Бајке далеких народа

[kojica]

НЕВИДЉИВИ СТВОР
(афричка)



Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које
зову Невидљивим.
Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека ноћ. А кад
се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард, креће према селу.
– Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке и
на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви најнеприметније
биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али га нико никад није ни чуо
ни видео.
– Шта тај створ ради, зашто се морамо чувати њега? – питају младићи.
– Он је велики лопов – одговарају старци. – Краде људима мозак и до следећег
јутра нико не зна за себе. Рецимо, сви седе и лепо причају, а Невидљиви им се
пришуња и свима одреда одузме разум. После тога нико више не разговара, не
смеје се, не размишља, сви попадају и леже без свести док не изађе сунце.
– А зашто држимо псе, зашто они не лају на њега? – питају деца.
– Ни они не могу да га осете, јер чим дође, украде и њихов разум. Невидљиви
има и друго име, зове се Сан.

[kojica]

ЗЛАТНА СЕКИРА
(руска)



Сељак пође у шуму по дрва, стиже до језера, седе на обалу и случајно испусти
секиру у воду.
Седи он и плаче, кад из воде изађе ђаво и упита:
– Зашто плачеш, човече?
– Ма, упала ми секира у воду – одговори сељак.
Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру, па упита сељака:
– Је ли ово твоја?
– Није – одговори сељак. – Није моја.
Ђаво се поново врати у воду, поново изнесе секиру, овог пута златну, па упита:
– Је ли ово твоја?
– Није – одговори сељак. – Није моја.
Трећи пут ђаво изнесе сељаку његову секиру и упита:
– Је ли ово твоја?
– Јесте, моја је! – одговори сељак.
Ђаво поклони сељаку све три секире и овај крену кући сав срећан. Пошто се
вратио, испричао је сељанима шта се догодило.
Богати човек из суседства чуо је причу и пожелео да има златну и сребрну секиру.
Оде он на језеро, баци своју секиру у воду, седе и бајаги заплака.
Изађе из воде ђаво и упита:
– Зашто плачеш?
– Ма, секира ми пала у воду – узврати овај.
Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру и упита:
– Је ли ово твоја?
– Јесте, јесте! – повика богаташ.
Кад је то чуо, ђаво оде са секиром и више се не врати.

[kojica]

РАЗГОВОР
(афричка)



Једном неки сељак пође у своју башту да навади укусног корења и да га прода
на пијаци. Али, док је копао, један корен му рече:
– Аха, стигао си?! Никад ниси дошао да ме оплевиш, а сад си ту с ашовом? Не
дирај ме, губи се одавде!
Сељак се изненади, погледа око себе и спази краву која је, као и обично,
преживала и мирно га гледала.
– Јеси ли ти малочас нешто рекла? – упита је сељак.
Крава је ћутке наставила да жваће, али зато проговори пас:
– С тобом није разговарала она, већ корен. Он ти је рекао: „Не дирај ме!”
Сељак се наљути, јер пас с њим никада није разговарао, поготово на такав
начин. Он извади нож и одсече палмину грану да га ишиба, кад му палма рече:
– Остави грану!
Сељак се збуни и хтеде да баци грану, али она му рече:
– Спусти ме полако!
Он пажљиво спусти грану на камен, али овај рече:
– Хеј, ти! Склањај ту грану!
То је већ било превише и преплашени човек јурну у своје село.
Успут сретне рибара с мрежом на глави.
– Зашто трчиш? – упита рибар сељака.
– Мој корен ми је рекао: „Не дирај ме!” Онда ми је рекао пас: „Чуј шта ти говори
корен.” Кад сам хтео да га ударим палмином граном, палма рече: „Остави грану!”
Палмина грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
– И то је све? – упита рибар. – Зашто си се толико уплашио?
– Тако, дакле – проговори рибарска мрежа. – Је ли склонио грану с камена?
– Шта-а-а? – повика уплашени рибар, па баци мрежу и потрча за сељаком.

[kojica]

Трчали они тако путем и срели ткача који је на глави носио комад тканине.
– Куд тако јурите? – упита их он.
– Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” – одговори сељак. – А пас рече: „Чуј шта
ти говори корен.” Дрво ми рече: „Остави грану!” Грана рече: „Спусти ме полако!”,
а камен: „Склањај ту грану!”
– А на то – настави рибар – моја мрежа рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Па шта? – мирно рече ткач. – Зашто се због тога толико узбуђујете?
– Ма је ли? – проговори тканина. – Да си био тамо, и ти би јурио главом без
обзира!
– Шта-а-а? – повика уплашени ткач, па баци тканину насред пута и потрча за
рибаром и сељаком.
Дотрчаше они до прелаза на реци и угледаше човека који се тамо купао.
– Да не јурите можда газелу? – упита он.
Сав задуван, сељак поче:
– Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас рече: „Чуј шта ти говори корен.” А кад
сам хтео да одсечем грану, дрво ми рече: „Остави грану!” Грана рече: „Спусти ме
полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
Рибар једва изусти:
– А моја мрежа на то рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Моја тканина рече – настави задихано ткач – да бих и ја појурио да сам био
тамо.
– И због тога трчите као суманути? – упита их купач.
– Па да – проговори река. – Да си то чуо, све се бојим да не би појурио брже од
њих!
– Шта-а-а? – повика купач, па искочи из воде и као од мајке рођен потрча за
ткачем, рибаром и сељаком.
Као муве без главе, обилазећи један другог, пројурише они главном улицом свога
села и стадоше пред кућом вође племена.
Слуге изнесоше столицу, вођа изађе и достојанствено седе да их саслуша.
Они почеше да му препричавају своје муке.
- Дошао ја у башту да извадим мало корења – поче сељак машући рукама – а
све око мене одједном проговори. Корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас рече: „Чуј
шта ти говори корен.” Дрво рече: „Остави грану!” Грана рече: „Спусти ме
полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
– А моја мрежа – настави рибар – рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Моја тканина – огласи се ткач – рече: „И ти ћеш одјурити за њима!”
– Исто то ми је рекла и река! – додаде купач.
Вођа их стрпљиво саслуша, али се на крају намршти.
– Прича је заиста невероватна – поче он. – Ипак мислим да ће бити најбоље да
се одмах вратите кући и да наставите да радите свој посао.
Они кренуше кући. Вођа их испрати погледом, одмахну главом и рече:
– Зар таква ситница може да их узнемири?
– Просто да не поверујеш, зар не? – проговори његова столица. – Можеш
мислити, корен који говори.