Srbi u Moldaviji

[Ometač]

Za zemlju Vujić kaže da je "osobito dobra i plodonosna na kojoj različiti usevi rode, kao ti:
žito, raž, ječam i zob, potom bogate livade daju prekrasnu visoku s čoveka travu pak se
senom razense mnogočislena stada ovaca, koza, konji, a naipače rogate marve".
Zaključuje da je "Besarabija jedna blagoslovena i sa svim plodorodijama krome jedni drva
ukrašena zemlja". Sem toga, Besarabija je bila bogata rekama i imala je mnoštvo divljih
životinja.

Posle "putešestvija" po Odeskom i Krimskom kraju, Vujić je dospeo do Gornje Besarabije.
Najpre je došao u Tiraspolj. O tome kaže: "Ovo je jedna mala varoš, koja može imati do
400 domova, a žitelja blizu 5.000, ot kojih mnogi jesu Židi, koji s različitim veštinama
trgovinu njiovu vode".

Vujić definiše i pojam Gornje Besarabije, koja se prostire "ot varoši Rene do grada
Akermana, posle ot grada Bendera do varoši Škuljana, i to se zove Gornja Besarabija".

[Ometač]

Opisujući zemlju, Vujić kaže da je "zaista blaga, dobra i osobito plodorodna. Jest istina, da
je ona bregovita i gorohlomna, obače nigde kamenja po gorama ne ima, kako po Serbiji,
nego je svuda ona čista, i gde se god u nju jedno zerno baci, tamo ono storjačnu korist i
polzu trudoljubivome zemljodelcu prinese. Istina po Gornjoj Besarabiji nema reki, kako
god po Donjoj krome reke Pruta i Dnjestra, nego po dolini nahode se velike i bogate
livade, koje s dobrovkusnim senom domašnu marvu rane i prikormljivaju, posle nalaze se
veliki i mnogi ritovi s lepom trskom, i s araznoga vida ribom. A gore i planine opet daju
izobilna, dobra i zdrava drva, istočnici opet šumni prekrasnu i dobrovkusnu vodu, pak je
po njoj milo i veselo putovati tako, kako god i po Ungariji, ot Budimske strane. Jednim
slovom Gornja Besarabija jest sa svima prirodnima i jestestvenima blagodejanijama i
bogatstvima ot svevišnego tvorca obdarena, naipače s rogatom marvom i drugom
domašnom životinjom".

Na putu prema Gornjoj Besarabiji, Vujić je prešao reku Dnjestar i ušao u grad Bender. U
njegovoj okolini, pošto je 1709. godine bio poražen od vojske Petra Velikog, švedski kralj
Karlo DžII je bežeći od Rusa pobegao u Bender, tražeći sultanovu zaštitu. Vujić se pita:
"Blagi bože, čudna su dela tvoja. Gde je Štokoholm, švedski prestolni grad, i gde jer opet
Bender, kuda su siromaha Karla kozački knuti doterali bili".

[Ometač]

Putujući Besarabijom u središnjem delu je dospeo u Kišinjev: "Ova varoš, jest dosta velika
i može imati preko 4.000 domova, a žitelji su: Rosijani, Moldovani, neki Srbi, Greci, Bolgari,
Armeni, Karanti, Nemci". Ovaj grad leži "na jednom neravom mestu, to jest i na bregu i u
dolini, pak pokraj nje nikakva reka ne teče, nego samo jedan potok na kome neke
vodenice vide se. Ova varoš razdeljena je na novu i staru varoš. U staroj varoši ništa
primečenija dostojno videti je možno, nego samo mnoge krive i tesne ulice, pak mnogi
dućani s mnogi razni hespapi napoljnjeni, a domovi su po starom turskom običaju od sami
drva načinjeni. Takožde i dućani su po turski i ćepenci ustrojeni. Ova stara varoš ima
pijacu dosta veliku, na kojoj se skoro sva prepitatelna sredstva u izobilju naći se mogu i
za kopejke kupiti. Nego što se tiče nvoe varoši, ova zaisa u ustrojeniju domova,
raspoloženiju ulica i ureždeniju političeskom ni krilo ne ustupa Odesi, samo što jednom
trgovinom oskudeva. A sve drugo što je u Odesi, to je i ovde". U tom smislu posebno
ističe Sabornu crkvu, u središtu eparhije za oblast Kišinjeva i Hotina, "koja je na sredi ove
nove varoši osnovana, iznutra prekrasno ukrašena". Sem Saborne, Vujić opisuje i više
drugih pravoslavnih crkava, istovremeno navodeći da su u Kišinjevu postojale i katoličke,
protestantske i jevrejske crkve. Vujić je opisao i zdanja u kojiam su bile smeštene škole i
političke ustanove.

[Ometač]

Idući na sever, Vujić je dospeo u varošicu Kalariš, sa 300 domova, u kojima je živelo
4.000 stanovnika, od kojih su "ponajviše Moldovani, malo ima i Rosijana, nego samo Žida.
Ova varošica jest dosta obična, u kojoj na jednom bregu vidi se i jedna ot drva sočinjena
crkva, u kojoj bogosluženje biva moldovanskim jezikom. Dole opet po poijaci jesu dućani".

Od ove varošice, veli Vujić, "počinju velike šume a visoke planine bivati, a ot pol puta
Kišinjeva do rečenoga ovog mesta Kalariša samo neke male šume ukazuju se. I tako
putujući dođemo do jedne visoke planine, posle izijdemo gore na nju, pak posle spustimo
se s planine, a ja taki s leve strane opazim monastir. Bio je to manastir Hržavka.
Arhimandrit manastira bio je Srbin Spiridon Filipović od Sundečić".

Iz manastira Giržavke, odnosno Hržavke, Vujić je krenuo put Skuljana. U ovoj varošici od
200 domova živelo je oko 1.500 duša. Bio je to granični prelaz iz Rusije u Moldaviju.
Dospeo je u glavni grad Moldavije - Jaš. Tu se završilo "putešestvije" Joakima Vujića po
Besarabiji.

[Ometač]

U diplomatskoj službi Rusije, Srbije i Crne Gore

U "Putešestviju" Joakim Vujić opširno govori o znamenitom Srbinu Spiridonu Filipoviću, koji
je, pre nego što je postao arhimandrit manastira Giržavke u blizini Kišinjeva, bio u
diplomatskoj službi ruskog cara Aleksandra I, srpskog vožda Karađorđa i crnogorskog
vladike Petra I Petrovića.

Rođen 1779. godine u Šibeniku, Spiridon Filipović se školovao u rodnom gradu, a zatim u
Zadru i Veneciji, da bi po povratku u zavičaj, otišao u manastir Savinu, u Boki Kotorskoj,
gde se zamonašio. Ovde ga je kao obrazovanog i inteligentnog zapazio vladika crnogorski
Petar I Petrović Njegoš. Stupio je u rusku službu, u vremenu prodora Napoleonove vojske
na područje Jadrana. Posle dolaska u Petrograd, car Aleksandar I šalje ga u rusko
predstavništvo u Srbiju. Uživao je veliko poverenje vožda Karađorđa. Održavao je veze
između Karađorđa i mitropolita Petra I. Po želji Karađorđa, odlazio je sa porukama
ustaničkog vođstva ruskom caru. Posle propasti Prvog srpskog ustanka otišao je u Rusiju,
gde je obavljao diplomatske poslove za Ruski dvor. Na sopstveni zahtev, Spiridon Filipović
je napustio diplomatsku službu i vratio se monaškom životu. Ruski car ga je putio u
Besarabiju, u Kišinjev.

[Ometač]

U Kišinjevu se javio mitropolitu Gavrilu, koji je vest o njegovom dolasku već dobio. Ovde
se Spiridon Filipović zadržao tri meseca, da bi oktobra 1818. godine dobio upravu nad
manastirom Giržavkom u svojstvu arhimandrita. Godine 1824. odlukom arhiepiskopa
kišinjevskog i hotinskog Dimitrija, arhimadrit Spiridon je imenovan za predsednika
Duhovne konzistorije.

Manastir Giržavka se nalazio u jadnom stanju kada je u njega došao arhimandrit Spiridon
Filipović "od Sundečić".

Odmah pošto je došao u manastir, do temelja je porušio staru crkvu i sagradio "novu od
samog tverdoga kamena i cigli sobstvenim izdivenijem i trudom po ukusu rosijskome, a
planu neke Pavlovske cerkve u Peterburgu vodruzeti". On je položio kamen temeljac i
posvetio hram Voznesenju Hristovom. Sem toga je "ovu novu cerkvu i iznutra velelepno
ukrasio". Uredio je manastirske konake, ekonomiju, posebno baštu. Svodeći utisek o
ovom uzornom manastiru, Joakim Vujić je zapisao: "Jednim slovom, to kažem, da sam ja
ovaj lepi i ukrašeni monastir Giržavku Malim Jerusalimom, naimenovao, i ovim samoga
imenom svagda zvao".

[Ometač]

U manastiru je bilo 15 monaha i mirskih lica i još 28 manastirskih slugu. Manastiru su
pripadala i dva sela Giržavka i Palanka, sa oko 800 duša.

U manastiru Giržavki Vujić je sreo Teodora Petrovića, prijatelja arhimandrita Filipvoića, koji
je organizovao bergu grožđa. Tada je saznao da je Petrović "iz nekog Serbskoga sela
nadaleko ot Odese". U stvari, bio je potomak Trebješana, koji su se 1804. godine doselili
iz Crne Gore u Rusiju. Po odluci ruske vlade naselili su se u Serbsko Selo, "dan hoda"
severno od Odese, na ukrajinskoj stepi. Njihovu istoriju, borbe sa Turcima, "razure" i
seobu u Rusiju, opisao je srpski književnik Dimitrije Tirol u knjizi "Kazivanje starih
Trebješana". Boraveći u Odesi od 1839. do 1841. godine, Tirol je sakupio bogatu pisanu i
usmenu istorijsku građu, koju je kao knjigu objavio po povratku u Beograd 1842. godine.

"Putešstvenije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu" Joakim Vujić je
napisao u manastiru Giržavki, a štampao u Beogradu 1845. godine. Umro je dve godine
kasnije.

[Ometač]

Moldavija u 20. veku

Dvadeseti vek doneo je velike promene u životu naroda Moldavije.

Za vreme Prvog svetskog rata, srpski zarobljenici, koji su se kao mobilisani vojnici
Austrougarske našli na Istočnom frontu, predavali su se ruskoj vojsci i okupljali u oblasti
Odese. Odavde, na njihov zahtev, u dogovoru između srpske i ruske vlade, odlazili su u
Srbiju, uključujući se u sastav srpske vojske, koja je postizala velike pobede nad snagama
Centralnih sila. Dobrovoljci su se kretali južnim delovima Besarabije i Dunavom dolazili u
Srbiju. Njihov put presekla je Bugarska 1915. godine, kada je ušla u rat na strani
Centralnih sila, pa više nije dozvoljavala da se srpski dobrovoljci prebacuju Dunavom.
Uprkos prekinutim vezama sa matičnom zemljom, srpski dobrovoljci su se u sve većem
broju okupljali na tlu južne Ukrajine, pripremajući se za rat na strani Srbije. Kao deo
savezničkih snaga, srpski dobrovoljci su zajedno sa ruskom i rumunskom vojskom, preko
Besarabije i luke Reni na Dunavu, odlazili na front u Dobrudžu i tamo se 1916. godine
borili protiv vojske Centralnih sila, koju su činile nemačke, austrougarske, turske i
bugarske jedinice. Deo srpskih zarobljenika koji se našao u Besarabiji, uključio se i u
Oktobarsku socijalističku revoluciju 1917. godine.

[Ometač]

Oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji zahvatila je i Moldaviju. Tokom novembra 1917.
godine vlast Sovjeta narodnih komesara u Rusiji priznali su sovjeti većih centara u Moldaviji,
kao što su bili u Kišinjevu, Benderu, Tiraspolju, Ungenu i drugim naseljima. U Kišinjevu je
osnovan Revolucionarni sovjet za Besarabiju. U uspostavljanju sovjetske vlasti u ovoj
oblasti učestvovali su i vojnici sa Rumunskog fronta, kao i iz mesnih garnizona po gradovima.

Krajem 1917. i početkom 1918. godine, Moldaviju su zaposele jedinice Crvene garde i
uspostavljena je sovjetska vlast. Intervencijom vojske Antante, februara 1918. godine,
čitavo područje Besarabije između Dnjestra i Pruga, do Dunava i Crnog mora, zaposela je
Kraljevina Rumunija, u čemu je imala podršku vojske zapadnoevropskih zemalja. Besarabija
je do juna 1940. godine bila u sastavu Kraljevine Rumunije. Bila je podeljena na osam
županija.

[Ometač]

Februara 1920. godine Crvena armija je zaposela lev obalu Dnjestra. Pridnjestrovlje
(Levobrežna Moldavija) je uključeno u sastav Sovjetskog Saveza. Do 1924. godine bilo je
sastavni deo Odeske gubernije. Odlukom sovjetske vlade, oktobra 1924. godine osnovana je
Autonomna Moldavska Sovjetska Socijalistička Republika. Moldavija je kao autonomna
republika uključena u sastav Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. Glavni grad
Moldavske ASSR od 1928. godine bio je Tiraspolj.

Na zahtev vlade SSSR-a, rumunske trupe su napustile Besarabiju juna 1940. godine. Tada
je najveći deo Besarabije, zajedno sa Pridnjestrovljem, uključen u Moldaviju. Oktobra 1940.
godine na ovom području proglašena je Moldavska Sovjetska Socijalistička Republika, čiji je
glavni grad postao Kišinjev. Severni deo Besarabija, Hotinski okrug, kao i južni, prema
Dunavu i Crnom moru, Izmailski i Akermanski okrug, prisajedinjeni su Ukrajini.

[Ometač]

Juna 1941. godine Moldavska SSR je među prvima postala žrtva nacističke agresije na SSSR.
Tada se Rumunija pod diktaturom Jona Antoneskua, uključila u agresiju na Sovjetski Savez i
zaposela čitavu Besarabiju i jugozapadni deo Ukrajine. Ovde je do avgusta 1944. godine bila
uspostavljena rumunska okupaciona vlast. Čitavo vreme rata Moldavci su se zajedno sa
Ukrajincima i Rusima borili protiv fašističke okupacione vlasti generala Antoneskua.

U proleće 1944. godine Crvena armija je oslobodila severne i istočne delove Moldavije od
fašističkih okupacionih snaga. Posle Jaško-kišinjevske operacije, avgusta 1944. godine,
oslobođena je Moldavija, a 24. avgusta 1944. godine i glavni grad Kišinjev.

[Ometač]

U bitkama vođenim prilikom oslobađanja Moldavije i proterivanja nacističkih agresora
učestvovali su i Srbi. Borci Prve jugoslovenske brigade, septembra 1944. godine, posle
Jaško-kišinjevske operacije, nastavili su svoj oslobodilački put prema domovini, u koju su ušli
preko Turn Severina. Nešto kasnije, preko Moldavije je prošla i Druga jugoslovenska brigada.
I na kraju prošla je i Druga tenkovska jugoslovenska brigada i stigla u domovinu.

Tokom pola veka posle Drugog svetskog rata Moldavija je doživela veliki prosperitet u svim
domenima života. Za još veći napredak stvoreni su uslovi od kada je Republika Moldavija
postala suverena i nezavisna država.