Словени, чија су најстарија седишта била у подручју данашње источне и јужне
Пољске и југозападне Русије, припадају индоевропској заједници. Они представљају
крајњу североисточну групу народа те припадности. Њихова источна граница
прелази у подручје татарско-монголских народа. С тога у старој словенској култури,
поред индоевропских наслеђа и веза наилазимо на јак утицај и тих источних суседа.
Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном разуме се само по себи;
али то је оно, што је чини занимљивом и важном и за општу европску заједницу.
Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа, а
све сигурне вести, које имамо о њему као и о Словенима уопште, нису старије од VI
столећа. Са језицима Истока и Југоистока, јерменским, албанским и балтиским,
словенски припада групи сатем – језика. По сродности с тим групама да се одредити
и његово територијално распростирање. Словенски се на истоку додиривао са
ариским или тачније иранским, јер с њим заједно има процес првобитног с после и –
и у – вокала и гласова к, р. Лексикално је иранско бага сигурно у вези са нашим
богъ. С друге стране, словенски има врло много сродних црта са балтиским
језицима, литванским, летским и изумрлим пруским. Из прасловенског језика развиле
су се у главном три велике словенске језичке скупине, према географском ширењу
појединих племена, према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца, и
према културном утицају суседних племена. Западна је група чешко-пољска, са
кашупским, лужичко-српским и готово изумрлим полапским; источна је руска; трећа
је група југословенска.