuka Karadžića, posebno je pozdravio Spiridona Filipovića, koji je jedno vreme boravio u
Beču, pre nego što će doći u Rusiju. Međutim, u vreme kada je pisao pismo Vuku,
arhimandrit Spiridon je, kao starešina manastira Giržavke, živeo nedaleko od Kišinjeva.

[Ometač]

Pre nego što će otići iz Besarabije, Sima Milutinović se pismom iz Kišinjeva obratio Vuku
Karadžiću i 6. maja 1823. godine.

O radu na izdavanju "Srbijanke" Sima Milutinović je pisao Vuku Karadžiću iz Lajpciga 12.
novembra 1825. godine: "Ranije si počeo i mlogo učinio; no dati navršim slutnju tvoju
davnašnju, da ću ja nekada Serbiadu sočiniti". U pismu posebno naglašava da mu je "dobru
sentenciju izrekao i doktor filozofije Platon Simeonović, Serbin iz Kamenice iznad Varadina
rodom, a sad je u Odeskom liceju, prvij najsposobnij profesor". Ističe da ga je i to podstaklo
da sve učini da "Srbijanka" izađe pred svet.

U vreme Siminog boravka u Kišinjevu, veliku podršku mu je pružao Stefan Živković.

[Ometač]

Stefan Živković je rođen u knežini Ražanjskoj. Kao bogati trgovac, 1804. godine prešao je
u Zemun, odakle je srpske ustanike snabdevao municijom, oružjem, hranom i drugim
potrebama. Kada su ustanici oslobodili Beograd, vratio se u domovinu. Bio je član srpske
deputacije koja je išla u Carigrad, da bi pregovarala sa Portom. Potom je živeo na svom
imanju. Pomagao je sirotinju, ali je i Praviteljstvujuščem sovjetu davao pozajmice i po
deset hiljada dukata. Bio je zatočen zbog saradnje sa Petrom Dobrnjcem i Milenkom
Stojkovićem 1811. godine. Pošto ga je amnestirao vožd Karađorđe, otišao je u
Besarabiju, u Kišinjev. Ovde je dolazio u kontakt sa mnogim Srbima koji su se nalazili u
Besarabiji. To se može razabrati i iz njegove prepiske sa Vukom Karadžićem. U pismu
Vuku 1823. godine Živković govori o Srbima koji su u to vreme živeli u Besarabiji. Naime,
Vuk se interesovao za mitropolita Leontija Lambrovića, arhimandrita Spiridona Filipovića,
ruskog akademika Atanasija Stojkovića, vojvode: Jakova Nenadovića, Luku Lazarevića,
Petra Dobrnjca i "ostale sve Srblje naše". Posebno se interesovao za Simu Milutinovića i
njegovog oca Milutina. Na kraju je napisao: "Ako je tu đe Aleksa Karađorđević i njega mi
ljubezno pozdravite".

Lik Stefana Živkovića, narodnog dobrotvora, Sima Milutinović je opisao u "Srbijanki".

Živković se u Srbiju vratio 1835. godine kada je dobio penziju od knjaza Miloša Obrenovića.
Ne mogavši da naplati dugove koje mu dužnici nisu vraćali, razočaran odlazi u Ukrajinu i
nastanjuje se u Poltavi, gde je i umro.

[Ometač]

Puškin i Srbi u Besarabiji

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837), veliki ruski pesnik, rodonačelnik nove ruske
literature, boravio je tri godine u Kišinjevu i godinu dana u Odesi među Srbima
(1820-1824).

Puškin se sa naprednim idejama upoznao na Liceju u Carskom Selu. U stvaralaštvu mladog
Puškina sjedinili su se patriotski ponos i borba ruskog naroda, nasuprot ugnjetavanju i
izrabljivanju koju je vodila carska vlada. Iz tog perioda vodio je borbu epigramima
upućenim caru Aleksandru I Društveni bunt koji je izrazio u političkim i antireligioznim
stihovima izazvalo je revolt cara Aleksandra I koji je odlučio da Puškina pošalje u
progonstvo u Sibir ili u Solovecki manastir. Prvobitnu odluku, pod uticajem Puškinovih
drugova, car je zamenio progonstvom na jug, pod izgovorom da je razmešten u
Jekaterinoslav, u kancelariju generala N. I.Inzova. Pošto je zbog bolesti neko vreme
boravio na Krimu, septembra 1820. godine dospeo je u Kišinjev, u kancelariju pomenutog
generala, sada namesnika Besarabijske oblasti. Ovde je ostao do jula 1823. godine i
povezao se sa revolucionarnim pokretom ruske inteligencije i oficira.

[Ometač]

U vreme Puškinova boravka u Kišinjevu i Odesi, u ovim gradovima nalazili su se mnogi Srbi.
Dok su u Kišinjevu, posle propasti ustanka, živeli sa porodicama mnogi ustanici, dotle su u
Odesi, u staroj srpskoj trgovačkoj koloniji, živeli i stvarali brojni Srbi, zaslužni za kulturu
svoje dijaspore i nove domovine, kao i naroda iz kojeg su potekli.

Kod Puškina, koji je u Kišinjevu živeo u kući grčkog trgovca Liprandija, dolazili su mnogi
viđeni Srbi. Bili su to intelektualci, vojvode i učesnici Prvog srpskog ustanka, kao i bogati
trgovci.

Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor
Univerziteta u Harkovu, koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja
koje je kupio u Besarabiji.

[Ometač]

Vojvoda Jakov Nenadović, popečitelj unutrašnjih dela u Karađorđevoj Srbiji, sa sinom
Jevremom, husarskim carskim oficirom, dolazio je kod Puškina. Dolazio je i Stefan Živković,
književnik koji je Puškina upoznao sa delima Vuka Karadžića. U Kišinjevu je u to vreme
boravio i književnik Lazar Arsenijević-Batalaka koji je učio decu bogatijih srpskih izbeglica.

U Kišinjevu se Puškin upoznao sa Karađorđevim sinom Aleksom Petrovićem, ruskim
carskim oficirom i njegovim sestrama i majkom. Najmlađoj Karađorđevoj kćeri, Stamenki,
spevao je jednu od svojih "srpskih" pesma, unoseći u svoje pesništvo legendarni i mitski
lik vođe srpske revolucije.

U vreme boravka u Besarabiji, Puškin je išao i u Izmail, gde je bio u domu Srbina Nikole
Slavića. Ovde je upoznao Irinu, rođaku Slavićevu, koja mu je pevala srpske narodne
pesme; prevodeći ih na ruski. Verovatno je to ona Jekaterina Slavić, koja se, zajedno sa
Nikolom Slavićem, nalazila među pretplatnicima Vukovih izdanja iz Odese.

[Ometač]

Puškin je, posredstvom svojih prijatelja, 1823. godine prešao u dom Jovana Riznića,
najbogatijeg trgovca u Odesi, carskog savetnika, direktora Državne banke u Kijevu,
mecene mnogih srpskih književnika, među ikojima i Sime Milutinovića. U njegovom domu
nalazio se nadaleko poznati književni salon, u koji su dolazile znamenite ličnosti iz
političkog, trgovačkog i kulturnog života Odese. Ovamo su dolazili i pojedini Srbi, među
kojima, sem pomenutog Sime Milutinovića Sarajlije, i profesor univerziteta Platon
Simonović, popečitelj Odeskog naučnog okruga, zatim Dimitrije Knjažević, srpski
književnik Dimitrije Tirol i mnogi drugi. Duša književnog salona bila je supruga Riznićeva -
Amalija, koja je pripadala čuvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. U njenu
čast Puškin je ispevao pesme posvećene "gospođi Riznić". Ove tople lirske pesme ušle su u
sve zbirke Puškinove lirike, a njeni portreti crtani njegovom rukom, nalaze se u
Puškinovom rukopisu "Evgenije Onjegin".

U brojnim susretima sa Srbima, Puškin se upoznao sa njihovom istorijom, narodnim
stvaralaštvom i akterima ustanka.

U Besarabiji se Puškin našao u isto vreme kada je Srbija, posle Drugog ustanka, kretala u
pravcu osvajanja potpune nacionalne slobode. O junacima srpske revolucije, pre svega
njenim predvodnicima, Puškin je slušao od Srba u Kišenjevu.

[Ometač]

U napisu "Puškinove srpske pesme", Milorad Pavić ističe da Puškinovo interesovanje za
vođe srpske revolucije "očigledno preteže u korist Karađorđa, jer je njemu posvetio više
prostora i pažnje". Lik Miloša Obrenovića lišen je tragičnih primesa, dok je, za Puškina,
Karađorđe "tragičan junak, gotovo mitska ličnost, prestupnik i heroj, slobode vojnik, i
oceubica, vredan i slave i užasavanja, buntovnik pokriven svetom krvlju, čiji je i grob
strašan". Posthumno objavljena Puškinova pesma o Karađorđu prikazuje Miloša kao
"zlotvora koji šalje u Hotin čoveka sa nalogom da satre Karađorđa". U ovoj pesmi Miloš je
prikazan kao "podlac i dušman krvni" vožda Karađorđa.

Zaključujući studiju o vođama srpske revolucije, viđene očima Puškina, Milorad Pavić kaže:
"Očigledno, tragični heroj Karađorđe, zagonetan i posle smrti, Puškinu je više odgovarao
nego Miloš Obrenović, koji je sigurnim koracima kretao ka uspehu. Veza Karađorđa sa
Heterijom, a Puškin je lično znao Karađorđeve prijatelje iz vrha Heterije, kao što su
Ipsilantijevi, grčki ustanak koji je sledio srpskom, Bajronovo prisustvo i smrt u službi
Heterije, morali su u očima ruskog pesnika doneti Karađorđu jedno naknadno osvetljenje,
čija je snaga postajala sve veća. U očima Puškina Karađorđe je video budućnost iako je bio
onaj koji gubi".

[Ometač]

Putešestvije Joakima Vujića po Besarabiji

Veliki srpski teatarski pregalac Joakim Vujić, početkom četrdesetih godina 19. veka odlučio se
na putovanje po istočnoevropskim zemljama, od Ugarske do dalekog Krima. Ovaj "slaveno-
serbski literator", rođen je 1772.godine u Baji, široj publici poznatiji kao dramski pisac i
prevodilac, glumac, jedan od utemeljivača pozorišnog života u Srba, pod kraj života postao
je putopisac i 1845. godine u Beogradu objavio knjigu pod naslovom: "Putešestvije po
Ungariji, Vlahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu".

Putujući po zemljama u nekoliko država, u kojima su živeli brojni narodi, davao je podatke i
impresije o ljudima, naseljima, prirodi, o prošlosti krajeva kroz koje je prolazio. Na putu je,
povremeno, nailazio i na Srbe, koji su tamo živeli.

[Ometač]

Na svom "putešstviju" Vujić je detaljno pisao i o Besarabiji. Najpre je dao osnovne
podatke i istorijat ove oblasti: "Oblast Besarabija ili zemlja ležašča izmeždu rekama
Dnjestrom, Prutom i Dunavom s gradovi Hotinom, Benderom, Akermanom, Kilijom i
Ismailom, prisojedinjena je k Rosiji leta 1812. pri zaključeniju traktata bukureštskog, gedi
Porta otomanska prinuždena je bila predrečnu zemlju skupno s gradovi Rosije ustupiti.
Jest ona veća od Kraljevstva Niderlandskog, veća je i od Kraljevstva Saksonskog, nego ne
znam je li veća ona i ot Kraljevstva Bavarskog. No, meni se čini, da ona i Bavariju veličinom
njenom prevashodi, zašto ona u dužini sodrži 550 versti, a u širini od 60 do 180 i više.
Posle Besarabija od severa graniči se sa Roijom, a imeno s Gubernijom Podolskom ot
vostoka s rekom Dnjestorm, koja nju razdeljva od Hersona, ot poldna s rekom Dunavom i
Crnim morem, koja nju razdeljava ot Bolgarije, a ot zapada rekom Prutom, koja nju
razdeljava od Moldavije".

Joakim Vujić navodi da se u Besarabiji nalazi oko dve hiljade crkava i dvadeset manastira,
od kojih 14 muških, a 6 ženskih.

[Ometač]

U Besarabiji živi preko milion stanovnika, navodi Vujić, najviše Moldovana, koji govore
"vlaški", ili "skoro svaki govori rosijski jezik, a ovaj počeli su oni učiti ot onoga vremena, ot
kada su pod prosvešteniju upravljenije blagopolučne Rosije došli". U ovoj etnički složenoj
sredini najviše je bilo Moldavaca. "Posle Moldovana sleduju Rosijani, Greci, Bolgari, neki
Serblji, Jermeni i Židi, a najposle ima u Besarabiji i Nemaca".

Besarabija se delila na Donju i Gornju. Za Donju Besarabiju Vujić kaže: "Dolina Besarabija
ot Varoši Rene do samoga Akermana kuda sam ja prolazio jest svuda ravna, kako god i
naša Bačka, ili Banat. Nema tu nigde brega ili kakve planine, a naipače što nikakvo drvo pri
putu, a krome puta videti se može, razve i neki seli, i tu su drvca veoma mala, a sela su
svugde po mali dolina i nije ih možno videti pređe, dokle god čovek k njima ne dođe, nego
po melnicama (mlinovima), izdaleka poznati se može, gde je selo, zašto su one izvan sela
po mali bregovi ponameštene".