Бугари и балкански Словени

[Ometač]

После смрти цара Хираклија и његова сина и наследника Константина (оба су умрла
641. год.), Византија је имала да претури једну повећу дворску кризу у време, кад је,
и без тога, имала довољно брига и опасности. Арапски покрет узимао је све више
маха и лишавао Византију једне по једне области. У исто време, после смрти
бугарског хана Куврата (642. год.), настаје и померање бугарских племена из
подручја око Меотског Језера према западу и југу. Један од петорице Кувратових
синова, прича стара легенда, Исперих или Аспарух прешао је са својим људима
Дњепар и Дњестар и дошао у Добручу, у крај звани Угао (Ογκοζ), који ствара
дунавска делта. На том подручју, око данашњег Николицела, спомиње Аспаруха и
један јерменски географ VII века. Ту су се Бугари одмах утврдили, и то у главном, на
све стране, у ширим и ужим откопима. Нешто трагова тих опкопа, који су
искоришћавал и и старе римске утврде, одржало се делимично све до наших дана. У
једном домаћем летопису, очуваном у визији пророка Исаије, насталом у другој
половини XI века, казује се, како је "трећи део Кумана или Бугара населио "земљу
Карвунску", "од Дунава до мора". Та "земља Карвунска" јесте данашње подручје
Балчика и зове се тако до XIII века. Јасно је, да на тако ограниченом подручју број
досељених људи није могао бити велики и да је једва износио коју десетину хиљада.
Померање Бугара из њихове раније области дошло је, као и сва друга померања
народа тих времена на том подручју, под притиском турских Хазара. Бугари су, опет,
уступајући према западу, делом померали, а делом подјармљивал и словенска и
аварска племена, на која су путем наилазили.

[Ometač]

Арапска офанзива против Византије беше узела, у другој половини VII века, широке
размере. Арапи допиру до Калкедона; освајају Крит; искрцавају се на Сицилији.
Усуђују се најзад да с флотом дођу и под сам Цариград, пошто су узели Кизик у
Мраморном Мору. Седам година узастопце покушавају они да загосподаре византиском
престоницом, док 677. нису дефинитивно принуђени на узмак. Ове нападаје Арапа
искористили су Бугари, да се пребацују на десну страну Дунава, нешто жељни пљачке,
а нешто и из потребе да прошире своје подручје. Византиски покушај, изведен 679.
год., да се Бугарима на Дунаву спречи даље продирање, завршио се с тешким поразом.
Одмах после тог пораза, као победници, Бугари прелазе Дунав и око Варне заузимају
своја нова, стална седишта. Одатле се, доста нагло, шире према западу и југу.
Престоница нове државе створена је у Плиски, на доста великом, утврђеном простору
од 23 км2, у близини данашњег села Абобе.

[Ometač]

Словенска племена, која се беху сместила у том крају, нису могла да одоле новим
освајачима. Она признадоше врховну власт бугарску. Бугари их, казује један грчки
извор, кренуше са дотадашњих насеља и померише знатно према западу и југу као
неку врсту својих предстража. Војнички боље спремни, наишавши као организована
целина, понесени постигнутим успехом, Бугари су, иако малобројни, лако савладали
разасута словенска племена и натурили им своју власт. Исти случај био је са
Варезима у Ð*усији. Ипак, изгледа, да поступак Бугара са покореним Словенима није
имао оне раније аварске свирепости. Обоје је, и Словене и Бугаре, здруживала
заједничка борба против Византије. Како малобројни Бугари нису смели да приме
борбу и са Грцима и са Словенима, они су се, највероватни је, држали донекле са
овим другима као мање опасним и помагали их у борбама и у одбрани. Словени су у
Бугарима, макар и преко воље, добили савезника, с којим су и раније имали нешто
веза, и с којим су, као и са Бугарима сродним Аварима, били спојени извесном
традицијом. По својој доста пасивној природи нису Словени реаговали на то, што је
врховна власт допала Бугарима и што су ови својом организацијо м и именом дали
карактер новој држави. За Словене је уопште карактеристР¸Ñ‡Ð½Ð° ова појава: прву
њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију
стварају међу њима на југу Бугари, а на истоку Варези. Словенске иницијативе за
стварање своје државе још није било; бар им се ниједан покушај у том смислу није
могао испунити и бити видније примећен.

[Ometač]

Није нам довољно јасно, шта је све нагнало Византију, да после првог неуспеха не
само остане пасивна према Бугарима, као што је, донекле, била према Словенима, него
да им, шта више, призна и њихову државну творевину. Ð*омејска војска имала је и тежих
пораза, него што је био онај на Дунаву, па је ипак настављала борбе и није упуштала
непријатеља без новог отпора на своје подручје и нарочито није узимала ту обавеза
према њему. Сада, о новим борбама нема ни помена. Напротив. Византиски писци
помињу, да су Бугари, утврдивши се на новом подручју, почели да врше нападаје на
византиска села и градове, и то не толико да их пљачкају, колико да их покоре. Цар је
био присиљен њиховим угрожавањем, да уђе с њима у преговоре, да им призна државу
и да се чак обавеже на плаћање извесног годишњег приноса за њих. Тако је брзо и у
ствари без много напора почела бугарска држава своју жилаву и истрајну активност на
Балкану.

[Ometač]

Словени су живели у својим масама одвојено од Бугара и разликовали се од њих
толико, да то примећују и туђинци. Све им је различито: и спољашњи облик лица, и
одело, и језик којим говоре и добар део културе. Монголског типа, с испупченим
јагодицама и кривим очима, делимично одржаним све до данас, са турбанима и
шараварама, окићени коњским реповима у војној формацији, претежно коњаници,
Бугари су већ на први поглед одударали од словенских житеља. Иста је ствар и у
државној организацији . На једној страни је каган, кан, хан, као врховни поглавар
државе, са својим кафканом као првим саветником и тарканом као намесником у
покрајинама, са вишим и нижим племством, бољарима и багаинима, а на другој
страни словенска племена са својим поглавицама. Требаће више од два века, да се та
релативно мала група дошљака крвним мешањем са Словенима, заједничким
животом, и утицајем цивилизације , а посебно хришћанства, толико изједначи са
масом свог становништва , да колико-толико почне представљатР¸ једну заједницу.
Ð*езултат је познат: Бугари су примили језик својих многобројних словенских
поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију .
Несумњиво, да тај процес не би ишао ни у два-три века с приметнијим резултатима,
да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азиских племена,
нарочито у заједничком ропству под Аварима, и да ти етнички мелези нису вршили
свој утицај у обе групе.

[Ometač]

За владе цара Јустинијана II (685-711., с прекидом) Византија беше постала
поприште огорчених грађанских ратова. Плаховит и необуздан, цар је напустио
мирољубиву политику свог оца, и почео је низ ратовања на више страна; најпре на
Балкану, па после у Азији, оба пута кршећи сам постојеће уговоре. Опажајући
развитак нове бугарске државе и вероватно њен утицај на словенска племена, он
одлучује да их раздвоји и ослаби. И с тога, на почетку своје владе, 688. године,
креће с војском према Солуну, који је често, и баш недавно, био угрожаван од
Словена и чија је околица била преплављена словенским насељима. Цар се бојао да
Словени не узму тај град, за се или у друштву с Бугарима, и да одсеку западни
Балкан од непосредне везе с Цариградом. Цар се, из свих тих разлога, одлучује, да
међусобно несложне Словене не само потуче, него и да безуветно ослаби њихов
тамошњи број. Без обзира, нека силом, а нека милом, он многа словенска насеља
расели са тих места и становнике им преведе у Малу Азију, у Опсикиј, где су били
мање опасни. Број тих пресељеника био је велики, јер грчки извори наводе да је цар
од њих саставио војску од 30.000 људи и поставио јој на чело неког Исбула
(Небула), вероватно човека бугарског порекла. На повратку с те експедиције цар је у
трачким кланцима био нападнут од Бугара, који су поново пошли у помоћ
Словенима, као и на почетку похода, кад су били сузбијени. Овог пута беху с више
среће и нанесоше Грцима знатне губитке. Огорчење Словена против цара било је
велико. За време његова рата с Арапима у Малој Азији, Словени су пришли на страну
његових противника. У битци код киликиског Севастопоља, 692. год., словенска
војска од 20.000 људи остави Грке, пређе Арапима и донесе им победу. Бесан ради
тога Јустинијан неке Словене поново расели, а неке поби. Овај пораз убрза царев
пад, 695. године.

[Ometač]

Иза његова пада у Византији настају војничке теревенке. Цареви се смењују, војска се
плете у политику, а непријатељи напредују на све стране. Свргнути цар, да би се
поново дочепао престола, тражи савезнике на све стране. Кад не успева код Хазара он
долази Бугарима. Са њиховом и словенском помоћу осваја Цариград, 705. год.
Природно, за такву услугу дао је и награду – бугарски хан Тервел би не само богато
обдарен, него чак и огрнут царском хламидом и проглашен ћесаром, добивши највећу
титулу поред царске. После тога углед Бугарске силно јача, нарочито међу Словенима.
Јустинијан је то убрзо увидео и сам, и желећи да поправи што је покварио предузима
708. год. један поход против Бугарске. Али тај је поход постигао обрнут успех.
Византиска војска била је потпуно поражена, сам цар се из Анхијала једва спасао; и
престиж Бугара, место да буде умањен, порастао је још више.

[Ometač]

Јустинијанов� �° владавина затровала је односе у Византији толико, да његова погибија
није могла да их смири. Преврати и кризе дотераше дотле, да је било кандидата, који
су, буквално, бежали од оскрвнављене царске круне. Преко двадесет година трајали
су ти метежи; од 695-716. год. Византија је променила седам царева; док најзад није
на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Њега је изнела малоазиска војска, као
некад Хираклија, јер је јасно увиђала опасност с те стране од арапског замаха. Од
716-8. год. Византија је била у најозбиљнијо� �˜ опасности од Арапа; сам Цариград био
је преко годину дана у опсади. У невољи, Царевина је морала да тражи чак и
бугарску помоћ, иако се могло унапред мислити, да та не може бити несебична. Кад
је успео да спасе престоницу и сузбије Арапе, цар Лав се сав предао реформисању
већ дотрајалог старог државног организма. У тим реформама, које имају војнички
карактер, он понекад и претерује; његова борба против икона свакако није била
неопходна државна потреба. У тој борби, која ће трајати преко сто година и
обухватити сав хришћански свет, Лав III долази у сукоб и са папском куријом и
доноси тим поводом једну крупну одлуку. Да се освети папи, који се ставио на
страну његових противника, цар решава 732. год., да се од папске јурисдикције
одузме, поред Сицилије и доње Италије, још и читаво западно подручје Балкана, цео
Илирик, и да се подвргне власти цариградско� � патријарха. Ово је била једна од
најважнијих одлука у хисторији Балкана. Ð*омански утицај, који је до VII века у тим
областима био толико видан и значајан, почео је да слаби услед доласка на власт
источњачких елемената, као што беху Хираклије и сад Лав, који су појачавали грчки
карактер земље и с њим у вези источњачке особине, али се до ове одлуке западни
утицај упорно држао, чак и у Солуну и у Коринту, ради тога што су те дијецезе
спадале под власт Ð*има.

[Ometač]

Од ове одлуке тај се утицај губи и на Балкану се задржава само уз Приморје, ради
трговачких и непосредних других веза, и у областима које отпадају из византиске
државне заједнице. Јужни Словени тако долазе једним делом под један а другим под
други утицај; услед тога се код њих развијају поред политичких, и извесне културне
разлике. Из овог сукоба између Ð*има и Цариграда, који ће се временом, и поред свих
покушаја измирења, све већма продубљиват� �, настаје судбоносна супарничка борба
о првенство. Цариград верује, да је он наследник старог Ð*има као "нови Ð*им"; у њему
је цар и господар државе и у њему је, према том, средиште свега и политичког и
духовног живота. Ð*им не напушта своје старе традиције и да постане раван
Цариграду и бољи од њега он мисли на световну државу, у којој је црквени поглавар
уједно и политички. Што се Илирика тиче, њега Ð*им није никад прежалио. Он га
стално сматра као део на који има права, тражи веза и начина да га добије натраг и
помаже у њему сваки покрет који је уперен против Цариграда.

[Ometač]

За време владе цара Лава има једна једина, и то каснија вест о држању балканских
Словена. Кнез словенског племена око Ð*игхина, Пребуд, беше око 735. год.
осумњичен да спрема навалу на Солун, и с тога би везан и одведен у Цариград.
Чувши за то Словени и с Ð*игхина и око Струме заузеше се за Ñš, заједно с неким
Солунцима, и израдише код цара не ослобођење, него само скидање окова. Пребуд,
поставши полу слободан, улучи прилику и побегне, али би ухваћен и после новог
покушаја бегства убијен. На глас о његовој смрти словенска племена Струмљана,
Ð*игхина и Сагудата, после и Друговића, опседоше Солун и држаху га тако опседнута
готово две године, прекинувши му све везе на суху и сав довоз хране морем. Иако је
град много патио од глади, он се упорно и храбро бранио, док није стигла царева
помоћ и потиснула нападаче. Велегезити су том приликом остали верни уз Грке,
снабдевајући их храном. Вест је ова веома карактеристР¸Ñ‡Ð½Ð° за снагу и самопоуздање
Словена у непосредној близини Солуна и тако далеко на југу Маћедоније, као и за
њихове међусобне односе.

[Ometač]

Услед страховите куге и помора беху опустели не само густо насељени и прљави
главни град, него и многе области у унутрашњости Византије. Да попуни празнине
поузданим елементом цар Константин V Копроним, наследник Лавов, даде
пресељавати у престоницу грчко становништво из унутрашњости и са отока, а у
опустела и испражњена подручја по Тракији даде довести своје саплеменике Сирце и
Јермене као бедем против Бугара и Словена. То доведе до сукоба и рата с Бугарима,
који је с прекидима трајао око двадесет година. За време тих борби, вођених с
променљивом срећом, Бугари су бунили и маћедонске Словене, да би с њима заједно
имали више изгледа на успех, и ови су им се придруживали. Једна кратка византиска
вест бележи, да је Костантин око 758. заратио и на њих, па неке заробио, а неке
покорио. Бугарски хан Телец (од 761. год.) имао је, у рату, "као савезнике не малу
множину Словена." Али, и он и његови савезници претрпише страшан пораз код
Анхијала, 763. год. Телец би у Бугарској ради тог пораза убијен. С овим несрећним
ратовањем у вези је и једна велика сеоба словенских племена, која "бежећи из своје
земље" пређоше Црно Море, па се с царевом дознаком населише у Малој Азији око
реке Артанаса. Број словенских избеглица ценио се том приликом на 208.000 глава.
За Словене овога времена, вероватно за оне око Солуна, знамо још да много гусаре
Архипелагом. 768. год. цар је морао да откупљује од њих становнике отока Имбра,
Тенеда и Самотраке, давши за 2.500 тих робова – свилене хаљине!

[Ometač]

Бугарски владар Телериг (од 768/9. год.) који је успео да среди прилике у земљи
после пораза од 763. видевши земљу настрадалу од пустошења, пораза и грађанских
ратова, и услед одласка оне велике масе Словена, дође на мисао да почне нову
колонизацију Бугарске. Помишљао је у првом реду на суседна словенска племена
Брсјака. Почео је слати људе, да преговарају с њима о томе, а спремао се, ако не
могне друкчије, и да их и силом пресели. У Цариград је у јесен 773. дошла вест, да
Бугари за тај поход опремају 12.000 људи. Да их предупреди, цар нападе и победи
Бугаре у њиховој земљи. Од даљих тежих удараца спасла их је само царева смрт
(775.).

Аварска држава, са којом су Словени за више од два века имали толико веза,
преживљавала је у ово доба своје последње дане. Авари су се умешали у германска
племенска разрачунава� �а и помагали су баварског војводу Тасила против Карла
Великог. То изазва његову освету. Од 791. год. почиње његова широко организована
офанзива против Авара и у алпским пределима и у панонској долини. Уплашени
његовом снагом, Авари се међу собом боре не знајући како да му се одупру; једни су
за покорност, други за рат, трећи за тражење веза са суседима.

[Ometač]

Све то није помогло. Франачка војска, у којој је било и Словена, продрла је дубоко у
аварску земљу, између Дунава и Тисе, и освојила њихову престоницу са
"хринговима", ограђену са девет откопа од камена или иловаче, и ту уграбила
богати, вековима сабирани, плен бивших кагана. Аварски отпор био је незнатан. Они
су се, уплашени, предавали или бегали далеко преко Тисе, без трага. Код Словена, у
Руској Хроници, остало је предање о том њиховом бедном завршетку. Овај поход
завршен је 796. год. Тек после тог похода јавља се покушај једног већег устанка, али
и тад не крећу сами Авари, него удружени са неким словенским племенима. Ова су
страдала приликом проласка франачких чета преко њихова подручја, а имала су
разлога и иначе да буду незадовољна франачком управом. Устанак је избио 797.
год., и, с прекидима, тињао до 799., када је дефинитивно угушен. Колико је ту било
клања – убијања, вели франачки хроничар Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска
поља, у којима се чак изгубио и траг људског насеља. "У овом рату изгибе све
племство хунско, пропаде сва слава". Авари се расуше, а извесни им делови
претопише се у сродне Бугаре или после у Мађаре, који ће доцније доћи на њихова
стара седишта и обновити опет хунске успомене. Последње вести о покоравању
панонских Хуна – Словена Францима потичу из 803. год., тада се они "предадоше
царевој власти са свим што имађаху".

[Ometač]

У Византији је поново започео низ дворских сплетака и криза. У унутрашњост� �,
незадовољниц и дижу устанке. Међу осталима забележен је и један устанак Словена
из 783. год., који је ухватио широке размере, од Маћедоније све до Пелопонеза.
Устанак је угушио патриције Ставрикије. "Он их све покори и учини обвезницима
царства", пише хроничар Теофан, пошто је међу њима уграбио силан плен. Из тих
речи види се довољно: дотадашњи одношај тих Словена према Царевини и обим
њихове експанзије и на том делу Балканског Полуострва.

Негде од прилике у исто доба, око 802. године, јављају се на Балкану два нова
владара и две нове династије: у Византији цар Нићифор, дотадашњи главни
благајник, а у Бугарској његов крвник, кан Крум. Они примају власт у часу, кад
Карло Велики, скршивши аварску државу, прелази у сверу Источног Царства. Карлу
је најопаснији противник могла бити само Византија; с тога он и тражи савезнике
против ње. Његове везе с популарним багдадским калифом Харун-ал-Ð*ашидом
потичу, по свој прилици, поглавито из тих мотива. Важно је, да и хан Крум упада у
Аварску и довршава Карлово дело њихова потпуног пораза, а да победнички краљ
"повуче руку од Бугара", како вели један западни извор, "пошто нису изгледали да ће
ма у чем шкодити франачкој држави"

Бугарска тада код Београда и код ушћа Тисе непосредно граничи са Францима, да се
постепено почне помицати на њихов рачун према западу.

[Ometač]

Балкански Словени, односно Словени у Пелопонезу, поновише устанак и почетком IX
века. Ова чињеница: да се устанак јавља два пута у истој области, тако далеко на
југу Грчке, најбољи је доказ о том, како је била интензивна словенска колонизација
VI-VII века и колико је наш елеменат тамо имао своје животне енергије. Словени
Маћедоније, да би били јачи према Византији, улазе у везе с Бугарима; а Бугари и
сами, искоришћавај ући кризе Царевине силазе у словенске области, посебно у
Струму и врше тамо нападаје на византиске власти. 809. год. заузели су Бугари
Софију, важно стециште путева с Истока и Запада. Цар Нићифор, као и цареви пре
њега, желећи да ослаби снагу словенског елемента, предузима мере да у словенска
насеља уведе ново грчко становништво . За ту колонизацију он је у првом реду
одређивао војнике, који су раније, у римско доба, били најпоузданијР¸ инструменат
романизације и најлакше покретан у случају потребе. Наредба није била добро
примљена ни код самих Грка, али је провођена 809-810. године. Ту целу акцију, као
и све даље покушаје да се сузбију бугарска ширења према југу, пресекла је
страховита погибија цара Нићифора, 811. год. То је био најтежи удар, који је досад,
у борбама од VI века, задесио Византију на Балкану и у великој јој мери унизио
углед. Да су Бугари искористили победу и јурнули у освајања разуме се само по
себи. Ове године после те победе, 813., они су однели још једну, над новим царем
Михаилом I, и тим још више истакли рђав положај Царевине. Бугарске чете стижу под
сам Цариград, а Крум се спремао да се 814. год. са Аварима и "свим Словенима"
коначно обрачуна са грчком престоницом. Услед тих припрема затекла га је смрт, и
то насилна.

Владимир Ћоровић: Историја српског народа, Други период