Словенска племена и њихова култура

[Ometač]

Словени, чија су најстарија седишта била у подручју данашње источне и јужне
Пољске и југозападне Русије, припадају индоевропској заједници. Они представљају
крајњу североисточну групу народа те припадности. Њихова источна граница
прелази у подручје татарско-монголских народа. С тога у старој словенској култури,
поред индоевропских наслеђа и веза наилазимо на јак утицај и тих источних суседа.
Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном разуме се само по себи;
али то је оно, што је чини занимљивом и важном и за општу европску заједницу.

Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа, а
све сигурне вести, које имамо о њему као и о Словенима уопште, нису старије од VI
столећа. Са језицима Истока и Југоистока, јерменским, албанским и балтиским,
словенски припада групи сатем – језика. По сродности с тим групама да се одредити
и његово територијално распростирање. Словенски се на истоку додиривао са
ариским или тачније иранским, јер с њим заједно има процес првобитног с после и –
и у – вокала и гласова к, р. Лексикално је иранско бага сигурно у вези са нашим
богъ. С друге стране, словенски има врло много сродних црта са балтиским
језицима, литванским, летским и изумрлим пруским. Из прасловенског језика развиле
су се у главном три велике словенске језичке скупине, према географском ширењу
појединих племена, према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца, и
према културном утицају суседних племена. Западна је група чешко-пољска, са
кашупским, лужичко-српским и готово изумрлим полапским; источна је руска; трећа
је група југословенска.

[Ometač]

У самим јужнословенским дијалектима ни данас, ни у прошлости, није било оштрих
граница између појединих дијалеката, између словенских, српскохрватских и
бугарских, него су сви прелазили једни у друге. Што се нарочито тиче словеначких и
српскохрватских говора, за њихову старину А. Белић даје овакво тумачење: "Пре
доласка њихових претставника на Балканско Полуострво – они су говорили једним,
заједничким језиком. У границама тадашње њихове друштвене заједнице добиване су
три диалекатске ниансе: кајкавска, чакавска и штокавска, од којих су и после тога
чакавски и кајкавски дијалекат развијали заједничке црте. Када су њихови
претставници дошли на Балканско Полуострво, однос се међу њима променио у толико
што су сада чакавски и штокавски диалекти почели да живе општим животом, а један је
део кајкавског диалекта – хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје
штокавског и чакавског диалекта, и да се развија засебно од словеначког кајкавског."

[Ometač]

Сродност и сличност словенских језика врло је велика; много већа него сродност
између романских и германских. Разлога за то има више. Први је и најодлучнији, што
су Словени дуго живели у једној непрекинутој маси, груписани на терену недељеном
великим морима и све до X века неуклинченом од других, туђих народа. Други, врло
важан је разлог тај, што словенски елеменат није ушао у онакве "амалгамирајуће
процесе" са туђим елементима, у какве су улазили на југу Илири-Арбанаси, или
Дако-Романи, или Англо-Саси-Нормани, него је, изузевши донекле Бугаре, одржао у
главном свој етничко-лингвистички карактер чист, у колико није сасвим подлегао
физички моћнијем страном утицају. Најзад, трећи је разлог, што је свест о словенској
заједници била доста жива и што су веза између појединих племена и народа трајале
дуго са уверењем о етничкој припадности. "Сви словенски језици или наречја
одржали су верно и чисто досада стари заједничко-словенски језички тип, истина са
различним губицима или модификацијама", наглашавао је В. Јагић.

[Ometač]

Доласком Мађара и стварањем њихове државе растргнута је непосредна веза између
северних и јужних Словена, а надирањем Немаца путем низ Дунав губила се веза
између Чеха и западних Јужних Словена. Али трагови пређашње заједнице још су
очевидни. Чакавска акцентација, која је код нас најизразитији представник старог типа,
има доста додирних тачака са најзападнијим руским диалектима, као и словеначка са
источним чешким. Подударања има, исто тако, и у фонетици. Посредници су били
понајвише словачки и малоруски диалекти, који су дуго били у непосредном додиру с
јужнословенским.

Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља, природно, и једну заједничку
језичку и општу културу. Она се могла развити само на једном заједничком подручју, на
ком су словенска племена живела у непосредном узајамном додиру.

[Ometač]

Спомена о старим Словенима нема ни у једног писца до VI века. Крајеви Источне
Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном Мору,
били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло
опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су се
препричавале. Од неких општих имена народа, која се тамо помињу, као Скита и
Сармата, не може се поуздано утврдити, да ли се и у колико се односе на Словене. С
нешто више сигурности можемо пратити, како се за Словене јавља понекад име
Венета (Veneti, Venedi, Winden, Wender); још у XIX веку нека словенска племена
називају се Вендима и Виндима. Али и при том треба бити врло опрезан, јер је
венетско име раширено по свој Европи и јер је постојало врло старо италско племе
Венета, које је имало своје подручје Венетију, после Венецију. Под венетским
именом изрично подразумева Словене латински писац VI века, Гот Јорданис. Он
казује: "Многобројни народ Венета станује од извора река Вистуле преко огромних
подручја... Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и
местима, они се у главном ипак називају Склавени и Анти." Њихово се подручје, вели
тај писац, простире "од града Новијетуненског и језера које се зове Мурзијанско све
до Дњестра и на север све до Висле; они имају за насеља мочваре и шуме. А Анти,
који су од њих најхрабрији, тамо где се савије Понтиско Море, протежу се од
Дњестра све до Дњепра. На том подручју, под истим именом, постоје и ранији
спомени може бити баш наших племена, али се ни код једног писца не да овако
утврдити, на кога се непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што
допиру до Висле, уз Сармате и Сцире, и Венеце; а Тацит, нешто опредељеније,
одбија да доведе у заједницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, држи,
ближи првима. На Пајтингеровој карти смештени су Венди међу Дунавом и Дњестром.
Од Висле до Дњестра цео простор припада, у главном, Словенима; на том подручју
они остају кроз читаво доба хисторије, ширећи се одатле на југ, исток, и на запад.
Код већине писаца они су приказани као "врло велик народ" или "као безбројна
племена".

[Ometač]

Карактер и тип једног насеља најбоље обележавају његови народни топографски
називи. Арапи и Перзијанци, упозорава добро К. Јиречек, имају безброј имена за све
врсте степа и равница; Шпањолци за планине, а код Словена "пада у очи богаство
назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баруштине и
мочвари, за шуме, жбуње и гајеве. Противно томе ретки су заједнички словенски
називи за облик планина, те је локална терминологија у Карпатима, источним
Алпима, у Карсту на Адрији и на Балкану врло различита." Значи, дакле, да су
Словени живели у неком крају пуном шума и вода. И само име Словен, видели смо
напред, у вези је с тим и долази од корена kleu- cluere. Позната народна фраза
"ославило је пролеће" означава покрет дотле замрзлих вода и буђење новог живота
под сунцем. Арапски стари писци наводе, да је "земља Словена равница покривена
шумом", а Словени да "живе у шумама". Пут за Кијев "води кроз степе, беспутицом,
кроз потоке и велике шуме". Пољски научењак Ростафински упозорио је на
чињеницу, да су Словени реч буква добили од Германа; из тог излази, да у првој
постојбини Словена није било тога дрвета. Такво подручје постоји, доиста, око
средњег Дњепра, у данашњем Полесју; он је с тога склон веровати, да је баш на том
подручју и била првобитна отаџбина словенских племена.

[Ometač]

Словени су, доиста, били врло вешти у животу на води. Они мајсторски граде лађе;
сами су одлични бродари, и то и мушки и женске. У једном стратешком спису, који се
приписивао цару Маврикију, казује се, да насеља Словена и Анта "леже уз реке... око
њих су понајобичније непосредно шуме, или баре, или ритови." "У прелажењу река
вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води, па често неки од њих
изненађени каквом опасношћу у својим насељима загњуре се у дубину, држе у
устима трске удешене за такву прилику, дуге и потпуно изврћене, које допиру до
површине воде, па лежећи наузначке у дубини дишу кроз њих и издржавају много
сати тако." На својим лађама Словени се отискују врло далеко и допиру чак до
Кикладских Острва.

За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит у свом важном спису О
управљању државом, да Срби "потичу од некрштених Срба, прозваних и белих, што
станују с оне стране Турске (тј. Мађарске) на подручју, које они зову Бојки (Βοϊκι),
где граничи Франачка као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела". Бели
Хрвати станују "уз Франачку", а "подложни су Отону, великом краљу франачком и
саском, и некрштени су, а с Турцима се орођавају и пријатељују". Балкански Хрвати
потичу од тих белих Хрвата, који беху "суседи Словенима, непокрштеним Србима".
Овде се очевидно мисли на Лужичке Србе, чија локализација тачно одговара даним
границама. Један источни писац помиње Србе као становнике "који се пружају према
истоку, а далеко су од запада". Један анонимни географ баварски IX века наводи
опет, да су "Сервиани толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и
да, као што тврде, отуд воде порекло".

[Ometač]

Да ли од тих Срба у ствари потичу и наши јужни преци? Језична веза између Срба на
југу и Лужичких Срба није таква, да показује непосредну ближу сродност, нарочито
не сродност за овако доста касно доба растанка. По природи свог места лужички
говор је прелаз од пољских до чешких особина и далеко је од карактеристика
српскохрватског језика. Српско племе од Чешке (Бојка – terra Boiorum, Bohemia) до
"истока", или хрватско од Полабја до Дњепра, у толикој распрострањености, тешко
да је било јединственог типа. Исто је тако мало вероватно, да су цео тај широки
простор насељавали само припадници једног племена. Пре ће бити истина, да су на
том простору живела и друга словенска племена, измешана, услед померања с истока
према западу. Племенска имена тога времена веома су померена. Има Дуљеба, на
пример, јавља се на Бугу и у Чешкој; име Анта налази се од Кавказа до Алпа. Име
Хрвата није уопште словенског него иранско-сарматског порекла, а јавља се као
лично име у натписима II и III века у Танаису, и није извесно да је с почетка имало
етничку ознаку. Ф. Рамоуш га изводи од речи haurvatar "чувар стоке" или huurvatha
"пријатељ". Име Франака, на пример, које долази од francus означавало је најпре
"само чињеницу политичке слободе кретања за владајуће класе". Српско и хрватско
племе било је, по свој прилици господареће племе, односно то су организованије
племенске скупине, које су као такве дошле до јачег израза. Има једна вест код
Константина Порфирогенита, у којој се каже, да су за један нападај у Италију
Дубровчани на својим лађама превели: τουζχ� ρωβατουζ και τουζ lolmoυζ
Σκλαβαρхονταζ, т.ј. "Хрвате и остале словенске господаре". На подручју Словенаца,
западно од Целовца, око Мосбурга, било је средиште једне старије жупе, где су кроз
Средњи Век постојали "касази" као једна врста племена и слободних људи, чије се
име још увек чува у многим месним називима. На том истом подручју, нешто
проширеном, очувано је у монографији и хрватско име на више места и Љ. Хауптман
је са разлогом могао извести закључак, "да је касаз и Хрват исто". Важно је утврдити,
да се град српског краља Чимислава звао Кесигесбург, т. ј. град Кесига, односно
Касага. Порфирегенит прича, да се један од петоро браће, који је Хрвате довео на
југ, звао Косенцис, а други Хрват. Хрватин је и код нас у Средњем Веку често
употребљавано као лично име. Српско име, међутим, није било много у обичају као
лично име. Народски, оно је у најстарије време гласило Срьблинь; облик Србин
доцнијег је порекла. У туђим споменицима зову нас Surbi, Sorabi, Σερβlοι.
Етимологија имена још није утврђена; али је, чини се, сличног културног порекла као
и назив Словена (сръбати, sorbere), по нашем животу близу воде.

[tol]

NAvedi odakle se kopira tekst

ovako ispada da si ti autor teksta

[Ometač]

Занимљиво је и врло важно, да је Порфирогенит забележио хумско предање, по ком
род њихових владара Вушевића или Вишевића потиче "од некрштених становника
око реке Висле". По том би веза једног српског племена са северним Словенима
данашњег пољског подручја била утврђена на начин, којим се и сада служе
испитивачи насеља. Ми не видимо никаква оправданог разлога зашто се тим
предањима не би могло потпуно веровати. Језичке разлике, у диалекту, не могу бити
довољан разлог против тога. У непосредном додиру с другим, врло сродним
словенским елементима, разлике су се постепено губиле; а мешавине је било и код
наших саплеменика на југу, као и код оних на северу. Ради оскудице докумената све
до X века нама је данас готово немогуће апсолутно утврдити све мене тих процеса, а
да су постојала несумњива претапања и изједначавања да се закључити из појаве, да
је много словенских племена, с разних страна, учествовало у колонизацији Балкана
и претрпело, несумњиво, много измена свог првобитног типа. Шта је остало у
данашњем нашем језику од диалекта Абодрата, Дуљеба или Смољана?

[Ometač]

За порекло наших старих насеља доста говоре и топономастичке паралеле. Позната је
појава, да се код одсељеника често јављају имена њихових пређашњих области. С
тога, по свој прилици, није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској; Дунајец у
Херцеговини и Дунајец у Галицији; Одру и код нас и у Шлеској; Свитаву у Босни и
Моравској, Пшињу у Јужној Србији и Шлеској; Мораву по целом нашем подручју од
севера до југа и сл. У краковској области, поред других примера, вреди сравнити:
Броновице и хрватски Брановец, Његосавице – Негославце, Прзибиславице –
Прибиславец и сл. Карактеристично је и име Галич у Галицији и наш Галич у јужној
Србији. У Карпатима, међу Словацима, сретамо називе: Ситница, Сливник, Брусница,
Теплица, Љуботиња, Плавница, Стројна, Тврдошин и др.; а у Зволешком Лесу, у
Словачкој: Слатина, Каменица, Штавнице, Крупиница, Страхора и сл. На неколико се
само словенских страна срета назив Кијев!

[Ometač]

NAvedi odakle se kopira tekst

ovako ispada da si ti autor teksta

То си ти већ сигуран да нисам?

[Ometač]

Словенска племена, која долажаху на Балкан, нису била увек истог ужег рода. То се
види одмах већ по том, што она нису силазила на Дунав једним путем и из једне
области. Сељења Словена имала су, у главном, два правца. Једни су силазили уз
обале Црнога Мора, преко Дњестра и Серета, у данашњу Румунију, а одатле на Дунав.
То су источна племена, којих је било више; по речима грчког хроничара Теофана,
седам-осам. Мојсој Хоренски, јерменски географ VII века, казује да је у Дакији
живело чак двадесет и пет словенских племена и да су она отуд, потиснута Готима,
прешла Дунав и посела не само Тракију и Маћедонију, него и Ахају и Далмацију.
Други су силазили у панонску долину преко Карпата, вероватно кренути најпре од
Хуна и услед тога дуго времена туђи подложници. Један њихов део прелазио је
Дунав и Саву понекад из властите иницијативе, а понекад у служби Авара. Прва, не
знамо кад и у ком обиму вршена кретања изазвала су, после, нова, или из невоље,
ради потискивања; или из жеље за пљачком; или по примеру првих; или на позив у
савезништво.

[Ometač]

Нека од тих племена позната су нам по имену. Теофан изрично помиње Северце
(Σεβερειζ), које су Бугари преместили из насеља око Варне. У такозваној Несторовој
Хроници има помена о племену Северјана "по Десни, по Сами и по Сули", далеко на
северу, које је 883. покорио кнез Олег. Један део овог племена допро је до Грчке,
где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани (Σεβρανη) –
Северјани. Постоји мишљење, да су они становали и између Тамиша и Чарне и да је
по њима добио име Северински Банат, док ми држимо да је ово име дошло од града
Северина и имена цара Септимија Севера. Седам других племена, која су била у
њиховој околици, померише Бугари према југу и према западу до граница аварских.
Теофан не помиње њихова имена, него за нека од њих дознајемо с друге стране.
Једни су се, изгледа, звали Моравци, по реци Морави, којој су дали нов словенски
облик, место старог Маргуса. Име Мораваца (Μωραβων) јавља се тек око IX века, а
Порфирогенит помиње област Мораве (Μωραβιαζ). Племе Тимочана, за које франачки
хроничар Ајнхард бележи да се 818. год. одвојило од Бугарске, добило је тај назив
по Тимоку, у "чијем се подручју беше населило. Са севера су и Абодрити, насељени у
Дацији, по којима је остао назив "бодрошке жупаније". У Чешкој је постојало племе
Дечана. Можда се у нашем називу Дечани очувао траг једног племенског назива. За
Србе (Sorabi) кажу Ајнхардови Анали 822., да заузимају "велик део Далмације". Њих
Порфирогенит, један век доцније, описује као господаре и становнике подручја од
Раса све до Пливе и Цетине. Кад је цар Константин III 649. год. напао вардарске
Словене и један део њихов силом преселио у Малу Азију, они су тамо, по свом
имену, основали град Гордосервон. Српских колониста било је и по грчким
областима, судећи по именима Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у
Коринау, Сербон у Аркадији и др. У Маћедонији је очувано повише имена словенских
племена. Племе Друговића, у јужном делу Маћедоније и око Полога, имало је своју
посебну епископију. Оно се, као и нека друга племена помиње у солунској легенди
Св. Димитрија, VII и VIII века. Племе "Дреговића" наводи, међутим, Кијевска Хроника
и у Русији међу Припјатом и Двином, а име "Драговића" помиње се X-XII века и у
Алтмарку.

[Ometač]

Овде је можда име не само племенски назив, него и ознака заједнице. Сагудати су
становали између Солуна и Верије, вероватно источно од Вардара, и нису, у
суштини, чисти Словени. Њихово име потсећа на мађарско-хунске Сакуле, Сакулате,
Szekoly. Назив места Сакулево (у леринској области), чији староседеоци имају
предање да су ту "од ветко време" и речица Сакулева могу бити остаци њихових
насеља. Велегезити су се населили у Тесалији, где се око залива Вола створила,
provincia Belegezitiae. Вајунити су се из Маћедоније померили према Епиру, где од XIV
века постоји област Вагенеција. Да су Вајуни – Бабуни, како неки мисле, није
сигурно. Брзити, Брсјаци становали су око Охридског и Преспанског Језера,
допирући све до Велеса; и од свих словенских племена на југу показивали су
највише активности. Без ближе ознаке назива у Димитријевој легенди наводе се
словенска племена с Ригхина и са Струме. Ови с Ригхина, помешани с влашким
елементима, продрли су у VIII веку и у Свету Гору и ширили се по тим крајевима.
Поред њих извори од VIII-XIII века спомињу и једно племе Смољана и "смољанску
тему", заједно с њиховом епископијом. Били су се населили на средњој и горњој
Мести и допирали су до Арде. Кијевска Хроника казује, да је велико племе Кривића
подигло град Смоленск; а зна и за руско племе Смољане. У Херцеговини, на десној
обали Неретве, постоји врло јако браство Смољана. Околина Солуна била је пуна
словенских насеља. Сами Грци називају тај крај једно време "Словенском"
(Σκλαβινια). Домало у том важном трговачком граду словенски језик долази знатно до
израза. У старом Житију Св. Методија чак се прича, како је византиски цар Михајло
наговарао Св. Ћирила да се прими тешке дужности покрштавања Словена, пошто зна
њихов језик. "Ви сте Солуњани", вели се да је он говорио, "а Солуњани сви чисто
словенски говоре".

[Ometač]

На југу Балканскога Полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до
Пелопонеза. Порфирогенит с уздахом бележи да је сва земља изгубила грчки
карактер и постала варварска. У IX веку они су ту чак основали слободну своју
област. Од тих словенских племена изрично се помињу на југу, у Лакадемонији и на
Хелосу, Милинци и Језерци. У области Цакона словенски је елеменат био толико јак,
да се у једном споменику из 1485. говори о "крајевима Цаконије или Славоније". У
тим словенским групама, које су силазиле тако далеко на југ, било је много Срба и
Хрвата и у топономастици целе Грчке очувано је доста трагова њихових све до
данас. Српска имена споменусмо мало раније, а име Хорвата налази се у Атици,
Тесалији и Арголиди. На Балкану се налази и нешто трагова великог племена
Дуљеба, које је имало својих саплеменика око реке Буга. Њих су Хуни и Авари
развејали на више страна, а велик део њихов довели су као робље у Панонију, где су
их страшно мучили. На Балкану, у Епиру, поменули смо Јустинијанову тврђаву
Долебин. Име Дуљеби срећемо у Сопоћанском Поменику, Дулиби у Босни, а
Дулибиће у Далмацији.

Велико словенско племе беху и Хрвати. Они су населили западни део Балканског
Полуострва до Пливе и Ливна и постепено до Неретве, а на северу су далеко
премашили Саву и преко њеног извора. Врло блиски Србима, они су код старих
писаца замењивани у више махова; код грчких писаца XI и XII века налазе се
изрично овакве реченице: "Народ Срба, које зову и Хрватима" (Скилица) или "Народ
Хрвата, које неки зову и Србима" (Зонара). Стара хрватска насеља налазе се у
топономастици по Крањској, Штајерској и у јужној Аустрији.

[Ometač]

Словенску расутост тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте, повезане
унутрашње организације они су живели племенски подељени, не признавајући власт
једне врховне управе. Ова су племена, иако захваћена једном општом бујицом, ипак
настављала да живе својим засебним животом, везујући се за сродне суседе по
нужди. "Овим племенима, Склавинима и Антима", вели Прокопије, "не влада један
човек, него од старине живе у демократији." "Живе без власти", говори Псеудо-
Маврикије, "у међусобној мржњи, и не познају реда... Код њих влада разлика
схватања, па или се не сложе или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно,
што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан
да уступи другом". Таква племенска подвојеност и отсуство врховне власти и
дисциплине имали су као последицу немоћ иначе многобројних Словена да за дуго
не створе праве организоване државе и њихову оскудицу способности за
организован отпор. Устанак и борбу против Авара спрема тек франачки трговац
Само. Мало наивно, али вероватно тачно казује Кијевска Хроника, како су Словени,
после међусобних борби, сами пристали да у Русији од Варега приме господара.
"Земља је наша велика и обимна, а нема у њој народа, него дођите да кнезујете и
владате нама". Тако је, веле, гласила њихова порука. Само оскудицом способности
за организацију да се тумачити и појава, да су и Хуни, и Авари, и Бугари, бројем
несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари, и то не само у
првим годинама препада, него за читава десет столећа.

[Ometač]

С друге стране, такав начин живота и управе, са личним изражајем појединаца и
брастава у свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту
Словена запажају многи стари писци, несумњиво по примерима личног прегалаштва,
а што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог у том, у чем
је био и узрок те љубави. Познат је поносни словенски одговор хагановим
посланицима: "Какав је то човек кога греју сунчани зраци, који ће учинити да се ми
покоримо?" Псеудо-Маврикијев спис изрично наводи како се Словени "никако не дају
у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи".

Демократске особине уређења примитивних организација претежно су
карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија
разлика поседа и по том лични утицај у њиховој средини. Како је то тачно истакао Х.
Хирт, нема сталежа који је толико упућен на узајамну помоћ као земљорадник.
Сточари, међутим, нису у тој мери зависни једни од других; они до свог благостања
не долазе искључиво својим трудом и отуд код њих психолошке склоности да
присвоје туђе боље. Код земљорадника је разумљива и љубав за земљу хранитељку.
Земљорадник је везан за земљу коју обрађује и годинама припрема за бољи род; док
сточар, ради потреба паше, која се мења по временима године, има више номадских
склоности. Отуд је лакше покретан и мање спреман да за одбрану земље, односно
њеног слободног поседа и с тим у вези појма слободе уопште, жртвује живот.

[Ometač]

Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврђен. Сигурно је само,
да смо у већини раније били долихокефали и да смо имали претежне особине
нордиске расе. За тачније податке недостаје поуздан материјал старих словенских
гробова и ископавања уопште. Дунавске Словене описују византиски писци као
високе и јаке људе; сам цар Маврикије чудио се једном приликом величини њихових
телеса и развијености удова. Прокопије вели за њих, да им је боја косе била риђа.
То потврђују и неки арапски писци, који Словене уопште приказују као румене и са
русом косом. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном, што је био
израстао, светле косе и модрих очију. Плави тип људи, међутим, није само
карактеристика Словена, него северних народа уопште. Занимљиво је, да Илијада
извесне грчке јунаке, као Ахила и Менелаја, приказује исто као плаве људе. Мешања
с другим народима, који су прелазили као мање или више стални елеменат преко
Балкана, изменила су знатно антрополошка обележја старијих раса и учинила и њих
, као и у осталом и све друге народе у Европи, занимљивом смесом њихова физичког
промета. Наши крајеви нису довољно и систематски испитивани у погледу
антрополошких особина, али се на основу досадашњих проучавања даде несумњиво
утврдити, да је данас у многим областима код нас плави, односно светли, тип мање
заступљен од тамног. За Херцеговину, на пример, долази само 6.11% са светлом
бојом лица, а 42.22% са светлом бојом очију; у Боки 5.99% са светлом бојом косе, а
32.71% са очима угасите боје. Међутим, на основу проучавања у Антрополошкој
секцији загребачког Социолошког Друштва (истина, на малом броју лица) налази Б.
Зарник, да међу децом словеначког порекла "сасвим тамне пигментације уопће нема,
а свјетлокосих и модрооких има 48% (Хрвати 33.7%). Локални утицаји и везе са
становништвом непосредних суседних области учинили су да се ранији наш тип
асимиловао новим на Балкану специјално динарско-јабланским. Словеначке лобање,
опет, с обзиром на њихов потиљак, ближе су тиролским алпско-германским него
чешким, исто као и с обзиром на њихову брахикефалију (53.4% код Словенаца,
53.5% код Тиролаца).

[Ometač]

По проучавањима В. Лебцелтера светле очи међу Словенцима уопште превлађују;
проценат њихов износи 52-58%. У Србији је проценат 48.5%, у Хрватској 49.2%.
Тамна комплексија превлађује у западној Босни и Херцеговини са 52-55%, а у
далматинском Загорју износи чак 63%. К. Дрончилов тврди за маћедонске Словене,
да су 54.8% тамних очију, 55.6% тамно-кестењаве боје, а да је људи риђе косе само
0.6%. Ј. Ердељановић налази, да је код Јужних Словена најмногобројније
заступљена источно-европска раса, са плавом комплексијом, данас брахикефалним
обликом главе, округлим лицем, подебелим (често мало угнутим) носом и са
осредњим растом. "Има код Јужних Словена целих оаза, у којима је становништво
још већином одржало плаву и отворено-смеђу комплексију и припада највише
источно-европској а мањим делом нордоидној и нордиској раси. Такве сам оазе
налазио у североисточној Србији, у Повардарју и код Хрвата у Загорју и у
Туропољу." Друга, веома многобројна раса код Јужних Словена јесте динарска или
јадранска. Њени припадници имају црномањасту боју, високу лубању "са готово
стрмим потиљком", брахикефали су; карактерише их још дуго, уско или овално,
лице, повијен, орловски нос, окоштост и висок стас. "Поменути јако издужени
облици главе и тела чисто нам нехотично изазивају утисак, да је ова раса постала у
неким врло високим планинским пределима, где је вековно напорно пењање и
силажење по стрмим странама приморавало мишиће на јаке покрете. Она је заиста и
данас у Европи распрострањена поглавито по планинским пределима. Сматра се да
је најчистија у Босни са Херцеговином, у Црној Гори, у Далмацији и у Хрватској, и да
је има и међу Словенцима." Монголоидни елементи унесени су у наш народ преко
многих хунско-монголских племена, која су живела међу Словенима, као што беху
Хуни, Обри, Бугари, Мађари, Кумани, Печењези, Татари и Турци.