Poslednji dani kamenog sela

[kojica]

Ako je suditi po planovima republičke Vlade i Ministarstva trgovine turizma, trgovine u
usluga, Srbija će uskoro dobiti još jedan veliki turistički centar. Za revitalizaciju i
izgradnju objekata na Staroj planini su izdvojena velika sredstva kojim će se, kako se
očekuje, ovom području udahnuti nov život. Tragom te informacije je naša ekipa otišla
da zabeleži kako život danas izgleda i kako će ta izgradnja uticati na ovdašnje gorštake.
A ono što smo za svega dva dana videli i doživeli, svakako se može i u roman pretočiti.

časopis Horizont

[kojica]

Poslednji dani kamenog sela

Stara planina je veliko nenastastanjeno područje na krajnjem istoku zemlje.
Administrativno pripada opštinama Pirot, Knjaževac i Zaječar, a preko nje se proteže i
srpsko-bugarska granica. U pohod na gorske vrhove smo krenuli iz Pirota, da bismo
najpre posetili selo Gostušu koja je, kako nam rekoše, srce planine. Od grada je udaljeno
svega tridesetak kilometara, ali smo kasnije shvatili da se u planinskom bespuću
razdaljina drugačijim aršinima meri. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora
posebnom upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislite da
ste prešli najgoru deonicu, stižete do nove, još teže i neprohodnije.

[kojica]

Naš saputnik i vodič – Jelenko Potić iz Dobanovaca, vitalni starac koji se odavde iselio
pre više od šest decenija, objašnjava da je besputnost ovde vazda bio najveći problem.
U međuvremenu ne samo da se ništa nije popravilo, već se štošta i pogoršalo. Početkom
šezdesetih godina Gostuša se za samo nekoliko dana udaljila od Pirota skoro deset
kilometara! Za novu nevolju se potrudila sama priroda. Nakon obilnih kiša, brdo se
survalo u reku Visočicu, voda se prekonoć zajezerila i potopila nekoliko sela. Zauzvrat,
stvorila je jedno od najlepših jezera koje smo imali prilike da vidimo. Zavojsko jezero je
dugačko oko 20, a na pojedinim mestima široko i do tri kilometra. Usled podizanja nivoa
vode, stvorene su brojne uvale i zalivi, koji će mnoge putnike ostaviti bez daha. Bez
daha su, nažalost, ostali i ovdašnji meštani, koji sada za osnovne životne namirnice do
Pirota idu obilaznim, znatno dužim putem.


Jelenko Potić, posle pola veka u zavičaju

[kojica]

Gostuša ili Kameno selo, kako ga mnogi nazivaju, leži na obali jednog od najlepših zaliva,
na severnoj strani jezera. Kada ga pogledate se nekog od planinskih visova, neodoljivo
vas podseti na Boku Kotorsku, a samo selo na grad Kotor. Uske krivudave ulice, kuće
građene i pokrivene kamenom, i stara crkva u centru. I tu se, otprilike, završava svako
poređenje. Kuće su toliko stare i oronule da prosto ne verujete da neko u njima i danas
živi. A da se živi, da čudo bude veće, uveravaju nas umrlice! Na skoro svakoj zgradi
zakačeni su posmrtni plakati, koji nas obavešavaju da se nečiji život nedavno ugasio. I
da će se tek gasiti. U selu u kome je nekada živelo skoro hiljadu i po duša, danas je
svega stotinak stanovnika, a samo je jedan maloletan. Novog naraštaja nema a, po
svemu sudeći, neće ga ni biti.

Bo židar Tančić, jedan od momaka u ranim četrdesetim godinama, sa setom se priseća
prošlih vremena. Seća se mladosti, igranki, devojaka i prvih ljubavi. Ništa od toga nije
ostalo. Mladost je prošla, devojke su pobegle, nikome više nije do igre. Sav društveni i
kulturni život se odvija ispred seoske zadruge, gde se uoči nedelje i praznika okupe oni
čije noge još mogu tumarati planinom. Tu se pretresa seoska politika, sklapaju poslovi,
vrše dogovori, čekaju rođaci iz daleka i novinarske ekipe. Oni su zasad jedini gosti ove
zabiti. Za velike planove države, čini nam se, slabo mare. I ranije su, kažu, dolazili visoki
funkcioneri, okretali se ražnjevi i planovi pravili. Od silnih miliona evra, koji se sada
pompezno najavljuju, ništa ne očekuju. Bili bi zadovoljni samo kada bi se put do sela
asfaltirao, ili kada bi se završila davno započeta trasa puta uz desnu obalu zaliva. Svega
dvesta metara makadama, koji bi put do Pirota skratio za nekoliko kilometara. Taman
toliko da lekar ne dolazi svakog drugog četvrtka, poštar jedanput mesečno, a pop samo
kada treba da održi opelo. Krštenja i venčanja, uostalom, ovde odavno više nema. Tada
bi, valjda, i autobus češće dolazio, koji sada redovno saobraća petkom i nedeljom, ali
samo tokom leta.

[kojica]

Divlji zapad Balkana

Da priče o ogromnom turističkom potencijalu Stare planine nisu bez osnova, uverili su
nas sami domaćini. Od Kamenog sela, koje leži na 700 metara nadmorske visine, do prvih
visova samo kilometar više, valja putovati oko sat i po. I to džipom. Ruski UAZ je valjda
jedino prevozno sredstvo koje uspešno savlađuje kozje staze. Doduše, često smo i sami
morali da „protegnemo“ noge, jer je voda na mnogim mestima toliko oštetila šumski put,
da je za nastavak putovanja bila potrebna i pomoć putnika.

Ipak, trud se isplatio. Tek kada smo izašli na prostranu visoravan mogli smo da
sagledamo jedno od najlepših područja u Srbiji. Dokle god pogled dopire, prostiru se
ogromni pašnjaci, koje odavno niko ne kosi. Nekada se ovde, kažu domaćini, napasalo
više od 15 hiljada ovaca, koze i brojna krda goveda. Pravio se nadaleko poznati pirotski
kačkavalj, koji je, i bez posebnog marketinga, preko planinskih vrleti, stizao i do Beča,
Pariza ili Berlina. Nije se tada znalo ni za brend ni za zaštićene robne marke, ali se znalo
za kvalitet, koji se svuda poštovao i dobro plaćao. Danas se na ispašu tera
desetostruko manje stoke, kačkavalj se više ne pravi za prodaju, a krda više ne čuvaju
vlasnici nego seoski govedari.

[kojica]

U blizini polusrušenog katuna, nekadašnje mlekare, sreli smo Gorana i Ljupčeta, čuvare
krda koji na planini provode od sredine maja do kraja oktobra. Ekipa stočara, zapravo,
broji tri člana ali se svake nedelje smenjuju tako da dvojica ostaju u planini, a treći
odmara jednu sedmicu u selu. Krdo broji oko 180 krava, 50 teladi i desetak konja, a za
svako odraslo grlo vlasnicima stoke se naplaćuje dve hiljade dinara za celu sezonu. Na
prvi pogled lak i bezbrižan posao, ali priznaju da ih najviše zamara dosada. Zato ih svaka
poseta slučajnog gosta veoma obraduje, jer je to jedini način da se razmeni poneka reč
i „ubije“ vreme. Dočekali su nas, naravno, kao najrođenije i poslužili ovčijim sirom i
domaćom rakijom. Ubrzo je zamirisao i roštilj sa telećim mesom, a najviše nas je pritom
iznenadila „žica za roštilj“. Zapravo, reč je o običnoj kamenoj ploči ispod koje se naloži
vatra, a meso ispečeno na ovaj način zaista ima nesvakidašnji ukus.

Ove ploče se na Staroj planini, inače, koriste umesto crepa i pokazale su se veoma
efikasnim i dugotrajnim. Na većem delu krova nekadašnje mlekare ih odavno nema, ali im
nije „doakalo“ vreme, već ljudi. Naime, kvadrat ovih ploča se na tržištu plaća oko pet
evra, pa se neko „dosetio“ da ih je lakše skinuti sa zgrade, nego ih vaditi iz zemlje. Zato
se u delu nekadašnjeg magacina, u kome se sir ostavljao da prevri, odavno odomaćile
koprive i trnje.

[kojica]

Sve vreme na planini imate utisak da ste zabasali u kakav kaubojski vestern. Ima tu i
kauboja, i krda goveda, i konja. Mogu se sresti i manja stada ovaca, a čuvaju ih ostareli
čobani. Pošto pogled daleko dopire, lako ih je pratiti. Tu su i iskusni ovčarski psi, ali
prava opasnost stiže sa neba. Puno je grabljivica, posebno orlova, a prostranom
prerijom lutaju i razne zverčice. Od zmija do krvoločnih vukova. Doduše, retki su, ali se
počesto mogu naći tamo gde ne treba. Posebna priča su i lekovite trave, koje ovde
rastu kao na oglednom dobru. Ima ih toliko da ih možete brati sedeći, a pritom ih i ne
morate posebno poznavati. Šta god da vam padne pod ruku, najčešće ima neka lekovita
svojstva, a o kojoj vrsti travke je reč i čemu služe, objasniće vam kada ih donesete u
selo.

Pri povratku smo rešili da idemo drugim, nešto dužim putem, da bismo lakše sagledali
planinske visove – od Babinog zuba na istoku, Midžora na severu, pa sve do planinskih
vrleti na istoku, iza kojih, odmah, počinje Bugarska. Nažalost, „nešto dalje“ se produžilo
u punih sat vremena, jer smo u povratku selu prišli sa zapadne strane, upravo na mestu
gde nedostaje 200 metara već pomenutog puta. A onda, zna se, okreći desno i obilazi
oko celog jezera.

[kojica]

Da nam poseta Staroj planini zaista ostane u trajnom se ćanju, potrudila se i priroda sa
još jednim detaljom. Posle dva lepa i izuzetno sunčana dana, pri povratku nas je ispratilo
nezapamćeno nevreme. Za samo nekoliko minuta su se navukli teški olovni oblaci,
zagrmeli su gromovi i krenula takva tuča koju u životu nismo videli. Grad veličine oraha
je ozbiljno zapretio i našim vozilima, ali je pravu pustoš ostavio na zasejanim poljima.
Šteta i nesreća koju planinski gorštaci doživljavaju i prihvataju kao Božiju volju. Ipak,
podatak da se vreme na planini menja za samo nekoliko trenutaka, moraće da imaju na
umu i projektanti budući turističkih objekata. Tek toliko da gosti ne ostanu zavejani na
putu, gde će pomoć teško ili nikako stizati.

[kojica]

Neobični komšija

U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer
Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi
ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put
do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču
roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da
promeni život. Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i
započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za
prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom
boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio
neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“,
tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi
odlaze.

[kojica]

Pirotski kačkavalj

Retki gosti Kamenog sela imaju nesvakidašnju priliku da probaju nešto od brojnih
kulinarskih specijaliteta pravljenih, najčešće, od ovčijeg i kravljeg mleka. Od kačamaka,
tvrdog sira do nadaleko poznatog belmuža, koji se, valjda, pravi još samo u ovim
krajevima. Najtraženiji je, ipak, pirotski kačkavalj, koji je svojevremeno bio omiljena
poslastica na trpezama najvećih evropskih gradova. Nažalost, iako je receptura krajnje
jednostavna, odavno ga više niko ne pravi za prodaju. A tajna kvaliteta i specifičnosti je
zapravo samo u mikro-klimi mesta gde se kačkavalj ostavlja da prevri. Naime, nakon
pravljenja i oblikovanja u kalup, potrebno je najmanje 45 dana da odstoji u prostoriji sa
stalnom temperaturom od 14 stepeni. A upravo su taj uslov ispunjavale brojne pećine na
Staroj planini, zbog čega je ovaj kačkavalj imao autentičan i prepoznatljiv ukus.

Osim kačkavalja, ovde se ponose i mladom jagnjetinom čiji je ukus jedinstven u Srbiji.
Razumljivo, jer se jaganjci isključivo hrane mlekom i travom („pasu čajeve“), a
koncentrat im „ne služe“ čak ni zimi. Cena kilograma „žive vage“ je 180 dinara, ali ako ne
govorite „po pirotski“, biće vam ponuđena znatno viša cena. Cenkanje se, dakle, ne
samo preporučuje, već je i obavezno.

[kojica]