Вампири су око нас

[Ometač]

КОЛЕВКА ИЛИ ГРОБ
Иван Јовановић




Колевка савременог вампира је Балкан, нарочито онај део који настањују Срби. Овај
став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао
да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили
дубровачки трговци.

[Ometač]

Реч вампир једина је реч српског порекла која је постала заједничка свим светским
језицима. Овај израз први пут је забележен у једном извештају из 1725. године
упућеном бечком двору, где се говори о сељаку Петру Благојевићу из данашњег
Кисиљева, код Пожаревца, који се повампирио и усмртио девет особа, укључујући и
свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да
помогну селу против вампира. У присуству два царска официра и службеника
аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се
утврдило да не показује никакве знаке распадања, а на уснама су му наводно били
видљиви трагови свеже крви.

Осамнаести век био је обележен страхом од вампирске пошасти која ће похарати
Европу, што је највероватније довело и до настанка првих вампирских прича
почетком деветнаестог века.

Управо два најважнија дела у историји вампирске књижевности објављена су крајем
19. века. Реч је о романима „Кармила” (1872), ирског писца Шеридана Ле Фануа и –
наравно – „Дракула” (1897) Брема Стокера. Ова два романа учврстила су уверење о
вампиру као сексуалном манијаку и грабљивцу.

[Ometač]

Од Холивуда до Њу Орлеанса

Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Тако је публика
научила на вампира с чудним нагласком, у старомодној одећи, који прогања девице и
гине на глуп начин од руке јунака који на крају филма увек спасава немоћну и јадну
девојку од сила таме и мрака. Ова представа о вампирима као неморалним и помало
приглупим европским чудовиштима задржаће се дуго и у филму и у књижевности. Тек
ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из
женског пера, какве данас знамо.

Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под
насловом „Интервју с вампиром”. У свом роману она је знатно одступила од тада
постојећег обрасца и вампира приказала као усамљеног антијунака, романтичног и
прелепог бесмртника обдареног моћима које се разликују од вампира до вампира и
прилично одступају од уврежене представе. Наиме, за њене вампире крстови, бели
лук и дрвени кочеви нису кобни. Додуше, сунце и ватра могу да их убију или да им
нанесу изузетно снажан бол. Не могу да се претворе у шишмише или вукове, али неки
од њих могу да лете, а већина их је снажнија, спретнија и бржа од обичних
смртника. Рајсова је прва у књижевност увела да вампири како старе тако стичу нове
моћи, те њени вампири с вековима добијају моћ да читају мисли обичних људи и
млађих вампира, да снагом ума померају предмете или да их пале.

[Ometač]

Романи Ен Рајс постигли су толики успех да се, махом на основу њих, развила
читава једна поткултура младих с особеном музиком, шминком и стилом облачења,
усредоточена на Њу Орлеанс, град у који Рајсова смешта своје најзначајније приче.

Читаве „Вампирске хронике”, како је њен серијал романа назван, врте се око вампира
Лестата (што је и наслов другог романа у низу). Једна од основних поставки које су
од Рајсове и од њеног Лестата преузеле све потоње списатељице јесте и та
насртљива и изопачена вампирска сексуалност, па се често дешава да је у
савременим вампирским романима из женског пера сексуалност тема над темама,
којој је подређено све остало.

Својим радом Рајсова је отворила врата и другим списатељицама. Челси Квин Јарбро
убрзо је након Рајсове романом „Хотел Трансилванија” почела серијал о вампирском
грофу Сен-Жермену.

[Ometač]

Угледни касапин из Смедерева Тихомир Хаџираспоповић за кога се у 19. веку
веровало да је вампир

[Ometač]

Глогов колац из једне етнографске збирке

[Ometač]

Свежа крв

На самом крају осамдесетих и почетком деведесетих година неке нове
списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује „Наочари за
сунце ношене у мраку” за који је добила награду „Брем Стокер”, која се додељује за
најбоља остварења жанра страве и ужаса. У свом серијалу Колинсова прати
доживљаје Соње Блу – проститутке која је постала полувампир и из романа у роман
свети се вампирима који су је преобразили убијајући их сребрним ножем.

Тања Хаф објављује убрзо свој први роман у серијалу „Крв”, по ком је снимљена
серија „Крвне везе”. Њена јунакиња је бивша полицајка Вики Нелсон, која је морала
да напусти посао услед постепеног губитка вида. Поставши приватни детектив, током
једне истраге сусреће Хенрија Фицроја, вампира и писца историјских љубавних
романа, што му лепо иде од руке, будући да је заправо ванбрачни син енглеског
краља Хенрија Осмог.

На крају, године 1993. Лорел Хамилтон објављује први роман у серијалу о Анити
Блејк (објављен и код нас) „Грешна задовољства”, који ће покренути нову револуцију
у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс
седамдесетих и осамдесетих година.

[Ometač]

Анита Блејк је аниматор – оживљава зомбије за најразличитије правне потребе – али је
и ловац на вампире, што јој дају овлашћења савезног шерифа. Свет у коме она живи је
стварност паралелна с нашом, али стварност која садржи вампире, вукодлаке,
људе-пацове, авети, виле и сва остала створења којих се ваља плашити. У том свету
жена је у још горем положају него у нашем. Изгледи да постане жртва (или храна) још
су већи. У том свету Анита Блејк живи и ради, често сарађујући са специјалном
полицијском јединицом на расветљавању злочина који су у вези с натприродним и који
су по природи стравичнији и крвавији од оних у којима с обе стране учествују само
људи.


Бели лук – лек за сва времена

[Ometač]

Сумрак


Послуживши најпре као узор за настајање многих снажних и самосталних
јунакиња вампирских романа, пустоловине Аните Блејк сада доводе до стварања
књижевног правца у коме се највећа пажња посвећује љубавној вези између
јунакиње и њеног вампира. То може да иде од нежне романтичне приче у којој она
њега покушава да искупи и да својом светлошћу потре векове неупокојеног битисања
у тами – па до готово порнографских прича у којима се као учесници смењују разна
натприродна бића, па често и више њих истовремено (из неког разлога,
списатељицама је омиљена комбинација леденог вампира и врелог вукодлака).

Овај трен искористила је Стефани Мајер. Мора се рећи да су она и њено
стваралаштво један од два књижевна феномена који су обележили почетак новог
миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици
међу читалаштвом, а Мајерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се
пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би
израсле у тинејџерке кад се то седмокњижје окончало. Преузевши формулу од Лорел
Хамилтон, Мајерова је своју јунакињу учинила изврнутом копијом Аните Блејк. Док је
Анита рањива на метке и понеко хладно оружје, Бела је рањива на то шта њен
вампирски љубавник мисли о њој, да ли је воли или не, шта околина о њој мисли, па
и на то које ће место на топ-листама заузети њен омиљени бенд.

[Ometač]

Крај?

Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у словенској митологији. Мењао се под
утицајем хришћанства, сусрета са западном цивилизацијом, промена у америчком
друштву и положају жена у савременом свету. Вампир је од чудовишта, живог леша,
постао најпре партнер па потом и љубавник. Нема сумње да ће се еволуција вампира
наставити с еволуцијом људског друштва.

Последњи забележени случај вампиризма у Србији одиграо се 1923. године у
Београду, кад се веровало да у тадашњој Босанској улици број 61 обитава вампир. У
кући је одржана литургија како би се одагнало зло створење. Овај случај остао је
упамћен као „Случај београдског вампира”.

[Zazijavalo]

Treba primetiti da Balkan nije postojbina vampira. Bića koja nastavljaju da žive nakon smrti u telesnom obliku poreklom su sa Bliskog Istoka. Svakako najpoznatiji vampir svih vremena je Isus Nazarećanin, koji je nakon smrti nestao iz groba sa sve telom.

[причалица]

Treba primetiti da Balkan nije postojbina vampira. Bića koja nastavljaju da žive nakon smrti u telesnom obliku poreklom su sa Bliskog Istoka. Svakako najpoznatiji vampir svih vremena je Isus Nazarećanin, koji je nakon smrti nestao iz groba sa sve telom.

[dr.Kadžija]

Treba primetiti da Balkan nije postojbina vampira. Bića koja nastavljaju da žive nakon smrti u telesnom obliku poreklom su sa Bliskog Istoka. Svakako najpoznatiji vampir svih vremena je Isus Nazarećanin, koji je nakon smrti nestao iz groba sa sve telom.

Zazi, Isus nije bio vampir, to su te pogrešno naučili Isus je iz neke druge priče, a zna se dobro kome su vampiri poslužili kao maska, od 18. veka pa naovamo

[Ometač]

У завичају првог српског вампира
Петар Милатовић


Како се укиселио Петар



Село Кисиљево, надомак Великог Градишта, прво је место у ком је Европа сместила
првог вампира с нашим именом и презименом, и то још далеке 1725. године. Шта се
овде отад променило и шта о томе данас мисле мештани...

[Ometač]

Прва, шалоозбиљна двоумица, намерника који се запутио у село Кисиљево, десетак
километара од Великог Градишта и на самој обали Сребрног језера, била је да л’ да,
за сваки случај, у један џеп гурне чен белог лука а у други, бар, глогово палидрвце
јер би штап сувише упадао у очи?! Никад се не зна. Можда тај Петар Благојевић (или
Плогојевиц), после скоро три столећа, одлучи да му за „односе с јавношћу” више
нису неопходни посредници. Можда је довољно да, коначно, он сам сачека новинара
и са свог имена скине љагу која се за њим бескрајно дуго вуче? А можда је за све
ово време нешто научио и од свог славног комшије, с ону страну Дунава? Кад може
Дракула, или Влад III Цепеш, што не бисмо и ми?! Као да су он(и) бољи вампири од
нас!?

А поменути Петар, не без разлога, уселио се у новине скоро век пре него што се
појавио први број „Новина србских” које је покренуо Димитрије Давидовић (1813). И
ове новине су, као касније Давидовићеве, излазиле у Бечу. У броју 98, лета 1725,
месни „Воссицхе Зеитунг” објављује запањујући извештај проткан неверицом и
зебњом. Читаоци су били збуњени редовима који су следили.

Наиме, у тексту је била подробно описана појава вампира у селу Кисиљеву, срез
Рамски. Ту је умро неки Петар Плогојевиц (Благојевић?!), а после њега још десет
особа у истом селу, што младих што старих. Боловали су само по двадесет и четири
сата, а на самрти су изјављивали да им је у сну долазио покојни Петар и давио их, па
од тога морају умрети. Његова жена у међувремену је побегла у друго село где се,
наводи дописник бечких новина, пожалила да јој је долазио мртви муж и тражио
своје опанке. Сељаци, преплашени али спремни да се ухвате у коштац са злом,
одлуче да отворе гроб. Иако су их сеоски старешина и свештеник одвраћали од тог
безумног чина, они учине по своме.

[Ometač]

У помињаним бечким новинама писац текста наводи речи старешине села који је ипак
стигао на гробље и ту затекао откопано тело покојног Петра Плогојевица
(Благојевића?!):

„Прво, нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити
онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је
потпуно свеже. Кост, брада и нокти уместо већ опалих израсли су нови. Уместо старе
коже, која је постала светлобела, појављује се нова свежа кожа. Лице, ноге и руке
тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима приметио
сам с највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању исисао из
оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају...
Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац
и њиме пробо мртваца посред срца. При овом бдењу појавила се сасвим свежа и
црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос... После су, по обичају за овакве
случајеве, спалили тело и претворили га у пепео...”.



Старина Бранислав Стојановић памти приче новијих времена

[Ometač]

Слични примери су се ређали и многи су то почели да приписују (уобичајеном)
новинарском претеривању. Све док власт - на основу бројних и прилично поузданих
обавештења - није схватила да је ђаво однео шалу и да ће, следствено томе, однети
и део власти на пре седам година освојеном подручју.

Наиме, крајем децембра 1731. године Врховна команда у Београду морала је у
Медвеђу, у од Кисиљева не тако удаљеном јагодинском округу, да пошаље комисију
састављену од бербера и аустријских официра јер су извештаји с терена говорили да
су се тамо заиста појавили вампири. И овлашћени стручњаци, после пажљиве и
помало аветињске претраге гробова, „нађу да збиља вампира има. Цигани најпре
подсецају главе, па онда и главе и телеса спале, а остало баце у Мораву”.

Вампири се у Медвеђи појављују и наредне године и, сад уз помоћ бечког лекара
Јохана Фикингера, аустријске власти из Београда поново шаљу „једног медика и
једног хирурга”. У гробовима које су им мештани показали затекли су мртваце
нераспаднуте и после много година боравка у земљи. То је додатно уверило чланове
комисије да је Србија стварно земља вампира. (Тада, Румунију још нико озбиљно
није узимао у разматрање. Дракула је још чекао свог писца Брема Стокера, Ирца који
га је крајем 19. века сместио међу корице романа.)

[Ometač]

Тек тада је Европом завладао ужас. Списи и дисертације почели су да ничу као из
воде, а (некако) с пролећа 1732. године питање вампира стиже и пред Академију у
Берлину. Запенушани гласови траже да се Србија стави у карантин, да ти живи
мртваци не могу никуд из постојбине. На срећу, победили су трезвенији, они који су
поверовали научном објашњењу да су разлози за заустављање распадања у већ
озлоглашеној Медвеђи (Кисиљево овог пута није поменуто) природни и педолошки:
земља је на том месту песковита и сува и то је једноставно мумифицирало мртваце.

Ипак, реч вампир стигла је у Европу и до данас остала једина која је ушла у већину
светских језика с назнаком да је српског порекла. Она се, пак, у писаном облику у
нашем језику први пут појавила 1784. године у књизи „Совјети здравога разума
Доситеем Обрадовичем сложени, прва част, у Лаипсигу...1784”. У њој једна реченица
гласи: „Не да нам епископ ни вампире ископавати”...


Једино спомен-обележје на коме је видљиво исписано презиме јунака из давнашње
аустријске хронике

[Ometač]

Легенда вели да је село Кисиљево настало по сећању на неког Руса, неког Кисиљева.
Преци данашњих мештана живели су тада у оближњем Смрекову и онда их је куга, или
слична грозна болештина, натерала да побегну на посед где је рибарио и живео тај Рус,
тај Кисиљев који је умео да помогне оболелима. Других података наслоњених на
предање нема, али није немогуће ни да је име, хајде да замислимо, настало и на кисео
израз мештана кад их је неко питао о „оном покојнику који је жени тражио опанке”.
Истина, име Кисиљево помиње се још 1467. године у једном турском дефтеру, али ко
зна, можда су још и они имали неке везе или чули неку причу о неком пређашњем
Петру?! Уосталом, није ли се сеоски старешина у оном тексту из часописа „Воссицхе
Зеитунг” поверио новинару речима да су „нађени сви знаци које такви људи треба да
имају”. А како је то могао да зна ако није имао непосредна или пренета искуства са
сличним случајевима, значи с нечим што се већ збивало?!

[Ometač]

Данас у Кисиљеву, месту које је званична Европа прво именовала кад је у питању
појава вампира у Србији, мало ко зна о тој далекој прошлости кад су на помен
њиховог давнашњег претка уважена бечка господа забринуто вртела главом, а даме
цијукале као да им је управо миш протрчао поред ногу. Од 170 домаћинстава постоји
само једна породица која носи презиме Благојевић, о Плогојевицу, ни у црквеним
књигама, нема никаквог помена. Данашњи Благојевићи немају појма, никад чули, с
гнушањем одбијају да је тај „опанчар Петар”, ако и то новинари нису измислили,
могао да се презива као и они.

О њему понајвише зна Мирко Богичић, шеф Месне канцеларије и човек који управо
завршава рукопис о историји Кисиљева. А у њему, у том рукопису, постоји и део који
се тиче Петра Благојевића, некадашњег јунака бечких новина. Не зна ни он много
више од тих старих и делимично сачуваних и преписиваних записа јер, вели, и
овдашњи свет памти као канаринац, само оно што је певано јуче, даље је далеко.
Покушао је да у црквеним књигама нађе трагове постојања тог Петра, али није успео
пошто ти списи нису старији од сто година, а других писаних трагова овде нема.
Нема их ни на гробљу, где најстарији видљиви споменици сежу до половине 19. века.



Мирко Богичић, хроничар села, у потрази за надгробним обележјима на запуштеном
делу месног гробља.