Ваљево кога више нема

[kojica]

Красно место, ваљани људи

Историја града на Колубари повесница је ратова и страдања, радости и развоја.
Некад се у њему одржавао највећи вашар на Балкану, био је завичај најумнијих
српских глава, али било је и дана кад су га с правом називали престоницом смрти


Аутор: Владимир Крстић

[kojica]

Током минулих векова кроз Ваљево су пролазили бројни страни путописци. Од
Хаџи Халифе и Евлије Челебије, преко Феликса Каница и Џона Ð*ида, па све до
доктора Арчибалда Ð*ајса и Фицроја Маклина. Долазили су различитим поводом, у
разним временима и, разумљиво, гледали га свако својим очима. Видели су га и
као мирну турску касабу с девет џамија и два купатила, која је дуго била седиште
муселима. Гледали су га и као српску варошицу која се током друге половине 19.
века муњевито развијала и постала једно од најважнијих места обреновићевс ке
Србије. Бележили су хроничари и патње народа који се у зиму, ратне 1915. године,
нашао у жаришту једне од највећих епидемија пегавог тифуса на свету, у време
кад је свакодневно умирало и по двеста људи. О тим данима, уосталом, и данас
сведочи старо гробље изнад града, на коме су, једни до других, с истим
поштовањем покопани и српски војници, и аустријски заробљеници, и бројни
добровољци, и медицинско особље пристигло из свих крајева Европе.

[kojica]

Од ћутања до сваљивања

Посматрали су га путници и у неким срећнијим временима, кад се играло, певало,
мезетило и уживало. Ваљевски панађур, који се и дан-данас одржава о Илиндану,
некад је био највећи вашар на Балканском полуострву. Из свих крајева Србије,
Босне, Аустрије и Грчке стизало је на десетине хиљада грла говеда, коња, оваца и
свиња. Трговало би се дан-два, а онда би се испод разапетих шатри разлегла
циганска музика, цвилело би ћемане, дувале трубе, окретали се волови на ражњу
и развијало коло чије шаренило, верујемо, ниједан сликар не би могао да пренесе
на платно.

Међутим, како год га видели и доживели, мало је ко од путника пропустио да
примети да се Ваљево свило „на красном и ваљаном месту, какво се само
пожелети може”. А оно, закопано у дивној колубарској долини, са свих страна
окружено планинским венцем Медведника, Јабланика, Повлена, Маљена и
Сувобора, ушушкано и заштићено од ветрова, с плодном равницом која се ка
северу пружа унедоглед. Овде, уосталом, и речице с горских висина свакодневно
доносе свежину, здравље, жубор и ведрину.

[kojica]

У писаним документима Ваљево се најпре помиње с краја 14. века, у писму којим
Дубровчани моле кнегињу Милицу и њеног сина, деспота Стефана Лазаревића, да
им омогући слободну трговину у овом месту. Постојало је, дакле, и знатно раније.
Поједини историчари сматрају да је насеље засновано још у римска доба, а да сам
назив града потиче од латинске речи валлис, што значи долина. Верује се, такође,
да је име добило и по бројним ваљарицама и ваљању сукна, некад
распрострањеном занимању, али смо недавно забележили и легенду која говори о
првим српским досељеницима. Наиме, после Косовске битке, кад је народ бежећи
од Турака стигао и до ових крајева, најпре су застали на обронцима Медведника.
Ту су се мало одморили („поћутали”), а како им се место учинило повољним за
живот, након кратког већања, решили су да овде остану. Међутим, један мудри
старац рече им да је боље да се „свале” до равнице, где има више плодне земље и
где их Турци неће лако изненадити. Тако и учинише. Од тог „сваљивања” настаде
Ваљево, а место где су се најпре зауставили и данас се зове Поћута.

[kojica]

Тешњар и друге приче

Од места где Обница и Јабланица праве реку Колубару, с њене леве стране данас
се пружа прелеп парк на Видраку, који ће многе подсетити на Булоњску шуму.
Недалеко од њега је и Тешњар, најстарија улица у граду, за коју рекоше да се век
и по није мењала. Ипак, пажљиво око посматрача неће се преварити. Иако старе
кућице с радњом у приземљу и становима на спрату делују исто, у њима одавно
више нема терзија, абаџија, пинтера, седлара, оружара и других старих заната.
Њихово место, као неумитни данак времену које пролази, заузели су кафићи,
бутици, мале галерије и мини-маркети. Нестала је и стара турска калдрма због
које су многи овај део града називали и ваљевском Скадарлијом. Нажалост, нема
више ни старих Ваљеваца, оних старина с дугим брцима који су сатима седели на
ћепенцима, пушили на лулу, испијали препеченицу и радо причали о прошлим
временима. Ипак, сазнали смо причу о Тешњак-аги, власнику поголемог имања на
десној обали Колубаре, који је нетрагом нестао уочи Другог српског устанка.
Турчин се изгубио у немирним временима, али се успомена на његово име
сачувала баш у овој улици.

[kojica]

Ваљево се првобитно развијало на десној обали реке, на стрмијој страни, од
данашње ваљевске пиваре, па све до ушћа реке Градац. Тек касније дрвене
ћуприје премостиле су Колубару, па се данашњи центар преместио на леву обалу.
Тамо је и данас надалеко позната ваљевска Гимназија, Народни музеј, зграде Суда
и Општине, и доскора једина црква у граду. Доцнији развој вароши на овој, знатно
равнијој страни, омогућио је и добру регулацију улица, које су праве и махом се
секу под углом од деведесет степени.

[kojica]

Ваљево је било, а и данас је привредни, административни и културни центар
западне Србије, мање или више добрим путевима повезан с Београдом, Шапцем,
Ужицом, Бајином Баштом и Лозницом. Нажалост, последњих година, као и у већини
других градова у Србији, наишла је велика економска криза. Некадашњи привредни
дивови попут „Крушика”, „Србијанке”, „Елинда” и других предузећа, грцају у
тешкоћама, незапосленост је велика, али се овде не предају. Могућности за
економски препород виде у развоју малих и средњих предузећа, производњи
здравих пољопривредних производа и туризму. Дивчибаре су још пре „онога” рата
званично проглашене ваздушном бањом, а о природним лепотама Дебелог брда,
лековитости бање Врујци, изворним селима и средњовековним манастирима,
верују овде, тек ће се чути.