Словенска племена и њихова култура

[Ometač]

У својим привременим стаништима око Дунава, у она несигурна времена, при честим
померањима и угрожавањима, Словени су понекад давали утисак као да су номадска
племена. Прокопије казује за њих да "станују у бедним колибама, удаљени знатно
једни од других, а мењајући сви често место насеља". Али, чим се мало смире,
Словени се добрим делом одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој
постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу,
у Дунавској долини. Ибрахим ибн Јакуб је говорио за просо да је главни продукт
словенског житарства. Менандер, у VI веку, спомиње византијско паљење словенских
поља, несумњиво обрађених или са жетвом. Уосталом, да су стари Словени, као
добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички
називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно.
Њихово рало преузели су Немци (у немачком Arl), а можда и реч плуг. "Изузевши
опће ријечи, као орати итд.", наглашава П. Скок, "читава пољопривредна
терминологија румунска словенскога је поријекла. Исто тако и арбанаска. Арбанаси
као горштаци немају, на примјер, свога израза за косити. Они говоре за овај појам
словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски
пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Козја вуна зове се ту, на примјер,
словенским адјективом козна".

[Ometač]

Словенска спољашњост није увек била много похвална. Казује се, вероватно за оне
који станују око воде, да на себи од одела немају ништа сем гаћа. Гаће су заиста
општа словенска реч. Иначе је облачење у словенским језицима и култури позната
ствар, (одěти, обълěти). Истина, за главне делове одела имају туђе називе: кошуља
долази од латинског casula, гуњ од gunna и капа од cappa. Сај, саја, шајак, долази од
латинског sagum. Словенске речи су, међутим, за одела од кожа, као кожух и шуба
(шубара), шапка. Крзно се на западу уопште звало "sclavina", француски "esclavine".

"Живе тешко и убого као Масагети", пише Прокопије, "и као и они пуни су увек
нечистоће." Овај његов податак изгледа мало чудноват и, по свој прилици, тиче се
неког планинског словенског племена, јер знамо сигурно да су Словени радо и често
ишли у воду и да су, при једној опсади Солуна, неки од њих били изненађени при
купању. Да су се бријали види се по томе, што је глагол брити општесловенски; не
зна се само да ли су бријали главу или само браду.

Нарочито се хвали њихова издржљивост. Несвикли на неко нарочито благостање
они, по Стратегикону, "лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела
и оскудицу намирница". Као сви варвари, нарочито као њихови трачки суседи, воле
да пију и пијући без мере често се опијају и страдају због тога. Свима Словенима
добро је позната реч пир.

[Ometač]

Моралне њихове особине показују, да је код њих било, поред суровости
примитиваца, доста често и особина вишег степена. Прокопије с тога и казује за њих,
да нису, "рђави ни зликовци ни најмање", него само да су прости. И Менандер их
описује, исто тако, као варварски просте и напрасите, који у срџби убијају чак и
иначе неповредиве туђе посланике. Јован Ефески пише, како су "прости људи, који
се не усуђују изићи ван шума у пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осим две
три лонкадије, т.ј. копља." Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу
према странцима "Чувајући проводе их из места у место где им устреба, па, ако се
небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај
што му га је предао, по дужном обичају да освети странца". Прадеда хисторичара
Павла Закона, негде у VI веку, на бегу у отаџбину спасла је милостива једна старица
Словенка сакривши га од потере, а хранећи га, потпуно изгладнелог, постепеним
повећавањем оброка, "да не би, кад би му дала хране да се засити, одмах и умро".
Ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује
један војни грчки писац, они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче "да
ли се хоће вратити у своју земљу, уз неки откуп, или остати онде слободни и као
пријатељи".

[Ometač]

Као варвари, нису много поуздани и не цене увек уговоре, али је занимљиво, да им
се тај недостатак приписује више страху него грамжљивости. То је дошло можда
делимично и из искуства, јер су, из лаковерности, понекад пуно страдали. Било је,
наравно, и похлепе. Као сви примитивни људи, воле да присвоје туђе и с тога, пише
Стратегикон "своје нужне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко
мере". У друштву и ропству азиских народа, а и сами још сирови, они су понекад
били врло свирепи; набијање на колац, бацање живих људи у ватру, и дерање коже
с леђа нису ретки случајеви, који се приписују пљачкашким словенским четама.

И у породичном животу њиховом било је доста примитивности. Као старе галске
поглавице и као Германи, који имају по више жена, тако се и за старе словенске
кнезове зна, да су живели у полигамији. Владар Само имао је дванаест жена
"винидског порекла"; у полигамији је живео и руски кнез Владимир. Кијевска
Хроника нарочито истиче неваљалство руских племена Радимираца, Вјатича и
Севера, који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и
држећи по две и по три жене. Правог брака није било, и ми знамо да је Св. Сава још
у XIII веку међу Србима нарочито деловао, да их приведе "законитом благослову". За
време Ћирила и Методија било је по Моравској много "женидаба бешчасних". У
Русији прост свет за дуго је избегавао црквени брак, а све до XVII века налази се
осуда оних, који имају по неколико жена. Муж је био онај, који је имао више права;
он је жене куповао, отимао, узимао и пуштао; жене су биле пасивне и готово
бесправне. "Жена је била нешто, што се је мало разликовало од једног предмета
мужевље својине". За словенске жене казује Псеудо Маврикије, да су честите "преко
сваког људског начина" и да често пута иду добровољно у смрт за својим мужем, "не
хотећи проводити живот "као удовице". К. Кадлец лепо примећава, да је за то било и
других разлога. "Словени су веровали у живот после смрти и због тога су
покојницима полагали у гроб све, што им је требало за живот. Као такву ствар су
сматрали и жену".

[Ometač]

Унутрашње уређење Словена било је племенско; и то, како смо видели, без јаче
организације. "Живе без власти, у међусобној мржњи, и не познају реда, казује за
њих Стратегикон. "Словени су неустрашиви и ратоборни", пише Ибрахим Ибн Јакуб,
"и кад међусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових
племена и расцепканости њихових брастава, не би се ниједан народ на земљи могао
с њима мерити по снази". У опису Псеудо-Цезарија каже се за Словене око Дунава,
да су "дрски, самовласни и без вођа". Међутим, није тачно да су Словени били без
икаквих вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вође или поглавара над
више племена, а да су поједина мања племена имала своје поглавице о том нема
сумње. Исти војни спис изрично бележи: "како је међу Словенима много поглавара,
па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или
поклонима". И Менандер спомиње једног словенског поглавара Даврентија и народне
вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћени Словени изјављују, да је хаган
послао људе с богатим даровима да часте њихове поглавице. У тог писца наводи се,
с оне стране Дунава, неки словенски поглавар Мужок чак с неком већом влашћу.
Занимљиво је, да арапски писац X века, Масуди, помиње велики углед словенског
племена Волињана и њихова поглавара, који се зове Мажак, а који беше уједно и
врховни поглавар осталих владара. Народно име за те поглавице није познато у то
доба, али се доста рано јавља реч жупан, као поглавар жупе. Реч је по свој прилици
хунског порекла, јер се јавља око IV века у написима у Нађи Сент Муклошу, по трагу
Атилином. Реч је рано ушла у општи словенски промет; од ње је чешко и пољско
хпан и пан и после мађарско ispan. И други називи за поглавице страног су порекла;
бан је дошло од аварског хагана Бајана, а кнез (кънÓ зь) је од германске речи
Kuningiaz. Реч краљ постала је метатезом од Карл, по Карлу Великом.

[Ometač]

Словени нису били нарочита ратничка раса. Иницијатива за борбе и нападе у већем
стилу долазила је стално од других, Хуна, Гота, Бугара и Авара; они сами имали су
стално нечег пасивног. Њихово оружје било је оскудно, а начин ратовања врло
примитиван. Нису били коњаници као Хуни и Авари, него у главном пешаци и
поморци. Тек у заједници с Хунима они су се свикли на коње. Као пешаци нису
имали оклопа, него су ишли у борбу са копљима и малим штитовима. Као такве
познају их Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су се Словени у борбама
по Византији знатно извештили. "Обогатили су се", вели овај други, "и имају злата и
сребра, ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји".
Војни списи грчки доста подробно описују бојну тактику Словена. Несвикли на борбе
с добро увежбаном редовном војском, они у главном настоје да искористе
погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају да навуку противника у
густеж својих шума, у кланце и опасна места, где ови не знају да се снађу и где не
могу да се развију. "Служе се вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по
ноћи, удешавајући многоструке начине". Немају ножева, него носе "по два мала
копља", а "понеки од њих" иду "и са штитовима добрим али тешким". Служе се уз то
дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама, натопљеним јаким отровом.
"Кад се догоди да се усуде упустити у праву битку, заједно вичући крену се мало
напред, па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. А
ако не, беже натраг, не журећи да се из близа сукобе са снагом свог непријатеља".
Византиски тактичар препоручује ради свега тога, да походи против Словена бивају у
зимско доба, кад се замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад
настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. Те своје особине
вешта препада Словени су изводили и у византиској војсци, у коју, заједно са
Антима, почињу да ступају већ у првој половини VI века. У походима на Балкан
понајвише су се држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности,
које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су у пљачкашким
четама и на већим експедицијама са Словенима ишле и њихове жене, негде ради
плена, негде да одмах присвоје туђе куће, а негде и са планом, да помажу мушке у
борби, као, на пример, при нападу на Цариград 626. год.

[Ometač]

Словенски упади у Византију били су разнога типа. Понекад, кад су ишли у већем
броју и кад су били с вођама од поуздања, или можда у заједници с искуснијима у
борби, они су употребљавали старе римске путеве с Дунава на Ниш, или низ Вардар
до Солуна. Држећи се у заједници, они су тад имали и неке своје "таборе". Али,
грчки писци истичу и то, како су они понекад зазирали од путева и долина и држали
се гора и кланаца. Но и тамо су имали неке таборе, у којима су се збирали. Њихови
одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да се боре с правом
војском; у горама они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито коњаничке,
теже маневришу, а и иницијатива за борбу условљена је више од присебности
појединаца.

У бојној вештини Словени су се током борби знатно увежбали. Већ у другој половини
VI века они знају за убојне справе, при опсади градова, носе "корњаче" и справе за
бацање камена и служе се лествицама да се испну на градске бедеме. У Димитријевој
легенди истиче се чак и њихова довитљивост после извесног ратног искуства. Да би
сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова,
Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи у
исти мах своје људе од ватре, која је бацана на њих. У борбе нису ишли сасвим
растурени, него су имали своје војводе.

Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Мач, меч
(мьчь) долази од готског mekja, шлем од старонемачког helma; чак је и стрěла у вези
са старонемачким Strala. Из немачког је и реч витез (витÓ зь) од Vithungi. Из
иранског је, међутим, топор – секира, а само име секира је у вези са скитским
сагарис. Тесла, трећи назив за исто оружје, јесте немачка dehsala. Оклоп брьних,
брња, брње, за који се знало да код Словена дуго није био у употреби, узет је од
готског brunjo. Словенско је коyих – копље и штит. Нож је после дошао у војничку
употребу.

[Ometač]

И иначе су биле врло тесне везе између Германа и Словена на читавој западној
граници старих и нових насеља. Германског су порекла код Словена многе речи
Западне културе. Изба – истъба дошла је од латинске речи stuba германским
посредовањем; хижа, хьізъ потиче од готског hus; кухиња од старонемачког kuchina.
Чак и реч црькьі – црква долази од старонемачког chirihha, односно kyrko, а крьсть
од старонемачког krist. Нарочито је велик утицај нордиских елемената у погледу
кућне културе код Руса. Речи као палата, трпеза, бања и сл., као израз високе
културе, потичу из грчког(παιατιον, παιατα, τροπεζα, βανεια). И друге неке речи
материјалног промета дошле су Словенима преко Германа и у вези са њима. Реч
купити, на пример, германског је порекла (kaupian); Словени су дотле вршили
трговину обично заменом. Германске су ознаке и за новац: пěнÓ зъ – пењез од
phenningos и стялазь од skillings. Реч мято, плата, царина у вези је са старонемачким
mьta. Од Словена примали су опет Немци нарочито многе речи за ознаку крзна,
којима су Словени били богати. Од Словена они дознају и за азиску, односно
византиску свилу: selecho – silcho – шелкъ. Име великог словенског племена Руса
дошло је од нордиског Rus, које је узето из финске ознаке Шведа. За ознаку тих
германских странаца, туђина, узели су стари Словени чак њихов назив Iзinda као
чоуждв и тоуждв. Чак и појам писмености дошао је делимично отуд. Реч боукьі
потиче од bцka, bцv, одакле је дошла реч bouch и Buch.

[Ometač]

Неке од страних народа познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне,
за које је најстарији облик Хянъ, па Готе (Гъгинъ). Сась, Сасинь означава Саксе у
свима словенским језицима. Народ Спала, који је живео негде око Висле, остао је у
словенском предању као неко силније људско биће у појму Сполин, Исполин. Исто
је тако као неко силније створење запамћен и Обрун, који је извесним словенским
језицима означава дива (чеш. obr, пољски obrzym). Код нас остао је помен Обара
(Абара, Авара) доста жив у топономастици, нарочито у западном делу нашег
подручја. Од Блатног Језера до бечке шуме цело подручје звало се у VII-VIII веку
,Авариа’ и ,terra Avarorum’; једно време, њихова оделења беху се груписала у
данашњој Лици. Између Врбаса и Нина, Зрмање и Капеле има седам места с називом
Обровац и Обарска. Реч обарски означава тачно нешто плаховито и сурово (н. пр.
"викати обарски"). По тој живљој успомени на Аваре и по извесним њиховим
традицијама (н. пр. назив бана од Бајана) може се рећи, да је утицај Авара био
претежнији на западу, међу Словенцима и Хрватима, него на истоку. Тек после
примања хришћанства постао је за старе Словене назив Јелини идентичан са ,пагани’
и неверници. Име Шеремет, често код Руса и код нас, означава вероватно Сармате.

[Ometač]

У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана у
топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је
познат и назив село, истина првобитно само у појму несталног или појединачног
насеља. Кућа је била у употреби код свих Словена, а посебно је у њој названо
огњиште. Реч дом је исто тако општепозната. Град је било првобитно само ограђено
место за склониште; после се развио у средиште жупе. Има доста у Словена
Вишеграда, тј. градова на брежуљцима; затим Београда и Биограда са бељеним
градским платнима; неки градови се зову Земљен (Земун) и Црни Град, јер су
прављени од земље. Занимљиви су градови у мочварним пределима као Блатоград,
Блатно на Блатном Језеру и Мозабург у Корушкој. Саставни делови куће, тј. кров,
стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, па чак и окно, опште су словенске
ознаке, иако неке од њих (н. пр. кров према старонор. hrof и стěна гот. stains) нису
домаћег порекла. Сви су Словени знали и за пећ. Један, нешто доцнији, извор казује
зашто су старе словенске куће биле убоге, подизане простим лепом на плетер или
обичне свима познате земунице. Кад дође непријатељ, објашњава се тамо, губитак
таквих кућица могао се лака срца прежалити, а сем тога такве куће нису могле бити
ни мамац за плен.

[Ometač]

Да је међу њима било и других занимања осим сточарства и земљорадње сведоче
појмови за занатлију ремесло. Жене су радиле кућне послове, а знале су све: плести,
прести (с тим у вези опште су словенске речи вретено, нит, повесмо, кудеља) и ткати.
Опште су словенске речи платно, сукно, тканица. Знали су и за лан. Од обуће,
Константин Порфирогенит спомиње код Срба њихове цревље, по свој прилици једну
врсту опанака, напомињући да су "бедне и јефтине". Живећи у шумама, они су знали
не само за просту сечу дрвета, него и за тесање. Видели смо, да су они служили
Аварима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је код нас велик
број ознака за разне врсте лађа, као брод, плав, лађа, прам, чун, и из грчког рано
позајмљени корабљ (καραβοζ).

Од домаћих животиња стари Словени знали су говеда, чак и бика и бивола; овцу,
барана, брава (који је најпре означавао ушкопљену животињу), козу, свињу, коња,
орла, пса. Франачки хроничар Фредегар прича, да су Словени били "бифулци"
Аварима. К. Кадлец лепо тумачи, да је ,bifulcus’ "модификација класичне речи
bubulcus, која је првобитно значила: волар, тј. човек, који чува и пасе волове, дакле
пастир, уопште момак у газдинству; доцније је добила свој значај: ратар,
земљорадник". Појам скотъ означавао је стоку, али у исто време и новац као њену
вредност. Под азиским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су
кобиље млеко, односно кумис. Псеудо-Цезар спомиње чак, како Словени радо једу
не само женске дојке "јер су пуне млека", него, шта више, и лисице и дивље мачке и
свиње. Овај навод не потврђује ниједно друго врело; он је, поред толиког обиља
домаће стоке и богаства риба у њиховим водама, и иначе мало вероватан. Као доказ
за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.

[Ometač]

Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње
или на водени млин, да добију брашно, муку. Хлеб (у вези с готским hlaiba) је био
познат свим словенским племенима. Од поврћа знали су сви за репу, сочиво, грах,
лећу, боб, лук, па чак и за мак. Служили су се и сољу. Млеко и од њега сир опште су
позната ствар. Од воћа су познавали јабуку, крушку, вишњу, трешњу (чрěшьнх),
сливу, праску и орах. Знали су, сем тога, и за дињу и тикву. Чела је била пажена код
свих наших племена и њен мед цењен је и код странаца. Старим баварским
манастирима додељивани су увек словенски челари као највештији. Од меда се
правило као опојно пиће и данас вољена медовина. Вино је рано ушло у обичај код
свих Словена, а биће и да се производило у јужним деловима старе постојбине. У
новој га је отаџбини, на Балкану, било доста.

Код Словена се доста пута спомиње љубав за музику. Знамо од Симокате за ону
тројицу Словена, што су били ухваћени са самим китарама, а без икаква оружја, и за
њихове речи, да им је "рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања у
музици". Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари, у некој
заседи, један Гепид им се приближавао на пријатељску "певајући аварске песме",
њима сигурно познате. Арапски писци спомињу, како Словени познају више врста
инструмената и са струнама и за дување. Заједнички је израз свима пěти и одатле
пěснь, а опште је позната свирала. Грчка реч κιθαρα преводи се у нас са гусле, па
после и ψαλτβριον, а глагол κιθαριζειν са гÓ сти – густи. Та врста инструмента и сва
традиција уз њ постали су најбитнији елеменат духовне културе нашег народа.

[Ometač]

У религиозном погледу живот старих Словена био је доста једноставан и далеко од
богатства мита и живописности не само грчке, него и полумрачне германске
митологије. И ту, као и у општим обавештењима о нама, недостају епови теогониских
особина, какве имају Инди, Грци или Германи. Народ је био у основи монотеистичан;
две врло важне вести приказују га апсолутно у тим схватањима. "Верују да постоји
само један бог, творац муње", казује Прокопије, "и да је он једини господар свега и
жртвују му говеда и све жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква
утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их свлада болест или су у
рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се
жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Штују уз
то и реке и нимфе и друга нека божанства и жртвују им свима и врачају по тим
жртвама". Хелмолд, један хроничар северних Словена, казује, да и они верују у
једног бога, који је на небу, господар и Творац свега. То схватање, настало према
патриархалној породично-племенској организацији, није потпуно монотеистичко као
у Старом Завету, али му је у многом врло блиско; ближе него схватање старих Грка,
код којих је Зевс, станујући на небу, "отац људи и богова", али понекад и зависан од
њих.

[Ometač]

Божанства, која се помињу код северних Словена, нису увек утврђена и код јужних.
Несумњиво је општепознат Перун, бог силног удара и грома. Њега су сматрали стари да
одговара Зевсу и у једном преводу XII-XIII века превели га тако. Заклетве у старој
руској држави чињене су у име Бога и Перуна. Код Јужних Словена име Перуново
очувано је нарочито у топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и
можда у ватреном цвету перуници, који у Дубровнику зову још и богиша. Бог Сварог, за
кога један извор полапских Словена каже да се "части и штује мимо друге" и да је први
међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је у једном старом преводу,
насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. Он је, према том, бог
огња, а његов син Дажбог бог је сунца. Ово божанство иначе није познато код Јужних
Словена по другим изворима. Дабог се спомиње само у две народне приповетке код
Срба, и то као противник хришћанског бога.

[Ometač]

Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању све до данас виле.
Народне песме знају за виле бродарице, неку врсту русаљки, и за виле нагоркиње.
Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке; друге су виле горске, необично лепе
и ванредне певачице. Оне потсећају на музе на Хеликону, које по ведрој слици у
Хезиодовој Теогонији, играју и певају у планини око извора. Оне су видовите, имају
пророчки дар; знају сва горска врела и све траве. Често помажу добрим јунацима и
сестриме се с њима; понекад се и удају за јунаке, али на силу. Међутим, суровњиве
су, ћудљиве, и врло опасне, кад човек нагази на њихово коло, или кад је сувише
индискретан. Изрично је забележено народно веровање, да "није сваком дато да их
мора видети. Понекад је вила замишљана и уопштено као нека демонска сила, коју
треба ублажити посебним жртвама (н. пр. у народној песми Зидање Скадра).
Бродарице су још горе, оне код вода траже бродарину:


Од јунака оба ока црна

А од коња двије ноге прве,

А од тице из рамена крила.


У јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила, и то и у једној и у другој
вези. Поред тих вила народ још верује у рођенице и суђаје, суђенице, које одређују
људску судбину.

[Ometač]

Као ови старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот, у опису
Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре-Неуре, како се код њих
"сваке године један пут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у
старо обличје". Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκανξωηοζ, у
Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио с
појмом вампира, а замена је дошла услед тога, што се, као у старим германским
скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. Исто је тако опште
веровање свих старијих народа и увештице. У народу се понекад и вукодлак и
вештица називају лепир. То долази из општег народног веровања, да се душа често
појављује у облику лепира (у грчком, на пример Ψυγη означава и душу и лепира).
Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или
здухаћ. То је, по народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику
тице, па или сам или у друштву с другима води борбу "о царство над морем и над
земљом". Веровање то врло је живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе
природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће
превладати приморска непогода са планинскима, или њихова добра срећа. Борбе се
између тих здухаћа воде свачим; камењем, гредама, лишћем, млинским колима,
воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем и Бог те пита чим ли не још". Исто је
тако веома раширено веровање у домаће заштитнике духове, сјене или сјеновике,
који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца,
Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то штовање кућне змије била је готово општа појава;
убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу, него и саму смрт
домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, на пречац с тога,
што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и
стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају и
њихова подручја.

[Ometač]

Као природни народи Словени су штовали нарочито небеска тела. Још из XV века
постоје црквена забрана против оних, који би се клањали сунцу и месецу. Трагове
обожавања огња остало је још и сад; и прескакање преко ивањданских ватара, што
треба да понесе здравље, непосредан је доказ за то.

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас
су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из
предања. Исто су тако у обичају "заветовања" за жртве, односно за неко прегарање,
кад се људи налазе у невољи или опасности. Видели смо из напред наведених
Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније
појачало, али је задржало код њих веровања основне паганске особине. Народ бира
поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом
божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога, које спашени морнари
приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и код којих су се
као обавезали. Познати су у Херцеговини и Црној Гори заветовања Св. Василију
Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој.
Непосредни пример старих празничних жртвовања код нас очуван је у обичају
бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске
жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести "увек жртвује
животиња, а никад биљка или што од ње". Док се за Северне Словене казује, да су
једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о том нигде правог
спомена. У народним песмама само причају се случајеви, да се не може подићи неки
град или мост без људске жртве. У народу постоји и веровање, да се у неку већу
грађевину мора узидати бар нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, кад већ
није могуће узидати човека. На теменима грађевина готово је обавезна још увек
животињска жртва.

[Ometač]

Један извор за Северне Словене, епископ Титмар, наводи, да они нису веровали у
загробни живот. "Словени држе да се са временском смрћу све завршава". Тврдња та
изгледа, међутим, претерана, бар с обзиром на обичај да се мртвима носи храна и да
се они јављају ма и у наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена
понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени
су били, можда због журбе, и изгинули Словени под Цариградом 626. године.
Сахрањивање је ушло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и
раније, судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свима Словенима.
Шта је бивало с душом после смрти није јасно, али је њено постојање било ван
сумње, судећи по извесним чарањима с њом у вези.

Мртвима су се давале даће. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез
Мужок давао даћу свом покојном брату и како су се сви том приликом поопијали. У
старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац
спомиње, да се том приликом дели све имање умрлог на три дела; један од њих иде
на то, да се за њ пије за душу умрлог. То потсећа на народну традицију о смрти
Краљевића Марка, који исто тако, своје имање дели на троје, а један део даје
"кљасту и слијепу", "да пјевају и спомињу Марка". Уз мртваца се често сахрањивало
и његово оружје. Тризни слична је и страва, која се помиње код Хуна у V веку, а која
је готског порекла. Реч је данас позната код свих северних Словена, а занимљиво је,
да је нема код јужних, где би се могла очекивати најприродније.

[Ometač]

Најважније светковине код нашег народа, крсно име или слава, Божић и хришћанске
задушнице у вези су са култом мртвих. На те празнике спрема се кољиво или
пшеница и пале се свеће. На слави се употребљава вино, које се зове пуње
(романско-умбриско: pune, pone) а означава само сакрално пиће. Примање убогих,
божјака и прокажених тих дана у свој дом и њихово гошћење у вези је с народним
веровањем, да су та лица у ствари њихови преци. "Пољска реч uboze значи исто што
и manes". "С обзиром на висок значај који култ предака има у религији свих
Словена", каже В. Чајкановић, "ни најмање нас не чуди што они претке сматрају за
божанства par excellence, и што у просјаку, који треба да буде прерушено божанство,
гледају баш олицетвореног претка".

Известан низ народних обичаја донели су наши преци вероватно из старе
постојбине, као н. пр. светковање пролећа о Ђурђев-дану, али су добар део примили
и развили и овде на Балкану. Русаље су романске светковине Rosaria, одн. Rosalia,
као и коледање што одговара римским Calendae. Обичај додола познат је и
Арнаутима под именом dordoletse; и Х. Барић тврди, да је реч из арбанашког ушла у
српски. Исто тако сви балкански народи знаду и за прпоруше. Међутим, економски
обичаји, као моба, молба, заманица, спрега, позајмица и сл. чисто су народног
имена и народног порекла. Старија реч бедба за мобу изгледа да је у вези са
немачком Bede.

[Ometač]

У бољевачком срезу у Србији и у једном делу Бугарске постоји обичај, да се на дан
Св. Јована или Богојављење иконе и крстови носе на реку или кладенац и да се ту
перу. В. Чајкановић са разлогом види у том остатак старог обичаја купања идола,
познат под латинским називом lavatio, пошто се то врши одређеног дана и на
одређеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. О Богојављењу се завршава
низ "некрштених дана", после кога је потребно ритуалско чишћење. Такав обичај,
очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори за то, да су
иконе замениле раније идоле, који су се звали балвани, пошто то значење ова реч
има и данас у руском и у неким српским крајевима. Добро познати обичај "ношења
крста" није хришћанског порекла; неко је, из свештеничких кругова урадио, да са
крстовима замени стари обичај ношења идола – балвана.

Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ
прилично развијени. Постојале су речи и изрази за доста суптилне појмове. Најбољи
доказ је за то тај, да је превод Светог Писма у IX веку био потпуно могућ на том
језику и да се, изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик
тога времена, дао готово сав грчки лексикални, па чак и фразеолошки, изразити
словенски. Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од
извесних племена која су затекли на Балкану, на пример Албанеза, и показали већ
тим да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја
својих особина.

Владимир Ћоровић: Историја српског народа, Први период