У својим привременим стаништима око Дунава, у она несигурна времена, при честим
померањима и угрожавањима, Словени су понекад давали утисак као да су номадска
племена. Прокопије казује за њих да "станују у бедним колибама, удаљени знатно
једни од других, а мењајући сви често место насеља". Али, чим се мало смире,
Словени се добрим делом одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој
постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу,
у Дунавској долини. Ибрахим ибн Јакуб је говорио за просо да је главни продукт
словенског житарства. Менандер, у VI веку, спомиње византијско паљење словенских
поља, несумњиво обрађених или са жетвом. Уосталом, да су стари Словени, као
добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички
називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно.
Њихово рало преузели су Немци (у немачком Arl), а можда и реч плуг. "Изузевши
опће ријечи, као орати итд.", наглашава П. Скок, "читава пољопривредна
терминологија румунска словенскога је поријекла. Исто тако и арбанаска. Арбанаси
као горштаци немају, на примјер, свога израза за косити. Они говоре за овај појам
словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски
пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Козја вуна зове се ту, на примјер,
словенским адјективом козна".