Rusalje

[kojica]

Nedelja duhova

Prošli su vekovi, a žene iz sela Duboka na Homolju i danas strepe od nedelje Duhova.
Krajem proleća, u prvoj polovini juna, jedna ili više žena će pasti. Zaviriće u svet mrtvih,
progovoriće glasom pokojnika, videće budućnost... Pomodreće, ukočiće se i nikakvu bol
neće osećati. Povratak u vreme sadašnje će biti dug, težak i neizvestan. Tako je od
pamtiveka, a tako je, veruju mnogi, i danas.

[kojica]

Stanje slično smrti

O rusaljama, ženama sa Homolja, koje uoči i tokom praznika svete Trojice padaju u neku
vrstu transa, nauka se nije previše bavila. Smatra se da je reč o drevnom magijskom
obredu homoljskih Vlaha, koji datira još iz paganskih vremena. Ni danas nije zaboravljen.
Gostima i putnicima koji „zabasaju“ u ovaj deo Srbije, ljubazni domaćini će rado pokazati
kako je to „nekada“ bilo. Članovi kulturno-umetničkog društva iz sela će obući
nekadašnje nošnje, dovešće muziku, podeliće glavne uloge... I predstava će početi. I
tada će se, pred očima radoznalih turista, odigrati nešto zaista nesvakidašnje.

[kojica]

Na livadi ispred ulaza u pećinu Ceremošnja gori vatra. Oko vatre, u ritmu muzike, igra
kolo. U kolu momci i devojke. Na glavi su im marame i šubare, na leđima jeleci, na
nogama opanci. Na desnom ramenu prišivena ogledalca! Dobri poznavaoci vlaških običaja
će reći da je to važan detalj vlaške magije. Bez obzira na to da li je reč o „crnim“
ili „belim“ namerama. U jednom trenutku, usred kola, ulazi žena. Tetura se dok hoda,
prevrće očima, vrišti... Počinje da cepa sve sa sebe, da čupa kosu, da se udara u
grudi... Pritrčavaju dva momka, drže je za ruke, pokušavaju da je smire. Ne mogu joj
ništa. Slaba je njihova snaga za silu koja njome sada vlada. Žena se otrže i pade na
zemlju ko proštac. Nešto govori. Priča na vlaškom, teško je razumeti. Prilazi i orkestar.
Nežni, tihi, umirujući zvuci. Ženi se polako vraća svest, otvara oči, počinje da plače.
Podižu je sa zemlje, pridržavaju da ne padne. Više se ničega ne seća. Ni gde je bila, ni
šta je videla. Ne seća se ni šta je govorila. Ipak, ljudi koji su bili u njenoj blizini su
zapamtili svaku reč. Sve što je rekla uskoro će se i ostvariti...

Sve je ovo, naravno, samo folklor. I želeli bi da tako i ostane. Da se ne ponovi.
Ipak, mnogo je i onih koji veruju da ovo nije narodna mašta. O fenomenu rusalja je
svojevremno pisao i Jovan Cvijić. Između dva rata su dolazili i britanski lekari. Kažu da su
ženama u transu zabijali igle ispod noktiju želeći da izazovu bilo kakvu reakciju. Nije je
bilo. Pomodrele, ukočene žene su bile kao mrtve. Jedino je muzika uspevala da ih vrati
među žive.

[kojica]

Prokletstvo dugo nekoliko vekova

Svetlana Živković iz sela Duboke priča da su žene poslednji put padale pre Drugog
svetskog rata i da se od tada nije dešavalo. A mogle su pasti bilo gde: u kući, u polju,
na drumu... Veoma je važno bilo da se to dogodi u samom selu, gde ima ljudi koji bi mogli
da odmah obigraju oko nje i tako je povrate. U tom trenutku žena je bila potpuno
nesvesna šta čini, čupala je kosu, odeću, skidala je sve sa sebe. Kaže da ni troje-
četvoro ljudi nije moglo da je obuzda i savlada. A ono što bi tada govorila se, po pravilu,
ostvarilo u potpunosti. Svetlana se seća svoje bake koja joj je pričala da je jedna žena
u transu, 1934. godine, pričala o smrti vladara. Samo četiri meseca kasnije kralj
Aleksandar je ubijen u Marselju. A pričalo se i o tome da li će godina biti rodna ili sušna,
da li će biti berićeta, da li će se neko razboleti ili umreti...

[kojica]

Sve ovo je dovoljan razlog da mnogi veruju da se padanje namerno izaziva. Da se sazna
šta će se dogoditi, čemu se mogu nadati. Po njima obredne reči i muzika ne služe samo
da bi se žena povratila. Naprotiv. Služi da bi se žena u ovo stanje i dovela. Štaviše,
priča se da je svake godine birana žena koja će sledeće godine pasti. Tek toliko da se
pripremi. Na Homolju kažu da ovo nije istina. Vele da je padanje proklestvo koje traje
vekovima. Još od starih Rimljana i tragične smrti princa Zvezdana.

Predanje kaže da je na području današnjeg sela postojao rimski grad Zabare. Bio je
toliko gusto naseljen da je mačka sa krova na krov mogla preći i nekoliko kilometara, a
da pritom nijednom ne siđe na zemlju. Gradom je vladala carica Jelena, koja je imala sina
Zvezdana. Kažu da je bio mlad, neoženjen i da je često lovio u blizini Dubočke pećine.
Jednom prilikom su lovci naišli na tri izuzetno lepe, ali divlje devojke. Bile su obučene u
krzno, čuvale su stoku i od toga živele. O ovom susretu su obavestili i mladog vladara,
koji je poželeo da ih vidi i da ih dovede u svoj grad. Devojke su primetile poteru i
pokušale da se sakriju. Uplašene, ne znajući kakva im je namera, potegle su luk i
usrtrelile nesrećnog Zvezdana. Lovci su poneli telo, a vesnik je požurio da o nesreći
obavesti caricu. Sluteći zlo, Jelena je i sama krenula u pravcu pećine. Sreli su se na
proplanku, na mestu današnjeg sela. Kada je dobila crne vesti, carica je pala na kolena i
proklela da sve žene ubuduće na taj dan padaju, baš kao što je pao i njen sin.

[kojica]

Po drugoj legendi, mlade devojke (kraljice) su nekada išle po vilajetu i lečile ljude. Uvek
ih je bio neparan broj, tri ili pet, nosili su noževe, a oko bolesnika su igrale i pevale.
Ritual je pomagao da se ljudi oslobode duhova, da ponovo mogu da se kreću ili rade. S
obzirom na to da su od ovog posla živele, a tada je ovakvih grupa i previše bilo,
međusobno se nisu volele. Predanje kaže da se jednom prilikom dve grupe srele u blizini
mesta današnje škole, da su se tu posvađale i sve do jedne na kraju poklale. Veruje se
da je upravo taj stravičan prizor doprineo da žene uvek na taj dan padaju u trans iz
koga se veoma teško povraćaju.